paradoks

  Kako bi bilo lako popraviti svet Kad bi u snu sve bilo moguće Kad istina ne bi uzimala danak Kad edenski vrtovi ne bi bili Sazdani na ratu i siromaštvu Kad bi se kap rasplinuta u kiši Vratila svom prapočetku Umesto što olako sklizne Pod prostirku za zelene konje.  

  Nije on želeo da proživi ono što je opisao Keruak, on je jedva hteo da dočara sebi taj svet u kome se pisac kreće, one ljude koji idu svuda i odolaze nikuda. Nije nikad imao novca, a voleo je da lunja svetom. Pa nije obilazio svete planine, manastire, ni mitologioja mu nije bliska. Trebalo je dana i dana da se dočepa kakvog grada, a ni sam nikad nije imao cilj. Nije voleo ni da pešači. On kao da se rodio u autu. Udario je nogom probušenu gumu, ustanovio usput da ima, na sreću, rezervnu i uzeo da je promeni. Ježio se na pomisao da kroz mrkli mrak treba da ode nekud tabanajući. Njegov je krajnji san da nema sećanja, da može da uzme bilo čija, izmisli svoja. Prestao je na ovo da se vraća, nastavio je da odvrće i zavrće šrafove na točku. Napolju je bilo ledeno i mrak, skoro da su se ledila stakla. A onda je pomislio da je moglo stvarno da se dogodi da ostavi ovu krntiju, kupljenu na otpadu u Amsterdamu i da stopom krene da lovi auta koja idu prema Nemačkoj, hoće u Berlin. Na sreću,...

  Sve lepe stvari Čine da se plašim Taj srebrni motocikl Nasred susedove sobe U koju će samo koji Mesec kasnije doći nesreća Prazan hod između O čemu se radi kad se završi Lako je rođenje Pravim poklone za sve rođene U vrbacima kraj reke Da bih uopšte o nečemu Zdravom razmišljao Ručna definicija života Način na koji se menja priroda Govori da nema brzih odgovora Jer su svi unapred smišljeni

  Upoznao sam toliko ljudi Koji se ogrešuju o život Drogiraju se puše piju Uništavaju sebe na jasan način Priznajući poroke kao vrline Ponekad sam im se divio Ali pomisao da će umreti I da ništa od njih neće ostati Usadila je oštar rez U slabinu kao prezir Što je trajalo jače   i slabije Dok nisu na konačan način Predali dušu crnom đavolu I sad mi se javljaju u snu Još lepi kao mladi lopovi Zadovoljniji od mene Kao da je sreća njihova Domaća životinja Sa devet života Pa mi govore mac mac mac Kao da sam poslednji čovek Koji uzalud čuva vatru Tamo gde nema nikog Ko bi mu lajkovao Crveno srce.

    On je izmislio Najsuroviju igru mog detinjstva Stevan iz susedne slepe ulice Igru kojom je uplašio sestru Koja je mucala i   pre toga.   Zavukao je tanku ivericu ispod košulje Zatim je zario nož kroz košulju u telo I još prolio neke višnje po sebi.   A tek danas je umro.   Da li ga je šala sve vreme Čuvala od vešala?   Da li ga je prva smrt Sakrila svim drugim smrtima U očima nas još živih?

            Ponestalo mu je hrabrosti. Prešao je, bar tako je voleo da zamišlja, više od polovine životnog puta kada je ostao bez posla. Užasno ga je to pogodilo. Doduše, događalo se to tada i drugima, ali, zna se, svakog bole sopstvena leđa. U praznim danima koji su usledili, odjednom mu se svet izokrenuo naglavce i da bi se nekako osovio Vojin je pribegao jedino mogućem: počeo da radi, mnogo, fizički, što do tada nije činio. Radio je često sasvim beznačajne i izlišne stvari. Po nekoliko različitih poslova u isto vreme. Cepao letvice starih gajbi za jabuke verujući da će jednog dana dobro doći za potpalu roštilja ili prilikom pečenja žuto - zelenih paprika moravki na njihovom starom plehanom Smederevcu koji se koristio samo ujesen kada bi on i žena mu Višnja pravili omiljeni   makedonski pinđur. U isto vreme je, na zaostalom dvestolitarskom bakarnom kazanu iz austrougarskog doba u dnu dvorišta stare porodične kuće pekao rakiju od voća ...

  Ne dozvoljavam nikome da mi se približi i grčevito odbijam svaki kontakt bliske vrste. Međutim, taj čovek   je stao iza mene u red za kasu i postepeno mi se sve više primicao. Osvrnuo sam se u nelagodi pošto sam odavno, mnogo pre nego što se pojavila kuga, stekao naviku da držim oko sebe praznu auru od, otprilike, metar vazdušnog kruga. To je moj mikrotik, mali komad slobodnog svemira,   moja guma za plivanje u pustinji, moj pojas za spasavanje. Ili spavanje. I zbog toga me je uznemiravalo kad neko uđe u taj zabranjeni grad. Kad sam se osvrnuo, ugledao sam mršavog pedesetogodišnjaka zapuštene, duge kose skoro neprilične njegovim godinama. Čovek me je pogledao neraspoloženo, činilo mi se čak s mržnjom u očima. Sigurno je pročitao moj pogled, pomislih, i u njemu ocenu njegovog klošarskog karaktera. U poslednje vreme, priznajem, počeo sam da se opterećujem urednošću. U stvari, nepisanim pravilima i standardima starog društva i nisam dozvoljavao sebi nepotsečene...

  Prošao kasting, brifing, stajling, ide levo-desno, vuče se ko pileća creva, drži se zraka ko pijan plota, više puzi nego što korača, pada, pa ustaje, pa opet pada ali ide nekako ostatkom snage, gleda samo napred tamo gde je njegov uzvišeni cilj, za koji se treba boriti, treba ga dostići po svaku cenu i život svoj dati kao pod vojničkom zakletvom, još samo malo i tu je, a krenuo je u daljini kao tačka, sad se raspoznaje čovek grdosija, čovek natčovek… The End i gde pade baš sada samo dva metra od kamere a svi smo te čekali, jebala te uloga!    

  Teško mi je da pratim na televiziji ovu borbu države protiv kriminala. Ne znam koji su koji...   Kako je krenulo, ovde će se uskoro i ćelije po zatvorima dodeljivati lopovima po principu ključ u ruke!   Vlast je u našim državnim organima iz opravdanih razloga umesto vojničke, morala da uvede partijsku disciplinu. Ta se više poštuje.   Danas sam u jednim našim poznatim novinama pročitao da 10 000 kriminalaca ima lažne policijske značke. Koliko njih ima prave, to nikad nećemo saznati...   Bolje da smo objavili rat Americi, nego našoj mafiji. Imali bismo mnogo veće šanse da pobedimo.    

    To je čovek čiji karakter su oblikovali nemir i sumnja, i ovo je pokazao na vreme. I ova priča nije još dospela nigde, tek je na osnovu sećanja i svega drugog stavljam na papir. >Kakav veliki pisac, imena da im ne nabrajam, rekao bi da je ovaj čovek uspeo da stvori nekakav život, ali se nikad nije uklopio u normalan svet.< Udarao je kao maljem, a sebe je zvao čovekom prilično srećne ruke. Uzrečica mu je: „Vežite se, polećemo!“ On je voleo da tapše ljude po leđima, da im govori da su rođeni za ovo i ono. Ali on hoće da kaže da je ova njegova ruka samo njemu u tom slučaju pravila zadovoljstvo. On bi, bio je samokritičan, i mrtav za nekoga bio problem. A   verovao je da je u boksu sve puka slučajnost, kakva veština i slična jebena sranja. Evo, kako: onaj zamahne, on se izmakne i pola posla je obavljeno. On nije govorio da je boks plemenita veština, već užasna stvar. Nije izgledalo da laže, izgledalo je da u ovo misli. A on dušu nije utapao, bar dok je boksovao,...

          Svake godine U povratku s letovanja Ponesemo   kamen s mora. Kao da je nužda Kao da je za zdravlje Kao da se mora. Kao da se ne može Bez kamena Kao da je kamen bog Jedini i nezamenljv.   Jednom se vraćali Kamen ne ponevši Pa zastali uz kuću dugu Izašli ljudi nemi Kao posle šloga Žena mokrih ruku Čovek bez njih. Poklonismo im Malo hrane I nešto pića I pitali možemo li Da uzmemo kamen Samo jedan kamen U moru kamenja Koje je raslo oko kuće. Uzmite sve rekao je čovek I od tada to pritiska.    

  Romanopisac, satiričar i pripovedač Milan Todorov osvojio je u godini koja izmiče nekoliko značajnih priznanja. Njegova četvrta po redu zbirka priča „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ nagrađena je za doprinos umetnosti pripovedanja na Danima novosadskih izdavača, bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu a osvojila je i nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu u 2019 godini. U izdanju Arhipelaga nedavno je objavljen novi roman Milana Todorova pod naslovom „NE MOGU SVI DA UMRU LETI“. Ovo je drugi deo razgovora sa autorom. Razgovarao: Branislav Stojanović, književni kritičar i publicista. *** Fantastično je u osnovi našeg življenja. Potrebno je samo do kraja razotkriti vidljivu formu.   Upravo tako. Zbog toga insistiram na realističkom detalju, obrćem ga, uvećavam i on postepeno postaje nemerljiv samim sobom jer je doveden do apsurda. Radi se o iznenadnoj promeni detalja koji menjaju celinu. Isprva to deluje neverovatno, ali to ubrzo ...

  Gluva noć Svet spava A ja se molim.   Lavež pasa Povećana tišina I briga noćna.   S nebesa Mesec na pola Psi u mraku.   Svetlost trzne Kao slutnja Ko molitvu to čuje? (motivi iz istoimene pesme,  poetska knjiga "Na stijeni surog orla", Bistrica, Novi Sad 2020.)  

    1.  Ljudima koji šetaju ovim gradom izgleda da su sva mesta u njemu ista, tačnije obična i takva, razume se, ne izazivaju posebne, velike emocije. Neka su zanimljiva sa stanovišta istorije, to su spomenička mesta. Ali, ipak to je samo čvrst, radničko komunistički var   stvarnih nesreća i nacionalnih bajki. Masa koje je vetar  vremena naneo. Druge prepoznajemo po arhitekturi. Barok i socijalizam, takođe. Neka, opet, predstavljaju mesta gde se dobro jede. Međutim, postoje mesta koja se ne izdvajaju vidljivim obeležjem. To su mesta na kojima se neko ubio ili, kako novinari krimi hronika vole da kažu, izvršio samoubistvo. Možda bi trebalo staviti znak, sličan saobraćajnom, koji bi ukazivao na takve proklete crne tačke, na te usputne stanice ljudskog očaja. Tu se nešto od nas naprasno zaustavilo na sekund, ali pošto je energija neuništiva, ona i dalje kruži tim okuženim prostorom i, svakako, opasno zrači na ljude koji zvrje okolo. Ne znam zašt...

  I kad počnu da propadaju, ljudi se vezuju za kojekakve gluposti, filozofije. Ovo je, uveren sam, pojava. I kao što se ostareli drže nekakve uspomene, knjige, razglednice, tako se izgubljeni hvataju za kakvu mantru. A o čemu govorim? Ovakve stvari uveravaju gubitnike i ostarele da nisu sami na svetu, da još ne umiru. I poodavno sam prihvatio da ako je došao kraj istorije, mora da dođe i kraj literature. A onda sam mislio: „A koji je moj izlaz u tom slučaju?“ I održao sam sebi pred ogledalom govor, patetičan, ali snažan, koji onaj u ogledalu nije morao ni da sluša jer je ponavljao ono što čuje. Nisam vrstan pisac, ali od piskaranja po novinama i časopisima mogao sam da živim. I s razlogom i bez razloga obuzela me je ta depresija kad su knjige počele da gube smisao. Tada se unutrašnja sila u meni naslađivala mojim mukama. Onda sam doneo odluku da se ne mlatim s pisanjem pesama, romana, i smišljao sam od čega mogu da živim, jer umem samo da pišem. I slučaj je hteo, a ovakve stvari ...