Nije on želeo da proživi ono što
je opisao Keruak, on je jedva hteo da dočara sebi taj svet u kome se pisac
kreće, one ljude koji idu svuda i odolaze nikuda. Nije nikad imao novca, a
voleo je da lunja svetom. Pa nije obilazio svete planine, manastire, ni
mitologioja mu nije bliska. Trebalo je dana i dana da se dočepa kakvog grada, a
ni sam nikad nije imao cilj. Nije voleo ni da pešači. On kao da se rodio u
autu. Udario je nogom probušenu gumu, ustanovio usput da ima, na sreću,
rezervnu i uzeo da je promeni. Ježio se na pomisao da kroz mrkli mrak treba da
ode nekud tabanajući. Njegov je krajnji san da nema sećanja, da može da uzme
bilo čija, izmisli svoja. Prestao je na ovo da se vraća, nastavio je da odvrće
i zavrće šrafove na točku. Napolju je bilo ledeno i mrak, skoro da su se ledila
stakla. A onda je pomislio da je moglo stvarno da se dogodi da ostavi ovu
krntiju, kupljenu na otpadu u Amsterdamu i da stopom krene da lovi auta koja
idu prema Nemačkoj, hoće u Berlin. Na sreću, ako je to sreća, auto mu je upalio
bez problema, jeste da je pomalo stenjao. Nije se usuđivao ni da pomisli da
opet auto stane. Nije imao kuda drugo nego da se cinično nasmeje, on jeste uobrazio
da je lik iz Keruakovog romana NA PUTU, ne zna koji liki, a zna da u
Americi nije.
Tamo u Berlinu hoće da
fotografiše Berlinski zid i škrabotine, dok ga nisu srušili, a srušiće
ga, uveren je. Voleo bi da može da razgovara s nekim, u kakvoj kafani, makar sa
kamiondžijama. Ne izlazi na autoput, osećao se kao da je zabasao u nedođiju, jedva
da je negde kakvo svetlo trepnulo. Grejanje nije dobro, skoro da je počeo da
drhti. Automobil je odmicao kroz ledenu noć, kazaljka brzinometra jedva je
dosezala 80, u njegovoj vožnji nij bilo ničeg samoubilačkog. Malo je
nedostajalo da poveruje da je na pravom puta, mada ne zna šta je za njega pravi
put. Na suvozačevom sedištu je Keruakova knjiga, koju lista kad odmara. On je
shvatio, ne postoji taj jedinstven utisak o putu kojim lunja, o gradovoma i državama
koje je posetio. Toliko je toga video, ali nameće se misao da ovako nije u
knjizi koju voli, da su svi ti privlačni gradovi spolja sjaj i glamur-Pariz-Venecija-Vijena-i
samo spolja deluju srećni i lepi, a svi su, nema sumnje, bez pogovora, beskrajno
ružni iznutra. U kakvim je sobama on spavao, na prljavim WC šoljama sedeo, u
kakvim kadam se kupao. Pokušavao je da se seti one rečenice kojom počinje roman
NA PUTU, i stao je na odmorištu i pod svetlom sa mobilnog pročitao: DINA
SAM UPOZNAO UBRZO POŠTO SAM SE RASTAO SA ŽENOM.
Нема коментара:
Постави коментар