paradoks

Šta reći novo ljubiteljima Veselosti Doručak ručak veče između Osećaj krivice Ne insistirati na detaljima Kao što je detelina sa onim svojim smešnim listovima Kutije sa lekovima su na svom mestu Kao vojnici koji još nisu videli rat Ili zapaljeni avion koji se sprema za sletanje I sve te to opterećuje Da li nas neko stvarno voli Ako nas ne poznaje ona s kojom Skoro celi život živimo Da li si imao vremena sebe da upoznaš Kao dobošar svoj bubanj Ne poznaješ polovinu ljudi Ni polovinu boga Ne znaš ko je izmislio česticu i opraštanje Šta ga je odgurnulo u stranu Koliki greh Čemu potreba da tešiš nekoga Osim da i drugi primete Tvoje divlje kosti vrline Imaš dovoljno godina da znaš kliše Po kome se ništa ne može popraviti ni  pokvariti Da je sve na ovom svetu povezano Poput odbačenih ključeva kraj ulaznih vrata Ključeva kljunova Koji ih odavno ne otvaraju  Ali ti čine dobro kad ih uveče Pre spavanja pomiluješ pogledom starog znanca.           ...

  Šteta što se ne graničimo sa Sirijom, Irakom, Iranom, Avganistanom. Kakvi bi to ratovi bili. Život je vreme između dva važna datuma. Prvi datum slave oni koji vas vole, a drugi oni koji vas mrze. Približava se poslednji čin naše drame, a još ne znamo glavne likove. Prošao sam detinjstvo, mladost i starost. Ušao sam u četvrtu fazu života: dobro se držim. Potpuno sam se posvetio duhovnom životu. Ne gledam televiziju, ne čitam novine, ne idem u crkvu. Oni koji nemaju kuću bolje prođu. Zapale im auto.              

  Na pitanje šta za mene znače snovi, ja govorim: „Zavisi od čega zavisi!“ Kome, dakle, pripadaju snovi koje sanjam – meni samom ili nekom drugom?   I da li se oni javljaju uvek u drugačijem obliku? I pre svega: koliko smisla ima o tome govoriti? I koliko vrsta snova ima koje sanjamo, i od kojih se pobuda sastoje? O snovima se, međutim, može razmišljati u svim pravcima. Ne samo da su važni za mene, već sam i ja sam važan za snove. Katkad se moje gradsko poreklo ispoljava u radosnom pogledu na prirodu. Sanjao sam da sam divlji konj, s lepom grivom. Biti indijanski konj meni znači. U snu sam na livadi, oko mene je cveće kome ime ne znam, trava. U snu se krije određena ironija: moje sanjanje definiše mene   kao pripadnost sebi. I san omeđava ono o čemu sanjama, unosi nevidljive prizore i u moju svakodnevnicu. Biti konj, rekla je majka, čini čoveka posebnim, kao i prometanje u biljke, stvari, vodu, nešto što se dešava i drugim. Vlastite snove ne osećam kao nešto u čemu mora...

Juče sam na pijaci U mesari čuo ženu Koja traži šuplju kost Delovala je poput stare Rendgenske fotografije Ali nekad smo svi bili mlađi Živeli smo na tihim mestima Toliko da nismo mogli da spavamo I sad taj prelazak Taj iscrpljujući ritam posmatranja drugih Da bih ovo sada nazvao prisustvom U onom što je ostalo od svega Ja sam kapetan Mobi Dika koji lovi Iz inata svoju belu ajkulu Odlažući stalno svoj i njen Kraj.  

  Ima kod nas genijalaca koji na prste jedne ruke mogu da izračunaju koliki im je IQ. Toliko su pamet   Ima poštenih ljudi kojima trebaju godine i godine da bi sami od sebe izvukli priznanje da su budale... Kad ih privedu u policiju, to urade odmah.   Gomilam funkcije. Pre sam bio niko, a sad sam i ništa.   Novinari u Srbiji, za razliku od pisaca, ne moraju da izmišljaju likove, već samo događaje.      

Tog prolećnog dana Tako počinju prave priče U kojima ne dozvoljavaš sebi Da se osećaš krivim Pošto ne znaš šta se zaista dogodilo Samo se udaljavaš Kao da puštaš pitku vodu iz slavine Prezirući vantelesna iskustva Dok te otac na muškom biciklu Svakim trzajem noge Približava crkvi Polju žita (Čarobni vizuelni trik) Da udahneš ono što će ti U dolazećoj zrelini doba Kada ti bude zabranjeno da govoriš O svojim osećanjima Nedostajati.    

  Cvećari vode miran život Često razgovaraju sa svojim biljkama Roditelji krhkim štapovima Uređuju dečja igrališta U Africi ponovo radi uspavani vulkan Pored koga ljudi žive i njuškaju Kao da se nikad ništa neće dogoditi Sa malim šporetom na gas Usredsređen si na to da se oslobodiš Furnira kojim si obložen Ali đavo koga poznaješ Hoda tvojim tragovima Razume tvoja iskustva Stalnog stanja sramote On jedini tačno zna gde si i Kad ćeš sa čašom vode Kao sa kišom koja plače noću Otići na spavanje.      

    Nedeljom lomiš Tabletu na pola To popravlja raspoložnje Poput kafane Poput dodira najmilijih.  

    Od njega se odvajaju Nervozni ledeni bregovi Komadajući zimu Na plutajuća ostrva Opasna poput velikih gradova Njujorka ili Tokija Koja mogu da potope Nepotopljive brodove Ali postoje i dobre strane svega Zamisli da li bi postojala razlika Između žena i muškaraca Da između njih nije Led koji se topi?  

    Ima mnogo slepih miševa Ponekad ih čuješ noću U poslednjem trenutku Njihovo izbegavanje da se Spljeskaju o zid To te uznemirava Ustaješ  Pišeš pismo u mraku Sve je strašno stišano U devet je gotovo Ali moraš još da čekaš Da službenice doručkuju Pa da pismo predaš na pošti.        

  Ako su batine lek, onda ova uniformisana lica, koja su na demonstracijama tukla ljude, nisu policajci, nego zdravstveni radnici.   Privatizaciju države smo bolje izveli od privatizacije fabrika. Nju su bar kupili naši ljudi...   Napravili su nam dubok rez u sećanju. Sad nam ušivaju ranu.   Nisam vas baš najbolje razumeo... Kad ste rekli da sam glup, šta ste time hteli tačno da kažete?   Pre je naša država bila potpuno neuređena, pa se uopšte nije znalo ko u njoj koga jebe... Sad se zna.   Silovanje naroda ne spada u seksualne delikte, nego u krvne.        

  Odlučili smo, tek-toliko, da odmorimo. I sedimo onako, zabave radi, ali nekako ostajem uključen u ono što se oko mene događa, kao da želim da proširim svoju tanušnu ulogu turiste, reklo bi se da budem posmatrač svega, svedok. Ne ide mi se na Monmartr, sve je tamo prešareno, usporeno i otupelo. Treba da se vratimo i da se pakujemo: Lidija me teši da imamo malo, vrlo malo stvari, neće nam trebati svo vreme sveta da ih potrpamo u kofere, torbu. Njena opaska deluje cinično, ali duhovito. Sedim u pariskom Café de Flore Lidija i ja, suočavam se sa svim onim što je na malom stolu: pepeljarom, cvećem, jelovnikom, na svemu je ime kafea. To ime odavno u svetu deluje kao jedno od jezgara snobizma: tragam u relikvijama, šarama na stolu, slikama na zidovioma, na reklamama, nazivima pića i hrane za prošlošću koja je ovaj kafe proslavila. Naručujemo kafu i sok od pomorandže, tek toliko da se ovde osetimo gostima kafea, a ne poverljivim saradnicima nomada koji uzalud bazaju svetom. Neko, na engl...

  Kad sam bio stvarno mlad Voleo sam filmove U kojima opasno duva vetar To je bilo kao da neko dolazi Ćaskanje preko balkona Muško žensko stranac Ubica ljubavnica skarednost Nešto što mi pripada Zadovoljstvo proisteklo iz nerada Ništa koje izrasta kao drvo Koje posle pas bodro zapišava.   Juče sam na Epik drami Gledao jedan baš takav vetrovit film Ali bio je to samo trenutak nestanka Kao da su svi ljudi iznenada otišli Kao mastilo Ispraznili salu bioskopa A niko im ne dolazi na sahranu.    

  U novom, majskom broju LETOPISA MATICE SRPSKE objavljene su tri moje priče a Sara Matin u rubrici KRITIKA prikazuje roman "Ne mogu svi da umru leti". http://www.maticasrpska.org.rs/letopis_507_5/ НОВИ ПРОЗНИ ИЗРАЗ МИЛАНА ТОДОРОВА Милан Тодоров, Не могу сви да умру лети, Архипелаг, Београд 2020 Нови роман Милана Тодорова Не могу сви да умру лети објављен је крајем 2020. године у издању Архипелага, у едицији „Златно руно”. На корицама књиге налази се фотографија коју је начинио Марко Тодорoв. Реч је о искоса фотографисаној грађевини са фокусом на фасадни рељеф, именованој као Лице града. У објективу се нашла једна од кућа из Београдске улице, из подграђа Петроварадина. Тако се и пре приступања самом тексту најављује тема града, при чему ишчашена перспектива градског лица сугерише постојање визуелне метафоре изокренутости. Своје ликове Тодоров смешта на простор Сегедина и Новог Сада, подривајући истовремно њихове идентитете и идентитете ова два града. Иако је Сегедин наново ст...

  Danas sam video čoveka Koji me je naučio da plivam Vraćao se iz kuće u kojoj je stanovao Nekad davno sa svojom ženom Posle se rastao od nje I oženio drugom Ali sad se vraćao iz prve kuće od one prve koja je juče sahranjena Bio je mršav U pogledu više nije imao   drskost kao kad me je Gurnuo u duboku vodu I ostavio da se davim Video sam čoveka koji zna Da se više ništa ne može učiniti Prošao je pored mene bešumno Kao plafonski ventilator Podešen na najmanji broj obrtaja  

  Valjalo bi da u našoj državi kriminal vode isti ljudi koji vode i kulturu. Onda bi kriminal propao. Granica dozvoljenog u Srbiji ne prelazi se uz pomoć pasoša i lične karte. Za to vam treba samo članska karta vladajuće stranke.   Naši cirkusanti ne umeju da dresiraju životinje. Samo ljude.   Mi smo krstu oduvek pridavali veliki značaj. Jedno vreme smo ga čak i kovali u zvezde.  

    Nisi od gline Primećuješ male promene na telu Koje ne razumeš Danas kažeš jedno A sutra drugo Ne znaš šta je pod površinom Koren ali čega Kad se vraćaš iz grada Prilaziš uvek Sa iste strane kući Kao da te neko čeka Na tom prozoru Na severu.      

        Vuku se njih trojica – petorica oko zgrade, po dvorištu i parku, na njima jakne firme gde rade, i čiju ulogu igraju u ovome, deluje nekako sve stešnjeno, a nije. Na nekim od radnika su kundure, na drugima tenis – patike, čizme, ali nema bosonogih, svi se boje zarđalih eksera. Nema prateće muzike, ali gotovo da je moguće čuti udaranje krampa, čekića, ćuskija, glas duha koji odnosi - landarajući veru i prošlost. Na TV prikazuju, “jedan na jedan”, rušenje hrama PRVE BAPŠTISTČKE CRKVE negde u Americi, a moja baba se krsti, ne veruje šta gleda, a gleda, kao da je smak sveta. Iznose razvaljene relikvije, na nekakvim daskama kotrljaju orgulje, i babi se čini da se svet ruši, uposleni radnici se cere, i na ekranu za iznete, sačuvane stvari, neko ispisuje koliko na tržištu vredi. Kod babe se javlja misao da i sama saučestvuje u grehu, dok posmatra bezbožnike, radnike u pokretu koju ru še crkvu , dok se sve, iznova, lagano ogoljuje, nestaje, pretvara se bogomo...

  Jedna vrsta leptira u Meksiku Za hladnih proleća Na travi na kamenu Horski otvara i zatvara krila Pokušavajući da se zagreje Na ranom suncu Taj zvuk se prostire Kilometrima Kao rez na grudnoj kosti Uzduž Poput kobasice Ili klasične muzike Sa malo vedrih tonova To je dovoljno Ništa više.                

    U vreme zooloških vrtova U starim gradovima Kada su životinje bile slobodnije Jer behu tek ulovljene Niko se nije divio tuđim pričama Samo smo čekali Kiše da prestanu Da prođu ulične sahrane (Dva konja crna kočija Pokretna crkva) Da suze presahnu Pa da krenemo tamo gde će Nam se sve ovo dogoditi.    

  Oko nas na sve strane   dokumenti non paper.   A u klozetima non papir.   Ni Bog nije bio za demokratiju. Nema drugog boga da možeš da biraš.   I za nas je u početku bila reč. Ali nije bilo nikoga od naših da je zapiše ili zapamti.    

  Malo je jedan Isus na tolike Jude.   I nas su razapeli kao i Isusa, al' mi nikako da vaskrsnemo!   Nove generacije prosjaka kucaju na naša vrata...   I od male budale možete da napravite veliku. Samo treba imati dovoljno upornosti i strpljenja.   Temelji diktature uvek se nalaze pod zemljom.   U siromašnim zemljama čak su i laži prinuđene da žive od danas do sutra...  

  Žalim što nisam rođen kao morska psina Koju gledam kako plovi okeanima Ne osvrćući se Zna da svet više nema smisla Rasipa talase stvara cunami Ruši kule i gradove U njenoj strašnoj lepoti Nema mesta za vraćanje Za vernost i   druge Odbačene stvari Svakodnevnog života Kad bih samo znao šta li je progoni.    

      Ruke su mi bile prekr štene na grudima, napola sam bio stegnut, odsutan. “Ako želiš da živiš od pisanja, treba da pišeš kako svi danas pišu.” Sedim s prijateljem, urednikom u poznatom časopisu, u muzeju i buljimo s klupe u bizarnu sličetinu iz ko zna koga veka, na kojoj je prikazan vlastodržac okružen svitom. A kod pisaca koji vole satiru više od svega, prepliću se protivurečne istine, branim se. “Tako je priča najmanje dve – tri priče”, ruga se. Prijatelj ume da postavi na jednu stranu slobodu - na drugu diktaturu, na jednu stranu vođu – na drugu ustalasani narod. A meni crtice koje pišem po kojekakvim novinama jedva da popunjavaju budžet da preživim. Prijatelj ne prihvata ponuđeni sadržaj priče, veličinu i njenu formu. A nudio sam sledeće : “Osumnjičeni se obrće na crvrnoj stolici, udišuću smrdljivi vazduh. Policajci i doušnici, svake večeri i noći krstare gradom, a neki zalaze i po kućama ili bar vire kroz prozore, love prokazane. Jutros su, otišao je glas...