RATKO DANGUBIĆ: MOJA BABA

 

 

 

 

Vuku se njih trojica – petorica oko zgrade, po dvorištu i parku, na njima jakne firme gde rade, i čiju ulogu igraju u ovome, deluje nekako sve stešnjeno, a nije. Na nekim od radnika su kundure, na drugima tenis – patike, čizme, ali nema bosonogih, svi se boje zarđalih eksera. Nema prateće muzike, ali gotovo da je moguće čuti udaranje krampa, čekića, ćuskija, glas duha koji odnosi - landarajući veru i prošlost. Na TV prikazuju, “jedan na jedan”, rušenje hrama PRVE BAPŠTISTČKE CRKVE negde u Americi, a moja baba se krsti, ne veruje šta gleda, a gleda, kao da je smak sveta. Iznose razvaljene relikvije, na nekakvim daskama kotrljaju orgulje, i babi se čini da se svet ruši, uposleni radnici se cere, i na ekranu za iznete, sačuvane stvari, neko ispisuje koliko na tržištu vredi.

Kod babe se javlja misao da i sama saučestvuje u grehu, dok posmatra bezbožnike, radnike u pokretu koju ruše crkvu, dok se sve, iznova, lagano ogoljuje, nestaje, pretvara se bogomolja u zidove, jedva s tragovima prošlosti. Menja baba TV kanal, kad - na omiljenom: feljton priča o nekakvom junaku, Titovom ratniku, onome koji je posle 1945. mnogo učunio za otadžbinu, a još živa, ostarela i očuvana, supruga, nekad lepa, priča koga su sve u životu sretali, s kim su se viđali, kakava su odnos imali sa Brozom, bratijom iz sveta, koliko je njen suprug zadužio otadžbinu; sluša nagluva baba, kamera pikazuje silno orednje i diplome rasprostrte po stolu, dok supruga heroja ne počne da se jada da nema kome da ovo ostavi, a ne sme ni da misli, ko zna gde će sve završiti?

A babi ima korpu svakojakih bolesti, potrebno je da pronađe precizan i trajan, i “manje – više” obavezujući mir koji bi u sebi sadržao i potrebu da se baba sada ne nervira. Ona je dugo sedela zatvorenih očiju, sa isključenom tonom na TV, i razmišljala na nekom njoj svojstvenom jeziku. Majka je bila zauzeta poslovima u kuhinji, uzmicala je pred hrpom sudova koje je smeštala u mašini za pranje, i nju nije mučilo šta baba gleda na TV, niti je mogla sebe nazvati svedokom onoga što je baba upravo gledala. Iznervirana, moja baba ustaje ispred TV, još toliko ima snage, mada s velikim naporom, moli snahu, moju majku, da joj skuva kafu, i mrmlja kako vreme dolazi i prolazi,  a onda s tugom, i ko zna čime, kaže sasvim jasno: “Prokletstvo je ničije, a bolest je svačija!”