paradoks

 ( Vasa PAVKOVIĆ) (prikaz objavlen u prazničnom trobroju Politike, 31. decembra 2022.)   Verujem da će mnogi posetilac knjižara, ugledavši novu knjigu Milana Todorova, pomisliti da se radi o pesničkoj zbirci. Međutim, ova knjiga je roman iz savremenog života, roman o jednom osetljivom čoveku, čiji život, aktuelni, ali i pređašnji, pratimo od prve do 205. strane. Činimo to sa nesmanjenom pozornošću, jer nas Kukavičke junačke pesme , književnim sredstvima, jednostavno uvuku u sebe, i kao u nekoj vrsti vrtoglavice, zalazimo sve brže u povremeno   realni, povremeno izmaštani svet glavnog (anti)heroja. Reč je o usamljeniku u tzv. najboljim, zrelim muškim godinama, radio-novinaru sa zavidnim stažom, stečenim, pretežno, u radio-emisiji Novosadske hronike . Oko njega su neprekidno, u mozaičkoj i skokovitoj naraciji i dinamičnom ritmu samoispitivanja, kolege   i koleginice, +- saradnici, sekretarice, urednici... Tu je i njegov neobični podstanar, poznanici, susedi... ...

    Zbog pripreme za doček nove ( zašto ne ispraćaj stare, ona je bar poznata i nema kod nje mučnih iznenađenja), postavljanja muzičkih bina sada tako popularno zvanih stejdž u gradiću ispod tvrđave, saobraćaj je bio u kolapsu. Znao sam neke tajne, blatnjave puteve, jer tu sam, uz te šančeve i tunele odrastao, i okrenuo sam kola na stranu ispod najskuplje promašene investicije carice Marije. Uzgred, uvek sam u tim katakombama osećao njeno prisustvo. Vojska. Miris muškosti pojačan u tom mirisu buđi. Nedostatak vode za kupanje. Postrojavanje kao počast carici. Njena biografija tako puna hormona. Neka istupi onaj kome je najduži…Ne, to je prostakluk. Možda je i bilo. Ali, to se ne radi tako.  I tako, put je bio loš. Stara imitacija turske kaldrme, izlokane i nepopravljane godinama. Ipak, prolazak tim putevima predstavlja bagatelno zadovoljstvo. Znam vrlo dobro da je euforija izazvana uspomenama samo isprazno samougađanje. Ali, zar svi mi ponekad ne tražimo utehu u zablud...

    Ima trenutaka da se vraćam banalnim događajima iz prošlosti, gotovo bez potrebe. Pre koju godinu dogodilo se nešto prilično čudno. Za sve je kriva TV. Mislim da ne treba da obja šnjavam da ovo nema veze s verom i običajima. Iz nejasnih razloga pojavio se na slavi čovek koji je mimo svega pričao kako je gledao na TV emisiju o drvenim kalupima za cipele. Ništa čudno nema u pojavljivanju neznanca, na slave dolaze ljudi i bez poziva, a reklo bi se da je ovaj prispeo s kumom Nikolom, koji ume da daruje ljude o tuđem trošku. Stariji ga nisu slušali otvorenih usta, a ni moj deda se nije dao zbuniti. Slave su kod nas, uostalom, postale mesta gde se o svemu raspreda. A deda je pitao, kada su svi otišli, je li ovaj razgovaro s kim osim s TV, da nije on kakav Princ od Velsa , jer je kao čovek prilično prijatna pojava za slušanje. A deda zna i šta je internet, globalna mreža, on je oderan deda, dakle otvoren za savremena strujanja. U toku je raznih događanja, a stigle su ga godine...

    Ogledam vina u podrumu pred Božić ili tačnije pred dva Božića koji slave isti ljudi, vernici istog boga. Bio je pun mesec nedavno. To je ono što neobjašnjivo utiče na sva živa bića, a vino je živo. Primećujem da se nivo u prohromskom buretu izdigao čak za tri do četiri santimetra a niko ništa nije dodavao u bure. Mesec, opasni šaljivdžija nam tek nagoveštava šta sledi. Karnevali, mesopusti, orgije, ko će koga, tako je lepo biti pijan od ludila, mogla sam ali sad tek hoću, hej to je moja suknja, zašto ne nosiš gaćice ispod helanki, zato što će proleće brže doći, misliš, mislim, proleće je muški afrodizijak, mislim da je požuda glupa, izgubio sam toliko nežnih žena zbog pohlepe, otrovale su me nesanicom, pojele džigericu, vratile mali poklon u obliku minijaturne školjke misleći da će ih on začarati i da nikada neće moći da uteknu iz muškog zagrljaja…i slične trice koje čujem, koje čuju, koje govorim, koje izgovaraju ljudi... Đavolske ide. Inače, loše spavam kad je p...

    Jednom sam govorio na nekom omanjem skupu o telesnosti i nepostojanju duše. Veče je bilo prepuno mirisa, sa mnogo niskih oblaka usput. Nisam unapred pripremio govor. Popio sam čašu ili dve   crnog Širaza i osetio kako svetla i oči ljudi oko mene postaju blistavija. Međutim i dalje mi se činilo da su u publici ljudi i žene neskloni meni i mom još neizrečenom poimanju duše. Moguće je da sam se varao. Sasvim izvesno, jer neki ljudi su mi, posle propalog govora, prišli i rekli da misle kao ja ali da nisu hteli da prave buru u gomili. Međutim, još dok sam govorio osećao sam da ništa ne znam o predmetu o kome govorim; o nežnim vezama između duša koje se prepoznaju, između oca i sina, na primer, ili ljubavnice i moraliste. Ništa čudno. Svet je uvek bio staklena kugla u kojoj veju sneg i hladnoća kad se kugla okrene naopako. Da li se osećaš nervozno? Da. Kao da si ovde i tamo iza? Da. Tako sam se ja osećao kad mi se rodilo prvo dete. Grad je pun mladih R...

      Lutajući po prodavnicama ukrasnih predmeta naleteh na hrpu lepih, belih, čipkastih anđelčića; zapravo behu anđelice sa krilima a u prekrštenim rukama držale su zlatnu srcad. Simboli su mi uvek bili slabija strana ličnosti. Ko je anđeo ili anđelica ili anđelka? Kako se to postiže. Ne verujem ovima koji na društvenim mrežama ispoljavaju svoju anđeosku prirodu. Koliko juče čitao sam o popu koji je izjavio na nedeljnoj misi da upražnjavanje ili ispovedanje vere ne može da bude lična, nego jedino kolektivna stvar. Navodno, spas je u zajedništvu pred jednim bogom. Pomislih, koja je to budala. I   koliko će novih idiota (ako budale ne postoje, kako me neki uveravaju) takav njegov stav roditi. Ljudi koji šalju pouke moraju da budu obazriviji. Hoću da kažem nešto u slavu intime, sveta u kome si sam, sam odgonetaš tajne i sam ih razvezuješ: Aha, voda klokoće u cevima ili Bilo mi je zabavno sa tobom i ništa više ili Ko te jebe, neno? Boravio sam u nekim hot...

    Svakako da je taj srebrni svećnjak za sedam sveća koji posmatram U izlogu zalagaonice već mesecima (niko da ga kupi)  veoma interesantan. Međutim, ne znam šta bih sa njim. Ako je ljude neophodno voleti onda ih je potrebno voleti i voleti stvari koje im znače. Ali, šta sa tom ljubavlju? Šta sa načetim a nedovršenim ljubavima? To je kao započinjanje romana. Najteže je pronaći način da sve što ti se događa i želiš da ispričaš, na ovaj ili onaj model, povežeš. U prvm momentu ne ide. Posle bog da se to sklopi. I ne znaš da li je to sklapanje ono što si hteo, ali ne znaš ni da li si na dobitku ili gubitku. Možda bi trebalo da se više gledam u ogledalu, misliš. Ne onako u žurbi, pred obavezama dana koje sad već nisu kao što se ranije činilo sudbonosne, nego pogledati se okom jastreba ili sokola koji ne razlikuje plivača od velike ribe u vodi i onda se sjuri iz oblaka i plivač ga, zaprepašćen, zgrabi za noge i poleti, ali, po jastreba ili sokola nažalost, u vodene dubin...

  Tri priče koje sam napisao prošlog leta objavljene u Letopisu.

    Fasciniraju me tornjevi. Možda zbog toga što sam rođen u dubokoj ravnici. I sve što stremi u visinu me očarava. Naravno, ako je skladno. Ali, sklad je nešto   skoro potpuno neshvatljivo. Zrele okruge bobice zvezda i takve stvari...  Moj prijatelj koji se razume u žene mnogo bolje nego ja, ili bar tako mislimo on i ja, tvrdi da nije važno koji broj grudnjaka žena nosi. Neka krupna, vimena, kaže može nositi broj pet, a da joj sise ne budu nimalo inspirativne. Stvar je, kaže, u skladu. Malo telo i grudi broj dva izgledaju kao za duplericu starih dobrih erotskih časopisa. Ta dobra žena je svake druge srede, beše sreda čini mi se, svom nepokretnom mužu donosila u zembilju sa pijace i čuveni časopis Start na čijim srednjim stranama se praćakala devojka u belim gaćicama bez grudnjaka. Tako je starac, a beše mu, ako se ne varam sedamdeseta, varao svoju smrt potpuno se posvećujući erotskom.   Znao je da umire, ali nije verovao u to. Ipak, rekao joj je: Ka...

    (*Hemingvej)   Zar život ne može da se pomeri ni za milimetar žileta. Skoro svake noći budim se oko dva sata iza ponoći. Nemam razloga za to, osim što sam od kako pamtim sebe voleo časovnike. Moji siroti roditelji, koji su učinili za mene više nego za sebe vrlo verovatno, dali su mi srebrni dedin džepni sat, graviran u Ilinoisu, gde je deda bio barberi sa licencom 1912 godine i ja sam mu, u najboljoj nameri da ga pokrenem, polomio porcelanski kadran. Naravno da sa šest ili pet godina nisam razmišljao o trajanju, o svetovima časovnika, o časovima posvećenja nečem velikom jer je trajno. Uopšte, često se osećam kao govno kada gledam te priče na nacionalnoj televiziji o bratstvima koja su velika, uprkos tome što jedni druge nazivaju imenima životinja: Lisice, Miševi, Ćurke… Nedavno sam pročitao bizarnu vest da su zoolozi najzad utvrdili da zmije imaju klitoris. Ali, zašto ih ne bi imale? Zašto bi radost življenja uz maksimalnu korist pripadala samo lju...

Milan Todorov ponovo je izabran za člana žirija Večernjih novosti, koji dodeljuje nagradu "Meša Selimović" za najbolju knjigu objavljenu u 2024. godini. Ova nagrada koja nosi ime velikog pisca, osnovana je 1988. godine   i sada će biti dodeljena   32. put. Za nagradu ravnopravno konkurišu sve knjige naših živih pisaca prvi put objavljene 2024. godine na srpskom jeziku, iz svih oblasti književnosti (roman, knjige pripovedaka, pesama, eseji, drame, putopisi). Antologije, sabrana, odabrana ili izabrana dela kao jedan naslov ne mogu konkurisati. Dosadašnji dobitnici ove ugledne nagrade su: Dubravka Ugrešić i Milorad Pavić (ravnopravno), Slobodan Selenić, Svetlana Velmar Janković, Radoslav Bratić, Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, Dragan Jovanović Danilov, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Goran Petrović, Dobrilo Nenadić, Milosav Tešić, Radovan Beli Marković, Danilo Nikolić, Rajko Petrov Nogo, Vojislav Karanović, Stevan Raičković, Miro Vuksanović, Novica Tadić, Dragan Velikić,...

  VINO I TE STVARI     https://www.facebook.com/profile.php?id=100086475437274

  Fotografisanje lutaka u izlozima prodavnica u početku je ličilo na šalu. Činilo mu se da je zanimljivo beležiti kako aranžeri zamišljaju da bi trebalo da izgledamo, da budemo lepi, hajde ne baš lepi, ali ukusno odeveni, odmereno elegantni, dovoljno zagonetni a opet otvoreni za sutrašnje novo u obliku jakne, cipela, donjeg veša, haljina i čarapa. Šetao je svake večeri sat, sat   i po toplim širokim ulicama šoping mola, jedinog u njegovom gradu. Verovatno je izazivao pažnju onih smešnih, kao na invalidskoj komisiji izabranih likova za obezbeđenje, koji su uprkos jasnim fizičkim nedostacima neumorno špartali molom ne bi li svojom pojavom odvratili mogućeg izgrednika od bilo kakve nedopustive akcije. Fotografišući naizgled bezlične lutke, pomišljao je, možda se pripremam za starost koju, viđao je bezbroj puta, upravo tupost i nedostatak emocija, o strastima da se ne govori, najčešće beleži znakom za   odlazak. Zašto ovo pišem u trećem licu kad bih slobodno mogao da ...

      Volim poeziju. Ne pratim tu bratiju baš redovno. Ponekad nešto mi privuče pažnju. Poneka neočekivanost. A onda naletim na rimu, koja me užasava zbog potrebe da se neke reči u delovima podudare. Tu, u tim vezanim stihovima, uvek pomislim, nema nikakve tajne. Kao na primer: ona je bila lepa, elegantna i obrazovana. Bila je razvedena i imala toliko godina da je počinjala sa zebnjom da razmišlja o starosti. Deca su odrasla, bivši muž ima novu ženu i novu decu. Ostaću sama, misli. I onda, što je razumljivo, misli kako da nađe svog čoveka, ozbiljnog, neoženjenog, onog koji ne traži od nje samo seks bez obaveza, nego baš obaveze, u početku lake i šaljive a posle kako bog i bolest donesu. I ona koketira na društvenim mrežama. Objavljuje svoje najuspelije selfije. Njeno vreme protiče. Penelopino vreme čekanja. Iznosi posteljinu na sunce. Senke se igraju sa njenim očekivanjima. To traje. Jednog dana ona shvata da su njena očekivanja tajna. Predmet traženja se pr...