paradoks

    Moj otac je izgubio deo kažiprsta, kada je pokušao da klip kukuruza ugura dublje u mašinu za drobljenje zrna. Bio je uvek preterano savestan. Nije pripadao nijednoj ideologiji, pa čak ni verskoj. Nije znao za Hristovo: „Preterana revnost ubija“. Trebalo je promeniti nasleđe, ali ne obrnuti ga, jer to bi bilo skrnavljenje. Potrebno je     tu mašinu za krunjenje kukuruza, a zašto ne i svega, navesti da prestane da na jednu stranu izbacuje zrnevlja, na drugu klipove a na treću prste. Ali, ova priča o očevom prstu, odnosno o nedostatku dela prsta čega sam se kao dete stideo i grčevito ga držao za onu drugu, neokrnjenu ruku prilikom nedeljnih šetnji kroz selo je, na neki način i priča o meni. I ja sam, mada mnogima verovatno ne delujem tako, prilično revnosan tip. Što sam stariji, vidim, postajem sve sitničaviji u marljivosti. Sa komšilukom se takmičim u košenju trave oko kuće. Za sada vodi komšija Blaženko koji po vasceli dan obilazi svoj travnjak sa ...

      Izdavao sam stan u kome je do smrti, u dubokoj starosti, živela moja mama. Dva puta sam izdao stan Romima i pokajao se. Ne bih da globalizujem, ali oni kojima sam izdao stan su ga ruinirali, načinili dugove i pobegli. Međutim, nisu mi ništa od nameštaja ukrali. Posle sam izdao stan kamiondžiji. Bio je lokalan tip, delovao je domaćinski. Međutim, bio je mek i žena koja je povremeno, kako je tvrdio živela s njim, vrtela ga je oko malog prsta. Isto onako kako ga je nagovorila da uzme u najam majčin stan, tako ga je posle manje od godinu nagovorila da ga bez redovnog otkaznog roka, napusti Posle nekoliko dana od iseljavanja pojavila se sa nekakvim kesama da pokupi sokove iz špajza. Objasnio sam joj da sam ih zamolio da sve svoje stvari odnesu, da počupaju povrće (mlade krompire iz bašte je povadila, recimo) a ja ću sve njihovo ukoliko ostane baciti u kontejner. Bila je nedelja, drugi   dan od njihovog odlaska. Sve sam bacio u plavu kantu i ujutro su ih đu...

    Svaka voda može Da bude more Ali ja više ne volim mora Ne volim plave Jedrenjake Sa utegnutim belim jedrima Kao na predaju. Ne volim   više onako A ti znaš kako Ni čamac u kome sam isplovljavao Nekad dosta davno Vraćajući se uvek Sa lošim ulovom Sreće. A ti mi mahala sa obale Dolazećem Rukom Kao kad neko golica Predeo u sumrak Svojom zlatnom kosom Jer plovidba sada ima Drugo ime.  

  Čarslu Bukovskom, umesto crne ruže   Oduvek smo u kući držali podstanare. Još i danas pamtim imena svih njih. Nekih da bi im razbio prljavu njušku, a nekima da bi im se posrao na grob. Bilo je, ruku na srce, ipak više dobrih podstanara i podstanarki. Sećam se kuglašice Ljilje iz šezdeset i neke. Bila je ovaploćena Merlin   Monro. Pobegla od muža sa prelepim švalerom. Uprkos tome bacala je oko okolo. Bio sam klinac. Dopadale su mi se njene sise. Jednog dana kada smo bili sami u dvorištu kuće   rekao sam joj to. -Molim vas, gospođa Lljiljo pokažite mi bar jednu vašu sisu. Nasmejala se. -Zašto bih to uradila? Tada još nisam znao da kad žene postave to pitanje, muškarac ostaje paralizovan. Kao mužjak bogomoljke. Bio je, ako se ne varam, avguste mesec. Liljana je imala žutu majicu na sebi. Ispod majice nazirale su se krupne bradavice. Uhvatila j moj pogled. -Zar to što vidiš nije dovoljno? Umesto odgovora pružio sam ruku sasvim polako i zavukao...

    Plaža je izgledala kao scena grupnog seksa iz nekog amaterskog porno filma. Ljudi su, u ono malo hladovine koje nisu zauzeli divlji kafei, sedeli doslovno stisnuti jedno uz drugo. Kad sam poželeo da uđem u reku i rashladim se, stvar je bila još gora. Muška tela, ženska, dečja, zadnjice, smušeni udovi u providnim bermudama, strije, preteške grudi koje se hlade kao hladetina u lošem zamrzivaču. Pokušao sam da odem na sam špic plaže i, sasvim svestan da danas na trideset sedam stepeni u hladu neću moći da plivam kako to običavam godinama, ali, mislio sam, bar da se rashladim temeljitije jer je tu voda uvek bila najdublja zbog vira koji je pravio bager za vađenje peska. Ove godine nije radio tako da je Oficirska plaža postala plića sa dinama peska koje se protezahu maltene sve do polovine Dunava. Morao sam da se, kako tako, uklopim u gomilu. Podsećalo je to na slike ritualnog kupanja Indijaca u reci Gang, kupanja sa ostacima onih koje su spalili i zatim njihovu pogrebn...

  U pričama ne očekujem opise stvari, događaja, junaka. Neću, namerno ne želim da kažem da ne volim deskripciju u literaturi jer ne želim nijednog poslenika na teškom i, rekao bih, uzaludnom poslu uvredim. Međutim, u gradu se pojavilo, ko zna odakle, mnogo devojaka i žena sasvim belog tena. Mogli ste ih sresti svuda. U kefeima, na šetalištima, na plaži ili u dobro rashlađenim tržnim centrima jer u gradu beše nezapamćena vrućina. Njih, pomislih, mogu da dovuku u krevet samo sultani, ludi i nemoćni, koji imaju harem u kojem drže bule ne starije od dvadeset godinama koje nikad ne vide sunce nego samo mesečinu kad ih kupaju za poslanje u sultanov krevet. Naše kože su zidovi ofarbani u različite boje. Teško se probiti iz crnog u belo, recimo ili u crno belo ili obratno. To me ne čudi. Sve više verujem da je život bez suprotnosti nemoguć. Ali, suprotnosti ne moraju da budu dijametralno različite. Paradoks je da su ljudi, recimo, prijatelji dugi niz godina i onda odjednom u neko...

    Postoje putovanja o kojima ne volim da mislim. To su, pogađaš, poslednja putovanja u životu. Mi turistički vodiči kroz ovaj grad, kaže mi školski drug moje žene, zovemo to Poslednji zov tetreba. Putuju nadajući se da će pobeći od smrti koja ih verno čeka u njihovom gradu. Snimaju   crkve, pijace, voće, ilegalne prodavce cveća i bostana. Znaju da je to uzaludan posao. Slike sa njihovih putovanja, a načine ih na hiljade, posle njih niko neće imati strpljenja da gleda. Neki se razbole baš na putovanju. Preduhitre ono što je trebalo da ih snađe malo kasnije. Pripisuju to neprilagođenošću na nove bakterije, lošu vodu, loš aer oko pijačnih kontejnera. Oni ne znaju da su odavno bolesni teško i da su se razboleli na smrt kad su poželeli da pobegnu od smrti. Jer, smrt nije stvar jednog dana. Ona se prikrada mimo svesti glavnih junaka. Ona je u prvom koraku koji napravite kao dete. Moji davnašnji prijatelji Rudolf, zovimo ga Valentino i Tereza, zovimo je gospođa Ranken, v...

        Leto je jedan od najboljih darova prirode. Sedim u svojoj rasklopljivoj stolici u hladu divljeg bresta za koga bi bolji pisci od mene rekli: „Bog ga blagoslovio“, jer živi sto i pedeset godina. Porodica umrljana u pesak ispred,majka,otac i ćerka od desetak godina plus mali bradati pas sličan onome koga je imao moj prijatelj u braku sa prijateljicom koju smo mu ja i moja supruga preporučili. Dobri su to, pametni psi. Posle razvoda, pas je odlučio(želeo) da ostane sa njim a ne sa njom. Psi, kažu, osećaju i što je još bolje, umeju da predosete događaje. Mali labrador je nekoj ženi u Engleskoj, debeloj beloj ženi koja nije mogla da vidi svoje noge, njuhom otkrio nekakav rak kože na stražnjoj strani butine i, kažu, spasao joj život. Mogu da verujem u vrednost vernosti svakoga a naročito dobrog psa, premda je živeti samo od vernosti nekoga prilično jeftina uloga. Beli pas je iznenada došao do mene, otrljao svoju apsolutno čisti dlaku o moju nogu, on...

    Ko je smeo da piše posle reči Božijih, kad su ljudi rasuti i svaki je, ne po liku Božjem, nego svoj lik. Ali, ne usuđujem se da se bavim velikim temama. Mlada žena u zelenim pantalonama, malo zadignutim do kolena i majici iste boje na čijoj poleđini piše da je radnik na održavanju parka, gura zidarska kolica sa crnom kesom u njima. Žena ide od jedne kante za otpatke do druge. Iz svake kante vadi crnu kesu, bez obzira koliko je otpada u njoj i istresa njen sadržaj, vrlo temeljno i pažljivo u kesu na kolicima. Posle toga vraća praznu kesu u metalni okvir kanti za smeće. Na leđima nosi šareni, malo zaprljani ruksag, dopola popunjen. Ne znam šta je u njemu. Možda njeni dokumenti, svežanj maramica, mobilni telefon, flašica sa vodom. Leto je. Sredina najljućeg leta. Žena je mlada, sasvim lepe figure. Ona gura ta zelena kolica ne obraćajući pažnju na posetioce parka koji zavaljeni u naslone drvenih klupa pokušavaju da utisnu u sebe delić svežine koja dopire iz fon...

  Ona leži na prilično zaprljanom pesku na divljoj dunavskoj plaži. Izvaljena je nemarno. Noge su joj preplanule i drži ih u pomalo lascivnom položaju; jedna je ispružena sasvim a druga, ona leva savijena u kolenu i malo odmaknuta od desne butine. Kad ustane da priveže konope na grudnjaku vidi se da ima otežale, krupne dojke koje mora da podvezuje. Tek izbliza na njenoj bakarnoj koži vide se sitne,vrlo pravilne brazgotine godina. Kratko je podšišana,plave kose što njenoj pojavi daje mladalački izgled ukoliko je neko pogleda izdaleka. Povremeno ustaje i odlazi u vodu. Dunavska reka je prljava. Ona se kratko, čučeći, rashladi u plićaku i zatim zapliva snažno muški izvan zone bojažljivih kupača i dece koja mokre u hladnu vodu. Čini mi se da je poznajem. Kao da smo se sreli u mladosti. Nisam siguran. Ali sam siguran da su me žene sa tim tipom lepote: oštre oči, mali uzdignut nos, kratke mada pravilne noge i taj pogled u kojoj je secirana muška galaksija, uvek činlei nespo...

    Upoznao sam ga igrom slučaja. Sedeo je sam na klupi na centralnom gradskom trgu, sed, dugačke brade i kose savijene u rep. Pored nogu, vezan lako crvenom elastičnom uzicom čučao mu je mali šareni pas. Sve klupe na trgu bile su, takođe, zauzete. Ne znam zašto mi se učinilo da sa njim mogu da se našalim. Obično to ne radim sa nepoznatim ljudima. Ne bih to uradio ni tada, ali izgledalo mi je da se poznajemo iz mladosti i da će moj ishitreni nastup shvatiti kao malu dobrodušnu šalu. Prišao sam mu i upitao ga da li zna da je, najnovijom odlukom gradskih vlasti, osobama koje šetaju pse preporučeno da ne sede na gradskim klupama. U njihovom interesu. Zdravlja radi itd… Pogledao me je pažljivo, ustao, cimnuo mršavog mešanca i bez reči otišao. Bilo mi je žao što sam to učinio. Ali, bilo je kasno. Mislio sam još nekoliko dana o tom slučaju. Želeo sam da se izvinim, da mu kažem da je sve bila samo neukusna i ničim opravdana provokacija. Ali, nisam ga više viđao u centru grada...

  KOŽA (iz nikad objavljene zbirke „Zimski plivač“, pisane 1981.)   Otac zbaci kožu s leđa I reče Moje je koliko ova koža Zahvata. Beše to tačno ocrtana Površina kuće.   Majka skide skupocenog pacova S vrata. Moje je, reče majka, koliko vizon Zahvata. Majčin vizon Zakrili horizont! Kad sam došao po svoje Rekoh Moje je koliko Moja koža dohvati. Onda legnem na leđa I počnem da udaram U vojnički doboš.