MILAN TODOROV: ŽENA KOJE I IMA I NEMA

 

Ona leži na prilično zaprljanom pesku na divljoj dunavskoj plaži. Izvaljena je nemarno. Noge su joj preplanule i drži ih u pomalo lascivnom položaju; jedna je ispružena sasvim a druga, ona leva savijena u kolenu i malo odmaknuta od desne butine. Kad ustane da priveže konope na grudnjaku vidi se da ima otežale, krupne dojke koje mora da podvezuje.

Tek izbliza na njenoj bakarnoj koži vide se sitne,vrlo pravilne brazgotine godina.

Kratko je podšišana,plave kose što njenoj pojavi daje mladalački izgled ukoliko je neko pogleda izdaleka.

Povremeno ustaje i odlazi u vodu. Dunavska reka je prljava. Ona se kratko, čučeći, rashladi u plićaku i zatim zapliva snažno muški izvan zone bojažljivih kupača i dece koja mokre u hladnu vodu.

Čini mi se da je poznajem.

Kao da smo se sreli u mladosti.

Nisam siguran.

Ali sam siguran da su me žene sa tim tipom lepote: oštre oči, mali uzdignut nos, kratke mada pravilne noge i taj pogled u kojoj je secirana muška galaksija, uvek činlei nespokojnim.

Posmatram je sada i vidim u njoj neutaženu želju.

Potrebno je samo pružiti ruku.

Sada ništa nije daleko.

Ona ustaje i iz bele platnene torbe vadi novčanik i mobilni telefon. Sporim, lelujajućim korakom odlazi do šanka improvizovanog bara i uzima limunadu.

Zašto ne pivo, mislim.

Seda za prvi prazan sto i sito takvim pogledom posmatra plažu.

Sad mi je znana. Devojka koja je nekad harala plažom. Bikini, igre u vodi na ramenima mladih muškaraca koji su skoro svi pomrli u međuvremenu.

Bila je centar sveta, ali svog sveta.

Ona ustaje. Snishodljivom ilegalnom prodavcu pića plaća neku, ne veliku, sumu. Vraća se na pesak.

Ponovo isti položaj. Desna noga ispružena, leva savijena u potkolenici, malo raširenih butina. Izazivački?

Neki pas, mala bela pudlica dotrčava do nje. Ona ustaje i uzimajući psa u naručje ljubi se sa pridošlicom. Ovaj ubrzo odlazi do obale, seda u jaki plavi čamac i odlazi.

Ja i ti smo preživeli toliko toga sličnog ili čak istog, pomislih, a ništa se između nas nikada nije dogodilo.

 

 

 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

Слика
  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све