Ušao sam u godine kad se čovek tiho povlači. Trudim se da izbegavam sukobe sa ljudima, čak i one najbezazlenije. Sve vreme se pitam kako sam dospeo dovde, do uloge glavnog junaka u nemom fimu. Čak sam o svom telu počeo da imam sve lošije mišljenje. Primetio sam da se pogledi ljudi u prolazu, muški, nekada ljubopitljivi propitivački ženski, sve kraće zadržavaju na meni. Kao da sam postao dosadna stvar. I stvar koja je suvišna.
Moram to da prekinem, obećao sam sebi. Ne da bih bio viđen, to nije od važnosti u godinama kada život menja slike ljudi na gore, nego da bih nestao iz sopstvene realnosti, iz samog sebe.
Jedne večeri zalutao sam u neku velelepnu veliku radnju. Znao sam da je njena spoljašnja lepota ženska i uglavnom samo maska, jer je tu sve vonjalo po brodskim kontejnerima sa oznakom made in china. Međutim, na levom stalku od ulaza visio je crni blejzer, vrlo jednostavnog, asketskog kroja sa dva ogromna džepa. Uzeo sam kaputić u ruke i pokušao da pronađem cenu ispisanu na sintetičkoj traci, ali nisam uspevao. Bile su to cene za različite zemlje i različitih cifara. Međutim središnja je bila sedamdeset evra. Ni malo ni nemalo. Bio sam u košulji sa kratkim rukavima i odlučih da tu, na licu mesta, ispred ogledala, proverim kako mi stoji ta crna jakna. Taman sam uvukao ruku u levi rukav, u desnom sam držao novčanik i telefon, kad se pojavio čovek u crnom pohabanom odelu sa oznakom obezbedjenja. Išao je polako ali vrlo agresivno prema meni.
Ti čuvari imaju sposobnost da izgledaju skoro mrtvi, ali ovaj je bio drugačiji.U prodavnici kao da osim mene nije bilo nikoga.
"Gospodine", povikao je prilazeći "ne možete ovde da isprobavate sako. Tamo. Idite tamo" i pokazao je rukom ka kabinama za probu.
Skinuo sam dopola obučenu jaknu i pitao ga zašto.
Delovao je kao neko ko po svaku cenu želi da stvari dovede u normalu.
"Zamislite kako bi to izgledalo da se vas pedeset skidate nasred prodavnice. Muškarci, ženske, da ženske, pa deca...", rekao je i stvar je počela da poprima komadiće incidenta.
"Nisam go, imam košulju preko koje oblačim taj komad platna... ništa više", rekoh iznerviran.
"To može svako da kaže", reče on. A zatim, odmerivši me od pete do glave i procenivši, valjda, da sam neodlučan da branim svoje mišljenje, još energičnije pokaza rukom na kojoj zapazih tetovažu pravoslavnog krsta, ka kabinama za probe.
"Ne, hvala", rekoh. "Ne želim više da kupim ovaj komad."
U stvari, imao sam utisak da ni u početku nisam želeo da kupim bilo šta u ovoj radnji.
"Vi me optužujete i vređate", podiže ton.
"Nemam takvu nameru", rekoh i vratih kaputić na ofinger u uglu.
Jedan stariji čovek uđe u prodavnicu i videvši scenu odmah se okrete i izađe.
"Hoćete da ostanem bez posla!", podiže ton bezbednjak.
"Doviđenja", rekoh.
"Vi me ponižavate", bio je uporan. "Mislite da sam niko i ništa, a ja sam književnik."
Zastao sam ozbiljno zainteresovan.
"Volim
književnost", rekoh. "Kako se zovete?"
Rekao mi
je neko ime koje mi ništa nije značilo.
"Šta ste napisali?"
"Napisao sam himnu manastiru." Reče i kom manastiru i da mu je lično vladika napisao recenziju za tu pesmaricu.
Gadio sam se komercijalizavcije religije, ali oćutah.
On izvadi mobilni telefon, stari, uski, prilično rabljen i pusti mi neki snimak.
"Vidite", reče. "Moju himnu manastirsku peva naš najveći operski pevač."
"Čestitam", rekoh.
"A na moj tekst himne muziku je komponovao drugi najveći živi kompozitor na svetu" i reče neko meni nepoznato rusko ime.
Osećao sam da je potrebno da mu se nekako izvinim, ali nisam znao kako. Gledao sam njegovu debelu ruku sa tetoviranim krstom, ruku u kojoj je držao telefon i snimak sa dokazom svog pripadništva svetu hrišćanske ljubavi i oproštaja.
Šta da mu kažem?
Taj njegov veštački posao u statusu glinenog goluba i ta njegova potreba da bude primećen u masi sveta koji samo kupuje koještarije može biti da samo maskira sudbinu.
"Vidimo se", rekoh i mahnuh mu rukom izlazeći iz prodavnice čvrsto uveren da u nju moja noga više neće kročiti.
Нема коментара:
Постави коментар