paradoks

  Devojka koju sam jedne davne godine pratio kući u kasno veče rekla mi je da nema od nas ništa i da sutra putuje u Nemačku iz koje se nikada neće vratiti. Bila je jedra seoska devojka kojoj s e moglo verovati. Posle trideset ili više godina viđam je u našem gradu sa starijim tipom ne bih mogao da ga nazovem gospodinon jer ne del uje kao čovek od manira ali to nema nikak av značaj. Ona je srećna i on je srećan imaju dobar nema čk i auto koji brižno čuvaju. V ideo sam ih kako parkiraju dvaput u napred i dvaput unazad zatim sklapaju retrovizor e i proverava ju elektronsk e brav e a onda sledi snimak parkiranog automobilo kao i automobila pored u slučaju češanja. Činjenica da se ipak vratila ne govori mi sada ništa. Čas kada zalazi sunce ovde je isti.

  Majka mi je umrla pre devet godina. P itao sam grobara da li mogu, ako iznenada umrem, da budem sahranjen u istom grobu. Može, rekao je, iako zvanično treba da prođe deset godina. Nisam nameravao da umrem. Mada se to dešava najčešće bez plana. Ali, činjenica da, kako je debeli grobar rekao,već posle osam godina u grobu ostanu samo kosti, naterala me je da ponovo mislim kako je telo iluzija a da je stvarnost sa svim tim lepoticama koje objavljuju svoje prelepe selfije ipak na duži rok zaludan posao. Jednog leta bio sam na nekom službenom putu u Švajcarskoj i slučaj je hteo da nađemo neki relativno povoljan hotelčić na obali Ženevskog jezera. Preko dana smo izbivali na sajmu tehničke opreme da bismo se predveče, mrtvi umorni, vraćali u hotel i posle tuširanja sedeli na maloj terasi posmatrajući jezero. Na jezer o u tim večernjim satima izlazi lo bi na desetine jedrilica sa belim jedrima. Udalje se od obale nekih stotinak metara i usidre. Zapazio sam jednu, a verujem da ih...

  Čovek je bio čista misterija skoro sasvim gluv smešio mi se sa naspramnog sedišta u brzom vozu Novi Sad – Beograd. Rekao mi je isuviše glasno da putuje na sajam nakita. Odgovorio sam mu da je to sjajno u njegovim godinama. Nije imao nijednu sedu farbao je kosu u ono tužno braon crno u zavetrini starosti i blago bi zadrhtao nakratko skoro nevidljivo pri pogledu na mlade devojke koje su ulazile u voz na nekim stanicama a na nekim izlazile. Devojke u malim suknjicama na šare tigrove kože . Bio sam ubeđen da me laže kako ide na sajam nakita i da ima neke svoje ludačke planove a onda je izvadio zlatni prsten. To je venčan i prsten moje bivše žene. Prsten je bio kitnjast i očito skup. Ja sam ga izradio rekao je. B io sam zlatar a sada... D evojka u mini suknji je ušla da bi sela pored mog sedišta na suprotoj strani od zlatara i prekrstila tanke bele noge. N a sledećoj stanici je izašla. Smestio je prsten u crvenu kutijicu sličnu star...

  B io je mali majstor. Upravo je okrečio fasadu crkve u parku. Tu je nekada bila siva crkva a sada je vizantijski šarena. Meni se to nimalo ne dopada, ali ko mene pita? Mladi m ajstor je sedeo sa svojom devojkom, možda devojčicom uz reku i, začudo, duboku limunadu. Devojčica se dosađivala. Došli su neki fini ljudi, stariji par i narulčili duple rakije sa sodom. Bilo je pretoplo i muve su upadale u čaše sa limunadom. Mali majstor koji je okrečio novu crkvu stalno je išao do šanka i od šanka žaleći se na muve. Mislio sam na prelomni trenutak u mojoj biografiji kada sam, već u prvom razredu gimnazije, želeo da se pridružim svojim dotadašnjim drugovima koji su svi odreda bili majstori, zarađivali krečenjem kuća ili uvođenjem struje u kuće. Imali su starije devojke koje su vodili na večere i sa kojima su posle imali seks. Odmah iza ugla, bez velikog predomišljanja. Tada crkve nisu bile toliko u modi. Sećam se da smo se većinom sastajali sa devojkama u mistično praznim port ama ...

  Bukovski piše kako su kolega i on dok su se družili i pisali samo gledali kako da jedno drugom odvoje žene. Prijatelj je jedanaest godina mlađi od njega ali to ništa ne znači ženama koje su namerili da odvoje. O ne su tu. S vaka sa svojim muškarcem za sada ali polako se pripremaju ne znajući za šta. Možda je to najuzbudljivije biti s nekim misleći na trajnu nežnost i verno spokojstvo ali neko drugi njegov život propuštena prilika odjeci nepriznatog osećaja postaju izazov za sada bez bilo kakve težine kao pisanje pesme u kojoj devojka nije prepoznala cara ili princa ili muzgavu barsku žabu.

  Te večeri otkrio sam mrava u kriški hleba. Pažljivo sam ga odlepio njegovo sićušno telo sa površine zatim ga vratio na hleb i nastavio da jedem. Drugi mrav je bio na istom parčetu hleba sličnom piljevini. I treći. Četvrtog nisam video. Nastavio sam da jedem hleb sa mravima. Ako pojedem sve mrave nisam znao šta će se desiti. Možda čudo možda nešto lepo u šta više ne verujem a možda propast čovečanstva možda? Ipak znao sam da je život najjači kad si mali. Ali jeo sam ih te sićušne mraviće znajući da su živi ne gledajući ih u trenucima pred spavanje kada se smirujem kada mislim na njivu sa strnjikom u kojoj sam detetom nalazio mala jaja prepelica.

  KRATKI OSVRT NA NOVI ROMAN  Najnoviji rukopis NEMA POBEDNIKA pripovedača, romansijera i satiričara Milana Todorova predstavlja ulančani niz priča koje se, u narativnom toku, čitaju kao moderan fragmentarni roman. Todorov je, nema sumnje, pre svega izvrstan pripovedač, koji razotkriva niti i spone koje njegove junake u različitim ulogama, a naročito naratora, navode da odbacujući konvencije - žive brzo i slobodno a to, razume se, ima visoku cenu. Likovi ovih „mekih korica“ su svesni da je, u nepouzdanoj zoni zvanoj savremenost trenutka, teško doći do konačnih odgovora o sopstvenom identitetu pogotovo u zemlji krcatoj mitovima iz bliže i dalje istorije. Stoga se Todorovovljevi junaci infiltriraju u naizgled male urbane priče koje vrve od žudnje za razumevanjem, ljubavlju, ljudskošću i oprostom. Vreme u ovim urbanim poglavljima vijuga i iskrivljuje se. Činjenice se odvajaju od realnog dobijajući obrise sveže i neočekivane fikcionalnosti. Za Todorova, koji je za svoju ...

  Stari ljudi sede predveče kad sunce nije prejako na klupama uz vodoskok u gradu ko zna kom u gradu iz koga nema izlaza. Spustili su se iz visokih sela sa brda koja su ih posle opkolila i sada su tu premeštaju se kao sunčevi zraci  sa jedne klupe na drugu kao da se može negde pobeći. Pričaju priče koje samo za njih imaju smisla. Tako ne misle na smrt. Ludi i kljasti su jednaki. Uglavnom svi su divni prepuni ljubaznosti prema meni nepoznatom koji kasni na nešto samo meni važno. Daju sve od sebe da pomognu jer najzad se dešava nešto u čemu mogu da budu iznad nadiruće ništavosti. Kako bih im rekao da to sve vreme i ja želim... Samo to! Sat zvoni na džamiji na sahat kuli na dnu sata je boginja koja je pobegla iz gline pre više miliona godina. Ima malo deblje noge male ali jake sise jarku crvenu haljinu i kožu koja nije videla sunce. Boginja čeka. To je trasa koja ide ukrug od moje mladosti do doba tog malog skupa starih muškaraca kraj ...

  Imao sam automobile različitih boja Najpre zelenu škodu punu malih briga svi su na granicama mislili da sam Čeh ili Slovak jer sam tada nosio brkove. Posle sam imao auto crni Na nemačkoj granici nisu hteli da me puste bio je to Folksvagen napravljen za kanadsko tržište a ja nikad nisam bio u Kanadi. Imao sam crveni imao sam beli svi automobili su imali dušu za razliku od ljudi i svi su predstavljali mene. Mislio sam da je gotovo s tim. Sada kada sam ne znam šta sam ne znam još ali te damice koje voze crne automobile uopšte na znaju moju priču. One voze u katalogu svoje generacije brzo paze da ne zgaze crnu mačku koja bi im donela nesreću nemaju moje godine ničega se ne boje ali često i one gledaju u retrovizor on ima uvećavajuće staklo koje mrze i misle još nismo prevarene još nismo a biće.

  Jedini mir je živeti bez uspomena. Posvetiti se drugom negovati dobročinstva zaboraviti na sebe to će mi biti korisno osećaću tihu radost kad učinim nešto dobro za drugog ja nisam važan bez drugog na neki način to je početak kraja ta masa u kojoj nisam sjeban ipak još treniram propisanu higijenu perem zube stavljam parfem brijem pazuha stežem muške sise tipkam novu priču gledam u ogledalu svoj dar sreće kao devojka koja bez donjeg veša dolazi na ugovoreni tajni ljubavni sastanak.

Sreo sam biciklistu poznanika imao je osamdeset godina i vraćao se od ljubavnice koja ima pedeset osam. Pitao sam ga kako ide. Draga mi je rekao je. To su najlepše godine, te od pedeset i osam. Složio se. Imaju solidno seksualno iskustvo, nema mnogo predomišljanja svesne su da i njima izmiče kazaljka. Navali. Ne smem, rekao je da budem tako direktan. Za sada joj samo kažem da mi je draga, a posle... Neću umreti ako neće. Sjajan si, rekoh mu. Jesam, reče ali umreću kao i ti.

Svako veče otac izvodi svoje dvoje dece rođene u divljem naselju u najlon kućici pored reke izvodi ih na buldožerom poravnatu šumu posle oluje Zemlja je pusta tu su sad samo dva kržljava drveta neke slabe voćke i blato i prašina Deca čuče i čupkaju nešto otac gleda automobile koje odlaze i dolaze u krčmu na plovnom putu u njima su lepe devojke tetovirani muškarci koji ističu mišićav vrat i zlatni sat na maljavoj ruci isturenoj kroz prozor Otac vrhom dugog noža čisti domali nokat deca skaču u prašini veče pada Na zapadnom horizontu su tvrđava dva crkvena zvonika moj usporen prolazak iako bez gledanja slutim kako će se to na toj zemlji ničega završiti Ali sve to što mi stvara osećaj slutnje ipak je sam početak kakav takav ali početak kad sve još možeš i ja sa tom neopipljivom mišlju dodajem gas da pobegnem od njihovog početka i od mog kraja.