paradoks

(odlomak) Ne volim da se svađam. Nikad to nisam voleo. Sećam se ranog detnjstva kada me je sin uličnog policajca gađao kamenom i razbio mi glavu. Odjurio sam kući lica umrljanog krvlju. Majka mi je obrisala krv vatom i rakijom. -Proći će – rekla je. Nije imalo svrhe raspravljati se sa policajcem u ulici. Tako se ponašam i danas. Uvek mislim da je štetu potrebno ograničiti na minimum. Bibliotekarev sukob sa ubačenim stanarem i njegovom ženom se nastavljao samo na manje vidljiv način. Bibliotekar mi je povremeno govorio detalje sa namerom da me podseti na važnost mog svedočenja u budućem sudskom postupku po njegovoj tužbi za odgriženi prst. Naravno, pri tome je bio vrlo pristrasan. -Zamisli samo te smelosti i drskorti – rekao mi je. – Ona bricina je otvorila salon za depilaciju. Nisam ga sasvim razumeo. -Kod kuće, u našoj kući… I sad nam dvorištem defiluju devojke i žene koje u stvarnosti nisu zadovoljne sobom i misle da će uklanjanjem dlaka ispod pazuha, sa nogu i, da izvin...

(odlomak iz romana u nastajanju pod radnim naslovom Bibliotekar) Po povratku u stan, negde oko četiri sata iza ponoći, nisam mogao da zaspim. Ne znam šta je uzrok tome. Početni neuspeh kod Larise iskupio sam odmah posle ponoći. Kompleks muške nemoći, naročito u mojim godinama prve mladosti, nije mogao da postoji. Sutradan sam u biblioteku umesto u deset došao tek oko podneva. Bibliotrekar je već bio u njoj. -Šta se sa tobom sdešava – pitao me je sa osmehom cveznalice. -Ne mogu da zaspim. Tek sam zaspao oko osam ujutro. Komšija gleda po celu noć neke američke filmove sa pucnjavom. Pošto je gluv ton uvek podesi na najviši stepen. Možda je to uzrok – muvao sam. Rekao sam Bibliotekaru još i da ću se sledeće večeri napiti i spavati kao top. Pogledao me je začuđeno. Dodao sam da sam snimio balerinu Larisu Vladimirovu u njenom stanu i da će slike biti izrađene narednih dana. Nisam mu rekao da ponovo idem kod Larise posle deset uveče. U dogovoreno vreme zvonim, ali ona ne otvara. P...

  Odlučio sam da ovo leto provodim u krčmi na obali reke. Ponekad telefonskom kamerom snimim neki prizor ali obično brišem fotke. Ne znam šta hoću. Neki krupni pas boje bele čokolade došao je sinoć na terasu sa svojim gazdom. Gazda je bio ćelav i stalno je nekome telefonirao ponavljajući preglasno -Ne krivi mene dušo to jednostavno ponekad ne uspe. Pas nije imao desnu prednju nogu. Kad ugledaše novog psa kafanski psi a beše ih desetak jurnuše na pridošlicu. On je iako veći i snažniji na svaki način izbegavao tuču. Ja sam dotle sedeo mirno za svojim stolom. Psi su kružili oko mene ne dirajući me jer su me dobro poznavali. Malo posle se sve smirilo. Crni odomaćeni pas legao je ispod stola za kojim sam sedeo i pio večernje vino. Pružio sam komotno nogu preko njegovih leđa i tako smo sasvim opušteno gledali kako reka odlazi.

(odlomak iz iz romana u nastajanju) O Oklevao sam da odem kod balerine. Bila je Ruskinja. Bibliotekar je rekao: -Od belih Rusa. Larisa Vladimirovna. Meni to ništa nije značilo. -Potiče iz bogate porodice koja je pobegla pred Crvenom revolucijom i nastanila se u Beogradu. Larisa se udala za novosadskog profesora klavira. On je svirao u pozorišnom orkestru. Ona je još u Petrovgradu pohađala konzervatorijum koji je pohađao i Čajkovski. Razume se ona je pohađala baletski odsek, tako da su je odmah primili u balet Srpskog narodnog pozorišta. Međutim, nije zgodno da muž i žena rade u istom preduzeću, naročito ako je to preduzeće za izradu umetničkih iluzija. Brak im je pukao posle samo godinu dana. Imali su ćerku koja je ostala sa ocem. Mislim da se zvala Neva, poput ruske teke koja prortiče kroz Moskvu. Kažu da je ćerka nasledila majčine gene žene lutalice. -Šta je sada sa ćerkom? U kakvim su odnosima? -Majka ide svojim, a ćerka svojim putem, izgleda. Njegov odgovor mi je bio pre...

(odlomak iz rukopisnog romana Bibliotekar)   -Problem današnjeg sveta je u tome što nam se ljudi predstavljaju u obliku kakav nisu u stvari. Zbog toga je, recimo, volim Mariju Antoanetu. Jeste, bila je ohola kraljica sklona kiču (uzgred kič nije ništa drugo do naše diboko, prapočetno ja, u većini slučajeva) ali to nije prikrivala. Šetala je svojim zlatnim selom u Versaju ne krijući da je, u suštini, samo seljanka koja je imala sreće. Zadatak fotografisanja posetitelja i posetiteljki biblioteke pokazao se težim nego što je na početku izgledalo. Bibliotekar mi je dao svoj stari fotografski aparat još iz rata, meni nepoznate marke Rangefender. Rekao mi je da mu je aparat zaostao na tavanu posle očeve iznendne smrti. Nisam ga pitao za poreklo aparata. Važno je da radi. -To je neuništiva sprava – rekao je Bibliotekar. – Izuzetna optika i nemački kvalitet izrade. Međutim, uprkos odličnim karakteristikama, ja ga nisam koristio jer su meštani a naročito vremešne meštanke odbijale da ...

 (odlomak iz romana u nastajanju) Iako još relativno mlad, od kako je stao da poboljeva Bibliotekar se počeo baviti smrću umetnika. Tvrdio je da se smrt umetnika uvek, čak i kad se čini da je nasilna, pa i od strane vlasti, može povezati samo i isključivo sa  njegovom poetikom. Navodio je primer velikog psesnika Branka Mijkovića koga su jednog jutra 1961, godine pronašli obešenog o mali, niski platan u nekom parku u Zagrebu. Kako se krupan i snažan muškarac može obesiti o drvce niže od njegovog rasta – pitao se i za razliku od većine koja je smatrala da je u pitanju nasilna smrt, Bibliotekar je tvrdio suprotno. Smrt Branka Miljkovića je prirodna. Ona je rezultat evolucije njegovog poetskog sazvežđa koje je počelo pisanjem pesama one zime kada je sve vreme, iz malog iznajmljenog sobička u beogradskom predgrađu, gledao u golo, sumorno drvo u pustom tesnom i prljavom dvorištu susedne zgrade.   To je tako počelo. Opasnošću bavljenja umetnošću. Retko se može videti Miljk...

(odlomak iz romana Bibliotekar) Umetnost je slaba i jadna u odnosu na zlo i užase koji ljudi priređuju jedni drugima, tvrdi Bibliotekar u zapisu na 44. stranici svoje knjige. To je sistem – kaže on - spojenih sudova. Da bi umetnost bila humana i empatična poztrebno je da može da promeni svet, ali ona zo očigčedno nije ustanju. Umetnost opušta i smiruje, a mir je ono što nam je najmanje potrebno. Ne smemo se miriti sa lošim svetom. U miru nema energije besa da se svet promeni. Da bi je stekli, francuski nadrealista Andre Breton koji se odrekao elemenata tradicionalnog pisanja i racionalnosti u umetnosti, u svom Manifestu predlagao je šetnje gradom kao novi oblik pesničke aktivnosti, šetnje pri kojima slučajni susret sa nepoznatom ženom može da bude uvod u ljubavnu avantiuri i stoga predstavlja vrhunsku vrednost. U njegovom nezaboravnom romanu „Luda ljubav“ napisanom u godinama dolazećeg užasa Drugog svetskograta 1937. godine - žena ima centralno mesto u muškarčevom životu ...

(odlomak iz romana u nastajanju) Na čardi sam ponovo. Tamo dolaze lokalne zanatlije. Nadao sam se da ću pronaći nekog ko bi mogao da mi popravi kvar na kolima. Auto se lepo vozi, ali prilikom skretanja levo ili desno užasno cvili kao kad se metal češe o drugi metal. Onda je naišao Bule, interacionalni vozač teških kamiona. -Imaš sigurno takvo iskustvo – pitao sam ga. -Šta bi to moglo da bude? -Ništa veliko – rekao je sedajući i naručujući dva piva sa rakijom. -Da imam kanal ja bih ti to ovde očas popravio. Verovao sam mu, ali ne u potpunosti. Istoričar sa istorijom vožnje po celom svetu znao je možda sve, a to je nešto što u opreznom čoveku, kako me je zvao, izaziva sumnju. -To može da bude letva volana, nedostatak ulja u klipu za servo upravljački mehanizam, dotrajale poluge ili izlizane glave u njima. To se da lako zameniti. Pili smo pivo pomešano sa rakijom i čekali da se pojavi neki mehaničar, ali njih kao za inat te večeri nije bilo. Sunce je još bilo u punom sjaju. -Ov...

(Odlomak iz romana u nastajanju) XXVI  Umetnici su često izvan porodičnih sistema vrednosti – zapisao je Bibliotekar u prvom poglavlju svoje knjige. To ne znači da njihov unutrašnji sistem nije celovit. Naprotiv. Odriču se Tihog blagostanja i daju prednost ne karijeri nego lepoti novog. Oni su često donosioci isceljenja svima, osim sebi. Radeći na jednom aktu Žane Amadeo Modiljani, italijanski skikar s kraja 19. veka izazvao je požar u ateljeu. Na njegovu nesreću vatra je kasni uočena. Model koji je slikao, izvesna Frančeska Augustina Verili, prostitutka iz Livorna izgorela je u požaru. Umetnik je pronađen potpuno obnažen i bez svesti, ali su uspeli da mu sačuvaju život. Nije jasno kako je došlo do ove katastrofe. Bila je zima. Modiljani je, poput pape Aleksandra VI u doba kuge, bio okruženin velikim upaljenim bakljama. Model je bio takođe okružen vatrom. Gola Frančeska. Pretpostavlja se da je i Modiljani bio nag ne bi li i na taj način podsticao senzualnost i erotsku intros...