paradoks

  Kad sam bio mali zavideo sam dečacima iz centra. Ja sam rastao na periferiji možda je bolje kazati u predgrađu. U njemu se ljuštila boja starih kartonskh kofera jeftinih long plejki bicikala kupljenih na buvljaku i olako trošio zanos podstanara i podstanarki koji su se voleli brzo robijaški u sobama namenjenim kratkom boravku. Zavideo sam kažem dečacima iz centra jer im je fudbalski prvoligaš bio pred nosom kao i najbolje škole i veliko pozorište. Trebalo je samo da preuzmu uloge u njima. I oni su to činili. Bili uspešni imali ljubavnice dobra kola i novac koji su brojali metrom. Za to vreme ni predgrađa nisu mirovala. Fasade su se krunile. Dolazila su deca novi mladi i željni svega stanari nova ječanja u sladostrasti i jecanja posle neko je dobio pejsmeker a neka devojka spiralu. Ne znam stvarno ne znam šta je bilo bolje. Nemoguće je da film premotam unazad. Znam da tamo sada ničega nema iza prozora ispod površine iza rđe ne...

I. Na trgu bez imena, gde nikada nije bilo stanice, ljudi su čekali voz. Nikada šina, nikada lokomotive, samo asfalt i stubovi na kojima su visile reklamne table: „Kupuj domaće, veruj u sutra.“ „Sve je na popustu.“ „Budite zdravi, nosite masku.“ Ljudi su čekali kao da će iz betona niknuti voz. Sedeo sam u senci kioska bez stakla. Na kiosku su bile zalepljene nalepnice: „Živiš samo jednom – troši brzo.“ „Masku nosi, osmeh ne moraš.“ Čekanje je jedini oblik zajedništva. Ne povezuje nas istina, ni ljubav, ni vera – samo beskrajno čekanje. Čekamo bolje sutra, dok nam svakodnevno kradu danas. Starac pored mene je rekao: „Ko ne zna gde ide, brzo stigne nigde.“ Klimnuo sam, bez snage da mu protivurečim. Put ne postoji. Samo tumaranje. II. Iznenada, govornik se popeo na stolicu. Na rukavu njegove košulje bila je nalepljena reklama za neku osiguravajuću kuću. Počeo je da obećava. Gomila se gurala, verovala. Reči su bile meke, kvarljive, nalik voću s etiketom „najlepše, domaće“. Najlepše reči su...

  Ne znam da li sam smršao i da li je to bilo namerno ili zbog neke nevidljive tek slućene muke. Ipak skinuo sam nešto mekog mesa sa stomaka. Primetio sam to tek u ogledalu. Beli deo tela je bio onaj koji je zaklanjao očev trbuh genetski dar i nije bio osunčan. Zatim sam shvatio da mogu da jedem vurst i sir i jaje bez hleba čak i bez soli. Nije mi smetalo što ništa nema ukus. Navikao sam se na bljutavost sveta. To je kao da mi kaže tvoja sam slika. Ne opirem se. Sve sam dalji od pogleda. Moj konačni cilj jeste da ostanem duže za ovim velikim stolom sa više nogu koje ne mogu da prebrojim za stolom koji je okrugao kao središte dlana i kako god se okrenem manje je ljudi za njim ljudi koji piju i psuju kad im nešto pođe po zlu. Sve sam dalji od njih ali na neki ponižavajući način kome ne znam ni uzroka ni povoda ni cilja ukoliko ga ima. Sto je oko koje koluta oko sveta.

Atlantske struje koje donose toplu vodu u Mediteran pod uticajem klimatskih promena menjaju smer tako da bi za trideset ili najviše pedeset godina Zapadnu Evropu zahvatile velike hladnoće a leta bila bi sušna i neplodna. Ja još ne znam gde živim. Budim se u zoru sednem u stolicu ispred malog vrta u kamenu. Bilje je ove godine u lošem stanju a more sa svojim strujama sve dalje. Molim boga da ne potopi gradove u kojima nikad nisam bio. Onda se preko kolena prekrijem knjigom. Dolaze zime svetlosti se smanjuju drva se skupljaju u gomile. Čudno je videti kako je svet dvadeset prvog veka prepušten nečemu što se nikad ne bi desilo bez nas.

Kad sam objavio svoju prvu priču u nedeljnom broju Politike, u ono još dobro vreme kada je taj list bio vodeći i kada je objavljivao umetničku prozu – nazvao sam svog prvog urednika u studentskom listu Index. -Gde si - pitao sam ga radosno. -U bolnici – rekao je. Zatim je mirno dodao – Možemo slobodno da pričamo, ja sam se već odomaćio u bolnici na ovom fruškom bregu. Uvek sam imao poverenja u njega. Ono što bi mi on, kao pažljiv i naklonjen mi urednik, spočitavao uvek je bilo važno i ja sam posle toga ispravljao svoje greške prema njegovim navodima. Ne znam kako se rodilo to prećutno poverenje, koje ne mogu da nazovem pravim prijateljstvom, jer nikad ne besmo toliko bliski, ali trajalo je, sa nekim prekidima, sve vreme, bezmalo trideset ili čak i više godina. Moram na ovom mestu da kažem da on i ja nikad nismo, u ovoj zemlji ludih političkih podela, bili na istoj strani. Međutim, to nije uticalo na naše prijateljstvo. Sećam se, kad sam ostao bez posla zbog svojih političkih stav...

Bio je vatrogasac. Nekada, davno, čovek od šmrkova i sirena, od vode koja pobeđuje vatru. Danas čovek od kontejnera, od stida, od pogleda u blato. Njegov jedini trofej – olinjala kaciga na polici. Kad je pogleda, učini mu se da kaciga zna sve o njemu, da mu se podsmeva. U njoj se zrcali prošlost, ali ona prošlost liči na šalu: vatrogasac koji sada skuplja tuđe cipele. On stoji pored kontejnera i pravi se da je slučajno tu. To „slučajno“ je poslednja odbrana dostojanstva. Ali nema tu dostojanstva, kao što ga nema ni u svim tim ljudima koji traže plastične flaše, stare veš- mašine, prazne konzerve. Grad smrdi na gubitke, propadanje, samosažaljenje i uzdahe. Godinama nema para za nove cipele. Zima steže. Ove stare – raspale, mokre, sa đonom koji se odvaja kao umor od tela. I onda, gle: sudbina, iluzija, podmetačina. Jedan par, poluduboke, markirane. „Berker“. Tuđa stopala su već hodala u njima, ali on oseća kao da je pronašao ulaznicu u neki drugi život. Preobuo se tu, pored kontejnera, o...

  Jednog dana to dete će odrasti i sećaće se kako ga je jednog dana u velikom tržnom centru otac nosio oko vrata kao živu narukvicu a zatim zastao na stepeništu i u šali sasvim nerazumljivoj nagnuo se u provaliju između spratova držeći ga za noge čvrsto trzajem lažno bacio u ambis. Setiće se tog ožiljka za koji ni otac ni on nisu znali razlog. Kronos bog vremena da bi izbegao proročanstvo prema kojem će ga ubiti jedan od sinova je svu svoju dece bacio u Tartar. Šale očeva ponekad su izraz nepodnošljivosti neizbežnog starenja i nestanka. Ali, dete je cikalo od radosti. Otac je bio ponosan. Bila je to korisno protraćena šetnja. Samo jedna žena u uskoj crnoj haljini sa dubokim dekolteom koji je malo otkrivao njene bele spuštene grudi prekrstila se brzo u strahu. Pitao sam se zašto to gledam, ali u tom pitanju bilo je previše reči koje ništa nisu značile. Možda je pomislio sam potrebno što ranije odvojiti ravnodušnost od smrti da bi duša na...

„Када је реч о сукобу у  Украјини  , чврсто верујем да Владимир Путин потпуно није у праву. Рат који је изазвао је ужасан. Али, шта год да су политичари урадили, не мислим да је прекидање уметничких разговора икада добар начин да се помогне.“

Galebovi se pred veče okupljaju na toplom metalu u pesku zarobljenih šlepova. Ti lepi prljavi rečni  galebovi… Oni su prvi glasnici dolazeće, rane hladnoće. Postoji ta rečenica: Dobro je što smo poneli ove tople i mekane dukseve za ovakav preokret iz tupog vremena trpljenja u vreme fizičke patnje. Ali, ja baš volim taj zaokret jer se trudim da volim zategnutost osećanja. Na drvenoj klupi u siromaškom naselju pored prašnjavog puta kojim se vraćam kući sedi već star a mlad čovek. Sedi i gleda u mladu šumu koja je posađena posle oluje. Šuma raste kao iz vode bukvalno. Oko njega su deca. I ona su mirna. Dolazi nešto a niko ne zna na šta bi sad trebalo obratiti pažnju. Niko ne zna šta će biti sa nama koji smo gladni oskudice tela na plažama huka veselja talasa i otisaka stopala u pesku? Ko će imati toliko hrabrosti da prepliva zimu u muškom stilu a da ne umre na kraju špice? Viđao sam starca užasno crnog tela mršavog na smrt bolesnog starc...

  Nisam siguran da vreme to menjanje magnetnih polova Zemlje utiče na sva živa bića, ali sam uveren da promene godišnjih doba povoljno deluju na moj život u blagom luku nadole. Možda se svetom koji se menja odvikavam od prošlosti. Sasvim je izvesno da mrzim vreme u kome sam mogao da budem bolji. Zamišljam vreme bez promene snage Sunca i vreme bez ljubavi pupoljaka. Ubila bi me sasvim sigurno ta starost svakodnevnog života. Ali, znam, ubiće me već neko o kome još ne znam ništa samo osmatram nebo rečni galeb usamljen u sumrak leti visoko beo kao anđeo. Molim ga da mi kaže večeras ko je.

Zovem se Petar, ali ovi moji kafanski mudroseri zovu me Narator. Ja se, dakle, ne pitam mnogo. Ako narod kaže da si Narator, onda si Narator, pa makar u glavi brujalo da si poslednji idiot svoga grada. Sve što ću ispričati dogodilo se u jednom gradu u Hercegovini, sredinom devedesetih. Posle godina granata i mrtvih, kad je konačno utihnuo top, a sunce počelo da peče kao da mu je zadatak da probuši stomak Hercegovine, stigla je – Evropa. Ne u celosti, naravno. Evropa nikad ne dolazi u celosti. Uvek stigne samo njen simbol: papir, kombi, uniforma, parola, ili u ovom slučaju – kravata. ( Fusnota br . 1: Kravata je, kažu, hrvatskog porekla. To je prva ironija. Druga je da je to jedini modni izum Balkana koji je Evropa prihvatila bez rata. Treća ironija: stigla je u grad u Hercegovini, pravo iz Brisela, da veže vratove onih koji su rat preživeli upravo zato što su umeli da odvežu, da prekinu, da preseku.) I tako, jednog jutra na Trgu se zaustavio beli kombi. Vrata su se otvorila i iz njega ...

  Parkirao sam auto kao i uvek ispred vojne bolnice i pomislio kako tu skoro nikad na prozoru nisam video nijednog bolesnika. Možda im, pomislih, zabranjuju da vise na prozorima sa koJih se mogu baciti tiho, neizlečeni, pozleđeni zauvek. Zatim sam se uspeo na pešačku stazu koja ide preko mosta. Osetio sam epsku punoću u tome. Grad se davio u nesrećnoj ljubavi kanalizacije i potpazušnog znoja a na mostu je strujao snažan svež vetar. Bio je to balon vetra, zatvoren i zaštićen od mogućeg pada. Spustio sam pogled. Voda je bila mutna. To je za trenutak učinilo da budem neodlučan. Zašto uopšte idem na drugu stranu? Neki unutrašnji glas mi je govorio Idi, samo idi. Čega ima tamo, pitao sam se čega nema na strani sa koje dolazim. Možda taj vetar sigurno taj vetar sa male planine koji pada niz vodeni usek čini razliku između svetova. Razlika je, pomislih, jedino važna. Ona određuje gde šta počinje. Početak sveta, recimo. Početak koji je magnet kojim sk...