Imam fioku u koju otpremam ili tačnije rečeno bacam svoje neuspele priče.
To su priče koje nikad nijednom izdavaču neću poslati.
Ponekad otvorim fioku pokušavajući da od poneke napravim pesmu, kao da pesma ne ume sama, zatim, ne uspevši, priču vratim u fioku sa natpisom „Neuspele priče“.
Trebalo bi, često pomislim, da ih obrišem i zaboravim na njih i na svoj književni neuspeh,
ali se još nikad nisam usudio da to učinim, jer šta ako mi jednog dana
sine da samo nešto malo promenim. recimo da glavni junak nisam ja
nego neki lik bez autorskog glasa, čovek koji je istovremeno
voleo dve žene a ipak ostao sam, na primer.
Šta je bilo sa tim ženama?
Voleo bih da znam, ali ne znam.
Ili da je glavni junak prevodilac koji je pokušao da prevede priču nekog velikog pisca
i utvrdio da ne može da to uradi, jer bi morao na kraju prevoda da izvrši ubistvo
poput piščevog junaka.
Fioke sa nezavršenim pričama samo zbig toga, ako ni zbog čega drugog,
trebalo bi da nose
oznaku „Otvoriti samo u vanrednim situacijama“.
Problem se
dodatno komplikuje zbog toga što se se crna fioka puni
onim što ja nazivam polupričama.
Sve je tu, u njima, a kao da nije tu.
Plašim se da neće proći mnogo vremenaa fioka će se raspasti
pod njihovom težinom i tada će s e- avaj - sve otkriti
i ko sam ja i ko je prodavačica donjeg rublja ženskog rublja koja je pristala na dogovor sa mladim zgodnim vlasnikom butika na eltnoj lokaciji da radi samo za gaćice, grudnjake i korsete najvećih svetskih marki, uz jedan uslov a on je glasio da gazda mora da okom zvanom šacometrija odmeri da li prodavačici dobro stoji to što je izabrala.
Gazda je bio od reči, čak vrlo ljubazan.
Svake večeri je dovozio svojim džipom kući.
Auto je bio apsolutno čist i mirisan.
On je takođe mirisao sveže.
Njegova lako dlakava ruka pomerala je menjač kao nož u pivu.
Nije znala otkud joj ta asocijacija.
Ništa među njima nikada mije bilo.
Prošle su godine.
Nije iše radila u butiku.
Uostalom, bližila se dubokim zrelim godinama.
Doduše. još je bila lepa, sa čvrstim grudima koje je rado isticala. kaoi noge, malo deblje oko butnih kostiju.
Nema sumnje da je još bila lepuškasta ali ne onoliko poželjna žena kada je odjednom, skoro neočekivano, postala vanredno srećna.
Sve joj se dopadalo.
Činilo joj se da sve odiše svežinom
Videla je rode kako doleću na bandere na kraju grada.
Bele rode selice.
Zvala je prijateljice najintimnijim imenima, pisala im o sbojoj ushićenosti svemu.
Onda se u nameri da prelomi dan na lepe parčiće setila svoje crvene rasklopive stolice za plažu.
Jer kupališna sezona tek što nije.
I napisala opet na društvenoj mreži:
Letoooo najlepšeee.
Primetila je potom da u zašivcima stolice ima prošlogodišnjeg peska sa plaže.
Bilo ga je malo.
U tragovima
Ali ga je bilo.
I to je remetilo zanos koji preti da postane uvežban sa svakim novim dolaskom leta.
Ali novootkriveni zanos ipak je još nosio i nju i njen život i smisao
tog života i njeno sve šire telo.
Obla ženica pljosnatih liszova na nogama sa nekada zavodljivim a sada otežalim grudima
oklopnjačama.
Pesak beše poput pepela.
Uzela je usisivač da usisa taj stari pesak, da sve bude kao novo
Ali pesak se nije dao.
Najteže je, pomisli, raditi sa stvarima koje nikada ne stare.
Malim zrncima večnosti.
Tu ne pomaže veština dobre domaćice.
I najednom osetila je kako njena radost i njena netom probuđena sreća
tonu poput plovka i plaze dalje od nje, tiho, poput kasno uočene zmije probuđene na suncu
Uzalud govori: Vrati se, makar trula, mladosti, iskro moja u ovommraku, čak i ako je dan postao
sve one noći koje su vredele malo i ne beše ih mnogo: tri i po muškarca
Vrati se.
Uzalud, pesak ulazi u sve pore njenog tela i taloži se, čini joj se, u kostima.
Mislila je šta sad.
Jednog dana poverila se prijateljici da se već danima oseća oše.
-Šta osećaš?
-Nemam nikakvih simptoma, jednostavno osećam da mi je gore, ane znam šta je gore.
-Možda previše gledaš televiziju? Oni samo pričaju o zdravlju. Kad se pojavi ona mala plava
sa plavim sočivima u očima i počne da ređa bolestija ustajem sa foteljei odlazim da pišam.
-Ne gledam to. Samo romanse na Klasiku. Uveče idem u šetnju.
U poslednje vreme šetam uz reku.Voda smrdi poput kanalizacione cevi. Dok ssam hodala zaboravivši da isključim telefon zove me onaj...znaš onaj moj bivši….gazda i kaže da me voli.
Zatim se brzo isključi. Pokušavam posle da ga nazovem, ali njegov broj je nedostupan ili mi ledeni glas iz spikerfona kaže da osoba koju pozivam ne postoji.
A onda u ventru, zamisli samo,na onom glavnom gradskom trgu mlada mršava crna majka glasa se skoro muškim povicima dok se mačuje sa svojom decom pored onog Spomenika koji ko zna zašto
pokazuje rukom na istok. Kao i krst obližnjih crkava.
Mačevi sa kojim se mama mačuje sa svojem dečicom nisu pravi, nego naduvani gumeni baloni u obliku mačeva.
Ali ta ratna pretnja svuda, ta ideologija naše i njihovo, te moguće smrti stravično me plaše.
I sada te majke koje kao Amazonke
Uče ratu svoju decu da se nadaju pobedi svoje smrti… Bože!
Iznenada jedno dete od pet ili pest godina se zatrči i probode me mačem.
Izvinite – rekla mi je crna majka.
I sve je još bilo mirno.
A onda je balon u vidu mača eksplodirao.
Svi na trgu su se uplašeno trgli.
Posle nekoliko sekundi sve se sleglo.
Nisam imala volje da se raspravljam.
Put koji nas žene vodi kroz pretežno muški svet je nepredvidljiv. Možda je to dobro, a možda i nije.
*
Možda.
Možda je dobro što sam ovu kratku priču izvukao iz fioke, a možda nije.
Нема коментара:
Постави коментар