paradoks

Milan Todorov DUŠEK  To skretanje sa široke asfaltne trake na uži put koji je nekada vodio u široki zeleni pojas kasarne a sada u njoj nema nikoga i metalna ulazna vrata bez stražara sasvim su zarđala u poslednje vreme viđao sam to svečeri pozne vraćajući se iz grada služila su kao sigurno mesto tajnim ljubavnicima koji su se voleli iza zaparenih stakala automobila. Uvek mi je to bilo pomalo bizarno jer sa druge strane beše groblje i sveži grobovi i duše koje ako postoje makar i fantaziji. Taj puteljak za ljubavnike pak b eše poput razdeljka na devojačkoj kosi dok neko nije doneo stari dušek i zapalio ga tako da su na putu ostale samo žice i gomila nesagorelog smeća iza nekog ko je ležao na tom dušeku voleo i može biti umro na njemu prethodno ga uneredivši što je nerazdvojno od prethodne lepote življenja. Posle, ne mnogo docnije, prolazeći u isto vreme pored puta nisam više viđao ljubavnike koji su ranije parkirali na...

  Milan Todorov NIŠTA Sada kada sam uradio mnoge dobro ne mnoge ali bar neke razumljive stvari u svom životu a gde bih drugde željan sam onoga što se zove ništa. Kao u novokomponovanoj narodnoj: „ Ništa ja, ništa ti, pa ćemo se voleti ja i ti.“ Ne očekujem da budem srećan zbog toga. Uostalom, sreća je nešto što una p red stvaramo svojim izborima. Želim ništa jer sve ovo vreme koje je prethodilo meni sadašnjem želeo sam nešto a sada mislim možda je tadašnje nešto služilo mom današnjem željenom ništa. Brijem se svakog dana radim telesne vežbe jedem umereno krećem se redovno negujem pozitivan stav prema svemu što mi dolazi oblačim se u nov u garderobu svake sezo ne. N eka žena četrdesetih godina pogledala me je samopouzdano u prolazu. Moja aura odjednom je izbledela. Ništa.