MILAN TODOROV: DUŠEK

Milan Todorov

DUŠEK 

To skretanje sa široke

asfaltne trake

na uži put

koji je nekada vodio

u široki zeleni pojas

kasarne a sada

u njoj nema nikoga

i metalna ulazna

vrata bez stražara

sasvim su zarđala

u poslednje vreme

viđao sam to svečeri pozne

vraćajući se

iz grada

služila su kao sigurno mesto

tajnim ljubavnicima

koji su se voleli

iza zaparenih stakala

automobila.

Uvek mi je to bilo

pomalo bizarno

jer sa druge strane

beše groblje i sveži grobovi

i duše koje ako postoje

makar i fantaziji.

Taj puteljak za ljubavnike pak

beše poput razdeljka

na devojačkoj kosi

dok neko nije doneo

stari dušek

i zapalio ga

tako da su na putu

ostale samo žice

i gomila nesagorelog smeća

iza nekog ko je ležao

na tom dušeku

voleo

i može biti umro

na njemu

prethodno ga

uneredivši

što je nerazdvojno

od prethodne lepote

življenja.

Posle, ne mnogo docnije,

prolazeći u isto vreme

pored puta

nisam više viđao ljubavnike

koji su ranije parkirali

na tom sada smećem

zakrčenom mestu.

Kostur spaljenog dušeka

štitio je 

kostur praznog vojničkog

vežbališta

od strasti noćnih napadača

i njihovih upetljanih tela

na stešnjenom puteljku

tajnoj ispostavi

njihove ljubavne priče.