RADE JOVANOVIĆ
NIJE NAM PRVI PUT
Ako smo uveli imunitet, šta će nam političari koji ne kradu?
Nije nam prvi put da propadamo. Ko zna, zna!
Iznenadio me je poštar s penzijom. Nisam imao pri ruci revolver.
Rusi vole da kupuju srpske firme. Ne košta ih ništa.
петак, 30. децембар 2011.
среда, 28. децембар 2011.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (43)
MILAN TODOROV
TERAPIJA I NJENE ŽRTVE
David odlazi dvaput nedeljno u bolnicu na terapiju. Leči se od neobjašnjivog umora, mrzovolje, ćutanja i, ne zna ni on, čega još. Sve je besplatno, odnosno o trošku države. Već na osnovu te činjenice može se pretpostaviti da nije reč o naivnoj bolesti kako bi neko brzopleto pomislio. Stvar je kudikamo ozbiljnija. Pisali su u novinama o tome. Navodili nekakav, pasivni bunt protiv opšteprihvaćenih vrednosti, maltene građansku neposlušnost koja se bezglasno i tajanstveno širi.
Njegova bolest se stručno naziva „morbi rejectione aliorum“ ili već tako nekako a svodi se na to da on, ni u čemu, ne prihvata tuđu volju.
Bolest, kao i svaka muka je individualna i dugo se nosi prikriveno. Ukoliko se ne leči, kažu, moglo bi se dogoditi da preraste u epidemiju sa neslućenim posledicama. U haos, anarhiju i bezvlašće. Ne čudi što je država propisala obavezu lečenja takvih bolesnika.
Čak i osoblje bolnice prolazi redovne šestomesečne kontrole. Bilo bi opasno da i ono podlegne pošasti kojoj se uzroci samo naslućuju i čiji se krajnji ishod za sada ne nazire.
Za Davidov slučaj je zadužena doktorka Rot, mlada ali energična lekarka.
Kod ove lekarke u startu mu se svidelo kratko prezime. Mislio je da će, ako ikada više progovori, lakše reći ta tri glasa: R. O.T. nego na primer doktor Karamarinković, koji se takođe nalazio na spisku preporučenih lekara.
Osim toga, iz razgovora brbljivih šalterskih službenica, naslutio je da se doktorka Rot nedavno vratila sa porodiljskog odsustva. Dakle, zato mu se, na prvom, još preventivnom pregledu učinilo da je doktorka pomalo melanholična. Bila je jesen i taj njen izraz u uglu očiju, za koji je mogao sve da kaže osim da je bezosećajan, najviše je doprineo da se opredeli za nju. Kasnije je shvatio da nije pogrešio i po ko zna koji put je bio zahvalan svojoj oštroj intuiciji.
Imao je blizu pedeset godina. Nije nikada pre bio bolestan. Naprotiv, bio je veseo, ali ne mnogo bučan. Nije imao karton u bolničkoj arhivi i verovao je da je i dalje sasvim zdrav.
Međutim, doktorka Rot je bila sumnjičava.
- Morate mi napisati na papiriću kada ste tačno prestali da govorite?
Zatim, shvativši da je pitanje retoričko s obzirom na Davidovo dosledno i usmeno i pismeno ćutanje, nastavi:
- Mi, naravno, kao i vi vrlo dobro znamo da je moć govora podarena svakom čoveku a da ljude niko nije pitao da li će i kako tom moći da se koriste. To je ono što zovemo nesavršenošću prirode ili, bolje rečeno, njenom neodređenošću. S tim se moramo pomiriti. Naše je da utvrdimo zašto se vi niste pomirili. Ali, najčešće je takva misija nemoguća. Tajanstveni su lavirinti čovekove psihe. Zbog toga bolesnike poput vas nastojimo da što pre vratimo klasičnom i opšteprihvaćenom govorenju. Brbljanju da kažem srpski – nasmejala se onim uglom oka. - Naš cilj je jednostavan. Želimo da budete onakvi kakvi ste bili pre stanja bolesti.
David je relativno mlad bolesnik. Ne snalazi se najbolje. Nije iznenada prestao da govori. Trajalo je to. U početku nije želeo da izgovara određene rečenice. Zatim nije govorio samo sredom. Zašto sredom? Ne zna pa da ga ubijete! Ali, nije govorio. Posle je bolest napredovala. Nije govorio nikada posle podne. Dođe kući s posla. Žena postavila sto za ručak. Iznosi čorbu, pitu i pita ga šta ima novo na poslu. David je samo pogleda. Posle je pričala da je gledao kao da je prvi put vidi u životu. Zatim je počeo da prećutkuje dve tri rečenice, koje je imao na umu da kaže. Rekao bi:
-Pretpostavljam da će to osećanje poniženja ...A onda bi se zaledio i zaćutao.
Ili, u nekoj drugoj, sasvim drugoj prilici, kad bi ga pitala da li je čuo nešto zanimljivo u gradu, neki trač ili tako već neku svežu političku svinjariju:
- Vreme je da poraz......ali ništa o tome, draga moja, ništa.
Razvod braka?
Da.
Zbog nemogućnosti komunik...?
Da.
Nije prijavio prilikom venč...?
Da.
Zatim... usledilo prinud... leč...enje.
Ali, sa odlaskom u bolnicu, shvato je da njegov slučaj nije usamljen. Naprotiv.
Nesrećnika poput Davida je bilo neočekivano mnogo. Čoveku tada bude nakako lakše. Kao da bi mogao svoje ćutanje da podeli sa onima koji su takođe ćutali i umnožavali sve veći i veći muk na ovom svetu.
Postepeno, uprkos tome što im je doktorka Rot zabranila da se druže izvan terapije, ipak je sticao nove poznanike. Recimo, jednu ženu njegovih godina uz koju mu je bilo lakše da ćuti. Ta žena koja je do tada inače svirala flautu, sada svojevoljno ne uzima vazduh. Time ugrožava sopstvenu egzistenciju, ali opet nastavlja da odbija da diše. Jednostavno, kako je priznala u trenutku slabosti i otvorenosti prema drugom biću, odbija da diše. Odnosno diše redukovano, jer je disanje, čak i to, prosto disanje proces na koju individualna čovekova volja nema uticaj. Dakle, nevoljan proces.
- A sve se i inače radi mimo naše volje – govorila je. - Rodimo se a da nas niko nije pitao da li to želimo. Zatim nas niko ne pita u kojoj usranoj zemlji želimo da se rodimo.Od kojih roditelja. Alkoholičar i kurva - rekla je za njene. - Kakvo ime bismo izabrali za sebe? Zovem se Bosiljka Hert i očajna sam zbog imena koje sam ponela po nekoj blesavoj kumi koja je docnije pobegla sa mojim pijanim ocem i ostavila majku da se povlači po umetničkim krugovima od muškarca do muškarca.
Klimnuo je glavom umesto da joj kaže da je razume. Ona je sve to što mu se događa mnogo bolje definisala od njega.
- Da je to još i obično disanje mogla bih da razumem. Međutim, često je to najodurnije soptanje, roktanje, groktanje. Na koncertima sam jedva uspevala da završim Dvoržakovu sonatu od šmrcanja, hrdlanja, šištanja, puhanja, dahtanja i sviranja kroz nos.
Doktorka Rot se jednog dana pojavila sa spiskom parova koji će učestvovati u ciljanim, kako je obrazložila, terapijskim igrama. Davida je spojila u par sa jednim starijim iskusnim gospodinom koga su svi zvali Homer i koji je odbijao da gleda. Naravno da nije bio slep, ali kada bi slučajno, posle sna, u svitanje otvorio oči uhvatio bi ga takav strah pomešan sa očajem da je bio nesposoban za stvarni život najmanje sedam dana. Kod njega je to bilo kao košava! Priznao je da mu se zbog toga više ne diže.
Hertovu je doktorica terapijski usmerila na ženu koja je odbijala da čuje iako je s njenim organima sluha sve bilo u najboljem redu. Vrlo brzo su zamenili partnere. Homer je bio animus gluvoj pacijentkinji. Bili su, uz dužno uvažavanje njihovih svesno odabranih i negovanih manjkavosti određenih čula, idealan par sa stanovišta dobrovoljnih bolesnika. On slep na sve što se oko njih događa a ona gluva za stenjanje i krkljanje sistema koji se napolju, sve više urušava.
David se sa flautistkinjom već viđao svakog dana. Disala je plitko i sporo. Kod nje mu se sviđalo što tačno zna šta hoće.Osim toga, bilo je nečeg zanosno snažnog i veličanstvenog u tome da ona zna da neće još dugo da se mrcvari ukoliko nastavi tako nevoljko da diše. Bar ne toliko dugo kao oni, poput Davida, koji su sve manje govorili. On je još govorio samo slogove, odnosno delove slogova koji su nekad bili ko-liko toliko smi-sle-ni.
Jednog jutra, dok su David i flautiskinja, alejom parka ispred bolnice sekli ka posebnim barakama ofarbanim u žuto predviđenim za njihovu terapiju iznenada na jednom rondou ugledaše doktorku Rot sa bebom u kolicima.
Bila je bleda i unezvrerena. U ruci je držala cvet očigledno tek ubran u cvetnoj rundeli i plakala.
- Ja ništa ne osećam – reče im pružajući cvet.
Flautiskinja je pomirisla cvet, ali nije osetila ništa posebno. David je izmrvio njegove latice vrhovima prstiju. Mirisao je najzad, da mirisao je, ali jedva i nekako slabašnim, kao odzvonelim mirisima davnog, veoma davnog leta.
Poželeo je da joj to kaže, ali kako kad više ne govori?
-Ali, ja sam pre osećala svaki i najmanji miris. Šta se uopšte dešava sa ovim svetom? – jecala je doktorka Rot a onda tiho dodala pokazujući na dete u kolicima:
- Već su mu dve godine. Još...ne govori.
Bacila je šarenu sočnu peruniku na uvelu travu, ustala sa klupe i podigla nogu da je nagazi oštrom sjajnom štiklicom.U poslednjem trenutku se ipak predomislila.
Kao da je i osoblje bolnice postajalo skeptično u ishod njihovog lečenja. Međutim i dalje su ih prikopčavali na razne aparate. Uprkos zabrani doktorke Rot, posle onog slučaja u parku, David je nastavio da se druži sa flautistkinjom Bosiljkom Hert. Doktorica je to svakako znala jer je bilo naloženo da svim pacijentima instaliraju male mikrofone ispod kože.
Ali i Rotova se sve ređe pojavljivala u bolničkom krugu.
Postepeno se raširilo saznanje da je sve to, i čipovi i izostanak lekara i kvarenje svakakvih čudotvornih aparata, neopozivii znak straha i nemoći koje su zahvatile vlast.
Više nisu mogli da kontrolišu svet spolja, ali ni iznutra.
Svi u Grupi su to instiktivno osetili.
Homer je prvi prestao da dolazi. Nije uspela da ga pronađe ni vojna policija koju je vlast u poslednje vreme angažvala da spreči epidemiju odricanja koja je zahvatala sve šire slojeve društva. Jedna asistentkinja na aparatima je Davidu u poverenju rekla ono što je čula a u šta ni sama nije verovala. Homer se zaposlio u salonu za erotsku masažu. Izgleda, rekla je, da je tu našao sebe. A i klijentkinje njega, dodala je smejući se. Izuzetan je, baš zato što odbija da vidi ono što vidi. Homer je ponovo srećan, rekla je zamišljeno.
Tako je pomalo počelo da se osipa društvo sa terapije. Svi su se nekako snašli u novim okolnostima. Svako je na neki način našao sebe.
Jedna žena iz Grupe koja je umela da zaustavlja otkucaje sopstvenog srca vrlo je lepo iskoristila docnije svoju vaginu.
Ubrzo, svako je krenuo svojim putem.Ostali su još samo David i sirota muzičarka. Jednog dana šetali su parkom prepunim zimzelenog rastinja, divljeg kestena i mušmula. Bilo je u tom rajskom vrtu nečeg nestvarnog. Ipak nisu mogli, iz razumljivih razloga, da pričaju o svežini nezagađenog vazduha nad jezercetom u parku. Premda je i to bilo sporno, s obzirom na stanje zagađenosti čitavog grada, države, pa i sveta. No sve to nije bilo od veće važnosti.
Kad su dospeli do prvih usamljenijih klupa, zastali su, da bi ona uzela malo, sasvim malo vazduha pre no što nastave dalje.
Iznenada ga je upitala:
- Šta će biti sa svetom koji se tako odvratno ljulja?
Zatim je, ne očekujući odgovor, rekla da je ponovo počela da vežba i pozvala Davida na koncert u Gradskoj kući sledećeg meseca.
Bio je poražen. Zar i ona, mislio je. Ne osvrćući se na njegovo zaprepašćenje izjavila je:
-Nečije žrtve moramo da budemo. Pa, ako je već tako, odlučila sam da budem žrtva svoje umetnosti.
Odjednom je bio nesrećan. Gospođica Hert ga je zagrlila i priljubila svoje usne na njegove. Nije u tome bilo nikakve ljubavne strasti i sličnih sranja. Samo borba za vazduh dva bića, kao dva poslednja čoveka na svetu.
On se nije još ni osvestio kad je stala da iz njega isisava zrak, kao neka motorna pumpa, postepeno stvarajući u njemu vakuum. Bila je u ekonomiji sa vazduhom neverovatno vešta. Kad ga je potpuno izduvala, osetio je kako mu se noge uvlače u bokove. Zatim je celo njegovo telo krenulo da se posuvraćuje. Najzad je nestalo u plimi flautistkinjinog ponovno oslobođenog udisaja.
TERAPIJA I NJENE ŽRTVE
David odlazi dvaput nedeljno u bolnicu na terapiju. Leči se od neobjašnjivog umora, mrzovolje, ćutanja i, ne zna ni on, čega još. Sve je besplatno, odnosno o trošku države. Već na osnovu te činjenice može se pretpostaviti da nije reč o naivnoj bolesti kako bi neko brzopleto pomislio. Stvar je kudikamo ozbiljnija. Pisali su u novinama o tome. Navodili nekakav, pasivni bunt protiv opšteprihvaćenih vrednosti, maltene građansku neposlušnost koja se bezglasno i tajanstveno širi.
Njegova bolest se stručno naziva „morbi rejectione aliorum“ ili već tako nekako a svodi se na to da on, ni u čemu, ne prihvata tuđu volju.
Bolest, kao i svaka muka je individualna i dugo se nosi prikriveno. Ukoliko se ne leči, kažu, moglo bi se dogoditi da preraste u epidemiju sa neslućenim posledicama. U haos, anarhiju i bezvlašće. Ne čudi što je država propisala obavezu lečenja takvih bolesnika.
Čak i osoblje bolnice prolazi redovne šestomesečne kontrole. Bilo bi opasno da i ono podlegne pošasti kojoj se uzroci samo naslućuju i čiji se krajnji ishod za sada ne nazire.
Za Davidov slučaj je zadužena doktorka Rot, mlada ali energična lekarka.
Kod ove lekarke u startu mu se svidelo kratko prezime. Mislio je da će, ako ikada više progovori, lakše reći ta tri glasa: R. O.T. nego na primer doktor Karamarinković, koji se takođe nalazio na spisku preporučenih lekara.
Osim toga, iz razgovora brbljivih šalterskih službenica, naslutio je da se doktorka Rot nedavno vratila sa porodiljskog odsustva. Dakle, zato mu se, na prvom, još preventivnom pregledu učinilo da je doktorka pomalo melanholična. Bila je jesen i taj njen izraz u uglu očiju, za koji je mogao sve da kaže osim da je bezosećajan, najviše je doprineo da se opredeli za nju. Kasnije je shvatio da nije pogrešio i po ko zna koji put je bio zahvalan svojoj oštroj intuiciji.
Imao je blizu pedeset godina. Nije nikada pre bio bolestan. Naprotiv, bio je veseo, ali ne mnogo bučan. Nije imao karton u bolničkoj arhivi i verovao je da je i dalje sasvim zdrav.
Međutim, doktorka Rot je bila sumnjičava.
- Morate mi napisati na papiriću kada ste tačno prestali da govorite?
Zatim, shvativši da je pitanje retoričko s obzirom na Davidovo dosledno i usmeno i pismeno ćutanje, nastavi:
- Mi, naravno, kao i vi vrlo dobro znamo da je moć govora podarena svakom čoveku a da ljude niko nije pitao da li će i kako tom moći da se koriste. To je ono što zovemo nesavršenošću prirode ili, bolje rečeno, njenom neodređenošću. S tim se moramo pomiriti. Naše je da utvrdimo zašto se vi niste pomirili. Ali, najčešće je takva misija nemoguća. Tajanstveni su lavirinti čovekove psihe. Zbog toga bolesnike poput vas nastojimo da što pre vratimo klasičnom i opšteprihvaćenom govorenju. Brbljanju da kažem srpski – nasmejala se onim uglom oka. - Naš cilj je jednostavan. Želimo da budete onakvi kakvi ste bili pre stanja bolesti.
David je relativno mlad bolesnik. Ne snalazi se najbolje. Nije iznenada prestao da govori. Trajalo je to. U početku nije želeo da izgovara određene rečenice. Zatim nije govorio samo sredom. Zašto sredom? Ne zna pa da ga ubijete! Ali, nije govorio. Posle je bolest napredovala. Nije govorio nikada posle podne. Dođe kući s posla. Žena postavila sto za ručak. Iznosi čorbu, pitu i pita ga šta ima novo na poslu. David je samo pogleda. Posle je pričala da je gledao kao da je prvi put vidi u životu. Zatim je počeo da prećutkuje dve tri rečenice, koje je imao na umu da kaže. Rekao bi:
-Pretpostavljam da će to osećanje poniženja ...A onda bi se zaledio i zaćutao.
Ili, u nekoj drugoj, sasvim drugoj prilici, kad bi ga pitala da li je čuo nešto zanimljivo u gradu, neki trač ili tako već neku svežu političku svinjariju:
- Vreme je da poraz......ali ništa o tome, draga moja, ništa.
Razvod braka?
Da.
Zbog nemogućnosti komunik...?
Da.
Nije prijavio prilikom venč...?
Da.
Zatim... usledilo prinud... leč...enje.
Ali, sa odlaskom u bolnicu, shvato je da njegov slučaj nije usamljen. Naprotiv.
Nesrećnika poput Davida je bilo neočekivano mnogo. Čoveku tada bude nakako lakše. Kao da bi mogao svoje ćutanje da podeli sa onima koji su takođe ćutali i umnožavali sve veći i veći muk na ovom svetu.
Postepeno, uprkos tome što im je doktorka Rot zabranila da se druže izvan terapije, ipak je sticao nove poznanike. Recimo, jednu ženu njegovih godina uz koju mu je bilo lakše da ćuti. Ta žena koja je do tada inače svirala flautu, sada svojevoljno ne uzima vazduh. Time ugrožava sopstvenu egzistenciju, ali opet nastavlja da odbija da diše. Jednostavno, kako je priznala u trenutku slabosti i otvorenosti prema drugom biću, odbija da diše. Odnosno diše redukovano, jer je disanje, čak i to, prosto disanje proces na koju individualna čovekova volja nema uticaj. Dakle, nevoljan proces.
- A sve se i inače radi mimo naše volje – govorila je. - Rodimo se a da nas niko nije pitao da li to želimo. Zatim nas niko ne pita u kojoj usranoj zemlji želimo da se rodimo.Od kojih roditelja. Alkoholičar i kurva - rekla je za njene. - Kakvo ime bismo izabrali za sebe? Zovem se Bosiljka Hert i očajna sam zbog imena koje sam ponela po nekoj blesavoj kumi koja je docnije pobegla sa mojim pijanim ocem i ostavila majku da se povlači po umetničkim krugovima od muškarca do muškarca.
Klimnuo je glavom umesto da joj kaže da je razume. Ona je sve to što mu se događa mnogo bolje definisala od njega.
- Da je to još i obično disanje mogla bih da razumem. Međutim, često je to najodurnije soptanje, roktanje, groktanje. Na koncertima sam jedva uspevala da završim Dvoržakovu sonatu od šmrcanja, hrdlanja, šištanja, puhanja, dahtanja i sviranja kroz nos.
Doktorka Rot se jednog dana pojavila sa spiskom parova koji će učestvovati u ciljanim, kako je obrazložila, terapijskim igrama. Davida je spojila u par sa jednim starijim iskusnim gospodinom koga su svi zvali Homer i koji je odbijao da gleda. Naravno da nije bio slep, ali kada bi slučajno, posle sna, u svitanje otvorio oči uhvatio bi ga takav strah pomešan sa očajem da je bio nesposoban za stvarni život najmanje sedam dana. Kod njega je to bilo kao košava! Priznao je da mu se zbog toga više ne diže.
Hertovu je doktorica terapijski usmerila na ženu koja je odbijala da čuje iako je s njenim organima sluha sve bilo u najboljem redu. Vrlo brzo su zamenili partnere. Homer je bio animus gluvoj pacijentkinji. Bili su, uz dužno uvažavanje njihovih svesno odabranih i negovanih manjkavosti određenih čula, idealan par sa stanovišta dobrovoljnih bolesnika. On slep na sve što se oko njih događa a ona gluva za stenjanje i krkljanje sistema koji se napolju, sve više urušava.
David se sa flautistkinjom već viđao svakog dana. Disala je plitko i sporo. Kod nje mu se sviđalo što tačno zna šta hoće.Osim toga, bilo je nečeg zanosno snažnog i veličanstvenog u tome da ona zna da neće još dugo da se mrcvari ukoliko nastavi tako nevoljko da diše. Bar ne toliko dugo kao oni, poput Davida, koji su sve manje govorili. On je još govorio samo slogove, odnosno delove slogova koji su nekad bili ko-liko toliko smi-sle-ni.
Jednog jutra, dok su David i flautiskinja, alejom parka ispred bolnice sekli ka posebnim barakama ofarbanim u žuto predviđenim za njihovu terapiju iznenada na jednom rondou ugledaše doktorku Rot sa bebom u kolicima.
Bila je bleda i unezvrerena. U ruci je držala cvet očigledno tek ubran u cvetnoj rundeli i plakala.
- Ja ništa ne osećam – reče im pružajući cvet.
Flautiskinja je pomirisla cvet, ali nije osetila ništa posebno. David je izmrvio njegove latice vrhovima prstiju. Mirisao je najzad, da mirisao je, ali jedva i nekako slabašnim, kao odzvonelim mirisima davnog, veoma davnog leta.
Poželeo je da joj to kaže, ali kako kad više ne govori?
-Ali, ja sam pre osećala svaki i najmanji miris. Šta se uopšte dešava sa ovim svetom? – jecala je doktorka Rot a onda tiho dodala pokazujući na dete u kolicima:
- Već su mu dve godine. Još...ne govori.
Bacila je šarenu sočnu peruniku na uvelu travu, ustala sa klupe i podigla nogu da je nagazi oštrom sjajnom štiklicom.U poslednjem trenutku se ipak predomislila.
Kao da je i osoblje bolnice postajalo skeptično u ishod njihovog lečenja. Međutim i dalje su ih prikopčavali na razne aparate. Uprkos zabrani doktorke Rot, posle onog slučaja u parku, David je nastavio da se druži sa flautistkinjom Bosiljkom Hert. Doktorica je to svakako znala jer je bilo naloženo da svim pacijentima instaliraju male mikrofone ispod kože.
Ali i Rotova se sve ređe pojavljivala u bolničkom krugu.
Postepeno se raširilo saznanje da je sve to, i čipovi i izostanak lekara i kvarenje svakakvih čudotvornih aparata, neopozivii znak straha i nemoći koje su zahvatile vlast.
Više nisu mogli da kontrolišu svet spolja, ali ni iznutra.
Svi u Grupi su to instiktivno osetili.
Homer je prvi prestao da dolazi. Nije uspela da ga pronađe ni vojna policija koju je vlast u poslednje vreme angažvala da spreči epidemiju odricanja koja je zahvatala sve šire slojeve društva. Jedna asistentkinja na aparatima je Davidu u poverenju rekla ono što je čula a u šta ni sama nije verovala. Homer se zaposlio u salonu za erotsku masažu. Izgleda, rekla je, da je tu našao sebe. A i klijentkinje njega, dodala je smejući se. Izuzetan je, baš zato što odbija da vidi ono što vidi. Homer je ponovo srećan, rekla je zamišljeno.
Tako je pomalo počelo da se osipa društvo sa terapije. Svi su se nekako snašli u novim okolnostima. Svako je na neki način našao sebe.
Jedna žena iz Grupe koja je umela da zaustavlja otkucaje sopstvenog srca vrlo je lepo iskoristila docnije svoju vaginu.
Ubrzo, svako je krenuo svojim putem.Ostali su još samo David i sirota muzičarka. Jednog dana šetali su parkom prepunim zimzelenog rastinja, divljeg kestena i mušmula. Bilo je u tom rajskom vrtu nečeg nestvarnog. Ipak nisu mogli, iz razumljivih razloga, da pričaju o svežini nezagađenog vazduha nad jezercetom u parku. Premda je i to bilo sporno, s obzirom na stanje zagađenosti čitavog grada, države, pa i sveta. No sve to nije bilo od veće važnosti.
Kad su dospeli do prvih usamljenijih klupa, zastali su, da bi ona uzela malo, sasvim malo vazduha pre no što nastave dalje.
Iznenada ga je upitala:
- Šta će biti sa svetom koji se tako odvratno ljulja?
Zatim je, ne očekujući odgovor, rekla da je ponovo počela da vežba i pozvala Davida na koncert u Gradskoj kući sledećeg meseca.
Bio je poražen. Zar i ona, mislio je. Ne osvrćući se na njegovo zaprepašćenje izjavila je:
-Nečije žrtve moramo da budemo. Pa, ako je već tako, odlučila sam da budem žrtva svoje umetnosti.
Odjednom je bio nesrećan. Gospođica Hert ga je zagrlila i priljubila svoje usne na njegove. Nije u tome bilo nikakve ljubavne strasti i sličnih sranja. Samo borba za vazduh dva bića, kao dva poslednja čoveka na svetu.
On se nije još ni osvestio kad je stala da iz njega isisava zrak, kao neka motorna pumpa, postepeno stvarajući u njemu vakuum. Bila je u ekonomiji sa vazduhom neverovatno vešta. Kad ga je potpuno izduvala, osetio je kako mu se noge uvlače u bokove. Zatim je celo njegovo telo krenulo da se posuvraćuje. Najzad je nestalo u plimi flautistkinjinog ponovno oslobođenog udisaja.
понедељак, 26. децембар 2011.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (42)
RATKO DANGUBIĆ
JARAC KOJI LETI
Njih dvojica su išli drumom, prem fabrici kožne galanterije Merkur. Onaj viši je profesora Majstorova tapkao po ramenu, kao da mu nešto odobrava. Razgovarali su glasno i, reklo bi se, vatreno. Onaj viši je o nečemu glasno razmišljao: Zbog čega vetar menja pravac? Majstorov je mu objašnjavao kako je nekada on voleo da proučava vešanja na litografijama starih majstora slikarstva iz Evrope, i usne su mu se osmehivale čemernim osmehom, a duboko u očima mu se olgedala tuga. Onaj viši, očigledno tek pristigao u Palanku, sada reče: Lepo je ovde kod vas. Majstorov je sutra nameravao u Novi Sad, da drži predavanje na fakulltetu nekih lepih umetnosti, a pridošlica ga je zadržavao, i oduzimao mu vreme koje je odvojio da se pripremi za slušaoce u punom amfiteatru. I kao u kakvom snu, pored trema, u dvorištu kuće Majstorova, lebdeleo je paperje, poput guščijeg. Kuća Majstorva je blizu Velike pijace. Prema tremu su se, otkuda oni tu, primicala i dva starca slična anđelima, sa belim rukavima na crnim kaputima: došli su, kažu, kod Majstorova da izvrše pretres, a da ne znaju koju stvar traže. Toga dana u kući Majstorova bilo je, zaista, nekakve zagonetne gužve i sve je delovalo neočekivano. Majstorov je, kada je ostao sam sa starcima, uzdahnuo. Majstorov se, on zna zašto, skinuo, onda, potpuno go. Dva starca nalik na anđele nisu gledala u njega, već onu, u Palanci svim poznatu, sliku urađenu nekada na vlažnom malteru, na onom jedinom zidu na trema, i ponašali su se kao da Majstorova i nema: na slici je onaj satir, jarac koji leti. Majstorov je stavio šešir na stidno mesto i povukao se u hodnik, gde, kad ugleda u ogledalu na ramenima konjsku glavu, pade mrtav. Policija, kažu, ovde nije imala posla. Od svanuća do smrti, stajalo je u izveštaju inspektora Ilijina, Majstorov je delovalo nervozan i izgubljen, koprcao se u nekoj mreži neobičnih događaja. Visokog pridošlicu i starce u izveštaju nisu ni pomenuti: uloga im je takva.
JARAC KOJI LETI
Njih dvojica su išli drumom, prem fabrici kožne galanterije Merkur. Onaj viši je profesora Majstorova tapkao po ramenu, kao da mu nešto odobrava. Razgovarali su glasno i, reklo bi se, vatreno. Onaj viši je o nečemu glasno razmišljao: Zbog čega vetar menja pravac? Majstorov je mu objašnjavao kako je nekada on voleo da proučava vešanja na litografijama starih majstora slikarstva iz Evrope, i usne su mu se osmehivale čemernim osmehom, a duboko u očima mu se olgedala tuga. Onaj viši, očigledno tek pristigao u Palanku, sada reče: Lepo je ovde kod vas. Majstorov je sutra nameravao u Novi Sad, da drži predavanje na fakulltetu nekih lepih umetnosti, a pridošlica ga je zadržavao, i oduzimao mu vreme koje je odvojio da se pripremi za slušaoce u punom amfiteatru. I kao u kakvom snu, pored trema, u dvorištu kuće Majstorova, lebdeleo je paperje, poput guščijeg. Kuća Majstorva je blizu Velike pijace. Prema tremu su se, otkuda oni tu, primicala i dva starca slična anđelima, sa belim rukavima na crnim kaputima: došli su, kažu, kod Majstorova da izvrše pretres, a da ne znaju koju stvar traže. Toga dana u kući Majstorova bilo je, zaista, nekakve zagonetne gužve i sve je delovalo neočekivano. Majstorov je, kada je ostao sam sa starcima, uzdahnuo. Majstorov se, on zna zašto, skinuo, onda, potpuno go. Dva starca nalik na anđele nisu gledala u njega, već onu, u Palanci svim poznatu, sliku urađenu nekada na vlažnom malteru, na onom jedinom zidu na trema, i ponašali su se kao da Majstorova i nema: na slici je onaj satir, jarac koji leti. Majstorov je stavio šešir na stidno mesto i povukao se u hodnik, gde, kad ugleda u ogledalu na ramenima konjsku glavu, pade mrtav. Policija, kažu, ovde nije imala posla. Od svanuća do smrti, stajalo je u izveštaju inspektora Ilijina, Majstorov je delovalo nervozan i izgubljen, koprcao se u nekoj mreži neobičnih događaja. Visokog pridošlicu i starce u izveštaju nisu ni pomenuti: uloga im je takva.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (68)
ZORAN T. POPOVIĆ
SEKS ODLAŽE INFARKT
Otvaram demokratsku raspravu. Sve što budete izjavili može biti upotrebljeno protiv vas.
Film je zabranjen s razlogom. Reditelj nas je prikazao onakvim kakvi jesmo, što prevazilazi granicu dobrog ukusa.
Najgore je prošlo. Sad nam predstoji velika borba za goli život i opstanak.
Ako je istina da seks odlaže infarkt, ja sam onda već odavno klinički mrtav.
Premijer bi mogao da vrati osmeh na lica građana Srbije, ali njemu ne pada na pamet da podnese ostavku.
Sudija se nije primećivao na terenu. Bio je vrlo dobro čuvan.
SEKS ODLAŽE INFARKT
Otvaram demokratsku raspravu. Sve što budete izjavili može biti upotrebljeno protiv vas.
Film je zabranjen s razlogom. Reditelj nas je prikazao onakvim kakvi jesmo, što prevazilazi granicu dobrog ukusa.
Najgore je prošlo. Sad nam predstoji velika borba za goli život i opstanak.
Ako je istina da seks odlaže infarkt, ja sam onda već odavno klinički mrtav.
Premijer bi mogao da vrati osmeh na lica građana Srbije, ali njemu ne pada na pamet da podnese ostavku.
Sudija se nije primećivao na terenu. Bio je vrlo dobro čuvan.
субота, 24. децембар 2011.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (67)
RADE JOVANOVIĆ
SRBI SU NAJVEĆI KAVALJERI
Prednost građanskih ratova je što protiču u atmosferi obostranog razumevanja.
Život u Srbiji ima i lepih strana. Da pomenemo samo kraj.
Kod nas trenutno radi milion ljudi. Ne računajući zaposlene.
Nema problema što su svi ispred nas. Mi se na to ne osvrćemo.
Srbi su najveći kavaljeri u Evropi. Oni plaćaju sve račune u balkanskoj krčmi.
SRBI SU NAJVEĆI KAVALJERI
Prednost građanskih ratova je što protiču u atmosferi obostranog razumevanja.
Život u Srbiji ima i lepih strana. Da pomenemo samo kraj.
Kod nas trenutno radi milion ljudi. Ne računajući zaposlene.
Nema problema što su svi ispred nas. Mi se na to ne osvrćemo.
Srbi su najveći kavaljeri u Evropi. Oni plaćaju sve račune u balkanskoj krčmi.
среда, 21. децембар 2011.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (66)
MILAN TODOROV
ČAŠA MEDA
Idemo ispred svog vremena. Kod nas je „dan posle“ već danas.
Dobio sam posao zahvaljujući plemenitosti. Našao sam novac koji niko nije izgubio i predao ga šefu firme.
Sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Jer, sutra će to neko drugi da ukrade.
Srbija ne može sama. Moraće opet da se posvađa sa celim svetom.
Vlastodršci se spuste na zemlju tek kada ih dignu na vešala.
Med je kod nas skup. Malo je ljudi koji znaju da proizvedu pčelu.
ČAŠA MEDA
Idemo ispred svog vremena. Kod nas je „dan posle“ već danas.
Dobio sam posao zahvaljujući plemenitosti. Našao sam novac koji niko nije izgubio i predao ga šefu firme.
Sve što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Jer, sutra će to neko drugi da ukrade.
Srbija ne može sama. Moraće opet da se posvađa sa celim svetom.
Vlastodršci se spuste na zemlju tek kada ih dignu na vešala.
Med je kod nas skup. Malo je ljudi koji znaju da proizvedu pčelu.
уторак, 20. децембар 2011.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (41)
MILAN TODOROV
U PRVOM LICU TUĐE JEDNINE
Čim sam upoznao Kristinu, ona me je upozorila da nije osoba koja će ikada stupiti u brak. Za mene, rekla je, ne važi ono „Sve dok nas smrt ne rastavi“ nego „Sve dok nas seks ne razdvoji“.Tek sam razmenio treću banku svog života i nisam shvatio šta to znači.
-Ljubavna veza da - dodala je - ali samo do mere dokle mogu da kontrolišem svoju zonu privatnosti.
Problem je bio u tome što je ona sve više proširivala taj zaštićeni seksualni i moralni ekološki pojas, te zbog njene stroge zone privatnosti nismo vodili ljubav prvih godinu dana.
A posle? Posle se to lepo nastavilo.
A onda je iskrsao, nenadano, taj njen put u Zagreb. Kristina je bila novinarka kulturne rubrike u jednoj popularnoj gradskoj radio stanici. Putovala je u Zagreb da razgovara i napiše članak o poznatom satiričnom kazalištu Jazavac. Imala je ugovoren sastanak sa uglednim piscem, osnivačem i upravnikom kazališta, Fadilom Hadžićem. Ja sam se samo prikačio kao privezak njenoj nameri i njenom službenom putu. Zagreb me uopšte nije interesovao. Pozorište još manje. A njegov upravnik, uz dužno poštovanje, nimalo. Shvatio sam to putovanje kao moju poslednju šansu da prekinem njeno neobjašnjivo suzdržavanje.
Kako samo žene pripremaju perje za novi grad! Crne uske suknje, korseti, stotinu pari mrežastih i tanga gaćica, grudnjaci sa i bez umetaka, providni, čipkani, u svim bojama, hulahopke, čarape sa podvezicama, cipelice sa visokom štiklom i ostale. A tek depiliranje nogu i bokova!
Bože, bejah skoro ljubomoran na Zagreb!
A što se mojih priprema tiče, ja sam najbolje obavio onu: izbor hotela. Bilo mi je važno samo da hotel ima bazen. Imao sam neutaživu želju za vodom uopšte, onim što je voda nudila: blagotvorno fizičko iscrpljivanje a nikakvo duševno i moralno opterećenje. Zato izabrah hotel Adriatik.
Iako je, dakle, bila dobro zakopčani ratnik krstaš koji je pre polaska u boj samom sebi umesto partneru zavario katanče na železnom pojasu nevinosti, rekoh u sebi:
- Pašćeš draga moja, Kristina! Ima da padneš u tom tvom Zagrebu!
Već u uskom hodniku zagrebačkog hotela Adriatik, kad mi je rekla da idem ispred nje sa koferom, jer joj smeta kada je muškarac odmerava kao jagnje na stočnoj pijaci, splasnule su moje želje puste. Ali, mislio sam ima dana. I jedna noć. Odnosno ima dva dana, koliko je planirala da ostane u Zagrebu.
- Znam te, ziher ti se neće dopasti bazen – dobacila je istog popodneva, okačila o rame čuveni novinarski magnetofon Uher i odjezdila na visokim štiklama po taj fantastični razgovor sa poznatim rediteljem.
Kao da me je urekla. „Bazen“ mi se stvarno nije dopao. Mnogo je bio lepši na prospektu a i realniji. U stvarnosti, sada, usred zime, bazen je bio buđava podrumska rupa na čijem pravougaonom dnu je umesto vode bilo dosta rekvizita koji se koriste pri brčkanju: mnoštvo suncobrana bačenih u neredu, polomljenih plastičnih stolica , jedan progoreli bilijarski sto, na desetine praznih gajbi od Kokte i laškog ili ožujskog piva i mnogo mirisa mokraće. Ko bi u tome plivao? I šta bi mu šaputala wc školjka koju bi izronio odatle? Tek tad mi je postalo jasno da ne treba očekivati otvoren bazen u hotelu koji nosi ime po nekom moru. Bilo bi to dupliranje kapaciteta stvarnog sveta.
Seo sam za šank i naručio vinjak i sodu.Strpljivo sam je čekao da se vrati pa da odemo na večeru. Palo je i veče a Ciganke varošanke nije bilo da se vrati iz grada.Posle petog vinjaka rekao sam zabrinutom pogledu šankera u ogledalu: „Ko je jebe“. On je nastavio da glanca već uglancane čaše, praveći se da me ne primećuje.Očigledno, nije znao šta da mi odgovori pošto je u svom sredovečnom životu već imao sličnih problema sa emancipovanim ženkama.
„Ko je jebe!“, ponovi sam, ali znao sam da to ni ovaj put neću biti ja.
Platio sam svoje piće i praćen sažaljevajućim bratskim pogledom zagrebačkog konobara ponovo se uskim stepeništem spustio do suterena očekujući da pred mojim zamućenim pogledom najzad iskrsne veliki plavi bazen. Umesto toga, sapleh se o neki odbačeni hotelski uređaj, usisivač, frižider ili fritezu i padoh tako nezgodno da porezah čelo a nekoliko kapi krvi obeležiše i poprsje moje pustinjsko sive lake jakne.
Ne znam kako sam to veče završio u bolnici Rebro na traumatološkom odjelu, ali kad sam se probudio prvo što sam ugledao bila je punačka medicinska sestra u tesnoj beloj bolničkoj suknji.
Izazvan potresom mog jadnog mozga izluđenog seksualnom frustracijom, loman i tup od injekcije protiv bolova i ko zna čega još, odmah je ščepah za pozamašnu stražnjicu. Taj moj pokret, naravno, nije imao niti mogao imati fizičku supstancu. Bio je samo refleksivan, jer sam u stanju prisilnog strogog mirovanja doista tek pomislio da bi mi prijalo da posle svega dam sebi oduška. Međutim, milosrdna sestrica je, onom neverovatnom, mističnom ženskom intuicijom, učinila tu moju skrivenu mušku misao vidljivom:
- Šta se ovdje dešava , gospon? – pitala je strogo, grubim muškim glasom i iznenada mi zavukla ruku u donji deo pidžame, ščepala me za međunožje i ono što je tamo napipala rutinskim pokretom: pljas, tras; ćušnula u hladnu staklenu patku.
Zbogom zagrebački divni snovi.
U PRVOM LICU TUĐE JEDNINE
Čim sam upoznao Kristinu, ona me je upozorila da nije osoba koja će ikada stupiti u brak. Za mene, rekla je, ne važi ono „Sve dok nas smrt ne rastavi“ nego „Sve dok nas seks ne razdvoji“.Tek sam razmenio treću banku svog života i nisam shvatio šta to znači.
-Ljubavna veza da - dodala je - ali samo do mere dokle mogu da kontrolišem svoju zonu privatnosti.
Problem je bio u tome što je ona sve više proširivala taj zaštićeni seksualni i moralni ekološki pojas, te zbog njene stroge zone privatnosti nismo vodili ljubav prvih godinu dana.
A posle? Posle se to lepo nastavilo.
A onda je iskrsao, nenadano, taj njen put u Zagreb. Kristina je bila novinarka kulturne rubrike u jednoj popularnoj gradskoj radio stanici. Putovala je u Zagreb da razgovara i napiše članak o poznatom satiričnom kazalištu Jazavac. Imala je ugovoren sastanak sa uglednim piscem, osnivačem i upravnikom kazališta, Fadilom Hadžićem. Ja sam se samo prikačio kao privezak njenoj nameri i njenom službenom putu. Zagreb me uopšte nije interesovao. Pozorište još manje. A njegov upravnik, uz dužno poštovanje, nimalo. Shvatio sam to putovanje kao moju poslednju šansu da prekinem njeno neobjašnjivo suzdržavanje.
Kako samo žene pripremaju perje za novi grad! Crne uske suknje, korseti, stotinu pari mrežastih i tanga gaćica, grudnjaci sa i bez umetaka, providni, čipkani, u svim bojama, hulahopke, čarape sa podvezicama, cipelice sa visokom štiklom i ostale. A tek depiliranje nogu i bokova!
Bože, bejah skoro ljubomoran na Zagreb!
A što se mojih priprema tiče, ja sam najbolje obavio onu: izbor hotela. Bilo mi je važno samo da hotel ima bazen. Imao sam neutaživu želju za vodom uopšte, onim što je voda nudila: blagotvorno fizičko iscrpljivanje a nikakvo duševno i moralno opterećenje. Zato izabrah hotel Adriatik.
Iako je, dakle, bila dobro zakopčani ratnik krstaš koji je pre polaska u boj samom sebi umesto partneru zavario katanče na železnom pojasu nevinosti, rekoh u sebi:
- Pašćeš draga moja, Kristina! Ima da padneš u tom tvom Zagrebu!
Već u uskom hodniku zagrebačkog hotela Adriatik, kad mi je rekla da idem ispred nje sa koferom, jer joj smeta kada je muškarac odmerava kao jagnje na stočnoj pijaci, splasnule su moje želje puste. Ali, mislio sam ima dana. I jedna noć. Odnosno ima dva dana, koliko je planirala da ostane u Zagrebu.
- Znam te, ziher ti se neće dopasti bazen – dobacila je istog popodneva, okačila o rame čuveni novinarski magnetofon Uher i odjezdila na visokim štiklama po taj fantastični razgovor sa poznatim rediteljem.
Kao da me je urekla. „Bazen“ mi se stvarno nije dopao. Mnogo je bio lepši na prospektu a i realniji. U stvarnosti, sada, usred zime, bazen je bio buđava podrumska rupa na čijem pravougaonom dnu je umesto vode bilo dosta rekvizita koji se koriste pri brčkanju: mnoštvo suncobrana bačenih u neredu, polomljenih plastičnih stolica , jedan progoreli bilijarski sto, na desetine praznih gajbi od Kokte i laškog ili ožujskog piva i mnogo mirisa mokraće. Ko bi u tome plivao? I šta bi mu šaputala wc školjka koju bi izronio odatle? Tek tad mi je postalo jasno da ne treba očekivati otvoren bazen u hotelu koji nosi ime po nekom moru. Bilo bi to dupliranje kapaciteta stvarnog sveta.
Seo sam za šank i naručio vinjak i sodu.Strpljivo sam je čekao da se vrati pa da odemo na večeru. Palo je i veče a Ciganke varošanke nije bilo da se vrati iz grada.Posle petog vinjaka rekao sam zabrinutom pogledu šankera u ogledalu: „Ko je jebe“. On je nastavio da glanca već uglancane čaše, praveći se da me ne primećuje.Očigledno, nije znao šta da mi odgovori pošto je u svom sredovečnom životu već imao sličnih problema sa emancipovanim ženkama.
„Ko je jebe!“, ponovi sam, ali znao sam da to ni ovaj put neću biti ja.
Platio sam svoje piće i praćen sažaljevajućim bratskim pogledom zagrebačkog konobara ponovo se uskim stepeništem spustio do suterena očekujući da pred mojim zamućenim pogledom najzad iskrsne veliki plavi bazen. Umesto toga, sapleh se o neki odbačeni hotelski uređaj, usisivač, frižider ili fritezu i padoh tako nezgodno da porezah čelo a nekoliko kapi krvi obeležiše i poprsje moje pustinjsko sive lake jakne.
Ne znam kako sam to veče završio u bolnici Rebro na traumatološkom odjelu, ali kad sam se probudio prvo što sam ugledao bila je punačka medicinska sestra u tesnoj beloj bolničkoj suknji.
Izazvan potresom mog jadnog mozga izluđenog seksualnom frustracijom, loman i tup od injekcije protiv bolova i ko zna čega još, odmah je ščepah za pozamašnu stražnjicu. Taj moj pokret, naravno, nije imao niti mogao imati fizičku supstancu. Bio je samo refleksivan, jer sam u stanju prisilnog strogog mirovanja doista tek pomislio da bi mi prijalo da posle svega dam sebi oduška. Međutim, milosrdna sestrica je, onom neverovatnom, mističnom ženskom intuicijom, učinila tu moju skrivenu mušku misao vidljivom:
- Šta se ovdje dešava , gospon? – pitala je strogo, grubim muškim glasom i iznenada mi zavukla ruku u donji deo pidžame, ščepala me za međunožje i ono što je tamo napipala rutinskim pokretom: pljas, tras; ćušnula u hladnu staklenu patku.
Zbogom zagrebački divni snovi.
понедељак, 19. децембар 2011.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (65)
ZORAN T. POPOVIĆ
PIPANJE U MRAKU
Poslednji Srbin će s pravom moći da kaže: Država to sam ja!
Sve sam u životu stvorio sa ovih svojih sedam prstiju – reče stolar.
Da ne beše Tesle, mi bismo se još pipkali u mraku.
Meni je moje komšinice ponekad žao. Tako mlada, tako lepa, a nevina.
Cenzora je teško zavarati, jer on ima sposobnost da svakome uđe u glavu.
PIPANJE U MRAKU
Poslednji Srbin će s pravom moći da kaže: Država to sam ja!
Sve sam u životu stvorio sa ovih svojih sedam prstiju – reče stolar.
Da ne beše Tesle, mi bismo se još pipkali u mraku.
Meni je moje komšinice ponekad žao. Tako mlada, tako lepa, a nevina.
Cenzora je teško zavarati, jer on ima sposobnost da svakome uđe u glavu.
субота, 17. децембар 2011.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (40)
RATKO DANGUBIĆ
ODLAZAK U GRADSKI PARK
Ja uglavnom ćutim, slušam, a volim da pričam samo o politici ili ko je gde šta ukrao. Malo jedem i prilično sam smršao. To je zato što si bolestan, rekla je tetka Angelina. Nedavno sam počeo da tražim i uzroke poremećaja u svom organizmu: moguće je da je ovde nešto vezano i s tim što ja volim da maštam. Dugo sam prelistavao i jedan stari udžbenik iz medicine, prilično iscepan. Danas sam, nakon dužeg vremena, izašao iz kuće, i pravo u Gradski park. Uplašilo me je u kući jedno: neko je iz sobe u koju sam mogao da uđem iz trpezarije zatvorio vrata ormanom. Podigao sam glavu: bledoplavo nebo lepo se videlo kroz granje stoletnih hrastova. U parku je bilo i nekako veselo: patke i labudovi su klizili po vodi malog jezera, jedan arlekin se valjao po travi, i deca su šljunkom, pripremljenim za betoniranje staza, razbijala stakla na jednoj kućici u kojoj Gradsko zelenilo drži alat za uređenje parka. Kao da je ovaj izlazak u park bio od velikog značaja za promenu moga raspoloženja: a u našim parkovima se obično umire od dosade, ako ne želite da gledate kako se maze zaljubljeni i penzioneri hrane golubove. No, ne mogu se sve stvari objasniti odjednom: uvek se nešto može kazati i kasnije. Ja volim da citiram jednog mudraca iz Gajdobre: Postoje razgovri za vreme kojih nije dostojno da se puši. U listu Dnevnik, sećam se, prošle godine bila je vest da su na klupi u Gradskom parku našli ohlađenog, hoću da kažem leš, Iliju Gavrilova, a bilo mi je jedva sto i sedam godina. Jedno vreme sam ja mislio da sam smršao zbog neprestanpog razmišljanja, jer i mozak jede energiju. O tome bi se moglo da priča detaljno. Ja volim da razmišljam samo o lepim stvarima, jer se bojim da mi ružne stvari ne dođu u snove. U parku sam se nabo proletos na ekser, zbog čega sam morao da uzmem lek protiv trovanja. Glupost ne zna za godine, rekla je tetka Angelina. Toga dana u parku sam imao baš sreće: u njemu sam sreo izabranicu svoga života, koja me je odvela do bolnice. Nije htela ranije ni da me pogleda, sudbina. Najviše vremena sada provodim u igri s našim kučićima, u prikupljanju glista za pecanje: čuvam snagu za ono što ne nameravam da radim.
ODLAZAK U GRADSKI PARK
Ja uglavnom ćutim, slušam, a volim da pričam samo o politici ili ko je gde šta ukrao. Malo jedem i prilično sam smršao. To je zato što si bolestan, rekla je tetka Angelina. Nedavno sam počeo da tražim i uzroke poremećaja u svom organizmu: moguće je da je ovde nešto vezano i s tim što ja volim da maštam. Dugo sam prelistavao i jedan stari udžbenik iz medicine, prilično iscepan. Danas sam, nakon dužeg vremena, izašao iz kuće, i pravo u Gradski park. Uplašilo me je u kući jedno: neko je iz sobe u koju sam mogao da uđem iz trpezarije zatvorio vrata ormanom. Podigao sam glavu: bledoplavo nebo lepo se videlo kroz granje stoletnih hrastova. U parku je bilo i nekako veselo: patke i labudovi su klizili po vodi malog jezera, jedan arlekin se valjao po travi, i deca su šljunkom, pripremljenim za betoniranje staza, razbijala stakla na jednoj kućici u kojoj Gradsko zelenilo drži alat za uređenje parka. Kao da je ovaj izlazak u park bio od velikog značaja za promenu moga raspoloženja: a u našim parkovima se obično umire od dosade, ako ne želite da gledate kako se maze zaljubljeni i penzioneri hrane golubove. No, ne mogu se sve stvari objasniti odjednom: uvek se nešto može kazati i kasnije. Ja volim da citiram jednog mudraca iz Gajdobre: Postoje razgovri za vreme kojih nije dostojno da se puši. U listu Dnevnik, sećam se, prošle godine bila je vest da su na klupi u Gradskom parku našli ohlađenog, hoću da kažem leš, Iliju Gavrilova, a bilo mi je jedva sto i sedam godina. Jedno vreme sam ja mislio da sam smršao zbog neprestanpog razmišljanja, jer i mozak jede energiju. O tome bi se moglo da priča detaljno. Ja volim da razmišljam samo o lepim stvarima, jer se bojim da mi ružne stvari ne dođu u snove. U parku sam se nabo proletos na ekser, zbog čega sam morao da uzmem lek protiv trovanja. Glupost ne zna za godine, rekla je tetka Angelina. Toga dana u parku sam imao baš sreće: u njemu sam sreo izabranicu svoga života, koja me je odvela do bolnice. Nije htela ranije ni da me pogleda, sudbina. Najviše vremena sada provodim u igri s našim kučićima, u prikupljanju glista za pecanje: čuvam snagu za ono što ne nameravam da radim.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (64)
RADE JOVANOVIĆ
SVE ZA PRIJATELJE
Srbi su masovno napuštali svoje kuće na Kosovu. Šiptari su to skupo platili.
Više se ne primećuju tragične posledice rata. Osim silnih pobednika.
Nije problem broj vladinih automobila, već što svaki vozač ima svog ministra.
Razlika između političara i gorila je u tome što gorila mora da prođe test inteligencije.
Za neprijatelje nam ponekad ponestane municije, ali za prijatelje mora da se nađe.
SVE ZA PRIJATELJE
Srbi su masovno napuštali svoje kuće na Kosovu. Šiptari su to skupo platili.
Više se ne primećuju tragične posledice rata. Osim silnih pobednika.
Nije problem broj vladinih automobila, već što svaki vozač ima svog ministra.
Razlika između političara i gorila je u tome što gorila mora da prođe test inteligencije.
Za neprijatelje nam ponekad ponestane municije, ali za prijatelje mora da se nađe.
среда, 14. децембар 2011.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (63)
ZORAN T. POPOVIĆ
NOĆ SA ZANOSNOM PLAVUŠOM
Seljaci danas veoma teško žive. Moraju da odvajaju od usta da bi nahranili svinje.
Znam ja da je ostavka moralni čin i baš zbog toga ne želim da budem đubre i napustim vas sada kada je najteže.
Propali smo kao muda kroz pocepane gaće, ako već moram figurativno da se izrazim.
Srbija dobro reaguje na pritisak. Uvek pukne.
Prošlu noć sam proveo sa jednom zanosnom plavušom. Pričali smo o svemu.
Naši političari se prema budžetskim parama ponašaju domaćinski. Kao da su njihove.
Optuženi je osuđen na smrtnu kaznu. Tako je glasao žiri publike.
Sloboda govora širi se od uha do uha.
NOĆ SA ZANOSNOM PLAVUŠOM
Seljaci danas veoma teško žive. Moraju da odvajaju od usta da bi nahranili svinje.
Znam ja da je ostavka moralni čin i baš zbog toga ne želim da budem đubre i napustim vas sada kada je najteže.
Propali smo kao muda kroz pocepane gaće, ako već moram figurativno da se izrazim.
Srbija dobro reaguje na pritisak. Uvek pukne.
Prošlu noć sam proveo sa jednom zanosnom plavušom. Pričali smo o svemu.
Naši političari se prema budžetskim parama ponašaju domaćinski. Kao da su njihove.
Optuženi je osuđen na smrtnu kaznu. Tako je glasao žiri publike.
Sloboda govora širi se od uha do uha.
субота, 10. децембар 2011.
NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (38)
VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KAKO SAM ODLUČIO DA OŽENIM PROSTITUTKU
Apstinencija mi je prilično potrajala, pa sam zbog toga počeo da blesavim.
Koji god kanal na televiziji da sam okrenuo neka prsata devojka bi mi se smešila i mahala mi rukom ka sebi, pohotno me dozivajući. Koju god radio frekvenciju da sam okrenuo čuo bih nežni glas kako me draži dahtanjem u uvo. Zatvorenih očiju, dok sam ležao u krevetu, pred sobom sam video uvek razgolićene obline koje su me svojim slatkim mirisima terale da buncam u sred noći. Jutrom sam se budio obliven znojem i mokar od pasa na dole...
Ne mogavši više sve to da izdržim pozvao sam svog drugara Milovana da me vodi kod prostitutki. Kada god je u „krizi“ on ide kod njih. Skupo jeste, ali pomaže.
Pitao sam ga jednom prilikom zar mu nije jeftinije da nađe sebi lepu i pametnu devojku, koja će ga voleti, maziti i paziti. On mi reče da kada čovek jednom upozna čari prostitutke nikada više ne poželi ni jednu drugu. Rekao bih da to nisu bile njegove reči, već reči nekog romantičnog književnika ili filozofa, koji je s kraja devetnestog veka uživao i u čarima hašiša.
Isto pitanje postavih i sebi. Ali, valjda je ovako lakše. Jer pobogu, ne moram da se spremam nešto posebno za susret sa prostitutkom! Nju neću morati da očaravam svojom inteligencijom, džentlmenskim držanjem, duhovitošću i sličnim stvarima. Jednostavno ću biti to što jesam. Hm, šta li sam ja uopšte...
Sa prostitutkom sam imao zakazano u pola devet, uveče naravno.
Negde oko četiri poslepodne uhvatila me je panika: Šta da obučem? Koji parfem da naprskam na sebe? Kako se to uopšte radi sa prostitutkama i napokon, hoće li mi se dići? Od te gomile pitanja bio sam sav mokar, ali od pasa pa na gore.
Zvao sam drugara da ga pitam za mišljenje. On mi se slatko ismejao i kazao mi da jedino za poslednje pitanje ima razumevanja, ali da se ne brinem, jer kada vidim lepu damu krv će sama jurnuti tamo gde treba!
To me je ospokojilo. Istuširao sam se, doduše pet puta. Oprao sam i očistio zube četkicom, koncem, interdentalnom četkicom i Heksoralom. Opeglao sam košulju i odabrao svoje najbolje odelo. Donji veš su mi uglavnom prošarali sitnim rupicama prokleti moljci, ali sam na svu sreću imao jedne gaće potpuno čitave. Obrijao sam se, skratio sam dlačice ispod nosa, isekao nokte na nogama, obukao se i obuo, stao pred ogledalo i zatim, gledajući svoj odraz u ogledalu, rekao sebi: „Lice mi je nekako asimetrično. Dođavola, nemam vremena sada za te gluposti, kasnim!“
Do prostitutke, koja je živela u centru grada, odvezao me je Milovan u svojim kolima. Nervozu sam pokušao da ublažim banalnim pitanjima.
-A šta ako se ja zaljubim u nju? - upitao sam drugara.
-He, to se svima može desiti! Ne brini, jedno vreme ćeš patiti a nakon toga ćeš poželeti da se ubiješ! Ali, ako se ne ubiješ ideš dalje... – govorio je cereći se.
-Nešto slično je kazao i Petar Božović u onom filmu... – nisam mogao da se setim naziva.
-Eto vidiš, nisam samo ja pametan – odgovorio mi je samouvereno.
Zatim je zaustavio kola u Džordža Vašingtona i poželeo mi sreću. Dok sam izlazio iz kola zezao me je da joj obavezno kupim i cveće. Ja sam to shvatio ozbiljno, pa sam svratio do jedne cvećare da odaberem lep buket.
Lako sam našao ulaz, popeo se na treći sprat i pozvonio na vrata. Ona se otvoriše, a predamnom se pojavi lepuškasta žena, moje visine u, kako sam mogao da naslutim, zrelim četrdesetim godinama svog života. Obučena u laganu, jednodelnu haljinu, sa cvetnim dezenima, koja je više otkrivala nego skrivala njeno „kipeće“ telo, sa crnom kosom svezanom u punđu i jarko narkaminisanim usnama, podsetila me je na moju komšinicu, raspuštenicu, sa petog sprata, koja me uvek čudno gleda dok putujemo liftom svako na svoj sprat. Zamišljao sam da će biti mlađa i zgodnija, da će biti plavuša i da će me dočekati obučena u crni donji veš, sa providnom pokrivkom navučenom preko svog poput najfinijeg ćupa izvajanog tela.
-Cveće je za mene? – upitala me je.
-Ako ste vi Gordana onda jeste! – odgovorio sam i pružio joj buket.
Krenuo sam za njom kroz hodnik prema dnevnoj sobi. Usput sam bacio pogled na kuhinju, što često činim, jer su mi majka, baka i tetka nebrojeno puta kazale da se prava žena poznaje po tome da li im je kuhinja čista. Na oglancanom šporetu krčakalo se nešto u loncu.
-Pasulj? – upitao sam oblizujući se.
-Otkuvavam donji veš! – odgovorila mi je.
Dnevna soba je bila prostrana, baš kao i razvučeni trosed preko kojeg je bila navučena svilena posteljina sa izvezenim jednogorim, letećim konjem. Seo sam na kraj troseda a Svetlana je prigušila svetlo preko prekidača na zidu, raspustila kosu, sela pokraj mene, pogledala me svojim tamnim očima i...
Ujutru sam se probudio pokraj nje. Ležala je glavom naslonjena na moje grudi, zagrlivši me rukom oko struka.
-Gordana, Gordana! – drmao sam je da se probudi – Trebalo bih da krenem i da vam platim.
-Gde žuriš, ostani samnom. Ja sam slobodna ceo dan. – kazala mi je maznim i umilnim glasom.
-Oh, pa ja radim danas a i nemam da vam platim za ceo dan. – zbunjeno sam kazao.
-A šta radiš? – pitala me je, uzdigla se i nalaktivši se na jastuk stala da zuri u mene.
-Radim kao profesor pevanja u jednoj muzičkoj školi. – odgovorio sam, svesno izbegavajući da kažem da sam i pisac, što bi mi verovatno „podiglo cenu“.
-To je tako uzbudljivo! – kazala je oduševljeno poput deteta – Hoćeš li i mene da naučiš da pevam?
-Pa sad, morali biste vandredno da upišete muzičku pošto imate suviše godina... – tu se ugrizoh za jezik – Mislim, hoću reći, nemate dvadeset godina... – dodadoh ne bih li se izvukao iz neprijatnosti komentarisanja daminih godina.
-Ja još mogu da rađam. Koliko dece bi voleo da ti rodim?
-Otkud vam sada to pitanje?! – upitao sam zaprepašteno.
-Čim me oženiš ja ću da napustim ovaj posao. A i, iskreno da ti kažem, dosadilo mi je da se krešem sa svakim za novac. Želela bih da budem uzorna supruga i majka.
-Čekajte malo – u glavi mi je bubnjalo – Odakle vam ta ideja da ću da vas oženim?!
-Nemoj da mi persiraš. Ako ćemo da budemo iskreni jedno prema drugome moramo se oslovljavati sa „ti“! – kazala je i istog trenutka se izgubila ispod čaršafa.
Zatim sam stenjući posmatrao kako me moja buduća supruga, pokrivena čaršafom, podseća na maskiranog duha koji mlatara glavom gore – dole. Grčeći se i previjajući se od slatkog zadovoljstva usput mi je glavom prolazilo nekoliko stvari: šta da kažem roditeljima što ću da oženim prostitutku, kako ću kada budem video Milovana da mu zavrnem šiju, i na koji način ću da opravdam direktoru škole što ni danas nisam održao nastavu...
KAKO SAM ODLUČIO DA OŽENIM PROSTITUTKU
Apstinencija mi je prilično potrajala, pa sam zbog toga počeo da blesavim.
Koji god kanal na televiziji da sam okrenuo neka prsata devojka bi mi se smešila i mahala mi rukom ka sebi, pohotno me dozivajući. Koju god radio frekvenciju da sam okrenuo čuo bih nežni glas kako me draži dahtanjem u uvo. Zatvorenih očiju, dok sam ležao u krevetu, pred sobom sam video uvek razgolićene obline koje su me svojim slatkim mirisima terale da buncam u sred noći. Jutrom sam se budio obliven znojem i mokar od pasa na dole...
Ne mogavši više sve to da izdržim pozvao sam svog drugara Milovana da me vodi kod prostitutki. Kada god je u „krizi“ on ide kod njih. Skupo jeste, ali pomaže.
Pitao sam ga jednom prilikom zar mu nije jeftinije da nađe sebi lepu i pametnu devojku, koja će ga voleti, maziti i paziti. On mi reče da kada čovek jednom upozna čari prostitutke nikada više ne poželi ni jednu drugu. Rekao bih da to nisu bile njegove reči, već reči nekog romantičnog književnika ili filozofa, koji je s kraja devetnestog veka uživao i u čarima hašiša.
Isto pitanje postavih i sebi. Ali, valjda je ovako lakše. Jer pobogu, ne moram da se spremam nešto posebno za susret sa prostitutkom! Nju neću morati da očaravam svojom inteligencijom, džentlmenskim držanjem, duhovitošću i sličnim stvarima. Jednostavno ću biti to što jesam. Hm, šta li sam ja uopšte...
Sa prostitutkom sam imao zakazano u pola devet, uveče naravno.
Negde oko četiri poslepodne uhvatila me je panika: Šta da obučem? Koji parfem da naprskam na sebe? Kako se to uopšte radi sa prostitutkama i napokon, hoće li mi se dići? Od te gomile pitanja bio sam sav mokar, ali od pasa pa na gore.
Zvao sam drugara da ga pitam za mišljenje. On mi se slatko ismejao i kazao mi da jedino za poslednje pitanje ima razumevanja, ali da se ne brinem, jer kada vidim lepu damu krv će sama jurnuti tamo gde treba!
To me je ospokojilo. Istuširao sam se, doduše pet puta. Oprao sam i očistio zube četkicom, koncem, interdentalnom četkicom i Heksoralom. Opeglao sam košulju i odabrao svoje najbolje odelo. Donji veš su mi uglavnom prošarali sitnim rupicama prokleti moljci, ali sam na svu sreću imao jedne gaće potpuno čitave. Obrijao sam se, skratio sam dlačice ispod nosa, isekao nokte na nogama, obukao se i obuo, stao pred ogledalo i zatim, gledajući svoj odraz u ogledalu, rekao sebi: „Lice mi je nekako asimetrično. Dođavola, nemam vremena sada za te gluposti, kasnim!“
Do prostitutke, koja je živela u centru grada, odvezao me je Milovan u svojim kolima. Nervozu sam pokušao da ublažim banalnim pitanjima.
-A šta ako se ja zaljubim u nju? - upitao sam drugara.
-He, to se svima može desiti! Ne brini, jedno vreme ćeš patiti a nakon toga ćeš poželeti da se ubiješ! Ali, ako se ne ubiješ ideš dalje... – govorio je cereći se.
-Nešto slično je kazao i Petar Božović u onom filmu... – nisam mogao da se setim naziva.
-Eto vidiš, nisam samo ja pametan – odgovorio mi je samouvereno.
Zatim je zaustavio kola u Džordža Vašingtona i poželeo mi sreću. Dok sam izlazio iz kola zezao me je da joj obavezno kupim i cveće. Ja sam to shvatio ozbiljno, pa sam svratio do jedne cvećare da odaberem lep buket.
Lako sam našao ulaz, popeo se na treći sprat i pozvonio na vrata. Ona se otvoriše, a predamnom se pojavi lepuškasta žena, moje visine u, kako sam mogao da naslutim, zrelim četrdesetim godinama svog života. Obučena u laganu, jednodelnu haljinu, sa cvetnim dezenima, koja je više otkrivala nego skrivala njeno „kipeće“ telo, sa crnom kosom svezanom u punđu i jarko narkaminisanim usnama, podsetila me je na moju komšinicu, raspuštenicu, sa petog sprata, koja me uvek čudno gleda dok putujemo liftom svako na svoj sprat. Zamišljao sam da će biti mlađa i zgodnija, da će biti plavuša i da će me dočekati obučena u crni donji veš, sa providnom pokrivkom navučenom preko svog poput najfinijeg ćupa izvajanog tela.
-Cveće je za mene? – upitala me je.
-Ako ste vi Gordana onda jeste! – odgovorio sam i pružio joj buket.
Krenuo sam za njom kroz hodnik prema dnevnoj sobi. Usput sam bacio pogled na kuhinju, što često činim, jer su mi majka, baka i tetka nebrojeno puta kazale da se prava žena poznaje po tome da li im je kuhinja čista. Na oglancanom šporetu krčakalo se nešto u loncu.
-Pasulj? – upitao sam oblizujući se.
-Otkuvavam donji veš! – odgovorila mi je.
Dnevna soba je bila prostrana, baš kao i razvučeni trosed preko kojeg je bila navučena svilena posteljina sa izvezenim jednogorim, letećim konjem. Seo sam na kraj troseda a Svetlana je prigušila svetlo preko prekidača na zidu, raspustila kosu, sela pokraj mene, pogledala me svojim tamnim očima i...
Ujutru sam se probudio pokraj nje. Ležala je glavom naslonjena na moje grudi, zagrlivši me rukom oko struka.
-Gordana, Gordana! – drmao sam je da se probudi – Trebalo bih da krenem i da vam platim.
-Gde žuriš, ostani samnom. Ja sam slobodna ceo dan. – kazala mi je maznim i umilnim glasom.
-Oh, pa ja radim danas a i nemam da vam platim za ceo dan. – zbunjeno sam kazao.
-A šta radiš? – pitala me je, uzdigla se i nalaktivši se na jastuk stala da zuri u mene.
-Radim kao profesor pevanja u jednoj muzičkoj školi. – odgovorio sam, svesno izbegavajući da kažem da sam i pisac, što bi mi verovatno „podiglo cenu“.
-To je tako uzbudljivo! – kazala je oduševljeno poput deteta – Hoćeš li i mene da naučiš da pevam?
-Pa sad, morali biste vandredno da upišete muzičku pošto imate suviše godina... – tu se ugrizoh za jezik – Mislim, hoću reći, nemate dvadeset godina... – dodadoh ne bih li se izvukao iz neprijatnosti komentarisanja daminih godina.
-Ja još mogu da rađam. Koliko dece bi voleo da ti rodim?
-Otkud vam sada to pitanje?! – upitao sam zaprepašteno.
-Čim me oženiš ja ću da napustim ovaj posao. A i, iskreno da ti kažem, dosadilo mi je da se krešem sa svakim za novac. Želela bih da budem uzorna supruga i majka.
-Čekajte malo – u glavi mi je bubnjalo – Odakle vam ta ideja da ću da vas oženim?!
-Nemoj da mi persiraš. Ako ćemo da budemo iskreni jedno prema drugome moramo se oslovljavati sa „ti“! – kazala je i istog trenutka se izgubila ispod čaršafa.
Zatim sam stenjući posmatrao kako me moja buduća supruga, pokrivena čaršafom, podseća na maskiranog duha koji mlatara glavom gore – dole. Grčeći se i previjajući se od slatkog zadovoljstva usput mi je glavom prolazilo nekoliko stvari: šta da kažem roditeljima što ću da oženim prostitutku, kako ću kada budem video Milovana da mu zavrnem šiju, i na koji način ću da opravdam direktoru škole što ni danas nisam održao nastavu...
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (62)
RADE JOVANOVIĆ
UĆUTAO SE NAROD
Brzo smo zaboravili NATO bombardovanje. Kao i sve humanitarne akcije.
Za ljubav je potrebno dvoje. Za rat su dovoljni samo Srbi.
Izbori nas puno koštaju. Srećom od njih nema koristi.
Upropastiće vas sloboda govora. Ućutao se narod.
UĆUTAO SE NAROD
Brzo smo zaboravili NATO bombardovanje. Kao i sve humanitarne akcije.
Za ljubav je potrebno dvoje. Za rat su dovoljni samo Srbi.
Izbori nas puno koštaju. Srećom od njih nema koristi.
Upropastiće vas sloboda govora. Ućutao se narod.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (61)
ZORAN T. POPOVIĆ
PRORUSKI RULET
U životnoj smo formi. Nikad boje nismo igrali, kako drugi svira.
Niko od takmičara nije preživeo. Igrana je poboljšana varijanta ruskog ruleta.
To veče imalo je smrtni epilog. Moj kum i ja ubili smo litru rakije.
PRORUSKI RULET
U životnoj smo formi. Nikad boje nismo igrali, kako drugi svira.
Niko od takmičara nije preživeo. Igrana je poboljšana varijanta ruskog ruleta.
To veče imalo je smrtni epilog. Moj kum i ja ubili smo litru rakije.
четвртак, 8. децембар 2011.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (60)
MILAN TODOROV
UVEK IMA NADE
Meni je Srbija sve, ali ponekad volim i da odem u život.
U Britaniji štrajkuje dva miliona radnika, a i kod nas toliko ne radi.
Narod nema od čega da živi, ali za ostale potrebe se uvek nađe.
Najviše ljudi se obesi nedeljom. To je zato što je petak dan za metak.
Bio je na VMA ali mu tamo nisu ništa našli. Trebalo bi da na detaljnije pretrage ode u MUP.
Na našu sreću, postigli smo sporazum kojim ni mi ni oni nismo zadovoljni.
Optimista ne veruje da može da bude gore. Pesimista uvek ima nadu
UVEK IMA NADE
Meni je Srbija sve, ali ponekad volim i da odem u život.
U Britaniji štrajkuje dva miliona radnika, a i kod nas toliko ne radi.
Narod nema od čega da živi, ali za ostale potrebe se uvek nađe.
Najviše ljudi se obesi nedeljom. To je zato što je petak dan za metak.
Bio je na VMA ali mu tamo nisu ništa našli. Trebalo bi da na detaljnije pretrage ode u MUP.
Na našu sreću, postigli smo sporazum kojim ni mi ni oni nismo zadovoljni.
Optimista ne veruje da može da bude gore. Pesimista uvek ima nadu
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (37)
RATKO DANGUBIĆ
BUDILNIK
Ima promenljiv karakter, nalik na lice onoga koji se ogleda na površini jezera. Kada nema pravi odogovor, ne muca, već kaže: Postoji svet pre potpopa i onaj posle potopa. Da iskreno kažem: Ne volim naročito da ga slušam. Oprezan je prema skromnim ljudima, mršti se kao sanjalica, pronalazač. Umeju, rekao je za obične ljude, i da misle skromno. Na njemu svojstven način govori o sumnjama, radu, pčelama, muvama i spomenicima na grobljima. Kada se kakvo njegovo razmišljanje nađe u koricama knjige, makar i dobre izdavačke kuće, on sve naziva bezvrednim. Ni jedna njegova priča nije prosta. Ne voli ni javne nastupe. Uveren je da ljude piskarala treba da pamte jedino po knjigama. Niko nije savršen, rekao je, i u tome je draž sećanja; zamišlja da je budilnik, koji ljude vraća iz sna. Od njegovih reči može građaninu da bude vrućina, ume ljude da muči količinom misli koja kulja iz njega. Na svoj način je veseo, pa, kad se sretnemo, nasmeje se: Koliko se dugo nismo videli. Ustežem se da reknem o kome govorim, a mogu da potvrdim da govorim i o sebi. Za bajke je dockan, rekao je. Uvek me plaše oni koji se ponašaju normalno. A reci mi, rekao je, imate li kod kuće predsednikovu sliku? Osmehuje se ciničnim, ljudskim osmehom, kakvim se igraju oni koji nemaju šta da izgube, koji govore o tuđim nevoljama. Podseća, kada korača, na čoveka koji nosi sekiru na ramenu. Da iskerno dodam: Ne volim ni da ga gledam. Kada mu se nešto ne dopada, rekne: Ja sam izneo najglavnije,a ostalo će se od sebe da izroni. On ima debelu tetku, koja sedi na debelim nogama: on se s njom domunđava, i bockaju se otrovnim rečima. Kada uradi nešto što ne valja, sve svali na druge. Jutros, kada je izašao iz tramvaja, rekao je u vetar: Ne treba da čitamo smrdljive novine. Svakako će se sve ono najgore desiti sutra. U deset sati treba da se javi na poziv sudije za prekršaj: prešao je neku ulicu izvan pešačkog prelaza.
BUDILNIK
Ima promenljiv karakter, nalik na lice onoga koji se ogleda na površini jezera. Kada nema pravi odogovor, ne muca, već kaže: Postoji svet pre potpopa i onaj posle potopa. Da iskreno kažem: Ne volim naročito da ga slušam. Oprezan je prema skromnim ljudima, mršti se kao sanjalica, pronalazač. Umeju, rekao je za obične ljude, i da misle skromno. Na njemu svojstven način govori o sumnjama, radu, pčelama, muvama i spomenicima na grobljima. Kada se kakvo njegovo razmišljanje nađe u koricama knjige, makar i dobre izdavačke kuće, on sve naziva bezvrednim. Ni jedna njegova priča nije prosta. Ne voli ni javne nastupe. Uveren je da ljude piskarala treba da pamte jedino po knjigama. Niko nije savršen, rekao je, i u tome je draž sećanja; zamišlja da je budilnik, koji ljude vraća iz sna. Od njegovih reči može građaninu da bude vrućina, ume ljude da muči količinom misli koja kulja iz njega. Na svoj način je veseo, pa, kad se sretnemo, nasmeje se: Koliko se dugo nismo videli. Ustežem se da reknem o kome govorim, a mogu da potvrdim da govorim i o sebi. Za bajke je dockan, rekao je. Uvek me plaše oni koji se ponašaju normalno. A reci mi, rekao je, imate li kod kuće predsednikovu sliku? Osmehuje se ciničnim, ljudskim osmehom, kakvim se igraju oni koji nemaju šta da izgube, koji govore o tuđim nevoljama. Podseća, kada korača, na čoveka koji nosi sekiru na ramenu. Da iskerno dodam: Ne volim ni da ga gledam. Kada mu se nešto ne dopada, rekne: Ja sam izneo najglavnije,a ostalo će se od sebe da izroni. On ima debelu tetku, koja sedi na debelim nogama: on se s njom domunđava, i bockaju se otrovnim rečima. Kada uradi nešto što ne valja, sve svali na druge. Jutros, kada je izašao iz tramvaja, rekao je u vetar: Ne treba da čitamo smrdljive novine. Svakako će se sve ono najgore desiti sutra. U deset sati treba da se javi na poziv sudije za prekršaj: prešao je neku ulicu izvan pešačkog prelaza.
уторак, 6. децембар 2011.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (36)
ALEKSANDAR ČOTRIĆ
SAMOUBISTVO
Kolegama sa posla stalno sam govorio da ću da se ubijem, ali oni nisu hteli da mi poveruju. Govorili su mi da sam kukavica i da nemam hrabrosti da to uradim.
Meni je, međutim, bilo dosta, i što sam u pedeset četvrtoj godini još uvek mlađi referent, i što stanujem u momačkoj sobi, i što me je žena ostavila i otišla sa mlađim, i što moj klub već deset godina ne može da postane prvak...
Jedne večeri konačno sam to uradio. Kada sam sedeo u fotelji pred televizorom, na kojem su išle vesti o nekoj političkoj aferi, pucao sam sebi iz "berete" u slepočnicu. Komšije su čule pucanj, pa su zvonile, ali pošto sam bio mrtav nisam mogao da im otvorim. Pravo govoreći, nisam to ni hteo. Posle dva sata komšije su sa policajcima i vatrogascima provalili vrata i ušli u moju garsonjeru. Zatekli su me oborene glave, u lokvi krvi. Posle četrdeset pet minuta pristigla je i hitna pomoć. Toliko im je, naime, trebalo da dođu po pozivu prestrašenih komšija. Neka mlađa lekarka, pošto nisam davao znake života, mogla je samo da konstatuje smrt. Nešto kasnije došli su i grobari koji su me prevezli u mrtvačnicu. Tamo sam ležao do ujutro, ali nisam imao mira, jer me je grizao neki crv. Morao sam da odem na posao, i da dokažem svojim kolegama da nisam kukavica, i da sam se konačno ubio.
Pojavio sam se na poslu u okrvavljenoj košulji, bled, hladan i sa ogromnom rupom na slepočnici. Oko mene se prosto širio zadah smrti.
- Govorio sam da ću da se ubijem, a vi niste verovali. Evo, najzad sam to uradio. Da li mi sada verujete?
Samo su me pogledali i nastavili sa uobičajenim jutarnjim aktivnostima. Spokojno su pili kafe, pušili cigarete, jeli burek i čitali novine.
Ja stvarno ne znam šta više treba da uradim da bi mi oni poverovali!
SAMOUBISTVO
Kolegama sa posla stalno sam govorio da ću da se ubijem, ali oni nisu hteli da mi poveruju. Govorili su mi da sam kukavica i da nemam hrabrosti da to uradim.
Meni je, međutim, bilo dosta, i što sam u pedeset četvrtoj godini još uvek mlađi referent, i što stanujem u momačkoj sobi, i što me je žena ostavila i otišla sa mlađim, i što moj klub već deset godina ne može da postane prvak...
Jedne večeri konačno sam to uradio. Kada sam sedeo u fotelji pred televizorom, na kojem su išle vesti o nekoj političkoj aferi, pucao sam sebi iz "berete" u slepočnicu. Komšije su čule pucanj, pa su zvonile, ali pošto sam bio mrtav nisam mogao da im otvorim. Pravo govoreći, nisam to ni hteo. Posle dva sata komšije su sa policajcima i vatrogascima provalili vrata i ušli u moju garsonjeru. Zatekli su me oborene glave, u lokvi krvi. Posle četrdeset pet minuta pristigla je i hitna pomoć. Toliko im je, naime, trebalo da dođu po pozivu prestrašenih komšija. Neka mlađa lekarka, pošto nisam davao znake života, mogla je samo da konstatuje smrt. Nešto kasnije došli su i grobari koji su me prevezli u mrtvačnicu. Tamo sam ležao do ujutro, ali nisam imao mira, jer me je grizao neki crv. Morao sam da odem na posao, i da dokažem svojim kolegama da nisam kukavica, i da sam se konačno ubio.
Pojavio sam se na poslu u okrvavljenoj košulji, bled, hladan i sa ogromnom rupom na slepočnici. Oko mene se prosto širio zadah smrti.
- Govorio sam da ću da se ubijem, a vi niste verovali. Evo, najzad sam to uradio. Da li mi sada verujete?
Samo su me pogledali i nastavili sa uobičajenim jutarnjim aktivnostima. Spokojno su pili kafe, pušili cigarete, jeli burek i čitali novine.
Ja stvarno ne znam šta više treba da uradim da bi mi oni poverovali!
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (59)
ZORAN T.POPOVIĆ
NIJE SVE U SEKSU
Da li je i Nobel dinamitom lovio ribu?
Meni je Srbija jedina domovina. I pored toga što vec trideset godina živim
u Beču, ja joj se često vraćam.
Nikada nije učestvovao u organizovanom kriminalu. On je uvek više bio za
opciju "uradi sam".
Znamo mi da nije sve u seksu, ali kako u to ubediti žene.
Pacijent se dugo borio za život, ali on sam protiv čitavog konzilijuma
lekara nije imao šanse.
NIJE SVE U SEKSU
Da li je i Nobel dinamitom lovio ribu?
Meni je Srbija jedina domovina. I pored toga što vec trideset godina živim
u Beču, ja joj se često vraćam.
Nikada nije učestvovao u organizovanom kriminalu. On je uvek više bio za
opciju "uradi sam".
Znamo mi da nije sve u seksu, ali kako u to ubediti žene.
Pacijent se dugo borio za život, ali on sam protiv čitavog konzilijuma
lekara nije imao šanse.
субота, 3. децембар 2011.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (58)
RADE JOVANOVIĆ
S DRUGE STRANE BARIKADE
Policija je prekinula lanac šverca. Šta će joj posrednici?
Nije trebalo da sudimo ratnim zločincima. Drugi put neće hteti da idu u rat.
Najopasniji smo kad gubimo. Ne umemo da se zaustavimo.
To su nam prve komšije. Odmah s druge strane barikade.
Očevici događaja su nepouzdani. Ne prate TV DNEVNIK.
S DRUGE STRANE BARIKADE
Policija je prekinula lanac šverca. Šta će joj posrednici?
Nije trebalo da sudimo ratnim zločincima. Drugi put neće hteti da idu u rat.
Najopasniji smo kad gubimo. Ne umemo da se zaustavimo.
To su nam prve komšije. Odmah s druge strane barikade.
Očevici događaja su nepouzdani. Ne prate TV DNEVNIK.
Пријавите се на:
Постови (Atom)