paradoks

  Milan Todorov NESTAJANJE, RANO VOĆE Osmatram male zelene plodove badema u dvorištu dok se nestalni klobuci belih oblaka valjaju nebom. Godina je dobro ponela grane voćke se savijaju od plodova. Obilje međutim sluti nesreće i nestajanje skoro uvek pa tako i sada jer sitniji plodovi sa tanjom i nežnijom peteljkom opadaju svakodnevno nestaju jedan po jedan mnogo pre zrenja. Ali dešava se da oluje odvale celu granu pa tada i krupni plodovi bivaju žrtve nepogode. Preostali plodovi male zelene školjke puneći se zrnevljem Sunca bubre radosno na sada već smirenijim vetrovima ne suteći da ih oni samo uljuljkuju u osećanju sigurnosti do vremena konačnog pada u suvu travku u raspuklu zrelinu doba u suvu zrelinu jeseni u trulež zime koja će smrću prirode postati obnoviteljka sveta nama još nevidljivog iz ovog tesnog života.

Milan Todorov OCELJUBLJE Da li je crna mačka dobar ili loš znak, nisam siguran da znam. Moje iskustvo sa mačkama nije veliko. Uvek sam više voleo pse, ne obazirući se na boju njihove dlake. Ipak i pas mog detinjstva, prvi pas koga sam voleo, bio je crn, pa je postao važan u mom sećanju na detinjstvo, bio je običan čobanski čuvar. Što se crnih mačaka tiče, nisam se priklanjao srednjevekovnom verovanju da su u njima nečiste sile, veštice, demoni noći te da često donose nesreću. Mačke , mislio sam, su samo male nevine životinje a naše predrasude o njima bi trebalo da ostanu u poslednjem režnju malog mozga. Neprimetna polumisao. Međutim, ova mala, očito mlada crna maca koju smo ja i žena ugledali među kafanskim stolovima na otvorenom dok smo ispijali po čašu hladnog vina bila je neverovatno zanimljiva. Imala je zelene oči koje su fosforno svetlucale na njenom krhkom, lomnom crnom telu. I još nešto, što bih nazvao flegamtičnošću koja meni sve vreme uglavnom nedostaje. - Šta mi...

  REČ povodom dodele nagrade za životno delo i izbora za predsednika Društva književnika Vojvodine na Skupštini održanoj u Novom Sadu 23. maja 2026. Poštovane koleginice i kolege, Pre svega želim da vam se zahvalim na dodeli ovog značajnog prizanja i ukazanom mi poverenju priikom izbora za novog predsednika Društva književnika Vojvodine. Moram da kažem da sam na kandidaturu pristao prilično nevoljno i posle mnogo ubeđivanja. Hoću da kažem da nisam žaba koju je lako uterati u vodu. Ipak, sada sam tu, na mokrom i nesigurnom tlu na kome danas jedva opstaje kultura. A kada je reč o nagradi koja nosi naziv „nagrada za životno delo “ - to uvek pomalo zbunjuje, pošto dolazi sa idejom konačnosti , a pisanje je, bar za mene, nešto što se teško može zaokružiti. Uvek ostaje utisak da je ono najvažnije možda tek trebalo da bude napisano. Zato ovu nagradu ne doživljavam kao potvrdu dovršenog, nego pre kao znak da je jedan tok bio vidljiv i da se, makar u većini mojih nastojanja, uklopio u ve...

  Милану Тодорову награда за животно дело ДКВ Друштво књижевника Војводине овогодишње признање за животно дело доделило је Милану Тодорову . Тако је одлучио жири у саставу: Перо Зубац, Јован Зивлак и Давид Кецман Дако . У образложењу се наводи да се признање додељује „ценећи његoв дугогодињи рад на пољу приповедачке уметности у којој је постигао убедљиве резултате“ Милан Тодоров (1951, Банатско Аранђелово ), приповедач, романсијер и сатиричар , д ипломирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Књиге прича: Ухом за крухом (19769, Безброј наших живота (награда Типар за најбољу књигу сатиричних прича на просторима бивше Југославије, 2011), Не могу овде да дочекам јутро (2014),  „Телефонски именик мртвих претплатника“ (Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године, у најужем избору за Андрићеву награду) Архипелаг, Београд, 2019.,  „Касни животи мушкараца“, Лом, Београд, 2022., Руски чамац, 2025. Романи: „Лек против смрти...

  MALE PRIČE (3) RatkoDANGUBIĆ 1. Kafa kao kompromis Ujutru je kafa imala ukus kompromisa. Ona je merila vreme po zvuku lifta, on po porukama koje nisu stizale. U stanu od trideset kvadrata ljubav je bila kao grejanje na minimumu — dovoljno da ne umru, ali nikad dovoljno da se skinu slojevi. Rekao je: „Danas ćemo biti iskreni.“ Ona je klimnula glavom, ali je isključila ton na telefonu. Do podneva su već vežbali iskrenost kao stranu naviku. On je priznao da je jednom „slučajno“ otvorio njen mejl, ona da već mesecima čuva plan B u drugom gradu. Ćutali su posle toga kao posle nesreće u kojoj niko ne zove pomoć. U zgradi preko puta neko je vežbao violinu, kao da uči kako se prašta. Uveče je stigao paket bez pošiljaoca. U njemu dve iste šolje sa natpisom: ZA POČETAK . Nisu ih kupili. Na dnu kutije bila je fotografija njihovog stana snimljena iz ugla koji ne postoji. Na poleđini je pisalo: „Nastavak zavisi od odluke koju još niste doneli.“ 2. Jogurt iz sutrašnjeg dana Superm...

  Milan Todorov DIM Iznenada oko pola osam ujutro čitav naš kraj obavio je gust dim i teški miris spaljene gume. Vrlo brzo je sve bilo obavijeno zagušujućom maglom. Komšija je izašao strahujući za svoj novi auto. Međutim, sve je kod njega još bilo u redu. Izašao sam i ja i gledao odakle dolazi dim ali ništa nisam mogao da zaključim. A i šta bi to promenilo pomislih i osetih u sebi ponovo strepnju od budućeg iskustva, jer sticanje iskustva je uvek protiv sadašnje sigurnosti. Dim je postajao sve gušći naprosto je davio ali kao što niko nije znao o njegovom poreklu tako niko nije znao kako je odjednom nestao. Vrlo brzo sve je izgledalo kao pre. Niko nikog nije poznavao.

  Milan Todorov RASLO  MI JE BADEM DRVO ITD... Svako jutro otvaram i svako veče zatvaram drvene šalukatre na prozorima svoje kuće sklanjajući granu badema koja se, u punom rodu, naslanja na stakla kao da želi da uđe u nju. Razmišljam ko joj je ocrtao put tu opasnu liniju dodira koji smeta i zbog čega pomišljam da je jednog jutra jednostavnim trzajem ruke polomim a onda pomislim da taj razmak između mladog drveta badema i drvene prozorske oplate nije drugo do razdaljine između večnog i suprotnog smera našeg postojanja koje se nikad ne dodirnu sasvim.

  Milan Todorov OGLEDALO U TRŽNOM CENTRU Jedan moj prijatelj sa fakultetskih studija pričao mi je da je, posle moždanog udara, ležao u sobi u kojoj je od moždanog udara preminuo naš zajednički prijatelj, pesnik, i da je uzalud molio medicinsku sestru da skloni ogledalo u malom sanitarnom uglu u kome se pokojnik, rekao mi je kao da mi poverava nešto što neću razumeti, pojavljuje kad bi mu prišao. Naravno, sestra nije mrdnula malim prstom. Rekla mu je samo: – To su koještarije i nemojte se na to obazirati. – Vi, Bogu hvala, niste bili na našem mestu – rekao joj je. – Još ne – odgovorila je smejući se. Moj prijatelj se izvukao, ali strah od ogledala obeležio mu je naredne godine. Mogao sam sasvim da ga razumem i bez takvog strašnog iskustva, jer sam se ogledala oduvek užasavao. Uvek kad odlučim da kupim neki novi komad garderobe i uđem, probe radi, u one kabine u nekom zabačenom hodniku, užasne me svetlo u njima i brzo, ne probavši na oko odabranu košulju ili pantalone, izlaz...

  Milan Todorov ČEKANJE Sredina maja, danima pada kiša. To je za žito dobro, sećam se kad me je otac davnog maja držao na ramenima da me svetina ne uguši na kikindskoj železničkoj stanici dok smo čekali plavi voz kojim se drug Tito  vraćao iz posete Rumuniji a iz staničnog razglasa orila se pesma "Padaj kišo, rasti žito, da nam živi naš drug Tito". Danas čekam Sunce koje bi trebalo da ogreje gljive u malim šumarcima pored Dunava, pečurke zvane šumski pilići koje mogu za malo novca da kupim na pijaci, ali čar a ne ćar je u tome da ih pronađem sam nakon dugog bazanja po mokroj travuljini, popancu sa bodljikavim divljim jagodama, po razvalinama ostalim iza kopanja zemlje za novi kamionski put. Možda ih ne nađem. Sve ih je manje. Kao da su radost taličnog lovca, kao da su pilići još u ljusci jajeta a ne trenutak sveta koji prolazi.

  SINOPSIS Novi roman Milana Todorova SO I ZLATO smešten je u mali grad i u njegovu biblioteku; tačnije u „područnu knjižnicu“ koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, nepouzdanim i tajnim ljubavnim odnosima, te skrivenim opsesijama i nasiljima vremena, kako kriminogenim tako i političkim. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se njima potajno trguje. U središtu te napetosti nalazi se iskustvo gubitka doma: kuća koje više nisu utočišta nego plen pobednika, mesta gde se istorija upisuje u naji...

  Milan Todorov BEZGREŠNE LJUBAVI U antičko doba vladalo je uverenje da su žene pohotnije od muškaraca kao i da imaju pokretnu matericu koja bi išla gore do dijafragme daveći mladu ukoliko joj u pomoć ne bi brzo priskočio raspoložen muškarac. Danas je sve drugačije. Muškarci su na društvenim mrežama poput kasnih noćnih paukova koji love ženske lajkove to nemušto noćno dozivanje opasno šetajućih materica bez opipljive vere u sebe.

  Milan Todorov ŽUBOR Svake druge nedelje obično petkom odlazim u biblioteku vraćam knjige neke sam pročitao većinu samo prelistao a zatim uzimam nove koje ću isto tako vratiti pročitano – nepročitane. Bibliotekarka me nikada ne pita da li mi se neka knjiga dopala. Pitanje sviđanja je poput vetra u  vetrenjačama ili skinutog prstena sa domalog prsta. Ja volim tu prazninu u odnosu kao zadovoljstvo bez sadržaja bez otkrivanja svoje unutrašnjosti. Dobro je njeno ćutanje bar ne gubim vreme koje bih potrošio na šta sa žuborom sveta propuštenog smisla žuborom dobrim sada za spavanje.

  Milan Todorov PRIOBALJE Dosta je bilo zavaravanja ali to nema ko da im kaže. Zar ne mislite da ćete trovanjem rečnih pacova u priobalju zabraniti reku u koju smo kao deca ulazili bez pomisli na to da postoje dobri i loši životi odnosno da je život rečnog pacova manje važan od života psa za šetnju. Pominjete opasnosti zaraze a najveća opasnost zapravo je praviti tuđe grobnice radi svog udobnog života, trovati sirote i gladne glodare sakrivene u siromaškoj kamenoj obali iz koje sa strahom izlaze samo po noći i punoj mesečini darom neba koje smo odavno zaboravili.

  M ilanTodorov LJUBAV JE IZ RAJA IZAŠLA Imaginacija je neprestano premeštanje i preplitanje doživljenog. Ubeđen sam da su novi događaji mogući samo zahvaljujući sećanju na stare događaje. T ako je bilo i ovog dana, tačnije večeri. Vraćao sam se iz grada. Kiša je tu sasvim prestala, ali je žestoko padala kad sam izašao iz njega i bazao vijugavim putem između tvrđave i Dunava. Između istorije i nečeg novog što voda uvek nosi. Kada sam stigao kući prvo što sam uradio bilo je da se istuširam i obučem novu plavi pidžamu. Nova, koju sam kupio tamo gde i staru, pre najmanje pet ili šest godina, bila je iste tamnoplave boje ali materijal je bio tanji i nekako providljiv tako da se svaki čovek, pomislio sam kad sam je prvi put obukao, mora osećati pomalo nesigurno. Pitao sam prodavačicu u toj maloj, donekle zaguščjivoj, radnji u Zmaj Jovinoj ulici u centru zašto je pidžama tako tanka a ona mi je odgovorila da sada prave takve, jer su zime blaže. -Osim toga – rekla mi je sa ...