paradoks

  Milan Todorov KOŠULJA Premda se užasavam kupovine po nesnosnoj vrućini, a ove godine nas je zahvatila već u maju, nisam uključio klimu u autu; ko zna da li još ima freona od prošle godine i vozio sam kola sa otvorenim prozorima do udaljenog šoping centra. Taj rukavac prodavnica, kako sam ga valjda jedino ja nazivao jer se račvao na dva dela, nejednake veličine: jedan beše reka a drugi, dorađeni, sa fensi lokalima nešto kao pritoka – izazivao je u meni nelagodu koju pretpostavljam mogu da potpuno razumeju samo ljudi rođeni u dubokoj ravnici.  Okrugla tacna zemlje, bez uzvišenja, sasušena stabla platana uz asfaltirana preuska parking mesta, sve je to u meni izazivalo pomisao da će mi noge utrnuti od hodanja po suncu dok ne stignem do prvih stakala u kojima obično nema ničeg vrednog pažnje. Sa teškom mukom našao sam slobodno mesto na užarenom parkingu. Nameravao sam da ostavim prozor na kolima bar delimično otvoren, ali sam se na kraju predomislio. Pre automatskog zaključav...

  Milan Todorov SKUPLJAČ DEČJIH IGRAČAKA Anonimni čovek od pedesetak godina prošarano sed loše ošišan i neobrijan sa belim pogledom koji uznemirava šeta od jutros po plaži po mokrom pesku pored reke i skuplja zaboravljene dečje igračke jučerašnjih posetilaca. U prolazu pored mene zastaje uzima iz zadnjeg džepa tesnih farmerica bočicu pod pritiskom i pokazavši je kaže: Unutra sipam rakiju. Niste to znali? U nedoumici sležem ramenima. Čudak ćutke odlazi niz vodu u potrazi za potrošenim igračkama nečijeg detinjstva. Pomislih kasno trebalo je da razgovaram sa njim to jutro jer i meni i njemu je na početku obećano nešto drugo.

Milan Todorov TEMELJI Kad smo kopali zemlju za temelje kuće pronašli smo na jednom mestu sasvim u uglu placa nešto što je ličilo na hrpu ljudskih kostiju. Hteo sam da pozovem arheologe  ali  bagerista koji je iskopavao zemlju rekao mi je da to nije ništa i da toga ima u zemlji, reče baš ovako: koliko hoćeš. Obrisao je potom čelo orošeno znojem i nastavio da rije tlo svojom velikom čeličnom kašikom odbacujući kosti u novu sirovu zemlju kao da ništa nije bilo. Rekoh kasnije majstorima zidarima da umesto temelja na tom mestu načine stepenice da čovek slobodno njima ide naviše a da ne pretrne obazirući se na svoje i tuđe zlo.

  MALE PRIČE(4) RATKO DANGUBIĆ Nedelja na Tvrđavi Nedeljom su starci igrali šah na Petrovaradinskoj tvrđavi kao da od njihovih poteza zavisi sudbina carstava. Sava im se pridružio pošto mu je umrla žena. Nije bio dobar igrač, ali tuga i šah imaju nešto zajedničko: dugo miruješ dok ti se poraz polako razjašnjava. Jedan čovek, kog su svi zvali Profesor, pobeđivao je svakoga. „Vaš problem“, rekao je jednom Savi, „jeste sentimentalnost. Odbijate nužnu žrtvu.“ Sava ga je odmah zamrzeo. Ipak, vraćao se svake nedelje. Jednog hladnog jutra Profesora nije bilo. „ Umro, izgleda“, rekao je neko ravnodušno. Figure su nastavile da klize po tabli. Savu je zaprepastila ta efikasnost. Kasnije je stajao na ivici tvrđave i gledao grad: krovove, tornjeve, reku koja razdvaja i spaja sve. Žena mu je bila mrtva jedanaest meseci. Očekivao je da će svet to duže primećivati. Ali autobuisi i automobili su prolazili, deca vikala, kafići se punili. Tada je razumeo Profesora. Ne da ljubav mora biti žrtvov...

 Milan Todorov ŠTUKASTA RIBA Skoro svake noći sanjam ljude koje sam poznavao a koji su, manje više, odavno mrtvi. Ne znam odakle mi to. Zašto se vezujem za prošlo vreme koje sada nije ni njihovo ni moje? Pantu sam poznavao iz viđenja, kako se to kaže. Obično bih se sretao sa njim kraj kioska na kome su uz štampu već počeli da prodaju žestoka pića u malim staklenim fraklićima. -Idem ja tako pored starog barskog korita a voda samo što se povukla iz njega kad u travi ugledam nešto crno, duguljasto i sluzavo. Priđem bliže i imam šta da vidim. Ispred mene se koprca čudna velika riba od, brat bratu, pet kila. Liči na štuku a nije štuka. Nije, na moju sreću a njenu nesreću, uspela da sa vodom utekne u Dunav. -I šta je posle bilo – podstičem ga. On zastaje, zatečen mogućnošću da mu konačno neko veruje. Jabučica u grlu, ispod razdrljane bele košulje mu drhti dok ispija lozu od 25 gradi, ako ne lažu na sumnjivoj etiketi koju miluje njegova drhtava ruka. Riba koja se bacak...

  SPOMENAR REKE Sada sa dolaskom toplijih dana svakog dana odlazim na reku. Vidim da nije iznenađena što me ponovo vidi. Pomišljam šta bih ja da njene vode počnu da teku unazad u pradavna vremena. Nestali bi ovi skoreli šlepovi uz njenu obalu, pa zatim i mali čamci vezani za jasen iznikao posle oluje na obali i male crnpuraste konobarice na čardi. Ali tebi se mnogo ne bi promenilo. Ostao bi sam. Malo bi stajao pored ispucalog nekadašnjeg dna velike vode kao što se stoji iz poštovanja prema umrlom koga si poznavao iz viđenja zatim bi prvih nekoliko godina to bila uspomena koja bi se ponekad javila obično u snu. Svet može bez nas, bez rečnog nanosa tišine u starost.

  Milan Todorov NESTAJANJE, RANO VOĆE Osmatram male zelene plodove badema u dvorištu dok se hitri klobuci limenih oblaka valjaju nebom. Godina je dobro ponela grane voćke se savijaju od plodova. Obilje međutim sluti nesreće i nestajanje skoro uvek pa tako i sada jer sitniji plodovi sa tanjom i nežnijom peteljkom opadaju svakodnevno nestaju jedan po jedan mnogo pre zrenja. Ali dešava se da oluje odvale celu granu pa tada i krupni plodovi bivaju žrtve nepogode. Preostali plodovi male zelene školjke puneći se zrnevljem Sunca bubre radosno na sada već smirenijim vetrovima ne suteći da ih oni samo uljuljkuju u osećanju sigurnosti do vremena konačnog pada u suvu travku u raspuklu zrelinu doba u suvu zrelinu jeseni u trulež zime koja će smrću prirode postati obnoviteljka sveta nama još nevidljivog iz ovog tesnog života.

Milan Todorov OCELJUBLJE Da li je crna mačka dobar ili loš znak, nisam siguran da znam. Moje iskustvo sa mačkama nije veliko. Uvek sam više voleo pse, ne obazirući se na boju njihove dlake. Ipak i pas mog detinjstva, prvi pas koga sam voleo, bio je crn, pa je postao važan u mom sećanju na detinjstvo, bio je običan čobanski čuvar. Što se crnih mačaka tiče, nisam se priklanjao srednjevekovnom verovanju da su u njima nečiste sile, veštice, demoni noći te da često donose nesreću. Mačke , mislio sam, su samo male nevine životinje a naše predrasude o njima bi trebalo da ostanu u poslednjem režnju malog mozga. Neprimetna polumisao. Međutim, ova mala, očito mlada crna maca koju smo ja i žena ugledali među kafanskim stolovima na otvorenom dok smo ispijali po čašu hladnog vina bila je neverovatno zanimljiva. Imala je zelene oči koje su fosforno svetlucale na njenom krhkom, lomnom crnom telu. I još nešto, što bih nazvao flegamtičnošću koja meni sve vreme uglavnom nedostaje. - Šta mi...

  REČ povodom dodele nagrade za životno delo i izbora za predsednika Društva književnika Vojvodine na Skupštini održanoj u Novom Sadu 23. maja 2026. Poštovane koleginice i kolege, Pre svega želim da vam se zahvalim na dodeli ovog značajnog prizanja i ukazanom mi poverenju prilikom izbora za novog predsednika Društva književnika Vojvodine. Moram da kažem da sam na kandidaturu pristao prilično nevoljno i posle mnogo ubeđivanja. Hoću da kažem da nisam žaba koju je lako uterati u vodu. Ipak, sada sam tu, na mokrom i nesigurnom tlu na kome danas jedva opstaje kultura. A kada je reč o nagradi koja nosi naziv „nagrada za životno delo “ - to uvek pomalo zbunjuje, pošto dolazi sa idejom konačnosti , a pisanje je, bar za mene, nešto što se teško može zaokružiti. Uvek ostaje utisak da je ono najvažnije možda tek trebalo da bude napisano. Zato ovu nagradu ne doživljavam kao potvrdu dovršenog, nego pre kao znak da je jedan tok bio vidljiv i da se, makar u većini mojih nastojanja, uklopio u v...

  Милану Тодорову награда за животно дело ДКВ Друштво књижевника Војводине овогодишње признање за животно дело доделило је Милану Тодорову . Тако је одлучио жири у саставу: Перо Зубац, Јован Зивлак и Давид Кецман Дако . У образложењу се наводи да се признање додељује „ценећи његoв дугогодињи рад на пољу приповедачке уметности у којој је постигао убедљиве резултате“ Милан Тодоров (1951, Банатско Аранђелово ), приповедач, романсијер и сатиричар , д ипломирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Књиге прича: Ухом за крухом (19769, Безброј наших живота (награда Типар за најбољу књигу сатиричних прича на просторима бивше Југославије, 2011), Не могу овде да дочекам јутро (2014),  „Телефонски именик мртвих претплатника“ (Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године, у најужем избору за Андрићеву награду) Архипелаг, Београд, 2019.,  „Касни животи мушкараца“, Лом, Београд, 2022., Руски чамац, 2025. Романи: „Лек против смрти...

  MALE PRIČE (3) RatkoDANGUBIĆ 1. Kafa kao kompromis Ujutru je kafa imala ukus kompromisa. Ona je merila vreme po zvuku lifta, on po porukama koje nisu stizale. U stanu od trideset kvadrata ljubav je bila kao grejanje na minimumu — dovoljno da ne umru, ali nikad dovoljno da se skinu slojevi. Rekao je: „Danas ćemo biti iskreni.“ Ona je klimnula glavom, ali je isključila ton na telefonu. Do podneva su već vežbali iskrenost kao stranu naviku. On je priznao da je jednom „slučajno“ otvorio njen mejl, ona da već mesecima čuva plan B u drugom gradu. Ćutali su posle toga kao posle nesreće u kojoj niko ne zove pomoć. U zgradi preko puta neko je vežbao violinu, kao da uči kako se prašta. Uveče je stigao paket bez pošiljaoca. U njemu dve iste šolje sa natpisom: ZA POČETAK . Nisu ih kupili. Na dnu kutije bila je fotografija njihovog stana snimljena iz ugla koji ne postoji. Na poleđini je pisalo: „Nastavak zavisi od odluke koju još niste doneli.“ 2. Jogurt iz sutrašnjeg dana Superm...