MILAN TODOROV
PROMENLJIVO VREME
Korupcija se najbolje sprečava prevencijom. Za to saznanje sam dao još sto evra.
Posle više meseci ledene zime narodu ponestaje ono osnovno: cigare, rakija, droga i kafa.
Polovina punoletnih građana Srbije je nepismena a druga polovina će to da postane posle osamnaeste.
Putnik izboden nožem u gradskom autobusu je dobro. I nama želi isto.
Ovakvo promenljivo vreme izaziva tegobe i kod zdravih osoba, poput meteoropata i psihopata.
среда, 29. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (93)
RADE JOVANOVIĆ
MI SMO DOBROVOLJCI
Ne smetaju nama poštene sudije. Samo bi nam trebalo vremena da se naviknemo.
Srbe u rat ne možeš ni motkom naterati. Mi smo dobrovoljci.
Sve se može, kad se mora. Bolje tako nego silom.
Policija je dobila nove palice. Stari demonstranti još mogu da posluže.
Može se preživeti i sa penzijom. U suštini, ona ne smeta.
Mnogi napuštaju Srbiju. Žele da znaju šta se u njoj dešava.
MI SMO DOBROVOLJCI
Ne smetaju nama poštene sudije. Samo bi nam trebalo vremena da se naviknemo.
Srbe u rat ne možeš ni motkom naterati. Mi smo dobrovoljci.
Sve se može, kad se mora. Bolje tako nego silom.
Policija je dobila nove palice. Stari demonstranti još mogu da posluže.
Može se preživeti i sa penzijom. U suštini, ona ne smeta.
Mnogi napuštaju Srbiju. Žele da znaju šta se u njoj dešava.
уторак, 28. фебруар 2012.
KRATKA PRIČA (65)
MILAN TODOROV
KUGLANA
Deo varoši, onaj u kome sam odrastao nekad je bio poznat po kuglani „Koreja“.
„Koreja“ je još pre „onog rata“, bila nadaleko čuveni kupleraj i, shodno potrebama za diskrecijom, kuća je izlazila na dve ulice. Domar, čika Mika Ofinger bi mi, posle redovnih trenera sindikalnih kuglaša i kuglašica, naredio da provetrim kuglanu.
Kad sam tog popodneva, koje pamtim kao da je juče bilo, otvorio sve prozore, vetar kao da je podigao duhove u kuglani, u svemu nalik tunelu bez izlaza.
Elem, bilo je rano proleće 1966. ili sedme godine, ali toplo, sa mnoštvom izmešanih mirisa: gari sa stare železničke stanice Dunav, užarenog lažnog srebra kojim su namazana dva sulundara u dnu kuglane, i mošusa muškog znoja i koprivastog mirisa ženskog tela.
Mekan i modar vazduh se prelivao preko dve crne kuglaške glatke staze oivičene olucima kojima sam kugle vraćao kuglašima.
Bio je to opasan posao za onog koji postavlja kegle istovremeno na dve staze. Uvek je postojala mogućnost da se oklizneš i podletiš pod kuglu od bakelita, tešku skoro tri kilograma. Ali, za opsluživanje dvojice takmičara u deset rundi koliko iznosi jedna partija, mogao sam da imam dve bioskopske ulaznice kod Franje u bioskopu Zrinjski. Baš tada se prikazivala „Viva Maria“ sa Brižit Bardo.
- Hoćeš da odradiš partiju za Cvetka? –pitao je Mika Ofinger. – Pola-pola.
To je značilo da Mika uzima deo i od moje napojnice..
Nos mi je bio zapušen, u ušima brujalo a knedle u grlu, moja redovna zimska pošast, sve više su me davile. Nisam sumnjao da neću moći da poslužujem, nego sam se bojao Cvetka.
Cvetko je, tek izašao sa robije. Bacio je bombu na miliciju. Ali bomba nije eksplodirala tako da su mu panduri, kako je rekao, džab džabe šest meseci klockali jajca.
Ipak, klimnuo sam glavom.
U sanitarnom delu „Koreje“ gde je i spremište za kugle, mirisalo je na plesan, na sapun, na mokre drvene podne gredice, na ozon i na sve što se može dogoditi... Svetlo ispod praga jedine kabine se ljeskalo, pomeralo u ritmu savijanja i pregibanja pune ženske figure.
Prolazio sam tuda, noseći dve kugle ispod ruke, baš kada je Cvetko otvorio vrata kabine. Jedva sam uspeo da ne ispustim kugle na noge pred prizorom koji se ukazao.
Do tada sam video gole žene samo na slikama.
Cvetko je pružio nogu,koleno, pa ruku a zatim, posle malo cike i zapomaganja, ušao u kabinu. Kad se vratio na stazu, brisao je pantalone oko šlica i psovao menzis.
Nisam znao šta je to „menzis“, ali sam znao da nikad neću imati toliko žena koliko želim, jer nikad neću moći sa njima da postupam kao Cvetko.
- Idemo „na čišćenje“ – kazao je Cvetko i odgrizao pola pljeskavice sa lukom koju je upravo doneo iz kantine.
Pre nego što sam poređao kegle, devojka je izašla iz kabine. Bila je u plavoj trenerici i imala mokar peškir oko glave. Delovala mi je sitnije nego u trenutku kad sam je ugledao, kako se to već kaže, kao od majke rođenu. Izgledalo je kao da je plakala. U rukama je držala gusti sok.
- Za tebe. Od Marije. – rekla je i prevukla mi nežno prstom po rošavom čelu punom gnojnih bubuljica.
„Čišćenje“ ja najlakši deo kuglaške igre, bar za onog ko je, kao ja, na drugoj strani staze. Igrači bacaju kugle dok ne „počiste“ sve postavljene kegle.
Čučao sam kao svraka na prolazu između dve staze i ubacivao kugle u drvene oluke.
Nisam morao da ustajem. Nije me se ticao rezultat.
Ali, Cvetko je promašivao i nervirao se.
- Mali, nemoj mi se tu kurcopetliti! Stalno mi vraćaš levu kuglu.
Pokušavao je da postigne desetku ili devetku starim kuglaškim trikom zvanim „kuka“. To je ono kada se kugla baca sa naglim izvrtanjem dlana u jednu stranu i ona tako zarotirana oko svoje ose ruši više kegli nego ravno ispuštena kugla. To su opasne i podmukle kugle, za koje se nikada ne može sa sigurnošću reći gde će završiti.
Čudno, nisam se obazirao na njih.
Više nisam razmišljao čak ni o parama koji ću dobiti od Ofingera i zahvaljujući kojima bih ponovo mogao da gledam Brižit Bardo kojoj iz korseta izviruju bradavice tamne kao duvan u Meksiku, u kome se veći deo filma odvija. Mislio sam samo na događaj u tuš kabini. Od bespomoćnosti koje sam iznenada postao svestan, u stomaku mi se javila neka mučnina. Čudno mi je bilo da se svi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. I ta devojka, Marija, samo je ćutke posmatrala igru, kao začarana.
Okrenut leđima početku staze, umoran od skakanja s jedne na drugu traku, sporo sam postavljao kegle u ležišta.
- Brže, majke ti – vikao je Cvetko.
A onda sam, neočekivano, začuo taj zvuk kugle izbačene na način „kuke“, kugle koja mi se približava jezivom brzinom.
Bilo je nemoguće da odskočim u stranu.
Ne znam kada me je Mika Ofinger na rukama doneo kući i šta je ispričao da se sa mnom dogodilo.
Za koji dan, čim me je malo prošlo, majka me je upitala:
- Ko je ta Marija, koju si toliko spominjao u snu?
Otac je podigao obrve.
Nisam znao šta da kažem. Opet mi se javio onaj osećaj u stomaku.
-Niko - rekao sam.
KUGLANA
Deo varoši, onaj u kome sam odrastao nekad je bio poznat po kuglani „Koreja“.
„Koreja“ je još pre „onog rata“, bila nadaleko čuveni kupleraj i, shodno potrebama za diskrecijom, kuća je izlazila na dve ulice. Domar, čika Mika Ofinger bi mi, posle redovnih trenera sindikalnih kuglaša i kuglašica, naredio da provetrim kuglanu.
Kad sam tog popodneva, koje pamtim kao da je juče bilo, otvorio sve prozore, vetar kao da je podigao duhove u kuglani, u svemu nalik tunelu bez izlaza.
Elem, bilo je rano proleće 1966. ili sedme godine, ali toplo, sa mnoštvom izmešanih mirisa: gari sa stare železničke stanice Dunav, užarenog lažnog srebra kojim su namazana dva sulundara u dnu kuglane, i mošusa muškog znoja i koprivastog mirisa ženskog tela.
Mekan i modar vazduh se prelivao preko dve crne kuglaške glatke staze oivičene olucima kojima sam kugle vraćao kuglašima.
Bio je to opasan posao za onog koji postavlja kegle istovremeno na dve staze. Uvek je postojala mogućnost da se oklizneš i podletiš pod kuglu od bakelita, tešku skoro tri kilograma. Ali, za opsluživanje dvojice takmičara u deset rundi koliko iznosi jedna partija, mogao sam da imam dve bioskopske ulaznice kod Franje u bioskopu Zrinjski. Baš tada se prikazivala „Viva Maria“ sa Brižit Bardo.
- Hoćeš da odradiš partiju za Cvetka? –pitao je Mika Ofinger. – Pola-pola.
To je značilo da Mika uzima deo i od moje napojnice..
Nos mi je bio zapušen, u ušima brujalo a knedle u grlu, moja redovna zimska pošast, sve više su me davile. Nisam sumnjao da neću moći da poslužujem, nego sam se bojao Cvetka.
Cvetko je, tek izašao sa robije. Bacio je bombu na miliciju. Ali bomba nije eksplodirala tako da su mu panduri, kako je rekao, džab džabe šest meseci klockali jajca.
Ipak, klimnuo sam glavom.
U sanitarnom delu „Koreje“ gde je i spremište za kugle, mirisalo je na plesan, na sapun, na mokre drvene podne gredice, na ozon i na sve što se može dogoditi... Svetlo ispod praga jedine kabine se ljeskalo, pomeralo u ritmu savijanja i pregibanja pune ženske figure.
Prolazio sam tuda, noseći dve kugle ispod ruke, baš kada je Cvetko otvorio vrata kabine. Jedva sam uspeo da ne ispustim kugle na noge pred prizorom koji se ukazao.
Do tada sam video gole žene samo na slikama.
Cvetko je pružio nogu,koleno, pa ruku a zatim, posle malo cike i zapomaganja, ušao u kabinu. Kad se vratio na stazu, brisao je pantalone oko šlica i psovao menzis.
Nisam znao šta je to „menzis“, ali sam znao da nikad neću imati toliko žena koliko želim, jer nikad neću moći sa njima da postupam kao Cvetko.
- Idemo „na čišćenje“ – kazao je Cvetko i odgrizao pola pljeskavice sa lukom koju je upravo doneo iz kantine.
Pre nego što sam poređao kegle, devojka je izašla iz kabine. Bila je u plavoj trenerici i imala mokar peškir oko glave. Delovala mi je sitnije nego u trenutku kad sam je ugledao, kako se to već kaže, kao od majke rođenu. Izgledalo je kao da je plakala. U rukama je držala gusti sok.
- Za tebe. Od Marije. – rekla je i prevukla mi nežno prstom po rošavom čelu punom gnojnih bubuljica.
„Čišćenje“ ja najlakši deo kuglaške igre, bar za onog ko je, kao ja, na drugoj strani staze. Igrači bacaju kugle dok ne „počiste“ sve postavljene kegle.
Čučao sam kao svraka na prolazu između dve staze i ubacivao kugle u drvene oluke.
Nisam morao da ustajem. Nije me se ticao rezultat.
Ali, Cvetko je promašivao i nervirao se.
- Mali, nemoj mi se tu kurcopetliti! Stalno mi vraćaš levu kuglu.
Pokušavao je da postigne desetku ili devetku starim kuglaškim trikom zvanim „kuka“. To je ono kada se kugla baca sa naglim izvrtanjem dlana u jednu stranu i ona tako zarotirana oko svoje ose ruši više kegli nego ravno ispuštena kugla. To su opasne i podmukle kugle, za koje se nikada ne može sa sigurnošću reći gde će završiti.
Čudno, nisam se obazirao na njih.
Više nisam razmišljao čak ni o parama koji ću dobiti od Ofingera i zahvaljujući kojima bih ponovo mogao da gledam Brižit Bardo kojoj iz korseta izviruju bradavice tamne kao duvan u Meksiku, u kome se veći deo filma odvija. Mislio sam samo na događaj u tuš kabini. Od bespomoćnosti koje sam iznenada postao svestan, u stomaku mi se javila neka mučnina. Čudno mi je bilo da se svi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. I ta devojka, Marija, samo je ćutke posmatrala igru, kao začarana.
Okrenut leđima početku staze, umoran od skakanja s jedne na drugu traku, sporo sam postavljao kegle u ležišta.
- Brže, majke ti – vikao je Cvetko.
A onda sam, neočekivano, začuo taj zvuk kugle izbačene na način „kuke“, kugle koja mi se približava jezivom brzinom.
Bilo je nemoguće da odskočim u stranu.
Ne znam kada me je Mika Ofinger na rukama doneo kući i šta je ispričao da se sa mnom dogodilo.
Za koji dan, čim me je malo prošlo, majka me je upitala:
- Ko je ta Marija, koju si toliko spominjao u snu?
Otac je podigao obrve.
Nisam znao šta da kažem. Opet mi se javio onaj osećaj u stomaku.
-Niko - rekao sam.
понедељак, 27. фебруар 2012.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (34)
RASTKO ZAKIĆ
NOVO RODOLJUBLJE
Uplaših se: neće biti tema
Kada odu oni što su prošli,
Usahnuće moj nerv satirični
Kad nastupe ovi dobrodošli.
Ali teme k'o lude naviru:
Još ne znamo ko je koga klao,
Opet sve zlo od drugih dolazi,
Među nama malo ko je zao.
Profesori i doktori verni
Iz busija svojih starih vrište:
Svetske ale iz mračne potaje
Nas će opet sramno da unište!
Mi smo njima briga pregolema,
Zavide nam što smo šaka jada,
Ne daju nam glupost da gajimo,
Njima ona takođe pripada.
Mi se stoga u prsa busamo
Da radije ostanemo gladni,
Nego da se nahranimo radom,
Što zahteva neprijatelj gadni.
Oni hoće kako oni hoće!
A baš to je ono što ne damo,
Mi hoćemo kako mi hoćemo,
Makar svesni i da propadamo!
Nadamo se još da ispravimo
Sva zla brojna širom lošeg sveta,
Tek da usput štogod pobrojimo
Od grehova naših probisveta.
Rodoljublje ne sme da nam hramlje!
I opet se satirično plašim:
Kako da se s drugim razračunam -
A da blago postupim sa našim?!
недеља, 26. фебруар 2012.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (64)
MILAN TODOROV
KAKO SAM PRESTAO DA BUDEM PATRIOTA
Kada sam pre izvesnog vremena ostao bez posla, odmah sam osetio da nisam sam na svetu!
To je divno osećanje.
Oko mene se stalno uvećavao broj ljudi bez posla. Bilo je to dobro društvo, već tada.
Osim toga, činilo mi se kao da nikada niko nije toliko brinuo o meni, bar u prvom trenutku.
Psihijatri su tvrdili da je to šok, ali pozitivan i ko to na vreme shvati, brže i lakše će se oporaviti. Verujem da se ti dobri ljudi, to jest dotični psihijatri, još nisu oporavili, jer, za razliku od nas, nisu imali sreću da budu šokirani gubitkom posla.
Sociolozi su tvrdili da smo uobičajen fenomen u zemljama u tranziciji, na šta je moja baba Budinka rekla da je tako fenomenalno samo pred velike ratove i nesreće.
Ja sam odlučio da, onako odmoran, relaksiran, nadahnut i sveže obrijan jednog lepog jutra odšetam do Biroa za nezaposlene, da i njima ulepšam dan.
U zgradi Biroa čekao sam oko tri sata ispred nekih vrata na kojima je pisalo slovo T. Dakle, obradovao sam se, nije tačno da nezaposlenima kače na rever žutu zvezdu, nego ih lepo evidentiraju po abecednom ili azbučnom redu.
Četvrtog sata pošto se ništa nije dešavalo, unutra se očigledno i dalje nalazila neka mačka, čulo se mjaukanje i cvilenje, upitah nekog čovečuljka u plavoj pohabanoj uniformi – koje je on slovo. Reče da je poslednje, Š. Pitam ga za sobu sa slovom T na vratima i on mi reče da sam na pravom mestu i da samo čekam.
Posle petog sata iz sobe T izađe neka devojčica u minimalnoj mini suknjici i objasni mi da je za moj slučaj zadužena osoba na trećem spratu, a ovde se regrutuju samo nezaposleni turizmolozi i to stručnjaci za Tadžikistan, Tukmeniju, Trinidad, čak i Tobago, ali ređe.
Uglavnom, ipak se sve lepo završilo.
Devojčica na trećem spratu, sa dekolteom koji je dopirao do podruma, ljubazno mi je ispunila karton, uzela podatke i čak se oduševila što govorim francuski. Ona se, kaže, time samo služi u posebnim prilikama. Moli me, ako mi nije teško, da i ubuduće kada se budem javljao, a to je za tri meseca, činim to na francuskom. Ona neće razumeti šta joj pričam, ali tako je i bolje, jer joj je dosta srpske kuknjave.
Kad sam se posle tri meseca javio, devojčica mi kaže da za doktore nauka u ovoj zemlji nema posla, neki čekaju već deset godina i u međuvremenu su se lepo snašli, tako da su sada nezaposleni akademici. Naravno, napomenula mi je da se ponovo javim za tri meseca i da bi bilo poželjno da naučim svahili narečje.
Posle tri meseca ponovo sam na Birou. Devojčica je u međuvremenu ostala trudna. Smejala se od srca, trbuščić joj je skakutao kao košarkaška lopta, kad sam joj se obratio na dosta rđavom svahiliju. Ipak upozorila me je da je donet novi zakon po kome ubuduće moram da prihvatim svaki posao koji mi se ponudi, jer u suprotnom gubim pravo da ostanem na spisku nezaposlenih. Znači, rekoh,ako nezaposleni odbije ponuđeni posao, više nije nezaposlen. Bravo, reče ona, vi brzo učite.
Čekao sam nekoliko meseci i stvarno ponudili su mi, imajući u vidu moje lingvističke sposobnosti, posao goniča robova u istraživačkom timu Ujedinjenih nacija u maloj divljoj afričkoj zemlji Zanididar. Moj prethodnik na tom poslu je nedavno baš bio u slast pojeden i nedostajalo im je osoblje.
I pored najbolje volje, morao sam da odbijem odličan posao u Africi, jer sam u međuvremenu oboleo od visokog krvnog pritiska, pa je za mene temperatura iznad četdesetog podeoka fatalna.
Treća devojčica u napupelim pantalonicama, koja je bila zadužena za brisanje sa evidencije, veselo mi je rekla:
-Čestitam, Više niste zvanično nezaposleni.
Osećao sam se čudnovato. U neku ruku bio sam patriotski raspoložen kao nikada. Jer, brisanjem mog imena sa evidencije znatno su povećane šanse moje države za ulazak u srećnu zajednicu evropskih naroda, pošto je za jedan promil smanjen broj nezaposlenih.
S druge strane,pomislih, sada kada me više nema ni na jednom državnom spisku, možda...možda ja i nemam prava da volim ovu zemlju.
KAKO SAM PRESTAO DA BUDEM PATRIOTA
Kada sam pre izvesnog vremena ostao bez posla, odmah sam osetio da nisam sam na svetu!
To je divno osećanje.
Oko mene se stalno uvećavao broj ljudi bez posla. Bilo je to dobro društvo, već tada.
Osim toga, činilo mi se kao da nikada niko nije toliko brinuo o meni, bar u prvom trenutku.
Psihijatri su tvrdili da je to šok, ali pozitivan i ko to na vreme shvati, brže i lakše će se oporaviti. Verujem da se ti dobri ljudi, to jest dotični psihijatri, još nisu oporavili, jer, za razliku od nas, nisu imali sreću da budu šokirani gubitkom posla.
Sociolozi su tvrdili da smo uobičajen fenomen u zemljama u tranziciji, na šta je moja baba Budinka rekla da je tako fenomenalno samo pred velike ratove i nesreće.
Ja sam odlučio da, onako odmoran, relaksiran, nadahnut i sveže obrijan jednog lepog jutra odšetam do Biroa za nezaposlene, da i njima ulepšam dan.
U zgradi Biroa čekao sam oko tri sata ispred nekih vrata na kojima je pisalo slovo T. Dakle, obradovao sam se, nije tačno da nezaposlenima kače na rever žutu zvezdu, nego ih lepo evidentiraju po abecednom ili azbučnom redu.
Četvrtog sata pošto se ništa nije dešavalo, unutra se očigledno i dalje nalazila neka mačka, čulo se mjaukanje i cvilenje, upitah nekog čovečuljka u plavoj pohabanoj uniformi – koje je on slovo. Reče da je poslednje, Š. Pitam ga za sobu sa slovom T na vratima i on mi reče da sam na pravom mestu i da samo čekam.
Posle petog sata iz sobe T izađe neka devojčica u minimalnoj mini suknjici i objasni mi da je za moj slučaj zadužena osoba na trećem spratu, a ovde se regrutuju samo nezaposleni turizmolozi i to stručnjaci za Tadžikistan, Tukmeniju, Trinidad, čak i Tobago, ali ređe.
Uglavnom, ipak se sve lepo završilo.
Devojčica na trećem spratu, sa dekolteom koji je dopirao do podruma, ljubazno mi je ispunila karton, uzela podatke i čak se oduševila što govorim francuski. Ona se, kaže, time samo služi u posebnim prilikama. Moli me, ako mi nije teško, da i ubuduće kada se budem javljao, a to je za tri meseca, činim to na francuskom. Ona neće razumeti šta joj pričam, ali tako je i bolje, jer joj je dosta srpske kuknjave.
Kad sam se posle tri meseca javio, devojčica mi kaže da za doktore nauka u ovoj zemlji nema posla, neki čekaju već deset godina i u međuvremenu su se lepo snašli, tako da su sada nezaposleni akademici. Naravno, napomenula mi je da se ponovo javim za tri meseca i da bi bilo poželjno da naučim svahili narečje.
Posle tri meseca ponovo sam na Birou. Devojčica je u međuvremenu ostala trudna. Smejala se od srca, trbuščić joj je skakutao kao košarkaška lopta, kad sam joj se obratio na dosta rđavom svahiliju. Ipak upozorila me je da je donet novi zakon po kome ubuduće moram da prihvatim svaki posao koji mi se ponudi, jer u suprotnom gubim pravo da ostanem na spisku nezaposlenih. Znači, rekoh,ako nezaposleni odbije ponuđeni posao, više nije nezaposlen. Bravo, reče ona, vi brzo učite.
Čekao sam nekoliko meseci i stvarno ponudili su mi, imajući u vidu moje lingvističke sposobnosti, posao goniča robova u istraživačkom timu Ujedinjenih nacija u maloj divljoj afričkoj zemlji Zanididar. Moj prethodnik na tom poslu je nedavno baš bio u slast pojeden i nedostajalo im je osoblje.
I pored najbolje volje, morao sam da odbijem odličan posao u Africi, jer sam u međuvremenu oboleo od visokog krvnog pritiska, pa je za mene temperatura iznad četdesetog podeoka fatalna.
Treća devojčica u napupelim pantalonicama, koja je bila zadužena za brisanje sa evidencije, veselo mi je rekla:
-Čestitam, Više niste zvanično nezaposleni.
Osećao sam se čudnovato. U neku ruku bio sam patriotski raspoložen kao nikada. Jer, brisanjem mog imena sa evidencije znatno su povećane šanse moje države za ulazak u srećnu zajednicu evropskih naroda, pošto je za jedan promil smanjen broj nezaposlenih.
S druge strane,pomislih, sada kada me više nema ni na jednom državnom spisku, možda...možda ja i nemam prava da volim ovu zemlju.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (33)
MILAN TODOROV
NIKAD ROBOM
Nema rata ni nesreće,
Katastrofe, kataklizme,
A da srpski narod rado
U nevolju tu ne sklizne.
Oduvek smo takvi bili,
Nas su tako školovali,
Boleštinu svetsku svaku
Mi smo lično bolovali.
Šta će s nama sutra biti,
Do toga nam nije stalo.
Druge brige mi brinemo:
Sudbu sveta spasavamo!
Nije važno kol’ko košta,
Kolika je naša šteta!
Najvažnije juče, danas,
Da budemo deo sveta.
Odgovorni uvek tako,
Pred svetinom a ne sobom
Već s ponosom govorimo:
Uvek slugom, nikad robom!
(Iz knjige "Pretakani Srbi", Alma, Beograd, 2009.)
NIKAD ROBOM
Nema rata ni nesreće,
Katastrofe, kataklizme,
A da srpski narod rado
U nevolju tu ne sklizne.
Oduvek smo takvi bili,
Nas su tako školovali,
Boleštinu svetsku svaku
Mi smo lično bolovali.
Šta će s nama sutra biti,
Do toga nam nije stalo.
Druge brige mi brinemo:
Sudbu sveta spasavamo!
Nije važno kol’ko košta,
Kolika je naša šteta!
Najvažnije juče, danas,
Da budemo deo sveta.
Odgovorni uvek tako,
Pred svetinom a ne sobom
Već s ponosom govorimo:
Uvek slugom, nikad robom!
(Iz knjige "Pretakani Srbi", Alma, Beograd, 2009.)
субота, 25. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (92)
RADE JOVANOVIĆ
KAMELEONI
Vlasnik firme nas plaća po satu. Sat mu kasni šest meseci.
Za sve su krivi gladni. Oni su nam navukli na vrat humanitarne organizacije.
Višestranačje je idealan sistem. Omogućava da svako gladuje za svoje ideale.
Ima i goreg od ovoga. U tome je draž izbora.
Srbi su po tradiciji levičari. Mi decenijama ustajemo na levu nogu.
Vlada je izabrala pobednički izborni slogan: „Još nije sve propalo!“
Građani Srbije ne znaju šta hoće. To je temelj jedinstva vlade i naroda.
Naši političari su, za razliku od neprijatelja svih boja, kameleoni.
KAMELEONI
Vlasnik firme nas plaća po satu. Sat mu kasni šest meseci.
Za sve su krivi gladni. Oni su nam navukli na vrat humanitarne organizacije.
Višestranačje je idealan sistem. Omogućava da svako gladuje za svoje ideale.
Ima i goreg od ovoga. U tome je draž izbora.
Srbi su po tradiciji levičari. Mi decenijama ustajemo na levu nogu.
Vlada je izabrala pobednički izborni slogan: „Još nije sve propalo!“
Građani Srbije ne znaju šta hoće. To je temelj jedinstva vlade i naroda.
Naši političari su, za razliku od neprijatelja svih boja, kameleoni.
KRATKA PRIČA (63)
RATKO DANGUBIĆ
KNEGINJA
Negde iza ponoći probudio se zbog košmara i učinilo mu se da žena Kneginja nije pored njega. U ovom mraku, pokušava i nešto drugo; da se sabere. Ima li snage da sam ostane u ovoj sobi. Izgubio je nedavno posao, izgubio je i veru u sebe, izgubio je poverenje u ljude. On se pridiže u krevetu 2x2 metra, trgnu jorgan, ali ne oseti nikakav pokret. Prođoše ga žmarci. Nema u njegovom srcu, ove noći, primera ljubavi, nema ljudske toplote, nema kolaža sećanja. Uverenje da nije nikome potreban dovodi ga do očaja. Spustio je noge na tepih i upalio lampu na natkasni, koja mu služi i za čitanje stripova. Uzmnemiren, okrenut leđima strani na kojoj je žena spavala, polako se osvrnuo. Kneginja je ležala mirno, pokrivena delom jorgana, sklupčana, u pidžami boje ciklame. Nikako ne može da seti kada joj je dao ovaj nadimak. Sve kao da joj je potaman. Ovo mora da je njegov konačan prekid normalnog života. Kneginja je zaspala pre njega, hrkala je sa otvorenim ustima. Ne, ne sme da ograniči svoj životni prostor na ovu kuću, nije ovo njegov jedini svemir. Uzeo je u ruke strip koji je sinoć odložio na natkasnu, zagledao se u jednobojni crtež kauboja na prvoj strani i uzdahnuo. Ne podnosi knjige filozofije, ne podnosi enciklopedije. Treba da žive od penzije, od onoga što su skupili on i Kneginja za trideset godina. Mogu, ako treba, da prodaju i vikend kuću na Fruškoj gori. Kneginja je, i u snu, izgledala potpuno opuštena, gotovo da je delovala detinje, bezazleno. Izgledalo je da joj je san dosta čvrst i da joj svetlost lampe ne smeta. Posumnjao je da se pretvara da spava, ali se nije oglasio ni kada se nasmešila. Šta je ostalo ovde od nekadašnje ljubavi? Ugasio je lampu i legao na leđa. Zurio je u plafon koji nije ni nazirao.
KNEGINJA
Negde iza ponoći probudio se zbog košmara i učinilo mu se da žena Kneginja nije pored njega. U ovom mraku, pokušava i nešto drugo; da se sabere. Ima li snage da sam ostane u ovoj sobi. Izgubio je nedavno posao, izgubio je i veru u sebe, izgubio je poverenje u ljude. On se pridiže u krevetu 2x2 metra, trgnu jorgan, ali ne oseti nikakav pokret. Prođoše ga žmarci. Nema u njegovom srcu, ove noći, primera ljubavi, nema ljudske toplote, nema kolaža sećanja. Uverenje da nije nikome potreban dovodi ga do očaja. Spustio je noge na tepih i upalio lampu na natkasni, koja mu služi i za čitanje stripova. Uzmnemiren, okrenut leđima strani na kojoj je žena spavala, polako se osvrnuo. Kneginja je ležala mirno, pokrivena delom jorgana, sklupčana, u pidžami boje ciklame. Nikako ne može da seti kada joj je dao ovaj nadimak. Sve kao da joj je potaman. Ovo mora da je njegov konačan prekid normalnog života. Kneginja je zaspala pre njega, hrkala je sa otvorenim ustima. Ne, ne sme da ograniči svoj životni prostor na ovu kuću, nije ovo njegov jedini svemir. Uzeo je u ruke strip koji je sinoć odložio na natkasnu, zagledao se u jednobojni crtež kauboja na prvoj strani i uzdahnuo. Ne podnosi knjige filozofije, ne podnosi enciklopedije. Treba da žive od penzije, od onoga što su skupili on i Kneginja za trideset godina. Mogu, ako treba, da prodaju i vikend kuću na Fruškoj gori. Kneginja je, i u snu, izgledala potpuno opuštena, gotovo da je delovala detinje, bezazleno. Izgledalo je da joj je san dosta čvrst i da joj svetlost lampe ne smeta. Posumnjao je da se pretvara da spava, ali se nije oglasio ni kada se nasmešila. Šta je ostalo ovde od nekadašnje ljubavi? Ugasio je lampu i legao na leđa. Zurio je u plafon koji nije ni nazirao.
петак, 24. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (91)
MILAN TODOROV
POPRAVLJANJE SVETA
Ove godine je bilo velikih elementarnih nepogoda a najavljuju se i izbori.
Naš ugled u svetu nije veliki, ali mi verujemo da će se svet ubrzo popraviti.
Dobili smo još jedan povoljni kredit od međunarodnih finansijskih institucija. Nismo rekli ni jao!
Svaki četvrti stanovnik Srbije prima socijalnu pomoć, jer nema para za svakog.
Napravili bismo mi još značajnije korake ka Evropi, da umemo da plivamo.
Ne bih voleo da mi se ostvari američki san. Ne bih podneo još jedno bombardovanje.
POPRAVLJANJE SVETA
Ove godine je bilo velikih elementarnih nepogoda a najavljuju se i izbori.
Naš ugled u svetu nije veliki, ali mi verujemo da će se svet ubrzo popraviti.
Dobili smo još jedan povoljni kredit od međunarodnih finansijskih institucija. Nismo rekli ni jao!
Svaki četvrti stanovnik Srbije prima socijalnu pomoć, jer nema para za svakog.
Napravili bismo mi još značajnije korake ka Evropi, da umemo da plivamo.
Ne bih voleo da mi se ostvari američki san. Ne bih podneo još jedno bombardovanje.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (90)
ZORAN T. POPOVIĆ
SREDNJI SLOJ
Povrede koje je uhapšenik zadobio u policijskoj stanici nisu opasne po život, jer su se organi bezbednosti strogo držali zakonskih ovlašćenja.
Vlada misli na sve građane. Nijedan neće biti pošteđen.
Juče sam mislio jedno, a danas drugo. Istorijska distanca čini svoje.
Uklonili smo sve prepreke među nama i prešli na borbu prsa u prsa.
Posedujem pištolj, kašikaru i bazuku. Ja u Srbiji pripadam srednjem staležu.
Mi nismo mrzeli naše neprijatelje. Ubijali smo ih bez ikakvih emocija.
SREDNJI SLOJ
Povrede koje je uhapšenik zadobio u policijskoj stanici nisu opasne po život, jer su se organi bezbednosti strogo držali zakonskih ovlašćenja.
Vlada misli na sve građane. Nijedan neće biti pošteđen.
Juče sam mislio jedno, a danas drugo. Istorijska distanca čini svoje.
Uklonili smo sve prepreke među nama i prešli na borbu prsa u prsa.
Posedujem pištolj, kašikaru i bazuku. Ja u Srbiji pripadam srednjem staležu.
Mi nismo mrzeli naše neprijatelje. Ubijali smo ih bez ikakvih emocija.
среда, 22. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (89)
ZORAN T. POPOVIĆ
POŠTENE ŽENE
Poštene žene su one koje baš nemaju najbolju komunikaciju sa suprotnim polom.
Poseta našeg lidera Tunguziji ima istorijski značaj, jer mi budućnosti nemamo.
Ja o ženama znam sve, jer svaki dan naučim nešto novo.
Nije htela da se skine, jer sam joj obećao da ću biti džentlmen.
Ja ljude samo delim na dobre i loše. Dobri su oni koji mene vole.
POŠTENE ŽENE
Poštene žene su one koje baš nemaju najbolju komunikaciju sa suprotnim polom.
Poseta našeg lidera Tunguziji ima istorijski značaj, jer mi budućnosti nemamo.
Ja o ženama znam sve, jer svaki dan naučim nešto novo.
Nije htela da se skine, jer sam joj obećao da ću biti džentlmen.
Ja ljude samo delim na dobre i loše. Dobri su oni koji mene vole.
уторак, 21. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (88)
MILAN TODOROV
DO ZADNJEG DANA
Dobro je što naša politika beleži neuspehe, jer se kod nas uspeh ne prašta.
Sve je manje mesta na grobljima, ali to ne ometa naše pretke da se okreću u grobu.
Kvalitet hrane u narodnim kuhinjama se popravio. Tu već jede i naš srednji sloj.
Pored redovne, sad imamo i vladu u senci. Ali, sve ih greje isto Sunce.
Ove godine Đurđevdan će verovatno biti na dan izbora.
Vlada će biti poštena do zadnjeg dana mandata. A posle toga, videćemo.
DO ZADNJEG DANA
Dobro je što naša politika beleži neuspehe, jer se kod nas uspeh ne prašta.
Sve je manje mesta na grobljima, ali to ne ometa naše pretke da se okreću u grobu.
Kvalitet hrane u narodnim kuhinjama se popravio. Tu već jede i naš srednji sloj.
Pored redovne, sad imamo i vladu u senci. Ali, sve ih greje isto Sunce.
Ove godine Đurđevdan će verovatno biti na dan izbora.
Vlada će biti poštena do zadnjeg dana mandata. A posle toga, videćemo.
недеља, 19. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (87)
MILAN TODOROV
DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO
Predsednik rado ulazi u mase. Štaviše, on prolazi kroz njih kao da je normalan čovek.
Sa Amerikancima imamo dugu istoriju prijateljskih odnosa, kojih ne volimo često da se sećamo.
Sve više građana uzima hranu iz kontejnera. Žao im da se baci.
Vojska, Univerzitet, Crkva, Akademija nauka...To su četiri direka ove moderne države.
Za ove bi opet glasala većina, jer su pametni uvek u manjini.
Nikad nisam verovao da je Demokratska Republika Kongo zaista demokratska. Međutim, od kako je i kod nas došla demokratija, verujem.
Uslovljavanje Srbije nema kraja. Taman ispunimo jedan, oni nam postave novi nemogući uslov.
Krenuli smo u Evropu iz Beograda, ali smo zaustavljeni na pola puta baš na administrativnoj liniji sa Kosovom.
DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO
Predsednik rado ulazi u mase. Štaviše, on prolazi kroz njih kao da je normalan čovek.
Sa Amerikancima imamo dugu istoriju prijateljskih odnosa, kojih ne volimo često da se sećamo.
Sve više građana uzima hranu iz kontejnera. Žao im da se baci.
Vojska, Univerzitet, Crkva, Akademija nauka...To su četiri direka ove moderne države.
Za ove bi opet glasala većina, jer su pametni uvek u manjini.
Nikad nisam verovao da je Demokratska Republika Kongo zaista demokratska. Međutim, od kako je i kod nas došla demokratija, verujem.
Uslovljavanje Srbije nema kraja. Taman ispunimo jedan, oni nam postave novi nemogući uslov.
Krenuli smo u Evropu iz Beograda, ali smo zaustavljeni na pola puta baš na administrativnoj liniji sa Kosovom.
RASTKO ZAKIĆ
GRB
Naš je narod miran, blagorodan,
Vredan, radan, trpeljiv i plodan.
Kako onda u grb stavi ticu,
Nebeskoga orla - grabljivicu?!
Narodu bih više verovao
Drugi simbol grbu da je dao:
Pčelu, kravu, možda čak magarca,
Vrednog mrava, il' veselog vrapca.
Ovako se za moj narod plašim,
Kad grb kiti grabljivcima našim!
Zar orao može da se protne
U anđela što neće da otme?!
GRB
Naš je narod miran, blagorodan,
Vredan, radan, trpeljiv i plodan.
Kako onda u grb stavi ticu,
Nebeskoga orla - grabljivicu?!
Narodu bih više verovao
Drugi simbol grbu da je dao:
Pčelu, kravu, možda čak magarca,
Vrednog mrava, il' veselog vrapca.
Ovako se za moj narod plašim,
Kad grb kiti grabljivcima našim!
Zar orao može da se protne
U anđela što neće da otme?!
субота, 18. фебруар 2012.
KRATKA PRIČA (62)
MILAN TODOROV
KRADLjIVAC VEŠALA
Beogradska policija je saopštila da je istražnom sudiji privela izvesnog S.S. (40) iz Beograda zbog osnovane sumnje da je s Novog groblja ukrao pet bronzanih vešala koja simbolizuju bandere sa Terazija na kojima su fašisti vešali patriote tokom Drugog svetskog rata.
Bronzana vešala, oblivena bakrom, koja predstavljaju umetnički rad izuzetne kulturno-istorijske vrednosti S.S, je, pošto su bila demontirana i pripremljena za premeštanje na drugu lokaciju, jednostavno natovario na konjsku zapregu i odvezao u livnicu MB, koja otkuplja sekundarne sirovine.
Na pitanje sudije koji su ga razlozi naveli da to učini S.S. je odgovorio da se ne razume u politiku i da nije mogao da zna da je to što radi politički čin, nego je ukrao vešala da bi prehranio sebe, ženu i petoro dece od kojih je jedno retardirano.
Livnica MB, kojoj je S.S.prodao ukradena vešala, bila je spremna da groblju vrati vešala, ali uz napomenu da su vešala već isečena u više nesrazmernih delova.
Upravnik groblja je na to izjavio da takva vešala nemaju nikakvog smisla i da groblju, u tom slučaju, apsolutno ništa ne znače.
Ovaj slučaj navodi na razmišljanje o nužnosti povezivanja proizvodnje i upravljanja tragedijama u savremenim društvenim sistemima.
Sredstva za proizvodnju tragedije, u ovom slučaju vešala, moraju biti što bliže krajnjem korisniku tragedije, odnosno ustanovama za sahranjivanje.
Sve drugo predstavlja čist diletantizam.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (61)
ALEKSANDAR ČOTRIĆ
ZATVORSKA POSETA
Отац нам је пружио два лончића кроз отвор на решеткама. Један зелени, мањи у којем је била ретка супа и други, тамноплави у којем се налазио пасуљ са комадом хамбуршке сланине. Били смо гладни, али стид је била јача. Брат и ја нисмо желели да једемо пред затворским чуваром. Лончиће сам одложио с леве стране стола од фурнира са искрзаним ивицама.
Затим је отац спорим покретима одмотао пакетић увијен у новинску хартију и додао нам је ватирану блузу сиве боје и грубе, али чисте сукнене панталоне.
- Ох, како ће нам то добро доћи ове зиме – помислио сам у себи, али због присутног стражара нисам желео да покажем радост, па сам се само насмејао крајевима усана и тихо рекао:
- Ниси требао. Хвала.
- Знам како вам је – рече отац, па се маши за унутрашњи џеп капута и из њега извади две црвене новчанице од по хиљаду динара – на, узми! Дао бих вам више, али знате да ми је плата мала.
- Не долази у обзир – одмахнуо сам рукама.
Отац је, међутим, био упоран:
- Мораш да узмеш! Пуно сте смршали.
Брат је гледао у једну тачку и ћутао. Знао сам да му недостају цигарете, али у овој просторији није дозвољено пушење.
Погледао сам стражара. Он је седео поред улазних врата просторије за посете затвореницима. Није показивао занимање за наш разговор. То је за њега био рутински посао – једна од многобројних породичних посета. Човек у тегет униформи вртео је велики свежањ кључева у рукама и читао је неке новине. Често га виђам. Било ми га је на неки начин жао.
- И он трећину свог живота проведе у затвору – често сам помишљао.
Кад сам се уверио да не гледа према нама брзо сам онај новац ставио у задњи џеп панталона.
Затим смо у загушљивој просторији још мало причали, а више ћутали, док се стражар није огласио:
- Истекло је тридесет минута! Посета је завршена!
Брат и ја смо се поздравили са оцем и кренули за стражарем, размишљајући колико нам значе ове посете. Нестрпљиво ћемо чекати следећи сусрет за две седмице.
- Да немамо оца у затвору који нас помаже, ко зна како бисмо преживели на слободи – без посла, новца, хране и одеће?!
ZATVORSKA POSETA
Отац нам је пружио два лончића кроз отвор на решеткама. Један зелени, мањи у којем је била ретка супа и други, тамноплави у којем се налазио пасуљ са комадом хамбуршке сланине. Били смо гладни, али стид је била јача. Брат и ја нисмо желели да једемо пред затворским чуваром. Лончиће сам одложио с леве стране стола од фурнира са искрзаним ивицама.
Затим је отац спорим покретима одмотао пакетић увијен у новинску хартију и додао нам је ватирану блузу сиве боје и грубе, али чисте сукнене панталоне.
- Ох, како ће нам то добро доћи ове зиме – помислио сам у себи, али због присутног стражара нисам желео да покажем радост, па сам се само насмејао крајевима усана и тихо рекао:
- Ниси требао. Хвала.
- Знам како вам је – рече отац, па се маши за унутрашњи џеп капута и из њега извади две црвене новчанице од по хиљаду динара – на, узми! Дао бих вам више, али знате да ми је плата мала.
- Не долази у обзир – одмахнуо сам рукама.
Отац је, међутим, био упоран:
- Мораш да узмеш! Пуно сте смршали.
Брат је гледао у једну тачку и ћутао. Знао сам да му недостају цигарете, али у овој просторији није дозвољено пушење.
Погледао сам стражара. Он је седео поред улазних врата просторије за посете затвореницима. Није показивао занимање за наш разговор. То је за њега био рутински посао – једна од многобројних породичних посета. Човек у тегет униформи вртео је велики свежањ кључева у рукама и читао је неке новине. Често га виђам. Било ми га је на неки начин жао.
- И он трећину свог живота проведе у затвору – често сам помишљао.
Кад сам се уверио да не гледа према нама брзо сам онај новац ставио у задњи џеп панталона.
Затим смо у загушљивој просторији још мало причали, а више ћутали, док се стражар није огласио:
- Истекло је тридесет минута! Посета је завршена!
Брат и ја смо се поздравили са оцем и кренули за стражарем, размишљајући колико нам значе ове посете. Нестрпљиво ћемо чекати следећи сусрет за две седмице.
- Да немамо оца у затвору који нас помаже, ко зна како бисмо преживели на слободи – без посла, новца, хране и одеће?!
KRATKA PRIČA (60)
RATKO DANGUBIĆ
ZLATNA JAJA
Prijatelj i saputnik, dok klopara voz, govori mu da se seća vremena kada su u stanicama, na tablama lepili portrete lopova, kako bi ljudi na vreme bili upozoreni na koga da obrate pažnju. Skoro mu je objavljena knjiga pesama, i putuje na književno veče. Tačnije, vraća se u zavičaj: sam Bog zna da nije uzbuđen. Tamo mu je ostala oronula porodična kuća, tamo je starački dom, gde zadnje dane provodi senilna tetka Jelisaveta. To su jednačine koje su ostale nerešene. Ne voli da je predmet posmatranja: publika je za njega nužno zlo. U ravnici se pripremala kosidba: talasalo se polja zrelog žita. Osećao se kao lađa koja se ljulja, naginje se na jednu i na drugu stranu. Nije ni primetio kada je voz stigao u stanicu. Osećao se i srećnim, a bio je i uzdržan. Fotografisao je kuću, odneo tetki poklone i pare. Bilo mu je neprijatno kako su ih lepo dočekali. U punoj sali Narodne biblioteke dva moljaca govorila su o njemu lepo: znao je da im ne mora da veruje. Prolamao se i aplauz. Umeo da priča besmislice kad nema drugi izlaz. Ustao je, nakon monologa prjatelja, i izdeklamovao poemu o guski koja nosi zlatna jaja. Poema se završava stihom: Još malo, i sa brda, u gornjem toku reke, krenuće bujica, bistra voda. Znao je da u sali nema ni dvoje koji ga razumeju. Prijatelj, glumac, koji ide s njim na putovanja, recitovao je onda i njegovu pesmu o dedi i unuku, u kojoj deda unuka uči kako se plete ribarska mreža. Sve je izgledalo lepo: u vazduhu su, poput paperje, lebdele metafore. Kada su ljudi izlazili iz sale bilo je veselo: seo je iznuren na fotelju u kancelariji upravnika bilioteke, i stresao se, kao da mu je hladno. Na putu prema restoranu “Moruna”, sustigao ga je, dok je zaostao, dečak i dao mu zamotuljak, s rečima: Poslala Vam je mama. Dok su birali jela, okretao je zamotuljak u džepu i radovao se da niko nije video dečaka. Iza ponoći, kada se s vraćao istim vozom, uspeo je da pogleda sadržaj u maramici. Prijatelj je govorio o asteroidu koji će pasti na zemlju, o smaku sveta. Naslonio je potiljak na naslon i zaspao, sa željom da se nikada ne probudi.
ZLATNA JAJA
Prijatelj i saputnik, dok klopara voz, govori mu da se seća vremena kada su u stanicama, na tablama lepili portrete lopova, kako bi ljudi na vreme bili upozoreni na koga da obrate pažnju. Skoro mu je objavljena knjiga pesama, i putuje na književno veče. Tačnije, vraća se u zavičaj: sam Bog zna da nije uzbuđen. Tamo mu je ostala oronula porodična kuća, tamo je starački dom, gde zadnje dane provodi senilna tetka Jelisaveta. To su jednačine koje su ostale nerešene. Ne voli da je predmet posmatranja: publika je za njega nužno zlo. U ravnici se pripremala kosidba: talasalo se polja zrelog žita. Osećao se kao lađa koja se ljulja, naginje se na jednu i na drugu stranu. Nije ni primetio kada je voz stigao u stanicu. Osećao se i srećnim, a bio je i uzdržan. Fotografisao je kuću, odneo tetki poklone i pare. Bilo mu je neprijatno kako su ih lepo dočekali. U punoj sali Narodne biblioteke dva moljaca govorila su o njemu lepo: znao je da im ne mora da veruje. Prolamao se i aplauz. Umeo da priča besmislice kad nema drugi izlaz. Ustao je, nakon monologa prjatelja, i izdeklamovao poemu o guski koja nosi zlatna jaja. Poema se završava stihom: Još malo, i sa brda, u gornjem toku reke, krenuće bujica, bistra voda. Znao je da u sali nema ni dvoje koji ga razumeju. Prijatelj, glumac, koji ide s njim na putovanja, recitovao je onda i njegovu pesmu o dedi i unuku, u kojoj deda unuka uči kako se plete ribarska mreža. Sve je izgledalo lepo: u vazduhu su, poput paperje, lebdele metafore. Kada su ljudi izlazili iz sale bilo je veselo: seo je iznuren na fotelju u kancelariji upravnika bilioteke, i stresao se, kao da mu je hladno. Na putu prema restoranu “Moruna”, sustigao ga je, dok je zaostao, dečak i dao mu zamotuljak, s rečima: Poslala Vam je mama. Dok su birali jela, okretao je zamotuljak u džepu i radovao se da niko nije video dečaka. Iza ponoći, kada se s vraćao istim vozom, uspeo je da pogleda sadržaj u maramici. Prijatelj je govorio o asteroidu koji će pasti na zemlju, o smaku sveta. Naslonio je potiljak na naslon i zaspao, sa željom da se nikada ne probudi.
уторак, 14. фебруар 2012.
KRATKA PRIČA (59)
MILAN TODOROV
UPARIVANJE
Imao sam dovoljno vremena da spremim izvrsnu večeru. Po prozorima je prskala hladna kiša pomešana sa injem. Prilično idilično.To me je dodatno podstaklo. Želeo sam da veče bude izuzetno, ne kažem nezaboravno.
Nisam ja više u godinama kada večeri mogu da budu nezaboravne, ali ipak...
Ako odaberem dobro vino i pripremim hranu koja se slaže baš uz odabrano vino, neću pogrešiti.
Samo bi trebalo da se odlučim. Da li da priredim gratiniranu patku uz hladni beli sovinjon? To se sjajno slaže. A posle toga bih poslužio desert
od limončela.
Druga mogućnost je neko teško crno vino, ali onda bih morao da ga uparujem sa jagnjetinom ispod sača za šta u ovom trenutku nemam dovoljno strpljenja.
Biće, možda najbolje da se okrenem mariniranom bakalaru i lakom belom kalifornijskom vinu.
Možda neki list zelene salate poliven slatkim meksičkim čilijem.
Upravo mi to preporučuje neki momak iz Bosanske krupe na televizijskom programu.
Ali, moram još da smislim neke rolnice sa mesom od divljači za predjelo. Možda u jelenskim rogovima, sa slanim sirom iz Tirola? Naravno, okolo bela čokolada i šumske jagode. Svakako, sveže...
Toliko sam se zaneo da su me tek prvi petlovi prenuli iz slatkih snova.
A prvi petlovi još pre svitanja jurnu na kontejnere ispred zgrade preispitujući najnovije ponude hrane i cuge u njemu. I onda to upare.
Možda bih mogao i ja da se uključim ako nije suviše kasno.
Kokoška koju sam sinoć čekao, ionako nije došla.
UPARIVANJE
Imao sam dovoljno vremena da spremim izvrsnu večeru. Po prozorima je prskala hladna kiša pomešana sa injem. Prilično idilično.To me je dodatno podstaklo. Želeo sam da veče bude izuzetno, ne kažem nezaboravno.
Nisam ja više u godinama kada večeri mogu da budu nezaboravne, ali ipak...
Ako odaberem dobro vino i pripremim hranu koja se slaže baš uz odabrano vino, neću pogrešiti.
Samo bi trebalo da se odlučim. Da li da priredim gratiniranu patku uz hladni beli sovinjon? To se sjajno slaže. A posle toga bih poslužio desert
od limončela.
Druga mogućnost je neko teško crno vino, ali onda bih morao da ga uparujem sa jagnjetinom ispod sača za šta u ovom trenutku nemam dovoljno strpljenja.
Biće, možda najbolje da se okrenem mariniranom bakalaru i lakom belom kalifornijskom vinu.
Možda neki list zelene salate poliven slatkim meksičkim čilijem.
Upravo mi to preporučuje neki momak iz Bosanske krupe na televizijskom programu.
Ali, moram još da smislim neke rolnice sa mesom od divljači za predjelo. Možda u jelenskim rogovima, sa slanim sirom iz Tirola? Naravno, okolo bela čokolada i šumske jagode. Svakako, sveže...
Toliko sam se zaneo da su me tek prvi petlovi prenuli iz slatkih snova.
A prvi petlovi još pre svitanja jurnu na kontejnere ispred zgrade preispitujući najnovije ponude hrane i cuge u njemu. I onda to upare.
Možda bih mogao i ja da se uključim ako nije suviše kasno.
Kokoška koju sam sinoć čekao, ionako nije došla.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (58)
RATKO DANGUBIĆ
KOŽAR NIKOLA
Tupo su na peronu odjekivali mukli glasovi i koraci. Taj voz iz Sombora će nas zadržati, neko je govorio, i to dobro će nas zadržati. Od putnika bez desne noge, koji preseda, nepoznati doznade šta se događa. Na stanicu u Gajdobru stigao je i teretni voz, pun pirgastih kokošaka. Po peronu se šetao policajac Ivan i lupkao se pendrekom po desnoj butini: stvar je, mora se biti oprezan, ozbiljna. Neko je proneo vest u kafani Zelengora da je ovo poslednji putnički voz na pruzi za Palanku, i da pruga postaje industrijski kolosek. Na debeloj grani lipe, u dvorištu stanice, visila je ljuljaška ćerke šefa stanice, svima znanog Tišme. Povodom vesti o poslednjem putničkom vozu za Palanku, krojač Nedin iz Paraga je rekao: Ne verujem. Marija, bila je jurodiva i bila je iz Deronja, mrmljala je očenaš. Šuštali su, s one strane pruge, divlji rogači. Pored poslastičarnice stajala su dvojica u kožnim mantilima. Otpravnik vozova, Milićević, koji je imao dežurstvo i u toku noći, proveo je mirnu smenu. Bila je kasna, topla jesen. Suvonjavi dečak iz kuće Dolenčevih vozio je po peronu trotinet. Prošle godine, na zidu čekaonice I. klase, slikar iz Futoga molio je da naslika Posrnuće sveta, ali mu nisu dali: Na skici je bio poskok koji leži u krilu sunca. Samo bi vešt narator ovo mogao da poveže u priču, a takvih u Gajdobri nema. Čak se i osobenjak Jovanov, koji je bio u svađi sa celim svetom, divio kakve stvari sve mogu na jednom mestu da se steknu. Iz razgovora, uzvika i zapažanja, nepoznati doznade i da će ispraćaju poslednjeg putničkog voza za Palanku prisustvovati i vlast, koja kasni zbog otvaranje ludnice u Novom Sadu. Oni koji su stajali bili su veseli, strpljivi, kao da će i sami ovim vozom odmagliti. Sve nekako liči na pretrpan izlog u radnji kolonijala. Na vratima, koja vode na veliki peron, policajac Ivan širi ruke, zagrađuje put kožaru Nikoli, koji zatečen ne zna kuda će.
KOŽAR NIKOLA
Tupo su na peronu odjekivali mukli glasovi i koraci. Taj voz iz Sombora će nas zadržati, neko je govorio, i to dobro će nas zadržati. Od putnika bez desne noge, koji preseda, nepoznati doznade šta se događa. Na stanicu u Gajdobru stigao je i teretni voz, pun pirgastih kokošaka. Po peronu se šetao policajac Ivan i lupkao se pendrekom po desnoj butini: stvar je, mora se biti oprezan, ozbiljna. Neko je proneo vest u kafani Zelengora da je ovo poslednji putnički voz na pruzi za Palanku, i da pruga postaje industrijski kolosek. Na debeloj grani lipe, u dvorištu stanice, visila je ljuljaška ćerke šefa stanice, svima znanog Tišme. Povodom vesti o poslednjem putničkom vozu za Palanku, krojač Nedin iz Paraga je rekao: Ne verujem. Marija, bila je jurodiva i bila je iz Deronja, mrmljala je očenaš. Šuštali su, s one strane pruge, divlji rogači. Pored poslastičarnice stajala su dvojica u kožnim mantilima. Otpravnik vozova, Milićević, koji je imao dežurstvo i u toku noći, proveo je mirnu smenu. Bila je kasna, topla jesen. Suvonjavi dečak iz kuće Dolenčevih vozio je po peronu trotinet. Prošle godine, na zidu čekaonice I. klase, slikar iz Futoga molio je da naslika Posrnuće sveta, ali mu nisu dali: Na skici je bio poskok koji leži u krilu sunca. Samo bi vešt narator ovo mogao da poveže u priču, a takvih u Gajdobri nema. Čak se i osobenjak Jovanov, koji je bio u svađi sa celim svetom, divio kakve stvari sve mogu na jednom mestu da se steknu. Iz razgovora, uzvika i zapažanja, nepoznati doznade i da će ispraćaju poslednjeg putničkog voza za Palanku prisustvovati i vlast, koja kasni zbog otvaranje ludnice u Novom Sadu. Oni koji su stajali bili su veseli, strpljivi, kao da će i sami ovim vozom odmagliti. Sve nekako liči na pretrpan izlog u radnji kolonijala. Na vratima, koja vode na veliki peron, policajac Ivan širi ruke, zagrađuje put kožaru Nikoli, koji zatečen ne zna kuda će.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (86)
MILAN TODOROV
SREĆNI PRAZNICI
Dan državnosti Srbije pada na Sretenje. Ako medved tog dana izađe iz pećine i ugleda svoju senku, nećemo imati državu još trideset godina.
SREĆNI PRAZNICI
Dan državnosti Srbije pada na Sretenje. Ako medved tog dana izađe iz pećine i ugleda svoju senku, nećemo imati državu još trideset godina.
понедељак, 13. фебруар 2012.
REČENICE KOJE VOLIM (9)
MARIO VERGAS LJOSA:
"Uvijek sam mislio da je literatura vrsta kompenzacije, jer vi sanjate o nečemu različitom, drugačijem. Ja mislim da je polazna tačka književnog poziva uvijek odbacivanje, neprihvatanje realnog svijeta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (57)
VLDIMIR BULATOVIĆ BUČI
PARADOKS
Sedim na steni okružen kombinacijom morsko - nebeskog beskraja i zurim u jednu tačku. Sunce i vetar mi udruženim snagama spaljuju kožu na licu. Oseti se borova šuma koja se prostire duž obale. U daljini se nazire čamac, ništavan u odnosu na beskrajnu masu mora.
Zvoni mi cela glava. Puls nemam, kao ni disanje. Da li sam umro, ili je nešto drugo u pitanju? Hm, povremeno čujem neke glasove. Nisu mi jasni, i ne znam odakle dopiru. Zatim se utišaju, pa opet naleću u talasima. Ne mogu da razberem šta mi govore.
Gušter mi prelazi preko noge i nestaje u suvom šipražju. Opet glasovi. Sada osećam i nekakav egzotični miris. Poznat mi je taj miris, ali mozak ga ne prepoznaje. Opet se onaj mali gušter osmelio da mi pređe preko noge. Hrabar gušter, nema šta. Kako li ja izgledam tom gušteru, upitah se. I ko je tu posmatrač, ja ili gušter?
Vazduh je suv i bljutav. Povremeno pljunem po koju, onako neobavezno. Gađam nekog leptira koji se tuda muva. Na sreću ne mogu da ga pogodim, jer je vetar saveznik leptira. Čamac je sada mnogo bliži, i više nije tako bezazlen. Sada ima i boju. Zelenkast je. I ovaj blesavi gušter je zelenkast.
Posmatram daljinu. Šta li se zbiva tamo u nedogledu. Ljudske oči su tako ograničene. Moram da zamislim jer ne vidim. Sunce je stvarno preteralo, peče kao ludo! Opet počinjem da dišem, nečujno i slabo.
Pada mrak. Sve je crno ispred mene. Nazire se po koje svetlo daleko, daleko. Nebo je puno zvezda. Šum u šipražju mi govori da nisam baš sasvim sam. Malko je zahladnelo, trebalo bi da se obučem. Egzotičan miris me ne napušta ni za tren. Glava mi je prazna od zvukova, prazna ali me opet boli. Sve je isto kao i kada Sunce sija, samo nema ko to da vidi. Šta li radi onaj leptir? Opet normalno dišem. Imam i puls. Ipak, nisam još siguran da li sam živ ili ne.
Mrak se nastavlja, kao i beskraj. Zašto je beskraj beskrajan i mrak mračan? Na glupa pitanja niko nema valjan odgovor! Škiljim na oči i mrdam nozdrvama upijajući i najmanji zračak reskog morskog vazduha. Zar nisu sva pitanja podjednako glupa i svi odgovori podjednako dobri? Bog je genije, stvorio je paradoks...
недеља, 12. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (85)
ZORAN T. POPOVIĆ
MOLITVENI DORUČAK
Srbija ide u Evropu. Evo, mene već hvata putna groznica.
On je vredan, radan i pošten. Niko ne zna od čega živi.
Nije život jedna žena. Uvek ti više njih zaprži čorbu.
Nikad se ne zna kad će ko da umre. To je individualna stvar svakog pojedinca.
On je evro fanatik. Za sto evra svašta bi uradio.
Srpski molitveni doručak: svako jutro se molimo, da li ćemo imati nešto za jelo.
Naši političari imaju vizije. A u poslednje vreme ti napadi su sve češći.
MOLITVENI DORUČAK
Srbija ide u Evropu. Evo, mene već hvata putna groznica.
On je vredan, radan i pošten. Niko ne zna od čega živi.
Nije život jedna žena. Uvek ti više njih zaprži čorbu.
Nikad se ne zna kad će ko da umre. To je individualna stvar svakog pojedinca.
On je evro fanatik. Za sto evra svašta bi uradio.
Srpski molitveni doručak: svako jutro se molimo, da li ćemo imati nešto za jelo.
Naši političari imaju vizije. A u poslednje vreme ti napadi su sve češći.
субота, 11. фебруар 2012.
ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (5)
BRANA CRNČEVIĆ
SIDONOVO BRDO
Život je Cigane, beznačajne svima i vesele kao pasji rep, bacio na kraj grada u rošave, naherene i neukusno namazane čatrlje od daske i blata pomešanog s plevom. Iza ciganskih čatrlja, kao nešto još niže i bednije, iza polja s jeseni otužno blatnjavih i teško prohodnih, na jednom od brežuljaka brvnara je Sidonova. Nju je Sidon, strvoder, šinter i čistač izmeta iz zagušenih čučavaca, sam sklepao. Sidon je drugovao samo sa crkotinom i smradom, uveče je sedeo na kamenu ispred brvnare, slep za sutone i neosetljiv na mirise. Svačija smrt negde i od nečega počinje. Kad gledate izbliza, Adelove oči su već malo mrtve, a desno je oko umrlo više od levog i prevučeno je žućkastom skramom koje se Adel pred ogledalom plaši očekujući da smrt plane kao vatra i zahvati uši, čelo, lice, a odatle će se spustiti niz ramena, na telo. Davidova smrt počinjala je na vrhovima plućnih krila dvema crnim mrljama; Sarina od dojki koje odjednom vise smežurane kao dugo zaboravljene jabuke na ormanu, i Sara zaplaka osetivši da njene dojke više ne raduju Jakovljeve prste. Sidonova smrt počinjala je od neprirodno dugih ruku, opuštenih niz telo, davno odviknutih od rukovanja. Sidonove ruke nisu dodirivale druge ruke i ljude i polako su umirale okačene o Sidonova ramena, klateći se, dok Sidon hoda, kao dva obešena čoveka čija je tela nestašni dželat zaljuljao. Više nije postojala mogućnost da se Sidon okupa i siđe u odelu za svadbe i sahrane u grad po kakvu-takvu nevestu. Valjda jad ni jedne žene nije bio ravan Sidonovom jadu i teško bi se našla žena koja bi pristala da se popne na Sidonovo brdo. Sve i kad bi se takva žena i našla, Sidon je od silnog samovanja izgubio želju da se produži, potrošio je neprimetno kao sapun sve navike i želje osim potrebe da svečeri sedi na kamenu ispred svoje brvnare. U osvit je Sidon prezao mršavog i neraspoloženog konja i spuštao se niz breg s kačketom nabijenim na čelo sve do očiju, uvek sa bičem u ruci. Niko ga nikada nije video da bič upotrebljava, nosio ga je da mu ruka bude manje usamljena. Išao je pored taljiga na kojima je ležala, oborena na bok, velika klozetarska bačva sa jakim poklopcem. Koračao je pognute glave i namršten kao da je i sam začuđen poslom koji obavlja. Najčešće je koračao uz konja držeći se za povodac, bič bi tada premeštao u levu ruku, izgledalo je kao da Sidon želi da pomogne tom bezvoljnom konju, tom Sidonu među konjima. A kada se iz grada vrati na svoje brdo, kad izruči sadržinu bačve u pripremljenu jamu, puštao bi konja da luta brdom; Sidon bi seo na svoj kamen i natezao flašu sa rakijom. Dok se uz kola vukao gradom, pritrčavale bi mu žene, brzo su ugovarale kopanje ili čišćenje nemarno iskopanih septičkih jama i trčale zapušenih noseva nazad u kuću, kikotale su se u trku mlatarajući suknjama.
Na Sidonovo brdo popeo se samo David čija je pluća razdirala tuberkuloza, a mozak želja da naslika svet. Sidon se uznemirio videvši nepoznatog. Stezao je u ruci kamen nameren da ga baci na Davida, ali David se ipak popeo na brdo motreći na kamen u Sidonovoj ruci; namestio štafelaj i počeo da slika. „Dobar dan“, rekao je David. Čuvši Davidov tihi i umorni glas, Sidon se smirio i ne otpozdravivši seo na svoj kamen. Ceo žarki avgust, koji je na Sidonovom brdu bio najsmrdljiviji mesec u godini, slikao je David svet ne čuvši Sidonovu reč. A negde početkom septembra David se osmeli. „Smem li da te slikam?“, pitao je David nespretno mašući rukama i pokazujući, kao krivac, na svoje platno. „Ne“, reče Sidon. Nekoliko dana David mu nije prilazio. Vraćajući se iz grada, Sidon je zaticao upornog slikara na svom brdu i, ne obraćajući pažnju na njega, sedao na svoj kamen. „Mogu li da dobijem gutljaj?“, upita David prišavši Sidonu s leđa. Sidon mu dade flašu, a David, otpivši gutljaj rakije, obrisa usta rukavom, upita: „Mogu li da te slikam?“ Na Sidonovom licu pojavio se smešak, nije više umeo da odbije čoveka koji je na njegovom brdu popio gutljaj rakije. „Može“, reče Sidon, a David se oduševljeno lati kičice.
Docnije se čitav grad motao oko slike „Sidon na kamenu“, apotekar Ham napravio je pravu paradu; zapušio je nos pred slikom, mrštio se i oprezno skinuo ruku sa svog nosa, njušio je sliku kao pas trag divljači. „Gospodo, pa ovo ne smrdi“, rekao je Ham i lupio se rukama po bedrima kao žena kojoj je nešto neizdrživo smešno, ili kao kokoška krilima. Viđali su do tada Sidona kako se klati za kavezom iz koga cvile lutalice ili prestareli psi osuđeni na Sidonovu omču; ali niko nije video Sidona na njegovom brdu i njegovom kamenu, niko nije znao da je pored desne noge Sidonove flaša, niko nije video crni oblak nad Sidonovom glavom koji mu je zatamnio lice, niko nije video ovako plave Sidonove oči zagledane negde u daljinu. Niko nije primetio da je Sidon lep čovek. „David je veliki slikar, a ovaj portret je veličanstven“, presudila je apotekarica Ham. Prekorno je gledala gospodina Hama koji se sada i sam divio portretu odustvaši od izrugivanja. Razlika između dva Sidona, onog sa klozetarskom bačvom na taljigama i ovog na portretu zbunjivala je gradske gospe. Posle izložbe deca su išla za Sidonovim taljigama i izvikivala njegovo ime. „Sidone, ej Sidone, visiš u galeriji“, a Sidon je vukao svog konja pomažući mu da vuče taljige i žurio na brdo, zbunjen veselim izvikivanjem svog imena.
Jedne noći Sidon se dugo zadrža na poslu kod Jakova. Sidon je već pokupio smrad Jakovljev i Sarin, i smrad njihove dece, i Jakovljevih šegrta i kalfi i Jakovljeve majke koju Sara nije volela, i smrad njihovih rođaka i prijatelja i putnika namernika koje je Jakov, uvek pripit, rado gostio; sredio je jamu preko koje su se svi ti smradovi prelivali i pripremao se za povratak na svoje brdo. Dok je palio fenjer okačen o šarage taljiga, ostalo mu je još samo da izvede svog konja iz Jakovljeve štale u kojoj je zajedno s Jakovljevim konjima već bio namiren, ispreči mu se Sara, žena Jakovljeva. „Zašto te je slikao?“, pitala je Sara bolesna od želje da sazna. „Ne znam“, reče Sidon pošavši prema Jakovljevoj štali. Sarine oči blistaju a usne podrhtavaju, ona uze Sidona za mišicu i povuče Sidona pod taljige. „Ugasi fenjer, Sidone“, reče Sara smejući se, a Sidon dahom ubi svetlo u fenjeru i dole, pod taljigama, u mraku, nikad ne saznavši za to, stvorio je Arana i sve Aranove. Tu je Sidon stvorio svaku Aranovu koščicu i nervozan pokret rukom i povlačenje dugih prstiju kroz kosu, pokret kojim je Aran uspavljivao svoju ljutnju; pod taljigama je stvoren bljesak u Aranovim očima koji je činio da mu ljudi veruju; stvorio je i reči koje će Aran jednoga dana, prav i lep, i od nauke rano sedokos, izreći. „Ako, uslovno gledano, silazak majmuna sa drveta označimo slovom A, a današnji dan slovom B, civilizacija je rastojanje koje je majmun za neodređeni broj godina prevalio u svim svojim precima i potomcima pretvorivši se u bilo kog čoveka. Život je proces udaljavanja od majmunskog porekla, put u nepoznatu daljinu“, reći će Sidonov Aran zadovoljan sjajem u očima devojaka i mladića, zanet vragolastim bljeskom očiju devojke Marije.
Ali tada, pod taljigama, dok je ušpricavao Arana u Saru iz koje će Aran biti izvučen i gurnut u svet, Sidon nije znao da je i on stvoritelj. „Sad idi“, reče mu Sara izvlačeći se ispod taljiga. Sidon je upregao konja i zaboravivši da upali fenjer isterao taljige iz Jakovljevog dvorišta. David i Sara zbunili su Sidona. Sedeći na svom kamenu često je mislio na Davida koga od dana kad je portret završen nikada više nije video. Sanjao je, do tada nikada nije sanjao, kako on i David natežu flašu sa rakijom i posle brišu usta rukavom. Sara mu nije dolazila u san. Ne saznavši da je Aran plod njegov i Sarin niti da se David ne može pojaviti jer je skončao ne dospevši da naslika svet i čoveka u svetu, Sidon je vukao pse lutalice i prestarele pse u kavezu svojih taljiga i dovlačio ljudski smrad na svoje brdo, sve dok se jedne večeri nije strovalio sa svog kamena licem okrenut nebu.
Kad primetiše da ga nema, ljudi, savlađujući gađenje, pođoše na Sidonovo brdo, uzeše ga i sahraniše kao čoveka.
SIDONOVO BRDO
Život je Cigane, beznačajne svima i vesele kao pasji rep, bacio na kraj grada u rošave, naherene i neukusno namazane čatrlje od daske i blata pomešanog s plevom. Iza ciganskih čatrlja, kao nešto još niže i bednije, iza polja s jeseni otužno blatnjavih i teško prohodnih, na jednom od brežuljaka brvnara je Sidonova. Nju je Sidon, strvoder, šinter i čistač izmeta iz zagušenih čučavaca, sam sklepao. Sidon je drugovao samo sa crkotinom i smradom, uveče je sedeo na kamenu ispred brvnare, slep za sutone i neosetljiv na mirise. Svačija smrt negde i od nečega počinje. Kad gledate izbliza, Adelove oči su već malo mrtve, a desno je oko umrlo više od levog i prevučeno je žućkastom skramom koje se Adel pred ogledalom plaši očekujući da smrt plane kao vatra i zahvati uši, čelo, lice, a odatle će se spustiti niz ramena, na telo. Davidova smrt počinjala je na vrhovima plućnih krila dvema crnim mrljama; Sarina od dojki koje odjednom vise smežurane kao dugo zaboravljene jabuke na ormanu, i Sara zaplaka osetivši da njene dojke više ne raduju Jakovljeve prste. Sidonova smrt počinjala je od neprirodno dugih ruku, opuštenih niz telo, davno odviknutih od rukovanja. Sidonove ruke nisu dodirivale druge ruke i ljude i polako su umirale okačene o Sidonova ramena, klateći se, dok Sidon hoda, kao dva obešena čoveka čija je tela nestašni dželat zaljuljao. Više nije postojala mogućnost da se Sidon okupa i siđe u odelu za svadbe i sahrane u grad po kakvu-takvu nevestu. Valjda jad ni jedne žene nije bio ravan Sidonovom jadu i teško bi se našla žena koja bi pristala da se popne na Sidonovo brdo. Sve i kad bi se takva žena i našla, Sidon je od silnog samovanja izgubio želju da se produži, potrošio je neprimetno kao sapun sve navike i želje osim potrebe da svečeri sedi na kamenu ispred svoje brvnare. U osvit je Sidon prezao mršavog i neraspoloženog konja i spuštao se niz breg s kačketom nabijenim na čelo sve do očiju, uvek sa bičem u ruci. Niko ga nikada nije video da bič upotrebljava, nosio ga je da mu ruka bude manje usamljena. Išao je pored taljiga na kojima je ležala, oborena na bok, velika klozetarska bačva sa jakim poklopcem. Koračao je pognute glave i namršten kao da je i sam začuđen poslom koji obavlja. Najčešće je koračao uz konja držeći se za povodac, bič bi tada premeštao u levu ruku, izgledalo je kao da Sidon želi da pomogne tom bezvoljnom konju, tom Sidonu među konjima. A kada se iz grada vrati na svoje brdo, kad izruči sadržinu bačve u pripremljenu jamu, puštao bi konja da luta brdom; Sidon bi seo na svoj kamen i natezao flašu sa rakijom. Dok se uz kola vukao gradom, pritrčavale bi mu žene, brzo su ugovarale kopanje ili čišćenje nemarno iskopanih septičkih jama i trčale zapušenih noseva nazad u kuću, kikotale su se u trku mlatarajući suknjama.
Na Sidonovo brdo popeo se samo David čija je pluća razdirala tuberkuloza, a mozak želja da naslika svet. Sidon se uznemirio videvši nepoznatog. Stezao je u ruci kamen nameren da ga baci na Davida, ali David se ipak popeo na brdo motreći na kamen u Sidonovoj ruci; namestio štafelaj i počeo da slika. „Dobar dan“, rekao je David. Čuvši Davidov tihi i umorni glas, Sidon se smirio i ne otpozdravivši seo na svoj kamen. Ceo žarki avgust, koji je na Sidonovom brdu bio najsmrdljiviji mesec u godini, slikao je David svet ne čuvši Sidonovu reč. A negde početkom septembra David se osmeli. „Smem li da te slikam?“, pitao je David nespretno mašući rukama i pokazujući, kao krivac, na svoje platno. „Ne“, reče Sidon. Nekoliko dana David mu nije prilazio. Vraćajući se iz grada, Sidon je zaticao upornog slikara na svom brdu i, ne obraćajući pažnju na njega, sedao na svoj kamen. „Mogu li da dobijem gutljaj?“, upita David prišavši Sidonu s leđa. Sidon mu dade flašu, a David, otpivši gutljaj rakije, obrisa usta rukavom, upita: „Mogu li da te slikam?“ Na Sidonovom licu pojavio se smešak, nije više umeo da odbije čoveka koji je na njegovom brdu popio gutljaj rakije. „Može“, reče Sidon, a David se oduševljeno lati kičice.
Docnije se čitav grad motao oko slike „Sidon na kamenu“, apotekar Ham napravio je pravu paradu; zapušio je nos pred slikom, mrštio se i oprezno skinuo ruku sa svog nosa, njušio je sliku kao pas trag divljači. „Gospodo, pa ovo ne smrdi“, rekao je Ham i lupio se rukama po bedrima kao žena kojoj je nešto neizdrživo smešno, ili kao kokoška krilima. Viđali su do tada Sidona kako se klati za kavezom iz koga cvile lutalice ili prestareli psi osuđeni na Sidonovu omču; ali niko nije video Sidona na njegovom brdu i njegovom kamenu, niko nije znao da je pored desne noge Sidonove flaša, niko nije video crni oblak nad Sidonovom glavom koji mu je zatamnio lice, niko nije video ovako plave Sidonove oči zagledane negde u daljinu. Niko nije primetio da je Sidon lep čovek. „David je veliki slikar, a ovaj portret je veličanstven“, presudila je apotekarica Ham. Prekorno je gledala gospodina Hama koji se sada i sam divio portretu odustvaši od izrugivanja. Razlika između dva Sidona, onog sa klozetarskom bačvom na taljigama i ovog na portretu zbunjivala je gradske gospe. Posle izložbe deca su išla za Sidonovim taljigama i izvikivala njegovo ime. „Sidone, ej Sidone, visiš u galeriji“, a Sidon je vukao svog konja pomažući mu da vuče taljige i žurio na brdo, zbunjen veselim izvikivanjem svog imena.
Jedne noći Sidon se dugo zadrža na poslu kod Jakova. Sidon je već pokupio smrad Jakovljev i Sarin, i smrad njihove dece, i Jakovljevih šegrta i kalfi i Jakovljeve majke koju Sara nije volela, i smrad njihovih rođaka i prijatelja i putnika namernika koje je Jakov, uvek pripit, rado gostio; sredio je jamu preko koje su se svi ti smradovi prelivali i pripremao se za povratak na svoje brdo. Dok je palio fenjer okačen o šarage taljiga, ostalo mu je još samo da izvede svog konja iz Jakovljeve štale u kojoj je zajedno s Jakovljevim konjima već bio namiren, ispreči mu se Sara, žena Jakovljeva. „Zašto te je slikao?“, pitala je Sara bolesna od želje da sazna. „Ne znam“, reče Sidon pošavši prema Jakovljevoj štali. Sarine oči blistaju a usne podrhtavaju, ona uze Sidona za mišicu i povuče Sidona pod taljige. „Ugasi fenjer, Sidone“, reče Sara smejući se, a Sidon dahom ubi svetlo u fenjeru i dole, pod taljigama, u mraku, nikad ne saznavši za to, stvorio je Arana i sve Aranove. Tu je Sidon stvorio svaku Aranovu koščicu i nervozan pokret rukom i povlačenje dugih prstiju kroz kosu, pokret kojim je Aran uspavljivao svoju ljutnju; pod taljigama je stvoren bljesak u Aranovim očima koji je činio da mu ljudi veruju; stvorio je i reči koje će Aran jednoga dana, prav i lep, i od nauke rano sedokos, izreći. „Ako, uslovno gledano, silazak majmuna sa drveta označimo slovom A, a današnji dan slovom B, civilizacija je rastojanje koje je majmun za neodređeni broj godina prevalio u svim svojim precima i potomcima pretvorivši se u bilo kog čoveka. Život je proces udaljavanja od majmunskog porekla, put u nepoznatu daljinu“, reći će Sidonov Aran zadovoljan sjajem u očima devojaka i mladića, zanet vragolastim bljeskom očiju devojke Marije.
Ali tada, pod taljigama, dok je ušpricavao Arana u Saru iz koje će Aran biti izvučen i gurnut u svet, Sidon nije znao da je i on stvoritelj. „Sad idi“, reče mu Sara izvlačeći se ispod taljiga. Sidon je upregao konja i zaboravivši da upali fenjer isterao taljige iz Jakovljevog dvorišta. David i Sara zbunili su Sidona. Sedeći na svom kamenu često je mislio na Davida koga od dana kad je portret završen nikada više nije video. Sanjao je, do tada nikada nije sanjao, kako on i David natežu flašu sa rakijom i posle brišu usta rukavom. Sara mu nije dolazila u san. Ne saznavši da je Aran plod njegov i Sarin niti da se David ne može pojaviti jer je skončao ne dospevši da naslika svet i čoveka u svetu, Sidon je vukao pse lutalice i prestarele pse u kavezu svojih taljiga i dovlačio ljudski smrad na svoje brdo, sve dok se jedne večeri nije strovalio sa svog kamena licem okrenut nebu.
Kad primetiše da ga nema, ljudi, savlađujući gađenje, pođoše na Sidonovo brdo, uzeše ga i sahraniše kao čoveka.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (31)
MILAN TODOROV
LUDI MILE
(Po istinitom događaju za vreme Samita lidera centralne Evrope u
Novom Sadu, 2009. godine)
Sjatili se iz pola Evrope.
Sve drugo presta da postoji,
Narod se na ulice sleg’o –
Tolike vođe ko će da izbroji?
Gladnu dečicu zavarali žvakom,
U stranu sklonili sirote, uboge,
Jer bogme nije to mala stvar:
Najveći nama došli na noge!
I sam sam stajao sa strane.
Bilo mi branjeno preko mosta preći,
Ali da vidim mudrace koji nas vode
I većeg bi se pristao odreći.
Na sve strane policija, obezbeđenje.
Ali, dok čekasmo najveće vođe
Sredinom mosta, mašući svima,
Ni od kog ometen, ludi Mile prođe!
Dojuriše potom i crne limuzine
I u njima dugo čekane vođe,
Ali ništa ne razgali masu toliko
kao gradska luda kad prođe.
Čekasmo moć, slavu, ideju novu,
Nekog Čerčila, Branta, Če Gevaru,
A Bog nam posla sirotu ludu
Da ne nasednemo na istu prevaru.
(iz zbirke „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, 2009.)
LUDI MILE
(Po istinitom događaju za vreme Samita lidera centralne Evrope u
Novom Sadu, 2009. godine)
Sjatili se iz pola Evrope.
Sve drugo presta da postoji,
Narod se na ulice sleg’o –
Tolike vođe ko će da izbroji?
Gladnu dečicu zavarali žvakom,
U stranu sklonili sirote, uboge,
Jer bogme nije to mala stvar:
Najveći nama došli na noge!
I sam sam stajao sa strane.
Bilo mi branjeno preko mosta preći,
Ali da vidim mudrace koji nas vode
I većeg bi se pristao odreći.
Na sve strane policija, obezbeđenje.
Ali, dok čekasmo najveće vođe
Sredinom mosta, mašući svima,
Ni od kog ometen, ludi Mile prođe!
Dojuriše potom i crne limuzine
I u njima dugo čekane vođe,
Ali ništa ne razgali masu toliko
kao gradska luda kad prođe.
Čekasmo moć, slavu, ideju novu,
Nekog Čerčila, Branta, Če Gevaru,
A Bog nam posla sirotu ludu
Da ne nasednemo na istu prevaru.
(iz zbirke „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, 2009.)
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (84)
MILAN TODOROV
PREDSEDNIČE TI SI CAR
Ministar ima platu hiljadu evra, a kupio je kuću za milion evra.
To je dokaz da u vladi imamo izvrsne ekonomske stručnjake.
Naši fudbaleri su igrali kao da imaju krila, a nemaju noge.
Iskustvo je bitno obeležje naše igre. Zato se igrači vuku po terenu kao babe.
Lepota je u oku posmatrača, reče voajer.
Svačega ćemo se mi danas još nagledati, reče voajer voajeru.
Zašto osiromašeni Srbi najzad ne izađu na ulice?
Zato što nemaju para za izlaske.
Predsedniče, ti si car!
Zaposlen čovek je osoba koja redovno dolazi na posao, koji nema.
PREDSEDNIČE TI SI CAR
Ministar ima platu hiljadu evra, a kupio je kuću za milion evra.
To je dokaz da u vladi imamo izvrsne ekonomske stručnjake.
Naši fudbaleri su igrali kao da imaju krila, a nemaju noge.
Iskustvo je bitno obeležje naše igre. Zato se igrači vuku po terenu kao babe.
Lepota je u oku posmatrača, reče voajer.
Svačega ćemo se mi danas još nagledati, reče voajer voajeru.
Zašto osiromašeni Srbi najzad ne izađu na ulice?
Zato što nemaju para za izlaske.
Predsedniče, ti si car!
Zaposlen čovek je osoba koja redovno dolazi na posao, koji nema.
четвртак, 9. фебруар 2012.
ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (4)
VOJISLAV DESPOTOV
BOGOVI U BOCI
(Zapadna Nemačka)
Sedeo je miran i začešljan, kao krava koja je lizala samu sebe, u podnožju Doma, čuvene gotske katedrale.
Donosio je prihod.
Preprodavao je suvenire: Budu od slonovače, Hrista od hrastovine i Krišnu od šarenih krpica.
Nikada ranije nisam video jednog čoveka za štandom sa tri boga.
Okretao sam se čitavog tog petka oko katedrale, čekajući da odu svi vozovi i da se turisti onesveste od fotografske iscrpljenosti.
U svakom krugu konstatovao sam da mu se izraz bezbrižne transcedencije, uprkos stalnom mahanju figuricama i vraćanju kusura, uopšte ne menja.
U kasno popodne naišao je organizator prodaje i pokupio zaradu. Trovernom trgovcu dao je procenat.
Pitao sam se: nije li suvenir svakog božanstva bio povratna stvar, vezana ( putem procenta) za gumicu provoda preko vikenda?
U toku radne nedelje, do petka predveče, zaklinjao se svakom pojedinačnom bogu da će verno, troverno, služiti, smerno preprodavajući njegovo brzo, zanatski materijalizovano obličje.
Zakletva je bila utemeljena na standardnom evropskom nestašluku. Na potrebi užasnog kajanja nakon proste krivice.
Prodavac je zaključao drveni štand i požurio u najbližu krčmu kraj katedrale. Poručio je flašu piva.
Lice je počelo naglo da mu se menja. Činio je čuveni nagli skok iz petka u subotu, iz vere u ličnu sigurnost.
Bio je to spori, neizmenljivi greh naspram brze civilizacije.
Pio je bez zaustavljanja. Ruke su mu drhtale. Novčanik mu je bio debeo. Oko vrata, vezan sigurnosnim lančićem za mozak, visio je ključ od štanda čije će sledeće otvaranje trobožanski pasti u čisto jutro ponedeljka.
MADONA OTKINUTE NOGE
(Istočna Nemačka)
Hans je jedan od najređih zanatlija u Evropi. U prostranoj drvenoj radionici, negde između Baucena i Drezdena, privatno i prašnjavo provodi čitav dan u opravkama drvenih idola.
Ako je vašoj kućnoj madoni nestašno dete otkinulo nogu, ako je hristovom Hristu vaše crkvene opštine grupa crva pojela krst, ako je nekog sveca sa raskrsnice udario grom u oreol, donesite ih Hansu.
Opraviće ih.
Doduše, vaša interesna stvar će nekoliko nedelja čekati na pretrpanim policama, među idolima svih veličina i funkcija; kada dođe na red, Hans će uzeti komad novog drveta i, deljući ga, bruseći i tutkalom lepeći mesto na koje ste imali žalosne primedbe, udahnuti komadu smisao koji će vas ponovo, u obnovljenoj nadi, držati na kolenima.
Ako ste, dok niste klečali, nožem urezali preko celog tela vaše važne drvenarije par neprijatnih, erotskih grafita, Hans će popuniti ureze magičnom piljevinom i zataškati lice stvari.
Hans je iznad situacije.
U ruci još uvek vrti otkinutu butinu madone, zamišljeno puši lulu i kaže da bi ga fabrička konkurencija sa proizvodnjom novih, plastičnih tela idola mogla oterati u penziju da nije sve više i više manijaka u Evropi.
(iz zbirke avanturističkih eseja "Vruć pas" Vojislava Despotova, 1985.)
BOGOVI U BOCI
(Zapadna Nemačka)
Sedeo je miran i začešljan, kao krava koja je lizala samu sebe, u podnožju Doma, čuvene gotske katedrale.
Donosio je prihod.
Preprodavao je suvenire: Budu od slonovače, Hrista od hrastovine i Krišnu od šarenih krpica.
Nikada ranije nisam video jednog čoveka za štandom sa tri boga.
Okretao sam se čitavog tog petka oko katedrale, čekajući da odu svi vozovi i da se turisti onesveste od fotografske iscrpljenosti.
U svakom krugu konstatovao sam da mu se izraz bezbrižne transcedencije, uprkos stalnom mahanju figuricama i vraćanju kusura, uopšte ne menja.
U kasno popodne naišao je organizator prodaje i pokupio zaradu. Trovernom trgovcu dao je procenat.
Pitao sam se: nije li suvenir svakog božanstva bio povratna stvar, vezana ( putem procenta) za gumicu provoda preko vikenda?
U toku radne nedelje, do petka predveče, zaklinjao se svakom pojedinačnom bogu da će verno, troverno, služiti, smerno preprodavajući njegovo brzo, zanatski materijalizovano obličje.
Zakletva je bila utemeljena na standardnom evropskom nestašluku. Na potrebi užasnog kajanja nakon proste krivice.
Prodavac je zaključao drveni štand i požurio u najbližu krčmu kraj katedrale. Poručio je flašu piva.
Lice je počelo naglo da mu se menja. Činio je čuveni nagli skok iz petka u subotu, iz vere u ličnu sigurnost.
Bio je to spori, neizmenljivi greh naspram brze civilizacije.
Pio je bez zaustavljanja. Ruke su mu drhtale. Novčanik mu je bio debeo. Oko vrata, vezan sigurnosnim lančićem za mozak, visio je ključ od štanda čije će sledeće otvaranje trobožanski pasti u čisto jutro ponedeljka.
MADONA OTKINUTE NOGE
(Istočna Nemačka)
Hans je jedan od najređih zanatlija u Evropi. U prostranoj drvenoj radionici, negde između Baucena i Drezdena, privatno i prašnjavo provodi čitav dan u opravkama drvenih idola.
Ako je vašoj kućnoj madoni nestašno dete otkinulo nogu, ako je hristovom Hristu vaše crkvene opštine grupa crva pojela krst, ako je nekog sveca sa raskrsnice udario grom u oreol, donesite ih Hansu.
Opraviće ih.
Doduše, vaša interesna stvar će nekoliko nedelja čekati na pretrpanim policama, među idolima svih veličina i funkcija; kada dođe na red, Hans će uzeti komad novog drveta i, deljući ga, bruseći i tutkalom lepeći mesto na koje ste imali žalosne primedbe, udahnuti komadu smisao koji će vas ponovo, u obnovljenoj nadi, držati na kolenima.
Ako ste, dok niste klečali, nožem urezali preko celog tela vaše važne drvenarije par neprijatnih, erotskih grafita, Hans će popuniti ureze magičnom piljevinom i zataškati lice stvari.
Hans je iznad situacije.
U ruci još uvek vrti otkinutu butinu madone, zamišljeno puši lulu i kaže da bi ga fabrička konkurencija sa proizvodnjom novih, plastičnih tela idola mogla oterati u penziju da nije sve više i više manijaka u Evropi.
(iz zbirke avanturističkih eseja "Vruć pas" Vojislava Despotova, 1985.)
понедељак, 6. фебруар 2012.
NAGRAĐENE PRIČE (Najbolja satirična priča na Satira festu, Beograd, 2010.)
MILAN TODOROV
5000
Vozio sam tog popodneva žutom trakom predvidjenom za autobuse i taksi vozila. Dan je bio tipičan srpski, odnosno nije obećavao ništa.
Naravno, malo sam popio da bi mi sve bilo veselije. Razmišljao sam, popiću još koje pivo pre nego što stignem u toplo porodično gnezdo, u kome me čekaju žena, mačka i neplaćeni računi.
Odjednom, iza mene neko plavo svetlo, zavijanje sirene. Oteram ga u majčinu, kao i uvek, pa nastavim. Ali, ovaj baš uporan. Em vozi motocikl bez ruku, em nešto maše, verovatno drogiran ili pijan...Ipak, uspe da isprednjači i prepreči mi put. Vidim, organ vlasti. Mlad, nasmejan, ali, odmah se vidi, pravičan i strog.
- Dobar dan, gospodine.
O, ovo će da bude ozbiljno - pomislim. Čim su policajci u Srbiji kulturni, najeb'o si!
- Licne isprave, molim
Biće sranja, sad sam sto posto siguran. Čim me policajac nešto moli, umesto da se lepo izdere na mene, pa bude i njemu i meni lakše.
- Vašu legitimaciju - ponovi on.
Kao sto sam radio toliko puta do sada, diskretno izvadim hiljadarku i prosledim mu je u šaku.
- To je vaša licna karta? - upita mladić i nasmeši se.
- Da - rekoh. - Prethodnu mi žena oprala u veš masini!
- Dobro, reče on. - Ali, ovo na slici niste vi.
- Kako to mislite?
- Ovaj ima brkove i bradu.
- A to je iz rata. Tad je to bilo moderno, znate.
- Doooobro - kaže policajac.
- Samo, ovde piše Đordje Vajfert.
- Ja sam Đordje, rekoh , i svi me drže za Đoku. Možete i vi.
On me pogleda kao da me žali.
- Neće moći - kaže. - Jer, u ličnim podacima iza imena Đordje Vajfert piše godina rodjenja: 1850.
- Znam, svi mi kažu da izgledam mladje.
- Možda - ali ovde piše i godina smrti:1937. Prema našim pozitivnim zakonskim propisima, mrtve duše ne mogu da borave u motornom vozilu, bez pratnje.
Šta sam mogao?
Izvadim petohiljadarku, onu sto sam čuvao za najgore. Na njoj lepo, krupnim slovima i čitko piše Mlađan Dinkic, premda je na slici predratni napredni političar Slobodan Jovanović.
Predstavnik vlasti, motajući legitimaciju broj 5000 u svoje blokče, reče:
- U redu gospodine Dinkiću. Možete da nastavite put!
Dok sam dodavao gas, pomislih ne bez gorčine:
Jebeš zemlju u kojoj policajci tako brzo kapiraju šale!
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (56)
RATKO DANGUBIĆ
KOLEKCIONAR
Odnekud iz mraka i kafanskog dima kao da dopire do mene njegov monotoni glas: „Kolekcionar i strvoder su jedna duša.“ U neko drugo vreme, kad je Gerasim mrmljao ovu rečenicu, mislio sam da je to kakva izreka. Kad sam sam se obreo u ovim mutnim vodama, setio sam se ove mudrosti uveren da u njoj ima i istine. Predosećam da treba da kažem da kolekcionar ne mora da se usteže kada se ispoveda. Moj pratilac u lovu na gljive, pomenuti prijatelj Gerasim, rekao bi: „Kod Svetozara, kad god je nekom nesretniku potrebno, može da nađe utehu i rakiju.“ Nije mi bilo pravo da se pročujem samo zbog ovoga, pa da me izvrću ruglu i javnosti. Umesto da budem istaknut trudbenik, kakvih nema u firmama kakva je moja, od mene su napravili čudaka i mutnu ličnost.
Tek kada se čovek upusti u avanturu, shvati kakve ga opasnosti vrebaju. Nema nedelje da kolekcionaru ne uzmu meru za sanduk, ili jave kako Lojd juri nekog „Pink Pantera“ zbog usrane slike iz kolekcije, a da o ordenju i nakitu ne govorim... Zna se da kod nas kolekcionarstvo nije razvijeno, ali se nazire: treba zaviriti na ove sajmove antikviteta gde se mogu videti senke i protuve koje se zanimaju za svakojake drangulije.
Ne krijem da sam samonikla vrsta, da nisam imao uzora i izvora. Tako su i krenule mutljavine ispod kape nevidimke, pripovesti o ludom Svetozaru, arhivaru koji sakuplja rezignacije. Nisam se nikada mrštio na one koji su mi donosili ovakve glasove, nalik na neugasle vatre. Ponekad sam bio skrhan, zbunjen i ljut. Bilo mi je žao da se odvajam od zanata, ali niko ne može da dokuči kakva je misterija ljudsko srce. Nisam preko noći odlučio da jedne papire potisnem i uzmem druge, da se odreknem spiskova vozova koji su prešli granicu s paprikama i krompirom, pa da slažem specifikacije ordenja i retkih knjižurina. Kakav je tulum u glavi, najbolje znaju oni koji donose odluke o promeni navika. Meni je sudbina šapnula da ovako mora da bude, pa se neću na ovome previše zadržavati. Ukratko, u mojoj priči ima malo junačkog, ali ima zrno istine. Fortuna je prema meni postala nekako blagonaklona. Samo koji mesec ranije bio sam miran arhivar, ali se odjednom nađoh u centru vrtloga. Nisam se lako rastao od kolotečine. Tolike godine sam tavorio kao ugojeni pacov u manastiru, provlačeći se između hrpa hartije, gledajući u iskrzane mantije i izlizane đonove. Trudim se da se prikažem kakav jesam, jer moj rad je opasan, a, bogme, i naporan. Bojao sam se i kako će ovo da odjekne u firmi, pa i u familiji. Nemam nameru da do dna ispraznim svoje ni tuđe strpljenje. Najzad sam se sudario s dobrom idejom koja može srce da ugreje.
Tu je i još jedna moja sklonost, moj drugi porok: neću biti neskroman ako kažem da sam jedan od boljih gljivara na Fruškoj gori. Nema luga ni u Pomoravlju, kao ni uvale u Sremu i zabrana u Posavini po kojima se nisam šunjao kao prase za tartufom. Sam ili s Gerasimom. Nekako su mi se obe ove stvari poklopile kao da sam dobio na lutriji. Tako mi u jednom snu upade za oko analogija između gljiva i ostavki. I kao što su gljive carstvo živih bića koje imaju sve, a nemaju dušu, kod ostavki je sve prozračnije: ostavke imaju dušu, ali su bez života. Od kada sam krenuo da iznova uređujem život, odluke zasnivam i na orijentaciji. Kod mene ti je ovako: sebe ni na šta ne prisiljavam, sve radim s voljom i sa osmehom. Držim se principa. Uz njih niko ne može da me dovede u nelagodu. Nije oko mene ni sve kao u bajkama, a na neka pitanja i ne umem da odgovorim valjano, jer nemam čvrstinu ubeđenja oficira. Uredno poređani registratori, jeftini albumi za fotografije, kupio ih je Gerasim, za drugu namenu, na rasprodajama u Beču, ilustruju kakav sam karakter i kakav mi je manir. Podsećam i na oružara koji u sanducima drži municiju, u soškama prazne, podmazane puške, u fiokama vojni pribor. Opsednutost urođenom navikom da sve lepo složim, bez ijedne greške u nizu, dovela me je u situaciju da odavno čeznem za hobijem. Kao dete skupljao sam slike fudbalera i životinjsko carstvo, čepove od Vitasoka i bube jelenke probodene čiodom... Tu se i pokazao moj karakter. Maketar nikad nisam bio, ni radio amater. Još kada sam se zaposlio kao arhivar u Transportnom preduzeću Atlantik, počeo sam da odlazim na skupove kolekcionara, naročito onih koji kupuju marke i staro ordenje; divio sam se i kupcima i prodavcima i zavideo im. Tu je, ako ćemo iskreno, i određeni poslovni rizik, jer se stvari moraju kupovati i „na slepo“.
Moja Simonida nije tako loša. A sama je prilično uredna, s obzirom na sve. Moj garderober je složen kao kutija, nema nabora na pantalonama i košuljama, kada izvučem neku stvar, izgleda kao da je tek ispeglana. Simonida je uvidela ovu moju sklonost na vreme; i koliko god joj je odgovarala pedantnost u kući, pa i ona poslovna, nerviralo ju je moje kukanje kako nemam ni usrani hobi. Da bar skupljam upaljače kao Jefrem iz prizemlja, on ih ima dvesta, a najstariji je s Divljeg zapada, navodno je njime Vajat Erp palio cigare, ako je pušio. Tako je moja poslednja maska pred Simonidom pala. Jedno veče, dok smo buljili u reprizu neke domaće serije, ona mi reče: „Najbolje je da skupljaš ostavke.“ Oči su joj bile izgubile boju od monotonije, dete nam je već odavno u Beogradu na studijama, gledala bi me s vremena na vreme. Prvo sam mislio da me kinji, onako, ali kako je i ćutala, upitao sam je: „Kakve ostavke?“ Simonida je vaspitačica u predškolskom, psihologija joj je u malom prstu, a mene čita kao pesmaricu. „Svačije“, rekla je. U tom trenutku sam taman lizao kašiku pekmeza, nisam mogao da verujem na šta cilja. Malo je falilo da se zagrcnem, ali sva sreća da je pored tegle bila i flaša kisele vode. Tako sam krenuo da skupljam ostavke koje ljudi daju preduzeću i kućnom savetu, a onda sam, sve se ovo malo raščulo, počeo dobijati i ostavke s mesta o kojima čovek i ne razmišlja, niti zna da postoje. Od ostavki u partijama, onih blanko i popunjenih, u ministarstvima, upravnika grobalja i pozorišta, do direktora opera i javnih skloništa. Tako sam, i lako i mukotrpno, krčio put među kolekcionarima. Pročulo se brzo da neke ostavke sadrže i delikatne stvari za kojima posebno luduju novinari, gladni krupnih naslova i većeg tiraža. Sve ovo je poprimilo i onu ružnu stranu, postao sam osoba „pod lupom“, kao i svaka osoba s manom i jakom pasijom. Tako da sam bio prinuđen da na otpadu kupim tri metalna ormana, iz doba kada se zajednička vojska raspala, i da na njih stavim po dve, ne samo jednu, Elzet, original mađarske brave, sigurnost hartija je bila u pitanju. Simonida nije mogla da veruje u kakvog sam se kukca pretvorio; pretila je i da će da se razvede, i da nije deteta, ona bi to i učinila. Slučaj joj je vezao ruke, ona me je u ovo i uvalila.
Mesecima sam razmišljao kako da razvrstavam materijal, a onda se dosetih da zbirkama dam imena po gljivama. Ispisao sam imena na hrbatima registratora i albuma: pečurkaste, kopitaste, loptaste, kruškaste, buzdovan, tavičaste, peharaste, uholike, koralne i krompiraste; pod ovih deset naziva mogu da stanu sve vrste ostavki bez razlike. Ne kažem da je ovo najbolji način, ali je meni zanimljivo. Ljudi ne znaju da se gljive i glasine razmnožavaju bespolno, kao i dosijei, uostalom. Kako ono ima u enciklopediji, micelijum, spore, sporangije... mada ima i polnih. Proneo se glas da mogu kolekciju zaveštati nekoj od akademija, zli dusi su čak spletkarili da će to biti akademija u Lundu, pa me sada pritiskaju svi koji misle da treba da ostave trag o razlozima svog uzmicanja. Priznajem da je to duševno poniženje i nelagoda, za mene ovako suvonjavog i krakatog, ali i strast koja je jača od moje volje, pasija i osnova mog karaktera. Bez kolekcije u meni bi se javila praznina nalik na crnu rupu, takav ja nisam rešenje za sebe i familiju, zmija bi sebi pojela rep. Nekada mi je u arhivi bilo lepo, nije ni sada rđavo, ali sumnje od strane rukovodstva su me pogodile. Prvi put u preduzeću zaziru od mene, jer je Jerotije pustio priču da imam i ostavke svih ministara uključujući i sve ministre policije bez izuzetka, zadnjih deset godina. Strepim da neko iz uprave ne pokuša da razgovara sa mnom. Tako, sednem uz jedini prozor u ahivi, i razmišljam o registratorima i albumima pod ključem, dok svetlost nailazi sa istoka, i pitam se kolika im je trajnost. Moram da priznam: bojim se jedino da kakva vlaga ne udari na hartiju.
Pre koju nedelju, posle prilično vremena, otišao sam na berzu ordenja. Jedan penzionisani major, preživeo je logor Loru, a sad skuplja značke, nudio mi je za jednu ostavku Orden Svetog Save, ne znam kog reda. Nisam ni trepnuo. Takve se stvari ne rade. Poverenje ljudi koji su mi doturili sva ova dokumenta ne želim da unovčavam. Istina je, zbog velike količine papira u neposrednom ambijentu, meni je u duši tesno, pa razmišljam kako da pametno rasporedim ostatak života, a da kolekciju ne ugrozim, ne mogu da je se odreknem. Simonida zvoca i kuka, a i dete mi se sprema na master u Barselonu, gde igra Mesi.
("Politika" 05.02.2012.)
KOLEKCIONAR
Odnekud iz mraka i kafanskog dima kao da dopire do mene njegov monotoni glas: „Kolekcionar i strvoder su jedna duša.“ U neko drugo vreme, kad je Gerasim mrmljao ovu rečenicu, mislio sam da je to kakva izreka. Kad sam sam se obreo u ovim mutnim vodama, setio sam se ove mudrosti uveren da u njoj ima i istine. Predosećam da treba da kažem da kolekcionar ne mora da se usteže kada se ispoveda. Moj pratilac u lovu na gljive, pomenuti prijatelj Gerasim, rekao bi: „Kod Svetozara, kad god je nekom nesretniku potrebno, može da nađe utehu i rakiju.“ Nije mi bilo pravo da se pročujem samo zbog ovoga, pa da me izvrću ruglu i javnosti. Umesto da budem istaknut trudbenik, kakvih nema u firmama kakva je moja, od mene su napravili čudaka i mutnu ličnost.
Tek kada se čovek upusti u avanturu, shvati kakve ga opasnosti vrebaju. Nema nedelje da kolekcionaru ne uzmu meru za sanduk, ili jave kako Lojd juri nekog „Pink Pantera“ zbog usrane slike iz kolekcije, a da o ordenju i nakitu ne govorim... Zna se da kod nas kolekcionarstvo nije razvijeno, ali se nazire: treba zaviriti na ove sajmove antikviteta gde se mogu videti senke i protuve koje se zanimaju za svakojake drangulije.
Ne krijem da sam samonikla vrsta, da nisam imao uzora i izvora. Tako su i krenule mutljavine ispod kape nevidimke, pripovesti o ludom Svetozaru, arhivaru koji sakuplja rezignacije. Nisam se nikada mrštio na one koji su mi donosili ovakve glasove, nalik na neugasle vatre. Ponekad sam bio skrhan, zbunjen i ljut. Bilo mi je žao da se odvajam od zanata, ali niko ne može da dokuči kakva je misterija ljudsko srce. Nisam preko noći odlučio da jedne papire potisnem i uzmem druge, da se odreknem spiskova vozova koji su prešli granicu s paprikama i krompirom, pa da slažem specifikacije ordenja i retkih knjižurina. Kakav je tulum u glavi, najbolje znaju oni koji donose odluke o promeni navika. Meni je sudbina šapnula da ovako mora da bude, pa se neću na ovome previše zadržavati. Ukratko, u mojoj priči ima malo junačkog, ali ima zrno istine. Fortuna je prema meni postala nekako blagonaklona. Samo koji mesec ranije bio sam miran arhivar, ali se odjednom nađoh u centru vrtloga. Nisam se lako rastao od kolotečine. Tolike godine sam tavorio kao ugojeni pacov u manastiru, provlačeći se između hrpa hartije, gledajući u iskrzane mantije i izlizane đonove. Trudim se da se prikažem kakav jesam, jer moj rad je opasan, a, bogme, i naporan. Bojao sam se i kako će ovo da odjekne u firmi, pa i u familiji. Nemam nameru da do dna ispraznim svoje ni tuđe strpljenje. Najzad sam se sudario s dobrom idejom koja može srce da ugreje.
Tu je i još jedna moja sklonost, moj drugi porok: neću biti neskroman ako kažem da sam jedan od boljih gljivara na Fruškoj gori. Nema luga ni u Pomoravlju, kao ni uvale u Sremu i zabrana u Posavini po kojima se nisam šunjao kao prase za tartufom. Sam ili s Gerasimom. Nekako su mi se obe ove stvari poklopile kao da sam dobio na lutriji. Tako mi u jednom snu upade za oko analogija između gljiva i ostavki. I kao što su gljive carstvo živih bića koje imaju sve, a nemaju dušu, kod ostavki je sve prozračnije: ostavke imaju dušu, ali su bez života. Od kada sam krenuo da iznova uređujem život, odluke zasnivam i na orijentaciji. Kod mene ti je ovako: sebe ni na šta ne prisiljavam, sve radim s voljom i sa osmehom. Držim se principa. Uz njih niko ne može da me dovede u nelagodu. Nije oko mene ni sve kao u bajkama, a na neka pitanja i ne umem da odgovorim valjano, jer nemam čvrstinu ubeđenja oficira. Uredno poređani registratori, jeftini albumi za fotografije, kupio ih je Gerasim, za drugu namenu, na rasprodajama u Beču, ilustruju kakav sam karakter i kakav mi je manir. Podsećam i na oružara koji u sanducima drži municiju, u soškama prazne, podmazane puške, u fiokama vojni pribor. Opsednutost urođenom navikom da sve lepo složim, bez ijedne greške u nizu, dovela me je u situaciju da odavno čeznem za hobijem. Kao dete skupljao sam slike fudbalera i životinjsko carstvo, čepove od Vitasoka i bube jelenke probodene čiodom... Tu se i pokazao moj karakter. Maketar nikad nisam bio, ni radio amater. Još kada sam se zaposlio kao arhivar u Transportnom preduzeću Atlantik, počeo sam da odlazim na skupove kolekcionara, naročito onih koji kupuju marke i staro ordenje; divio sam se i kupcima i prodavcima i zavideo im. Tu je, ako ćemo iskreno, i određeni poslovni rizik, jer se stvari moraju kupovati i „na slepo“.
Moja Simonida nije tako loša. A sama je prilično uredna, s obzirom na sve. Moj garderober je složen kao kutija, nema nabora na pantalonama i košuljama, kada izvučem neku stvar, izgleda kao da je tek ispeglana. Simonida je uvidela ovu moju sklonost na vreme; i koliko god joj je odgovarala pedantnost u kući, pa i ona poslovna, nerviralo ju je moje kukanje kako nemam ni usrani hobi. Da bar skupljam upaljače kao Jefrem iz prizemlja, on ih ima dvesta, a najstariji je s Divljeg zapada, navodno je njime Vajat Erp palio cigare, ako je pušio. Tako je moja poslednja maska pred Simonidom pala. Jedno veče, dok smo buljili u reprizu neke domaće serije, ona mi reče: „Najbolje je da skupljaš ostavke.“ Oči su joj bile izgubile boju od monotonije, dete nam je već odavno u Beogradu na studijama, gledala bi me s vremena na vreme. Prvo sam mislio da me kinji, onako, ali kako je i ćutala, upitao sam je: „Kakve ostavke?“ Simonida je vaspitačica u predškolskom, psihologija joj je u malom prstu, a mene čita kao pesmaricu. „Svačije“, rekla je. U tom trenutku sam taman lizao kašiku pekmeza, nisam mogao da verujem na šta cilja. Malo je falilo da se zagrcnem, ali sva sreća da je pored tegle bila i flaša kisele vode. Tako sam krenuo da skupljam ostavke koje ljudi daju preduzeću i kućnom savetu, a onda sam, sve se ovo malo raščulo, počeo dobijati i ostavke s mesta o kojima čovek i ne razmišlja, niti zna da postoje. Od ostavki u partijama, onih blanko i popunjenih, u ministarstvima, upravnika grobalja i pozorišta, do direktora opera i javnih skloništa. Tako sam, i lako i mukotrpno, krčio put među kolekcionarima. Pročulo se brzo da neke ostavke sadrže i delikatne stvari za kojima posebno luduju novinari, gladni krupnih naslova i većeg tiraža. Sve ovo je poprimilo i onu ružnu stranu, postao sam osoba „pod lupom“, kao i svaka osoba s manom i jakom pasijom. Tako da sam bio prinuđen da na otpadu kupim tri metalna ormana, iz doba kada se zajednička vojska raspala, i da na njih stavim po dve, ne samo jednu, Elzet, original mađarske brave, sigurnost hartija je bila u pitanju. Simonida nije mogla da veruje u kakvog sam se kukca pretvorio; pretila je i da će da se razvede, i da nije deteta, ona bi to i učinila. Slučaj joj je vezao ruke, ona me je u ovo i uvalila.
Mesecima sam razmišljao kako da razvrstavam materijal, a onda se dosetih da zbirkama dam imena po gljivama. Ispisao sam imena na hrbatima registratora i albuma: pečurkaste, kopitaste, loptaste, kruškaste, buzdovan, tavičaste, peharaste, uholike, koralne i krompiraste; pod ovih deset naziva mogu da stanu sve vrste ostavki bez razlike. Ne kažem da je ovo najbolji način, ali je meni zanimljivo. Ljudi ne znaju da se gljive i glasine razmnožavaju bespolno, kao i dosijei, uostalom. Kako ono ima u enciklopediji, micelijum, spore, sporangije... mada ima i polnih. Proneo se glas da mogu kolekciju zaveštati nekoj od akademija, zli dusi su čak spletkarili da će to biti akademija u Lundu, pa me sada pritiskaju svi koji misle da treba da ostave trag o razlozima svog uzmicanja. Priznajem da je to duševno poniženje i nelagoda, za mene ovako suvonjavog i krakatog, ali i strast koja je jača od moje volje, pasija i osnova mog karaktera. Bez kolekcije u meni bi se javila praznina nalik na crnu rupu, takav ja nisam rešenje za sebe i familiju, zmija bi sebi pojela rep. Nekada mi je u arhivi bilo lepo, nije ni sada rđavo, ali sumnje od strane rukovodstva su me pogodile. Prvi put u preduzeću zaziru od mene, jer je Jerotije pustio priču da imam i ostavke svih ministara uključujući i sve ministre policije bez izuzetka, zadnjih deset godina. Strepim da neko iz uprave ne pokuša da razgovara sa mnom. Tako, sednem uz jedini prozor u ahivi, i razmišljam o registratorima i albumima pod ključem, dok svetlost nailazi sa istoka, i pitam se kolika im je trajnost. Moram da priznam: bojim se jedino da kakva vlaga ne udari na hartiju.
Pre koju nedelju, posle prilično vremena, otišao sam na berzu ordenja. Jedan penzionisani major, preživeo je logor Loru, a sad skuplja značke, nudio mi je za jednu ostavku Orden Svetog Save, ne znam kog reda. Nisam ni trepnuo. Takve se stvari ne rade. Poverenje ljudi koji su mi doturili sva ova dokumenta ne želim da unovčavam. Istina je, zbog velike količine papira u neposrednom ambijentu, meni je u duši tesno, pa razmišljam kako da pametno rasporedim ostatak života, a da kolekciju ne ugrozim, ne mogu da je se odreknem. Simonida zvoca i kuka, a i dete mi se sprema na master u Barselonu, gde igra Mesi.
("Politika" 05.02.2012.)
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (83)
ZORAN T. POPOVIĆ
ŠERON STOUN
Oni su na vlast došli mirnim putem. Mirno su tenkovima ušetali u narodnu skupštinu.
Upropastili smo sve što je bilo vredno u Srbiji i prešli na evropski sistem vrednosti.
Nije to ludilo. To je samo nezaobilazni deo našeg mentaliteta.
Umro je moj psihijatar. Ubila ga je nervoza.
Popularnost mi nije opala. Potpuni sam anonimus kao i ranije.
Najteže je promeniti sebe. Tako da ne bih hteo da se bavim uzaludnim poslom.
Pojeo sam hranu namenjenu mom psu. Ne mogu da verujem da sam bio tolika džukela.
Smanjivanje administracije je deratizacija.
Rekao sam alkoholu NE, a on ni da čuje.
Meni malo fali da budem sportski tip. Nedostaju mi sami mišići.
Osvojio sam jednu mladu, vitku, zgodnu plavušu kad sam joj rekao: Mogu otac da ti budem!
Šeron Stoun je zaista zgodna žena, koja ima sve. Samo joj još ja falim!
Kum me je upoznao sa jednom zanosnom, platinastom plavušom. Ispostavilo se da je to bila triper kombinacija.
ŠERON STOUN
Oni su na vlast došli mirnim putem. Mirno su tenkovima ušetali u narodnu skupštinu.
Upropastili smo sve što je bilo vredno u Srbiji i prešli na evropski sistem vrednosti.
Nije to ludilo. To je samo nezaobilazni deo našeg mentaliteta.
Umro je moj psihijatar. Ubila ga je nervoza.
Popularnost mi nije opala. Potpuni sam anonimus kao i ranije.
Najteže je promeniti sebe. Tako da ne bih hteo da se bavim uzaludnim poslom.
Pojeo sam hranu namenjenu mom psu. Ne mogu da verujem da sam bio tolika džukela.
Smanjivanje administracije je deratizacija.
Rekao sam alkoholu NE, a on ni da čuje.
Meni malo fali da budem sportski tip. Nedostaju mi sami mišići.
Osvojio sam jednu mladu, vitku, zgodnu plavušu kad sam joj rekao: Mogu otac da ti budem!
Šeron Stoun je zaista zgodna žena, koja ima sve. Samo joj još ja falim!
Kum me je upoznao sa jednom zanosnom, platinastom plavušom. Ispostavilo se da je to bila triper kombinacija.
недеља, 5. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (82)
ZORAN T. POPOVIĆ
JA SAM MAJSTOR
Zahvaljujući beloj kugi više ne moramo da brinemo o budućnosti naše dece.
Ja sam majstor sudoke. Peti dan kako je rešavam!
Prvo je bilo bolje grob nego rob, a tek posle su došle masovne grobnice.
Kinezi kažu da se samo lud čovek dvaput sapliće o isti kamen. A Srbi kažu, treća sreća!
Srbi i Hrvati su zatvorili bolnu stranicu naše zajedničke istorije. I otpočeli novu.
Mi imamo mnogo prijatelja u svetu. Mnogo će se iznenaditi kad im to budemo saopštili.
JA SAM MAJSTOR
Zahvaljujući beloj kugi više ne moramo da brinemo o budućnosti naše dece.
Ja sam majstor sudoke. Peti dan kako je rešavam!
Prvo je bilo bolje grob nego rob, a tek posle su došle masovne grobnice.
Kinezi kažu da se samo lud čovek dvaput sapliće o isti kamen. A Srbi kažu, treća sreća!
Srbi i Hrvati su zatvorili bolnu stranicu naše zajedničke istorije. I otpočeli novu.
Mi imamo mnogo prijatelja u svetu. Mnogo će se iznenaditi kad im to budemo saopštili.
субота, 4. фебруар 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (81)
MILAN TODOROV
ČASOVI SRPSKOG JEZIKA
Ove godine nas sneg nije iznenadio. Iznenadilo nas je samo što pada i u gradovima.
Mnogi zločini ostaju bez kazne. Ali daleko je to još od savršenog zločina.
Vladajuća partija je toliko jaka da može i sama na izbore.
Nisu joj potrebni birači.
Kakav je to hor kad svi pevaju u različitim tonalitetima?
Kad sam izlazio iz auta prišao mi je nepoznat čovek, udario me po nosu i jebao kevu.
Kod nas ni obično parkiranje ne može da prođe bez politike.
Bresplatno dajem časove srpskog jezika.
ČASOVI SRPSKOG JEZIKA
Ove godine nas sneg nije iznenadio. Iznenadilo nas je samo što pada i u gradovima.
Mnogi zločini ostaju bez kazne. Ali daleko je to još od savršenog zločina.
Vladajuća partija je toliko jaka da može i sama na izbore.
Nisu joj potrebni birači.
Kakav je to hor kad svi pevaju u različitim tonalitetima?
Kad sam izlazio iz auta prišao mi je nepoznat čovek, udario me po nosu i jebao kevu.
Kod nas ni obično parkiranje ne može da prođe bez politike.
Bresplatno dajem časove srpskog jezika.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (80)
RADE JOVANOVIĆ
DOSIJE JOVANOVIĆ
Evropska unija je velika ludnica. Zato je nezamisliva bez Srba.
Identifikovali smo sve neprijatelje. Raduju se svakom našem uspehu.
Građanima je vlada ispunila sve želje. Sad traže samo hleba.
Osećam se kao neznani junak. Izgubili su mi dosije.
DOSIJE JOVANOVIĆ
Evropska unija je velika ludnica. Zato je nezamisliva bez Srba.
Identifikovali smo sve neprijatelje. Raduju se svakom našem uspehu.
Građanima je vlada ispunila sve želje. Sad traže samo hleba.
Osećam se kao neznani junak. Izgubili su mi dosije.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (30)
RASTKO ZAKIĆ
PUŠTAŠ ŽENU DA TI ŠETA KUČE
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
A sve misliš, na kratko je, neće,
Zaboravljaš sveži povetarac,
Rujnu zoru i mirisno cveće.
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
A sve misliš, sa psetom je, sama,
Zaboravljaš koliko je samih
I nesrećnih duša među nama.
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
Mislio si, neka šeta, neka!
Zaboravljaš da se možda pita
Ko je jutros na travnjaku čeka.
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
Ne plašiš se da ti na nju krenu
Svi čopori usamljenih duša!
Pusti kuče, čuvaj malo ženu!
PUŠTAŠ ŽENU DA TI ŠETA KUČE
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
A sve misliš, na kratko je, neće,
Zaboravljaš sveži povetarac,
Rujnu zoru i mirisno cveće.
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
A sve misliš, sa psetom je, sama,
Zaboravljaš koliko je samih
I nesrećnih duša među nama.
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
Mislio si, neka šeta, neka!
Zaboravljaš da se možda pita
Ko je jutros na travnjaku čeka.
Puštaš ženu da ti šeta kuče,
Ne plašiš se da ti na nju krenu
Svi čopori usamljenih duša!
Pusti kuče, čuvaj malo ženu!
петак, 3. фебруар 2012.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (55)
MILAN TODOROV
PORODICA
Sašin otac je prošle godine, u svojoj šezdesetoj godini, dobio sina. Ne može se reći dete. Moramo reći sina, jer je i on to Saši tako, ponosno, saopštio preko telefona:
- Dobio sam sina!
Bez ikakvog uvoda. Kao da se to redovno dešava svakome. Da postane brat nekoj kili mesa.
Dobio je dete s drugom ženom, naravno. Ništa čudno. Nakon smrti svoje prve žene a Sašine majke, govorio je svima, da će poludeti od samoće. Saša ga je napustio i otišao sa koleginicom sa studija, tada već njegovom devojkom, u drugi grad, čak u drugi deo zemlje. Bušili su zemlju na severu u potrazi za naftom. Ljudi su ih gledali podozrivo. Njihove kuće i kapije i ograde su podrhtavale i pucketale od siline udaraca naftaških pneupatskih bušilica. Rezultati nisu bili bogznakakvi. Saša i drugovi su se tešili da negde u dubini ove siromašne zemlje postoji blago koje će njihov rad učiniti smislenim. Ponekad su pomišljali čija li je zemlja u tim dubokim pukotinama osamsto metara pa i kilometar u utrobi Planete. Kako su granice svega na ovom svetu nepojmljive. Jednako nepoznate granice zemlje, neba i ljudskih sudbina.
I sad taj moj otac, pomisli Saša. Hoće da veruje da je njegov otac Branko menjao žene iz čiste, razumljive potrebe da ne poludi od samoće. Ali, u dubini mozga zna da nije tako, jer se vezao za prvu koja je naišla. Osim toga bila je mlađa dvadeset pet-šest godina od njega. Tako je Saša nedavno postao brat nekome ko je mlađi od njega skoro četrdeset godina i kome bi on mogao biti deda. Deda - brat.
Sada je od tog događaja prošlo tačno godinu dana. Saša nije otišao da vidi brata kad se rodio. Ni Brana, njegov otac i njegova nova porodica nisu bili na njegovom venčanju. Oženio se nedugo posle očevog radosnog saopštenja. Nije oca uopšte obavestio o svojoj ženidbi. Njih dvoje nikada nisu međusobno mnogo pričali, ali je Saša često imao utisak da su na genetskoj telepatskoj vezi. Uvek je tačno osećao šta se ocu događa. Naročito, u nekim trenucima koji su važni u životu porodice. Znao je kad boluje, recimo. Nikad mu Brana ništa nije govorio o svom bolesnom srcu. Rekao mu je tek onog dana kada je polazio na operaciju. Pa i onda mu ništa nije rekao o svojim strahovima, sumnjama i nadama. Ne, rekao je samo, dok su se na ulazu u bolnički hodnik pozdravljali:
- Ako mi se nešto dogodi, sve je u trećoj fioci.
Saša je znao, na šta stari misli. I majka je sve vredne stvari držala u trećoj fioci tamne polirane komode u dnevnoj sobi. Tu su se nalazile sve porodične priče uvezane u male, jednako debele hrpice slika i dokumenata. I malo ušteđevine za svaki slučaj, kako su govorili.
Ta strašna, crna i duboka treća fioka orahovog ormarića, kao kavez za njihove duše koje lutaju, izbegavajući da se pogledaju u stvarnosti.
Zaista, zašto nikada nisam smeo da se sretnem sa licem svoga oca - pomišljao je često Saša. - S njim onakvim kakav je bio i jeste i onakav kakav ja jesam: slab, nesiguran, u stalnom traženju nekog sklada koji, verovatno, nigde ne postoji?
Saša nikada nije bio samouveren, ni kao sasvim mlad čovek. I još se traži kao što traži sada, za ovu nevidljivu rusku kompaniju crno zlato u ovoj crnoj sirotoj zemlji. Trebalo je svojevremeno da sedne i porazgovara sa ocem. Da mu kaže da neće ići od kuće, da će diplomirati još iste godine, da će dovesti svoju devojku u kuću i oženiti se njome, da će naći posao u kancelariji, da će poštovati očevo pravo da nakon majčine smrti ima prijateljicu, ali da neće moći da se pomiri s tim da se otac ponovo oženi, jer bi time povredio njegovo sećanje na detinjstvo, na porodični sklad i mir koji je danas nepovratno iza njega. Mogao je da očekuje njegovo protivljenje, da oseti njegovu želju za životom, ritanje njegovog bolesnog, bednog srca; najzad njegovo pravo na život posle majčinog odlaska. Trebalo je da se suočava sa njegovim frustracijama koje bi takve sinovljeve reči, svakako, probudile u njemu.Trebalo je da gleda svog oca kako mrzovoljno manjka i poboljeva, s osećajem da je uskraćen sa ostatak života ili pak da, dok mu rastu unuci, u njemu raste zadovoljstvo što se spasio od stida poznih ljudskih strasti i podupreo neki novi život. Trebalo je da mu ponudim neki hobi, mislio je često Saša. Ljudi polude od nepodnošljivosti života ukoliko nemaju neku svesno i namerno izabranu ludost.
Ali, njegov otac je svakim damarom svog bila pokazivao da ga to ne zanima. Želeo je da ga stalno hvale. On, koji je uvek bio skroman, gotovo neprimetan dok je majka bila živa, sada je voleo da mu se kaže kako dobro izgleda za svoje godine. Nesvestan da je rečenica "izgledati dobro za svoje godine" sama po sebi sramotna, neprikladna i, najzad, nepotrebna. Da sam ranije video svog oca ovakvog kakvog sam ga viđao posle majčine smrti, mislio je Saša, možda se ne bih ni oženio. Naravno da je to preterivanje. Ipak je srećan što je drugačije, što Nina ide svuda sa njim, što se kupaju u Zlatici, što imaju svoju stolicu za ljuljanje u najskromnijoj naftaškoj baraci.
Tu stolicu su doneli čak iz Pariza u kojem su bili na svom svadbenom putovanju. Našli su je u gomili takozvanog kolonijalnog nameštaja u onim širokim, beskrajno zapretenim ulicama pariskog buvljaka.
I ta stolica sada putuje sa njima, kao nešto više od fizičke terapije posle napornog pešačenja. l kao neki prećutno dogovoreni pokušaj Saše i Nine da stvari nakon godina njihanja vrate u ravnotežu.
I sada taj očev besmisleni poziv da dođe na prvi rođendan njegovog sina a Sašinog nenadanog brata, potpuno ga je zbunio. Kao i njegovog oca, uostalom. Imao je, kad se javio, mek glas kao i uvek, ali nesiguran. Poziv se naravno odnosio samo na Sašu. Moj otac je opet neuviđajan, pomisli Saša. Zato mu je rekao:
- Nisam siguran da možemo doći.
Namerno je govorio u množini. Želeo je da ga upozori da ne može tako nipodaštavajući da se ponaša prema njegovoj ženi.
Nina je u tom trenutku prelistavala neki ženski časopis i kada je Saša to izgovorio napućila je usne kao da se ljuti i smeje istvoremeno. Voleo je taj izraz njenog lica, to saznanje da je sve među ljudima dozvoljeno ako ga na kraju prevedu na jezik radosti. Ona se uvek svemu radovala. Radovala se odlasku na rođendan tog njegovog malog brata. Bila je mudrija od njega.
- Potrebno ti je to, videćeš. - kazala je mirno i odlučno.
Saša je gledao kroz prozor.
- Pada sneg, rekao je kao da je to nešto što proizvodi njegovu upornu neodređenost.
- Za iduću nedelju najavljuju ledene dane. Moći ćemo sve da ostavimo i otputujemo u N. na tu godišnjicu.
- Problem je u tome, što ja više ništa ne očekujem od oca.
- Ali, on očekuje od tebe - rekla je Nina i spustila mu glavu u krilo. - Kako to ne razumeš?
U porodičnoj kući te večeri nije bilo onoliko svetla koliko su očekivali. Biće to monodrama za mog oca, pomisli Saša pakosno. Neverovatno je kako sada malo zna o svom ocu. Mračni zasvođeni ulaz, neki splet indijskih bambusa u obliku maske koja se klati i lupka na vetru.
- Stigao si - otac je prvi progovorio.
- Ovo je moja žena, Brano - reče premda ga ranije nije zvao tako.
Očevo lice je bilo široko i belo, lice umornog čoveka.
Unutra je neka crna mlada žena sa dubokim, ispijenim očima ljuljala dete u Čikovim kolicima - ljuljašci.
- Oprostite - rekla je. Zatim se obratila Saši, pružajući mokru ruku – Aleksandre, molim te da mi ne zameriš.
Bila je kratko ošišana što je njenim velikim očima davalo utisak uplašenosti.
Saša je u nelagodi prebrojao jabuke u staklenoj činiji na onoj njihovoj staroj komodi. Kad nije znao kako da se ponaša, brojao je predmete koje inače ne bi zapažao. Bilo je, tačno, dvanaest žutih jabuka. Dvanest, harmoničan broj - pomisli. U prostoriji se osećao dobro poznati miris kaljeve peći na drva, koji se uvek šunjao kućom u zimskim svečanostima. Otac se baš potrudio.
Postepeno je prestajao da bude nestrpljiv. Nije mu više bilo nesnošljivo pri pomisli na ulazak u očev novi život. Žene su se vrlo brzo sporazumevale. Nina je uzela dete u naručje.
- Mali je sjajan - rekao je Saša i oprezno kao da bi mogao nešto da polomi podigao detetovu glavicu i nespretno tutnuo krupnu novčanicu ispod jastučića u koji je dete bilo povijeno. Mali ga je gledao nebeskim očicama, kao da je bio svestan nevinosti položaja u kome se nalazio.
Izdanak tela mog oca! Ono što sam i sam bio, i što jesam! - pomisli u trenu Saša.
Odjednom oseti da je to sva istina o životu i da ne postoji ništa drugo. Ni pre ni posle.
Otac ga tada zagrli, tačnije oprezno pokrenu ruku i, kao na usporenom snimku, položi je na Sašina ramena. Mišica mu je topla, miriše na domaći sapun pomisli Saša. Opet ga je prozreo, te kao i uvek u onim "nekim" trenucima oseti da više nema egocentrizma u starom. Bio je upravo to što jeste. Njegov okopneli otac.
Saša se sada osećao kao krivac, kao da se do ovog trena u odnosu na oca i njegov život, pretvarao da je neko ko u stvari nije nikad bio.
Ali, otac to sigurno nije mogao znati kad je rekao:
- Uvek se možeš vratiti. Stan na spratu čeka na tebe i tvoju porodicu.
PORODICA
Sašin otac je prošle godine, u svojoj šezdesetoj godini, dobio sina. Ne može se reći dete. Moramo reći sina, jer je i on to Saši tako, ponosno, saopštio preko telefona:
- Dobio sam sina!
Bez ikakvog uvoda. Kao da se to redovno dešava svakome. Da postane brat nekoj kili mesa.
Dobio je dete s drugom ženom, naravno. Ništa čudno. Nakon smrti svoje prve žene a Sašine majke, govorio je svima, da će poludeti od samoće. Saša ga je napustio i otišao sa koleginicom sa studija, tada već njegovom devojkom, u drugi grad, čak u drugi deo zemlje. Bušili su zemlju na severu u potrazi za naftom. Ljudi su ih gledali podozrivo. Njihove kuće i kapije i ograde su podrhtavale i pucketale od siline udaraca naftaških pneupatskih bušilica. Rezultati nisu bili bogznakakvi. Saša i drugovi su se tešili da negde u dubini ove siromašne zemlje postoji blago koje će njihov rad učiniti smislenim. Ponekad su pomišljali čija li je zemlja u tim dubokim pukotinama osamsto metara pa i kilometar u utrobi Planete. Kako su granice svega na ovom svetu nepojmljive. Jednako nepoznate granice zemlje, neba i ljudskih sudbina.
I sad taj moj otac, pomisli Saša. Hoće da veruje da je njegov otac Branko menjao žene iz čiste, razumljive potrebe da ne poludi od samoće. Ali, u dubini mozga zna da nije tako, jer se vezao za prvu koja je naišla. Osim toga bila je mlađa dvadeset pet-šest godina od njega. Tako je Saša nedavno postao brat nekome ko je mlađi od njega skoro četrdeset godina i kome bi on mogao biti deda. Deda - brat.
Sada je od tog događaja prošlo tačno godinu dana. Saša nije otišao da vidi brata kad se rodio. Ni Brana, njegov otac i njegova nova porodica nisu bili na njegovom venčanju. Oženio se nedugo posle očevog radosnog saopštenja. Nije oca uopšte obavestio o svojoj ženidbi. Njih dvoje nikada nisu međusobno mnogo pričali, ali je Saša često imao utisak da su na genetskoj telepatskoj vezi. Uvek je tačno osećao šta se ocu događa. Naročito, u nekim trenucima koji su važni u životu porodice. Znao je kad boluje, recimo. Nikad mu Brana ništa nije govorio o svom bolesnom srcu. Rekao mu je tek onog dana kada je polazio na operaciju. Pa i onda mu ništa nije rekao o svojim strahovima, sumnjama i nadama. Ne, rekao je samo, dok su se na ulazu u bolnički hodnik pozdravljali:
- Ako mi se nešto dogodi, sve je u trećoj fioci.
Saša je znao, na šta stari misli. I majka je sve vredne stvari držala u trećoj fioci tamne polirane komode u dnevnoj sobi. Tu su se nalazile sve porodične priče uvezane u male, jednako debele hrpice slika i dokumenata. I malo ušteđevine za svaki slučaj, kako su govorili.
Ta strašna, crna i duboka treća fioka orahovog ormarića, kao kavez za njihove duše koje lutaju, izbegavajući da se pogledaju u stvarnosti.
Zaista, zašto nikada nisam smeo da se sretnem sa licem svoga oca - pomišljao je često Saša. - S njim onakvim kakav je bio i jeste i onakav kakav ja jesam: slab, nesiguran, u stalnom traženju nekog sklada koji, verovatno, nigde ne postoji?
Saša nikada nije bio samouveren, ni kao sasvim mlad čovek. I još se traži kao što traži sada, za ovu nevidljivu rusku kompaniju crno zlato u ovoj crnoj sirotoj zemlji. Trebalo je svojevremeno da sedne i porazgovara sa ocem. Da mu kaže da neće ići od kuće, da će diplomirati još iste godine, da će dovesti svoju devojku u kuću i oženiti se njome, da će naći posao u kancelariji, da će poštovati očevo pravo da nakon majčine smrti ima prijateljicu, ali da neće moći da se pomiri s tim da se otac ponovo oženi, jer bi time povredio njegovo sećanje na detinjstvo, na porodični sklad i mir koji je danas nepovratno iza njega. Mogao je da očekuje njegovo protivljenje, da oseti njegovu želju za životom, ritanje njegovog bolesnog, bednog srca; najzad njegovo pravo na život posle majčinog odlaska. Trebalo je da se suočava sa njegovim frustracijama koje bi takve sinovljeve reči, svakako, probudile u njemu.Trebalo je da gleda svog oca kako mrzovoljno manjka i poboljeva, s osećajem da je uskraćen sa ostatak života ili pak da, dok mu rastu unuci, u njemu raste zadovoljstvo što se spasio od stida poznih ljudskih strasti i podupreo neki novi život. Trebalo je da mu ponudim neki hobi, mislio je često Saša. Ljudi polude od nepodnošljivosti života ukoliko nemaju neku svesno i namerno izabranu ludost.
Ali, njegov otac je svakim damarom svog bila pokazivao da ga to ne zanima. Želeo je da ga stalno hvale. On, koji je uvek bio skroman, gotovo neprimetan dok je majka bila živa, sada je voleo da mu se kaže kako dobro izgleda za svoje godine. Nesvestan da je rečenica "izgledati dobro za svoje godine" sama po sebi sramotna, neprikladna i, najzad, nepotrebna. Da sam ranije video svog oca ovakvog kakvog sam ga viđao posle majčine smrti, mislio je Saša, možda se ne bih ni oženio. Naravno da je to preterivanje. Ipak je srećan što je drugačije, što Nina ide svuda sa njim, što se kupaju u Zlatici, što imaju svoju stolicu za ljuljanje u najskromnijoj naftaškoj baraci.
Tu stolicu su doneli čak iz Pariza u kojem su bili na svom svadbenom putovanju. Našli su je u gomili takozvanog kolonijalnog nameštaja u onim širokim, beskrajno zapretenim ulicama pariskog buvljaka.
I ta stolica sada putuje sa njima, kao nešto više od fizičke terapije posle napornog pešačenja. l kao neki prećutno dogovoreni pokušaj Saše i Nine da stvari nakon godina njihanja vrate u ravnotežu.
I sada taj očev besmisleni poziv da dođe na prvi rođendan njegovog sina a Sašinog nenadanog brata, potpuno ga je zbunio. Kao i njegovog oca, uostalom. Imao je, kad se javio, mek glas kao i uvek, ali nesiguran. Poziv se naravno odnosio samo na Sašu. Moj otac je opet neuviđajan, pomisli Saša. Zato mu je rekao:
- Nisam siguran da možemo doći.
Namerno je govorio u množini. Želeo je da ga upozori da ne može tako nipodaštavajući da se ponaša prema njegovoj ženi.
Nina je u tom trenutku prelistavala neki ženski časopis i kada je Saša to izgovorio napućila je usne kao da se ljuti i smeje istvoremeno. Voleo je taj izraz njenog lica, to saznanje da je sve među ljudima dozvoljeno ako ga na kraju prevedu na jezik radosti. Ona se uvek svemu radovala. Radovala se odlasku na rođendan tog njegovog malog brata. Bila je mudrija od njega.
- Potrebno ti je to, videćeš. - kazala je mirno i odlučno.
Saša je gledao kroz prozor.
- Pada sneg, rekao je kao da je to nešto što proizvodi njegovu upornu neodređenost.
- Za iduću nedelju najavljuju ledene dane. Moći ćemo sve da ostavimo i otputujemo u N. na tu godišnjicu.
- Problem je u tome, što ja više ništa ne očekujem od oca.
- Ali, on očekuje od tebe - rekla je Nina i spustila mu glavu u krilo. - Kako to ne razumeš?
U porodičnoj kući te večeri nije bilo onoliko svetla koliko su očekivali. Biće to monodrama za mog oca, pomisli Saša pakosno. Neverovatno je kako sada malo zna o svom ocu. Mračni zasvođeni ulaz, neki splet indijskih bambusa u obliku maske koja se klati i lupka na vetru.
- Stigao si - otac je prvi progovorio.
- Ovo je moja žena, Brano - reče premda ga ranije nije zvao tako.
Očevo lice je bilo široko i belo, lice umornog čoveka.
Unutra je neka crna mlada žena sa dubokim, ispijenim očima ljuljala dete u Čikovim kolicima - ljuljašci.
- Oprostite - rekla je. Zatim se obratila Saši, pružajući mokru ruku – Aleksandre, molim te da mi ne zameriš.
Bila je kratko ošišana što je njenim velikim očima davalo utisak uplašenosti.
Saša je u nelagodi prebrojao jabuke u staklenoj činiji na onoj njihovoj staroj komodi. Kad nije znao kako da se ponaša, brojao je predmete koje inače ne bi zapažao. Bilo je, tačno, dvanaest žutih jabuka. Dvanest, harmoničan broj - pomisli. U prostoriji se osećao dobro poznati miris kaljeve peći na drva, koji se uvek šunjao kućom u zimskim svečanostima. Otac se baš potrudio.
Postepeno je prestajao da bude nestrpljiv. Nije mu više bilo nesnošljivo pri pomisli na ulazak u očev novi život. Žene su se vrlo brzo sporazumevale. Nina je uzela dete u naručje.
- Mali je sjajan - rekao je Saša i oprezno kao da bi mogao nešto da polomi podigao detetovu glavicu i nespretno tutnuo krupnu novčanicu ispod jastučića u koji je dete bilo povijeno. Mali ga je gledao nebeskim očicama, kao da je bio svestan nevinosti položaja u kome se nalazio.
Izdanak tela mog oca! Ono što sam i sam bio, i što jesam! - pomisli u trenu Saša.
Odjednom oseti da je to sva istina o životu i da ne postoji ništa drugo. Ni pre ni posle.
Otac ga tada zagrli, tačnije oprezno pokrenu ruku i, kao na usporenom snimku, položi je na Sašina ramena. Mišica mu je topla, miriše na domaći sapun pomisli Saša. Opet ga je prozreo, te kao i uvek u onim "nekim" trenucima oseti da više nema egocentrizma u starom. Bio je upravo to što jeste. Njegov okopneli otac.
Saša se sada osećao kao krivac, kao da se do ovog trena u odnosu na oca i njegov život, pretvarao da je neko ko u stvari nije nikad bio.
Ali, otac to sigurno nije mogao znati kad je rekao:
- Uvek se možeš vratiti. Stan na spratu čeka na tebe i tvoju porodicu.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (54)
RATKO DANGUBIĆ
ČEKA DA SE UMORIM
Postoje događaji u kojima se ne može svako snaći. Toliko sam pošten da ovu stvar moram da kažem unapred. Ako ništa drugo, bar znam kakav je Petrović. I danas se zadovoljno osmehivao: oko vrata mu je stalno nekakav navijački šal, kao da je bokser koji ulazi u ring. Voli da vodi razgovor sa svima, ali po kružoocima. Kada on krene s pričom, uvek osetim nalet nečega što moram nazvati sumnjom. Priča danas kako je molio, u crkvi Svetog Nikole, Boga da mu da preporuku za istoriju; da se i on nađe među velikanima. Jedan mu dobacuje: Dijalektičar. Priča kako se uverio da se Bog smeje posebno. Kafe u kome smo sedeli kao inventar je veliki, pretrpan. Priča Petrović kako se Bog nije oglašavao dugo u snu, kako je čekao da se on umori od želje. Mihajlov ga je ubeđivao da je među prijateljima, da ne mora da preteruje, od priče ne može da se zatrudni. Priča Petrović kako je Bog želeo da čuje njegovo mišljenje o njemu samom. Po svemu kako govori, vidi se da Bog, ni u snu, nije lakomislen. Priča Petrović da Bog izgleda kao da ima pedeset godina: preplanuo je od sunca, kao da je plejboj. U krug onih slušaju, osvetljenih stonim lampama, upade, iz sporedne sobe za pušenje, mršava prilika, pogrbjen starac, pa pre nego se brzo povuče, reče: Umakao sam đavolu s lopate. Priča Petrović kako mu je Bog, u ovome snu, obećao prepruku za dostojno mesto u istoriji. Za vreme razgovora kroz kafanu je prošlo mnoštvo uniformisanih ljudi: sve viši jedan od drugoga. Nisu govorili ili nisu želeli da govore zato što nije ni trebalo. Mihjlov se smeje, i vrti glavom na sve što Petrović govori. Kratko mu kaže: Dok si ti s nama, mi nećemo znati zašto smo ovde. Prvi put u toku razgovora Petrović je napravio pauzu dužu nego što je priča tražila.
Пријавите се на:
Постови (Atom)