(fikcija)
Sve popularniji gradski radio emitovao je centralni program na mađarskom i takozvani lokalni na srpskom jeziku. Lokalni program je imao dobru muziku. Slušali smo ga pomoću male, okrugle metalne slušalice slične onom delu telefona koji se prislanja na uho. Bio je to primitivni primerak detektora sa silicijumom. Umesto antena koristili smo oluke. Iz njihovih mračnih dubina sa zadahom ruševnih periferijskih kuća, do nas su u talasima stizali glasovi dalekih svetova.
Trudili smo da tu negde, u građevini novog vremena, prepoznamo sebe.
A kad je kiša padala, tada bismo, kao zaverenici neke nove slobode utamničeni u svojim sobičcima, lokalni radio slušali tako što bismo žičicu iz one slušalice ugurali u nulti otvor na strujnoj utičnici.
U to vreme još nisam ni slutio da ću se jednog dana zaposliti kao novinar u radiju. Slučajno sam u listu „Dan“ video da je lokalni radio raspisao konkurs za novinara pripravnika. U to vreme sam kupovao „Dan“ najviše u iščekivanju objavljenih prvih sopstvenih tekstova. Bile su to male vesti sa besmislenih vojnih vežbi takozvanih teritorijalaca na poligonu na Fruškoj gori.
Poslao sam pismenu prijavu i, na moje iznenađenje, prošao na konkursu. Prvom na kome sam uopšte učestvovao. Tako sam postao pripravnik, na određeno vreme.
U početku sam imao, činilo mi se, ponižavajući radni zadatak. On se sastojao u tome da nekoliko puta dnevno sročim najavu programa za naredne sate. Ništa lakše, pomislio sam. Međutim, nije bilo tako. Trebalo je svaku rečenicu početi nekim novim sklopom. „U dvanaest časova i pet minuta na našem programu...Dok ćete u trinaest časova imati priliku...A za ljubitelje klasične muzike, Vivaldi ...Antonio Vivaldi!“
Kako su me samo, onda, mučile te jednostavne rečenice!
Posle nekoliko meseci radio sam već kao dežurni novinar u jutarnjem programu.
Dežurao sam pored teleprintera na skupljanju i odabiranju vesti.
Bio sam sluđen od nespavanja. Dolazio bih iz grada u tri a već u pola četiri ujutro morao na posao. Autobusom, prvom trojkom. Smena je počinjala u četiri ujutro a jutranji program koji će trajati do deset pre podne, startovao je u pet.
Sa mnom je dežurala i daktilografkinja Jelena Srzentić oko koje su obletali svi novinari a posebno glavni urednik Bubalo.
Inače, bilo je jezivo dosadno.
Ali, to je bilo ono srećno vreme, možda najsrećnije u mom životu, vreme kada se još ništa nije dešavalo sa mnom.
Jednog jutra predložio sam Jeleni da se takmičimo u brzom kucanju.
Bio sam neverovatno brz u pisanju vrlo kratkih formi.
Uvukli smo papire u one glomazne kancelarijske „Olimpije“.
Imali smo pred sobom tekst iz revije „Svet prirode“. Bacili smo pogled na strogi profesionalni radijski sat, koji je velikom sekundarom štrickao sve vreme ovog sveta i krenuli.
Udarao sam manijački po mehaničkoj tastaturi.
„Nestanak velikog broja pčela počeo se primećivati u svetu kroz opadanje zaliha voća i povrća za čije su oprašivanje najzaslužnije upravo pčele. Još je Albert Ajnštajn ispravno zaključio kako bi s nestankom pčela čoveku ostalo još četiri godine života. Izgleda da se čovečanstvo sada nalazi upravo u tom stadijumu...“
Završio sam kucanje teksta o tragediji pčela koja će već sutra svakako postati tragedija ljudskog roda i podigao pogled. Jelena je već izvukla svoj besprekorno otkucani tekst u kome je dodala još nekoliko reči iz vesti.
„Trećina pčela na svetu već je nestala a kao uzrok navodi se loše vreme, insekticidi i parazitski crvi.“
Onda je zazvonio telefon. Majka mi je, jecajući, javila da je otac umro.
Nedelju dana posle sahrane oca otišao sam na služenje vojnog roka, najpre u Pulu a zatim u Zadar. Jugoslovenska mornarica!
Dvaput sam za te dve godine dolazio u varoš N., ali nisam nikada otišao do radija. Držao sam se starog društva iz kraja. Verovao sam da je radio, za koji me je najpre vezivalo osećanje sigurnosti a zatim užasno osećanje straha i bespomoćnosti izazvane neočekivanom i naglom očevom smrću, za mene završena epizoda. Osim toga, gotovo ni sa kim od kolega novinara nisam uspeo da, u tom kratkom vremenu svog bavljenja radijskim novinarstvom, stvorim prisniji odnos. Osim, možda sa Jelenom Srzentić na čije telo nagnuto nad tastaturom nisam mislio kao na predmet želje poput većine drugih muških članova redakcije, već pre kao na osobu kojoj nisam dorastao, ne samo kao muškarac, nego čak ni kao kolega.
Posle dvadeset i tri meseca i koji dan još, omršaveo petnaest kilograma, jedne mokre jeseni, vratio sam se iz vojske i već drugog jutra, na Bulevaru oslobođenja, ponovo ugledao Jelenu.
Pravio sam se da je ne primećujem. Prišao sam kiosku za prodaju novina i kupio cigare i NIN. Namerno sam se duže nego što je bilo potrebno zadržao prebrojavajući vraćeni novac. Zatim sam, ne odmičući se ispod cirkuski šarene streje novinskog kioska, otvorio paklicu i prebirajući po vrhovima čvrsto zbijenih cigareta nasumce uzeo jednu, ovlažio je jezikom i pripalio upaljačem.
Nosio sam nešto samorazarajuće u svom karakteru. U to nije bilo nikakve sumnje.
Po povratku iz Jugoslovenske narodne armije ozbiljno sam odlučio da postanem mornar na šlepu i molio sam neke drugare koji su radili u luci na obali Dunava da me obaveste ukoliko JRB bude tražila brodarce.
Nije me brinula mizerna plata, beznačajan društveni status niti nemogućnost da svoje stavove javno izražavam. Sve ono što sam možda mogao u Radiju. Naprotiv! Želeo sam da plovim od Regensburga do Crnog mora, sitan i neprimetan, kao pesak Dunava!
Osećao sam se napušteno i iznevereno. Mrzeo sam očevu smrt. Mrzeo sam način na koji me je teško rasturila.
U pokušajima da se zaposlim na nekom dunavskom brodu ili šlepu nisam imao uspeha.
Vrlo brzo sam shvatio da je svet dunavskih brodova, svet koji se davi u mulju. Tegljači su retko plovili jer nisu imali šta da vuku. Prazne barže su kao uklete trunule u priobalju. Mornari na njima, oni s kojima sam pričao, bili su uglavnom pomoravski i sremski seljaci koji bi bežali kući na nekoliko dana nedeljno da obrade svoje njive prepuštajući šlepove lopovima, talasima i rđi koja ih je beznadežno izjedala.
Pošto nisam mogao da nađem posao, rešio sam da najzad diplomiram. Ostao mi je još poslednji, najteži ispit na Filozofskom fakultetu, svetska književnost.
Najveću sobu u kući u koju sam se uselio posle vojske, upravo onu sobu u kojoj je otac izdahnuo, pretvorio sam u čitaonicu. U njoj sam slagao knjige bukvalno na metre, po patosu. Ruse, Grke, Engleze, Francuze. Danju bih, uglavnom, spavao. Čitao sam noću. Tada sam mogao najbolje da se koncentrišem.
Jednom, iza ponoći, čeprkajući po dnu velikog očevog ormana s ogledalom, slučajno sam nabasao na onaj mali limeni radio koji sam nekad slušao na žicu utaknutu u struju. Pregledao sam ga. Bio je ispravan. Spojio sam diodu sa nultom pozicijom u strujnoj utičnici i začuo Jelenin glas iz metalne slušalice. Dakle, sada je bila voditeljka. Pozivala je slušaoce da zajedno s njom kreiraju temu za program te noći.
Znao sam broj telefona u studiju napamet. Jelena Srzentić se javila i odmah me uključila u program. Nisam se predstavljao. Znala je veoma dobro ko sam. Predložio sam joj da tema te noći bude - mulj.
Priču sam počeo o onim brodovima okovanim muljem da bismo vrlo brzo slkiznuli u mulj naših duša. Koliko smo mogli, klonili smo se dnevne politike i priču vodili servilno, sentimentalnom linijom prilično komplikovanih muško-ženskih sudbina.
Povremeno bi se u program uključio neki razbuđeni slušalac. Kako je vreme odmicalo, bilo ih je sve više. Naročito često su se javljale nezadovoljne, izneverene žene.
Noć je neosetno prolazila.
Uz Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“. Svaki novi sat započinjali smo jednim Vivaldijevim godišnjim dobom.
Sutradan oko podneva, pozvao me je Bubalo i onim svojim rakijskim baritonom rekao:
- Žao mi je što ste svojevremeno onako napustili našu malu redakciju, kolega, jer ste noćas sa uspehom položili pripravnički ispit.
S pravom sam pretpostavljao da će glavni urednik biti zadovoljan programom te noći.
Eto, tako sam dobio novi, stari posao. Postao sam mlađi saradnik na neodređeno vreme, u lokalnom radiju.
Zahvaljujući mulju, pomislih. Mulju u kome je zaglibljen čitav taj mali radio i taj njegov urednik sa tom noćnom voditeljkom, svojom ljubavnicom i ja sa svojom upravo prodanom dušom.
Mulj koji nas povezuje kao kraj ili kao početak a da ne znamo pouzdano čega kraj i čega početak.
среда, 30. мај 2012.
RATKO DANGUBIĆ: CIPELE S BLOKEJIMA
To kako ja gledam na događaje i ljude, treba porediti sa posmatranjem kroz zaleđen, tu i tamo otopljen prozor. Ne mogu da zaspem rano, pa onda zapisujem misli koje ne volim da zaboravim. Mene zovu knjigovođa smrada, jer ja na gradskoj deponiji evidentiram kamione koji dovoze gradsko đubre. Ne vodim dnevnik da bi pokazao koliko sam mudar ili depresivan, niti da ostavim trag u vremenu. Mene je komunizam obrazovao i izveo na put i ja danas nemam kome za svoje nauke da zahvalim. Postoji surovi mangupluk kod ljudi koji svoju intimu izvrću pred ljudima, kao da je koža odranog ovna. Politika i demokratija mi ne dodiruju srce; ja volim da se bavim svakodnevnim stvarim, ljudima i njihovim mukama. Ponekad mi i prijatelji, nesvesno, doturaju i sami kakvo zapažanje, kao da je fraklić rakije, da nazdravimo. Sve je ovo, bogami, skoro spontano, bez zadnje namere. Ima među mojim drugovima i onih koji ne mogu da izdrže, a da ne lanu kakvu stvar protiv vlasti. Eto Jerotija: pravi je filozof, ali i jegulja. Ili onaj rošavi Božidar sa velikim nosom, onaj koji neprekidno ponavlja neku izreku: Mačka i loza ne mogu bez čoveka. Taj se, onako ružan, ženio tri puta, a bio je član komunističke partije. Na njemu stalno landara Barebri mantil, ima mu, najmanje, dvadeset godina, kao da svima treba da pokaže da je bio u Londonu, a nije da nije bio: ko zna koliko puta ga je snimila kamera na ulaznim vratima MI6. Hteo sam da ostavim trag u dnevniku kako je moj deda na Solunskom frontu zaljubio se u neku irsku bolničarku, ali ovo danas nikoga ne zanima. Jedva se povratio od ove strane ljubavi kada je upoznao jedru Milojku, moju pokojnu babu. Meni je jednom pričao da je zbog Irkinje naučio stepovanje i kupio one njihove cipele sa blokejima. To se nakada zvala ljubav, ljudi su se oduševljavali i plakali. On je zapravo samo bio mlad i oslobođen straha da će poginuti. Iz njega je sa njegovih dvadeset i sedam godine snaga izbijala kada se oporavio od ratne gladi. Umeo je da se smeje i voleo je i rakiju. On me je i nagovorio da vodim dnevnik. Treba i reči da se žvaću kao hleb, lakše se svare, rekao je. Njegovom ocu Manojlu bilo je drago da se nije oženio Irkinjom, mada su one kulturnije i pegavije od naših. Danas je kroz deponiju progrmelo sedam kamiona, a šoferi se najviše žale na smrad i male plate. Šta ja da kažem?
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (142)
ZORAN T. POPOVIĆ
ŽUTE MAJICE
Večiti derbi je protekao bez ijednog incidenta, tako da nije opravdao očekivanja.
Rado ide Srbin u vojnike, jer mir nema alternativu.
Čije boje danas brane kameleoni?
Da bi se razlikovali od onih koji nemaju šta da jedu, štrajkači glađu su u žutim majicama.
Kako javlja naš specijalni izveštač iz Somalije, nije istina da smo mi gladan narod.
Poslodavac ni ovog meseca nije isplatio zaposlene, jer on prezire novac.
Poseta Hilari Klinton bila je potpuni promašaj. Srbima bi više prijala Monika Levinski.
ŽUTE MAJICE
Večiti derbi je protekao bez ijednog incidenta, tako da nije opravdao očekivanja.
Rado ide Srbin u vojnike, jer mir nema alternativu.
Čije boje danas brane kameleoni?
Da bi se razlikovali od onih koji nemaju šta da jedu, štrajkači glađu su u žutim majicama.
Kako javlja naš specijalni izveštač iz Somalije, nije istina da smo mi gladan narod.
Poslodavac ni ovog meseca nije isplatio zaposlene, jer on prezire novac.
Poseta Hilari Klinton bila je potpuni promašaj. Srbima bi više prijala Monika Levinski.
уторак, 29. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (141)
RADE JOVANOVIĆ
NA NASLOVNOJ STRANI
Srbija ne može zalutati. Ovo nikuda ne vodi.
Zna narod imena krivaca. Zaokružio ih je prilikom glasanja.
Nema potrebe da okrećemo drugi list. Krivci su na naslovnoj strani.
Ne znamo šta nas sutra čeka. Prošlost je uvek znala da nas iznenadi.
Narod jedva preživljava. No i tome će se stati na put.
NA NASLOVNOJ STRANI
Srbija ne može zalutati. Ovo nikuda ne vodi.
Zna narod imena krivaca. Zaokružio ih je prilikom glasanja.
Nema potrebe da okrećemo drugi list. Krivci su na naslovnoj strani.
Ne znamo šta nas sutra čeka. Prošlost je uvek znala da nas iznenadi.
Narod jedva preživljava. No i tome će se stati na put.
понедељак, 28. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (140)
ZORAN T. POPOVIĆ
INTIMA
U zemlji gladnih vladaju oni kojih smo svi siti.
Svi kažu da nam je zdravstvo bolesno. Kakvi su nam onda tek pacijenti?
Šta mislim o starosti? To vam ide s godinama.
Mi živimo u mraku. Tako je mnogo intimnije.
Kladite se uvek da vas žena vara. To je čista sigurica.
Ima onih koji misle da smo mi neki divljaci. E takve mi nabijamo na kolac.
Kod nas nema mnogo pravih opozicionara. Sve su to izolovani slučajevi.
INTIMA
U zemlji gladnih vladaju oni kojih smo svi siti.
Svi kažu da nam je zdravstvo bolesno. Kakvi su nam onda tek pacijenti?
Šta mislim o starosti? To vam ide s godinama.
Mi živimo u mraku. Tako je mnogo intimnije.
Kladite se uvek da vas žena vara. To je čista sigurica.
Ima onih koji misle da smo mi neki divljaci. E takve mi nabijamo na kolac.
Kod nas nema mnogo pravih opozicionara. Sve su to izolovani slučajevi.
петак, 25. мај 2012.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (93)
MILAN TODOROV
KAFANA U JURIŠIĆEVOJ
Za vreme Korejskog rata, koga se verovatno više niko ne seća, kafana u Jurišićevoj u Petrovaradinu, koja se do tada jednostavno zvala „Kuglana“, pošto je zapravo bila bife za kuglaše i njihove navijačice, preko noći je promenila ime u „Koreja“.
Bila je, doduše, poznata po surovim tučama keglama sa olovnim dnom, užasnim ali sa današnjeg stanovišta nevinim makljažama Miše Životinje, Đoke Žuje, Slavka Glavonje i sitnog ali podmuklog Jakoba Ivančića.
Ipak, tek dobivši naziv „Koreja“ kafana gazda Save udbaša postala je čuvena.
Tu su svirale najbolje bande, jeo se najljući kotlić i pevala je sve popularnija Sena, za koju se u ono vreme tvrdilo da vodi ljubav sve vreme praveći od svoga tela most.
Rat u Koreji se završio pobedom onih koji uvek pobeđuju.
Sena se udala za jednog drtavog industrijalca iz Frankfurta, a Miša Životinja je otišao u Pariz, gde je u jednoj glupoj saobraćajnoj nesreći izgubio nogu.
Kafanica je opet bila obična kuglana sa poslugom u obliku tuberkolozne Ševčićke, kojoj je bilo dovoljno da zaradi koji dinar za cigare i komovicu.
Gazda Sava je bio očajan.
Slavko Glavonja bi tada dolazio da ga nervira. Naručivao bi špricer i posle trećeg zvao gazdu da se glasno pred svima požali kako mu kelner već treći put zaredom donosi vodu u loše opranoj vinskoj čaši.
Gazda Sava bi tada potezao pištolj i Glavonju izbacivao napolje bez obaveze da izmiri račun.
Međutim, život je išao svojim tokom i nešto se gadno zakuvalo u Šangaju.
Gazda Sava je u očajanju svojoj kuglani dao ime „Šangaj“ i sve je ponovo krenulo, još bolje, sa novim gostima, lepom Ruskinjom sa Crnog mora, salašarskim geometrima punim para, švercerima naftom sa dunavskih barži.
Nije se gužva u „Šangaju“ skoro ni završila a počne Vijetnam.
Gazda Sava jedva preživi drugi infarkt, ali na nogama u kafani. Utom mu se zapali kuglana i izgori pijana Ševčićka a da niko nije ni primetio. Gazda Sava raščisti malo zgarište, dovede novu muziku, ostane Ruskinja još oblija nego što je bila i u novu kafanu koja se sada zvala „Patet Laos“ počeće da nagrću Beograđani, Subotičani, Šiđani i ko sve ne.
Istorija je beležila nove ratove a gazda Sava nove nazive svoje kafanice.
Poslednji uspešan naziv, ako se ne varam, bio je „Stara Srbija“.
Od tada sve stoji. Kafana bez dobrog naziva, prazna. Kažu, narod nema para. Gazda Sava preturio osamdesetu. Da izmišlja nove ratove, ne doliči. Mir zacario pa ne misli da prestane.Đoka Žuja prosi ispred samoposluge da bi imao za pivo, a bio dobrovoljac. Glavonja nešto oboleo sa živcima pa postao miroljubac. Jakob Ivančić se, pričaju,obesio u Australiji ili Kanadi.
Svejedno.
I oni iz naše ulice koji su bili za ovo danas i oni koji su bili protiv, osećaju da nije to to, da nešto ne štima.
Kad bi se zaratilo, makar i sa Turcima?
(iz knjige priča "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)
KAFANA U JURIŠIĆEVOJ
Za vreme Korejskog rata, koga se verovatno više niko ne seća, kafana u Jurišićevoj u Petrovaradinu, koja se do tada jednostavno zvala „Kuglana“, pošto je zapravo bila bife za kuglaše i njihove navijačice, preko noći je promenila ime u „Koreja“.
Bila je, doduše, poznata po surovim tučama keglama sa olovnim dnom, užasnim ali sa današnjeg stanovišta nevinim makljažama Miše Životinje, Đoke Žuje, Slavka Glavonje i sitnog ali podmuklog Jakoba Ivančića.
Ipak, tek dobivši naziv „Koreja“ kafana gazda Save udbaša postala je čuvena.
Tu su svirale najbolje bande, jeo se najljući kotlić i pevala je sve popularnija Sena, za koju se u ono vreme tvrdilo da vodi ljubav sve vreme praveći od svoga tela most.
Rat u Koreji se završio pobedom onih koji uvek pobeđuju.
Sena se udala za jednog drtavog industrijalca iz Frankfurta, a Miša Životinja je otišao u Pariz, gde je u jednoj glupoj saobraćajnoj nesreći izgubio nogu.
Kafanica je opet bila obična kuglana sa poslugom u obliku tuberkolozne Ševčićke, kojoj je bilo dovoljno da zaradi koji dinar za cigare i komovicu.
Gazda Sava je bio očajan.
Slavko Glavonja bi tada dolazio da ga nervira. Naručivao bi špricer i posle trećeg zvao gazdu da se glasno pred svima požali kako mu kelner već treći put zaredom donosi vodu u loše opranoj vinskoj čaši.
Gazda Sava bi tada potezao pištolj i Glavonju izbacivao napolje bez obaveze da izmiri račun.
Međutim, život je išao svojim tokom i nešto se gadno zakuvalo u Šangaju.
Gazda Sava je u očajanju svojoj kuglani dao ime „Šangaj“ i sve je ponovo krenulo, još bolje, sa novim gostima, lepom Ruskinjom sa Crnog mora, salašarskim geometrima punim para, švercerima naftom sa dunavskih barži.
Nije se gužva u „Šangaju“ skoro ni završila a počne Vijetnam.
Gazda Sava jedva preživi drugi infarkt, ali na nogama u kafani. Utom mu se zapali kuglana i izgori pijana Ševčićka a da niko nije ni primetio. Gazda Sava raščisti malo zgarište, dovede novu muziku, ostane Ruskinja još oblija nego što je bila i u novu kafanu koja se sada zvala „Patet Laos“ počeće da nagrću Beograđani, Subotičani, Šiđani i ko sve ne.
Istorija je beležila nove ratove a gazda Sava nove nazive svoje kafanice.
Poslednji uspešan naziv, ako se ne varam, bio je „Stara Srbija“.
Od tada sve stoji. Kafana bez dobrog naziva, prazna. Kažu, narod nema para. Gazda Sava preturio osamdesetu. Da izmišlja nove ratove, ne doliči. Mir zacario pa ne misli da prestane.Đoka Žuja prosi ispred samoposluge da bi imao za pivo, a bio dobrovoljac. Glavonja nešto oboleo sa živcima pa postao miroljubac. Jakob Ivančić se, pričaju,obesio u Australiji ili Kanadi.
Svejedno.
I oni iz naše ulice koji su bili za ovo danas i oni koji su bili protiv, osećaju da nije to to, da nešto ne štima.
Kad bi se zaratilo, makar i sa Turcima?
(iz knjige priča "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)
уторак, 22. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (139)
ZORAN T. POPOVIĆ
PREMA PROGNOZI METEOROLOGA
One koji misle da su bogomdani, često odnese đavo.
Ja o tom pitanju nemam nikakvo mišljenje. Mogu li da se poslužim vašim?
Prema prognozi meteorologa, Srbija će ući u Evropu jednog lepog dana.
Moj kum po čitav dan radi, tako da uopšte nema vremena da se ozbiljnije posveti biznisu.
Spoljnu politiku Srbije mogla bi da vodi i moja baba, uz malu pomoć britanskog i američkog ambasadora.
Guverner Narodne banke je čovek zadužen za inflaciju.
PREMA PROGNOZI METEOROLOGA
One koji misle da su bogomdani, često odnese đavo.
Ja o tom pitanju nemam nikakvo mišljenje. Mogu li da se poslužim vašim?
Prema prognozi meteorologa, Srbija će ući u Evropu jednog lepog dana.
Moj kum po čitav dan radi, tako da uopšte nema vremena da se ozbiljnije posveti biznisu.
Spoljnu politiku Srbije mogla bi da vodi i moja baba, uz malu pomoć britanskog i američkog ambasadora.
Guverner Narodne banke je čovek zadužen za inflaciju.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (138)
MILAN TODOROV
MNOGO, MNOGO GORE
Ne menjamo mi boje zato što smo kameleoni, nego je naš osećaj za likovnu umetnost izraženiji nego kod članova vaše partije.
Demokratija nas je izmenila i spolja i iznutra. Sad smo to opet dobri, stari mi.
Obrni – okreni, mi nismo spremni da svaki čas menjamo svoja ubeđenja.
Nema tog rata u kome mi nismo izginuli do poslednjeg, a kakve smo sreće izginućemo i u sledećem.
Smesta prestanite da pričate da vam zabranjujemo da govorite!
Naši ideološki protivnici ne moraju nužno biti i naši neprijatelji. Oni uvek mogu biti nešto još mnogo gore.
A za koje krivično delo je ono pomenuti ministar pohvaljen?
MNOGO, MNOGO GORE
Ne menjamo mi boje zato što smo kameleoni, nego je naš osećaj za likovnu umetnost izraženiji nego kod članova vaše partije.
Demokratija nas je izmenila i spolja i iznutra. Sad smo to opet dobri, stari mi.
Obrni – okreni, mi nismo spremni da svaki čas menjamo svoja ubeđenja.
Nema tog rata u kome mi nismo izginuli do poslednjeg, a kakve smo sreće izginućemo i u sledećem.
Smesta prestanite da pričate da vam zabranjujemo da govorite!
Naši ideološki protivnici ne moraju nužno biti i naši neprijatelji. Oni uvek mogu biti nešto još mnogo gore.
A za koje krivično delo je ono pomenuti ministar pohvaljen?
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (92)
MILAN TODOROV
ZEMLjA
Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Prošli su svi građanski ratovi i umiralo se od dosade.
Bilo je dosta snegova te zime, ali to za ove krajeve nije neuobičajeno. Vukovi su nam poklali ovce, kao i uvek. Poneki jado, bez kuće se smrzo. Ništa novo pod kapom nebeskom.
Onda je naglo stiglo proleće, skoro leto. Juče je u ovoj našoj zemlji sa najboljom klimom na svetu bilo minus trideset a danas plus četrdeset!
Sada se nije moglo ući u njive od čestih silovitih provala oblaka. Kao da se spojilo nebo sa zemljom. Za vreme rata smo se radovali takvim danima, jer smo znali da tada ne mogu da nas tuku avionima. Ali, sada je zavladao mir i eto sa neba su padale neke olovne kiše. Jedva smo dizali noge iz blata. Obično bismo samo dopuzali do kafane i tu se, ležeći ispod stolova, dogovarali šta da radimo. Ne sećam se ko, ali jedan, mislim da je to bio neki od generala koji posle bitke postaju pametni, došao je na ideju da vojska pomogne seljacima. Bila je to sada već stajaća vojska koja se užirila i nije znala šta će od sebe, tako da je ideja o angažovanju vojske na poljoprivrednim prolećnim radovima odmah dobila podršku vrha države, kao i svih relevantnih međunarodnih faktora.
Rovokopači su sjajno uzorali njive. U svakoj njivi je sad bilo toliko rovova da uopšte nismo morali da brinemo za budućnost.
Osećali smo se još sigurnije kad su tenkovi sa gusenicama na njivama izravnali busenje i rupčage.
Tu se već moglo pomišljati na setvu.
Kad su nikli prvi plodovi, avijacija ih je tretirala hemijskim sredstvima protiv štetočina. O tome smo, naravno, blagovremeno obavestili sve članice NATO pakta.
Mi seljaci smo i dalje sedeli po kafanama, tukli se sekirama, kidisali na tuđe žene, pili kiselo vino i psovali i vlast i Boga, dok su elitne jedinice naše armije obrađivale zemlju.
Međutim, neki crv se uvukao u nas.
Razmišljali smo od čega ćemo sutra živeti i počeli smo, kradom, jedan po jedan da se upisujemo u vojsku i policiju. Svi smo znali da od klasične poljoprivrede ovde više nikada neće moći da se živi.
Kada se primaklo vreme sazrevanju plodova, angažovana je i javna i tajna policija. Njima je to dobro došlo, jer je u međuvremenu kriminal bio potpuno iskorenjen i pretila je opasnost da ti dobri ljudi ostanu na ulici, bez posla. U maskirnim uniformama u bojama žita i vinograda, policajci su bolje od nekadašnjih poljara sa onim traljavim petlarama, čuvali naša polja.
Već su zarudele prve trešnje i tek tada se dogodio mali incident o kome je izvestila celokupna naša štampa, a vest je preneo i BBC-i na početku jedne emisije na kurdskom jeziku. Naime, neki nesmotreni vrabac ili najverovatnije kos, uleteo je u unakrsnu snajpersku vatru dva budna čuvara naših polja. Srećom, izvukao se samo sa slomljenim repnim perom, dok se o policajcima šuškalo da su neki i preživeli.
Posle je došla žetva. Oni divni vreli dani kada pamet proključa a kita ojača pa zaređaju svadbe, pijanstva i kumovski nož u stomak.
Kako se te poratne godine kod nas kosilo, kao nikad! Po navici, kosili smo mitraljezima.
Tako smo uštedeli dosta nafte, rezervne delova za kombajne i pijane kombajnere koji su ranije pri vršidbama, ciljajući opuškom mladi pod suknju, znali da zapale selo.
Mitraljezi su pokosili sve što se moglo pokositi. Kad je hleb u pitanju ne štedi se municija.
Kad smo obrali grožđe upotrebljavajući pritom samo kame, napravili smo vino kakvo se ne pamti da je ikom pošlo za rukom da napravi. Bilo je dobro uzrelo grožđe a mi još bolji vinari.
Onda je svaki domaćin odabrao najveće i najbolje hrastovo bure, osveštao ga vinom po našem starom pravoslavnom običaju, zatim bure napunio sjajnim, žutim bojevim mecima i zakopao duboko u zemlju da burad otvorimo posle dvadeset ili trideset godina kad nam sinovi stasaju i krenu u nove ratove.
(Iz knjige „Bezbroj naših života“, BAK, Beograd, 2011.)
ZEMLjA
Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Prošli su svi građanski ratovi i umiralo se od dosade.
Bilo je dosta snegova te zime, ali to za ove krajeve nije neuobičajeno. Vukovi su nam poklali ovce, kao i uvek. Poneki jado, bez kuće se smrzo. Ništa novo pod kapom nebeskom.
Onda je naglo stiglo proleće, skoro leto. Juče je u ovoj našoj zemlji sa najboljom klimom na svetu bilo minus trideset a danas plus četrdeset!
Sada se nije moglo ući u njive od čestih silovitih provala oblaka. Kao da se spojilo nebo sa zemljom. Za vreme rata smo se radovali takvim danima, jer smo znali da tada ne mogu da nas tuku avionima. Ali, sada je zavladao mir i eto sa neba su padale neke olovne kiše. Jedva smo dizali noge iz blata. Obično bismo samo dopuzali do kafane i tu se, ležeći ispod stolova, dogovarali šta da radimo. Ne sećam se ko, ali jedan, mislim da je to bio neki od generala koji posle bitke postaju pametni, došao je na ideju da vojska pomogne seljacima. Bila je to sada već stajaća vojska koja se užirila i nije znala šta će od sebe, tako da je ideja o angažovanju vojske na poljoprivrednim prolećnim radovima odmah dobila podršku vrha države, kao i svih relevantnih međunarodnih faktora.
Rovokopači su sjajno uzorali njive. U svakoj njivi je sad bilo toliko rovova da uopšte nismo morali da brinemo za budućnost.
Osećali smo se još sigurnije kad su tenkovi sa gusenicama na njivama izravnali busenje i rupčage.
Tu se već moglo pomišljati na setvu.
Kad su nikli prvi plodovi, avijacija ih je tretirala hemijskim sredstvima protiv štetočina. O tome smo, naravno, blagovremeno obavestili sve članice NATO pakta.
Mi seljaci smo i dalje sedeli po kafanama, tukli se sekirama, kidisali na tuđe žene, pili kiselo vino i psovali i vlast i Boga, dok su elitne jedinice naše armije obrađivale zemlju.
Međutim, neki crv se uvukao u nas.
Razmišljali smo od čega ćemo sutra živeti i počeli smo, kradom, jedan po jedan da se upisujemo u vojsku i policiju. Svi smo znali da od klasične poljoprivrede ovde više nikada neće moći da se živi.
Kada se primaklo vreme sazrevanju plodova, angažovana je i javna i tajna policija. Njima je to dobro došlo, jer je u međuvremenu kriminal bio potpuno iskorenjen i pretila je opasnost da ti dobri ljudi ostanu na ulici, bez posla. U maskirnim uniformama u bojama žita i vinograda, policajci su bolje od nekadašnjih poljara sa onim traljavim petlarama, čuvali naša polja.
Već su zarudele prve trešnje i tek tada se dogodio mali incident o kome je izvestila celokupna naša štampa, a vest je preneo i BBC-i na početku jedne emisije na kurdskom jeziku. Naime, neki nesmotreni vrabac ili najverovatnije kos, uleteo je u unakrsnu snajpersku vatru dva budna čuvara naših polja. Srećom, izvukao se samo sa slomljenim repnim perom, dok se o policajcima šuškalo da su neki i preživeli.
Posle je došla žetva. Oni divni vreli dani kada pamet proključa a kita ojača pa zaređaju svadbe, pijanstva i kumovski nož u stomak.
Kako se te poratne godine kod nas kosilo, kao nikad! Po navici, kosili smo mitraljezima.
Tako smo uštedeli dosta nafte, rezervne delova za kombajne i pijane kombajnere koji su ranije pri vršidbama, ciljajući opuškom mladi pod suknju, znali da zapale selo.
Mitraljezi su pokosili sve što se moglo pokositi. Kad je hleb u pitanju ne štedi se municija.
Kad smo obrali grožđe upotrebljavajući pritom samo kame, napravili smo vino kakvo se ne pamti da je ikom pošlo za rukom da napravi. Bilo je dobro uzrelo grožđe a mi još bolji vinari.
Onda je svaki domaćin odabrao najveće i najbolje hrastovo bure, osveštao ga vinom po našem starom pravoslavnom običaju, zatim bure napunio sjajnim, žutim bojevim mecima i zakopao duboko u zemlju da burad otvorimo posle dvadeset ili trideset godina kad nam sinovi stasaju i krenu u nove ratove.
(Iz knjige „Bezbroj naših života“, BAK, Beograd, 2011.)
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (137)
RADE JOVANOVIĆ
POŠTOVANJE PRIVATNOSTI
Podzemlje je bolje organizovano od administracije. Oni na licu mesta overavaju zločin.
Mi smo namenski koristili sredstva zelenog plana. Kupiš mitraljez i kosiš.
Nova vlada očekuje da joj Bog pomogne. Ništa ne prepušta slučaju.
Srbija bi mogla da hrani pola Evrope. Samo, još ne uspevamo da je podelimo.
Zašto ne pitate i ostale? Zar je jedino važno šta o nama misli svet?
Srpska vlada ne želi da zna kako joj živi narod. Ona iznad svega ceni privatnost.
POŠTOVANJE PRIVATNOSTI
Podzemlje je bolje organizovano od administracije. Oni na licu mesta overavaju zločin.
Mi smo namenski koristili sredstva zelenog plana. Kupiš mitraljez i kosiš.
Nova vlada očekuje da joj Bog pomogne. Ništa ne prepušta slučaju.
Srbija bi mogla da hrani pola Evrope. Samo, još ne uspevamo da je podelimo.
Zašto ne pitate i ostale? Zar je jedino važno šta o nama misli svet?
Srpska vlada ne želi da zna kako joj živi narod. Ona iznad svega ceni privatnost.
понедељак, 21. мај 2012.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (91)
RATKO DANGUBIĆ
PRIVIKAVANJE
Trgao se sa osećanjem da se dogodilo nešto strašno. Kao da je u snu dolazio do njega konjski topot. Trgao se, iskrivio usne. Nije mogao odmah da shvati kakav je ono bio prasak. Navika koju je davno stekao kao obaveštajni oficir, primora ga da ostane na nogama. Nije bio svestan ni gde je, ni kakva se stvar događa s njim. Mirisalo je na lekove, i na alkohol, na jasmin, a zavijala je i sirena. Neko je, u polumraku, tiho pevao bez muzike.
Nalazio se u Domu za stara lica sa dnevnim boravkom; laknulo mu je kada se pribrao.
Prijavio se za ovaj vid ubijanja vremena. Satirala ga je samoća.
Tako, posle ručka, ume da zadrema u fotelji. Prasak je nastao, uzdahnu, od otvaranja boce sa penušavim pićem; neki trgovac nekretninama, Milorad je proslavljao sedemdeset i osmi rođendan. Ponekad ljudi prenose svoj ukus i svoje običaje drugima, pomislio je. Nazdravio je i sam slavljeniku, u boci je bilo pića za njih petroricu, koliko ih je ovde i ostalo danas. Miloradu je u služenju pomagao Nikola, stolar. Izvinio se, mora da krene po unuku ispred gimnazije u Njegoševoj. Sin mu radi kao lekar u Vojnoj bolnici, snaha kao ginekolog u Narodnog fronta, jure za svojim idealima; a para, nespretnosti i nervoze, rekao bi ovaj isti Milorad, nikada ljudima nije dosta. Povremeno je s unucima, ali oni veći deo dana provode u školi. Kada je krenuo iz Doma na sredini Krunske, ulica je zvrjala prazna, bez auta i ljudi. Voleo je da se vraća između pet i šest, da korača i prebira po uspomenama iz dana provedenih po ambasadama, da razmišlja kako je mogla da se izbegne Alchajmerovu bolest kod njegove pokojne Darinke. Njihov salonski stan, u kome sada živi sa sinom i snahom Jelisavetom i unucima, ovde u Prote Mateje, nije daleko i deo puta do gimnazije u Njegoševoj, i natrag, prevali gotovo uvek sam. Podsetio je sebe da mora i da ispraznii sanduče sa poštom. Pretrpano je predizbornim obećanjima partija i reklamama. Snahi je krivo da se ovolike pare bacaju na laži i papire, a kada su novac skupljali za inkubatore za porodilišta, tada su oni prosili i kukali po svetu i firmama, a partijske glavešine su se pravile nevešte. Tih dana su stizali i porezi, računi za telefon, zakup grobnih mesta, struju i kiriju. Preko puta muzeja Nikole Tesle je niz kontejnera, zastade da se odmori. Pogled mu ode, nesvesno, put njegove ulice i stana. Ima vremena da stigne po unuku, polako, i da se ovuda vrati.
Ciganka, pored koje je bilo dete u gotovo rasturenim crnim kolicima, rila je štapom po kontejneru, a starija devojčica uz nju je uzvikivala: „Daj, daj.“
Ne osvrćući se, Ciganka je iz kontejnera uznemirenom detetu pružila crvenu lutku. Uplakano dete je poskočilo, videlo se da se obradovalo. Nasmejao se i sam, uzdahnuo doboko, i nastavio put, bez ikakve zadnje misli.
Život je zagonetna stvar. Nekada je i on verovao da je za sreću dovoljno malo.
PRIVIKAVANJE
Trgao se sa osećanjem da se dogodilo nešto strašno. Kao da je u snu dolazio do njega konjski topot. Trgao se, iskrivio usne. Nije mogao odmah da shvati kakav je ono bio prasak. Navika koju je davno stekao kao obaveštajni oficir, primora ga da ostane na nogama. Nije bio svestan ni gde je, ni kakva se stvar događa s njim. Mirisalo je na lekove, i na alkohol, na jasmin, a zavijala je i sirena. Neko je, u polumraku, tiho pevao bez muzike.
Nalazio se u Domu za stara lica sa dnevnim boravkom; laknulo mu je kada se pribrao.
Prijavio se za ovaj vid ubijanja vremena. Satirala ga je samoća.
Tako, posle ručka, ume da zadrema u fotelji. Prasak je nastao, uzdahnu, od otvaranja boce sa penušavim pićem; neki trgovac nekretninama, Milorad je proslavljao sedemdeset i osmi rođendan. Ponekad ljudi prenose svoj ukus i svoje običaje drugima, pomislio je. Nazdravio je i sam slavljeniku, u boci je bilo pića za njih petroricu, koliko ih je ovde i ostalo danas. Miloradu je u služenju pomagao Nikola, stolar. Izvinio se, mora da krene po unuku ispred gimnazije u Njegoševoj. Sin mu radi kao lekar u Vojnoj bolnici, snaha kao ginekolog u Narodnog fronta, jure za svojim idealima; a para, nespretnosti i nervoze, rekao bi ovaj isti Milorad, nikada ljudima nije dosta. Povremeno je s unucima, ali oni veći deo dana provode u školi. Kada je krenuo iz Doma na sredini Krunske, ulica je zvrjala prazna, bez auta i ljudi. Voleo je da se vraća između pet i šest, da korača i prebira po uspomenama iz dana provedenih po ambasadama, da razmišlja kako je mogla da se izbegne Alchajmerovu bolest kod njegove pokojne Darinke. Njihov salonski stan, u kome sada živi sa sinom i snahom Jelisavetom i unucima, ovde u Prote Mateje, nije daleko i deo puta do gimnazije u Njegoševoj, i natrag, prevali gotovo uvek sam. Podsetio je sebe da mora i da ispraznii sanduče sa poštom. Pretrpano je predizbornim obećanjima partija i reklamama. Snahi je krivo da se ovolike pare bacaju na laži i papire, a kada su novac skupljali za inkubatore za porodilišta, tada su oni prosili i kukali po svetu i firmama, a partijske glavešine su se pravile nevešte. Tih dana su stizali i porezi, računi za telefon, zakup grobnih mesta, struju i kiriju. Preko puta muzeja Nikole Tesle je niz kontejnera, zastade da se odmori. Pogled mu ode, nesvesno, put njegove ulice i stana. Ima vremena da stigne po unuku, polako, i da se ovuda vrati.
Ciganka, pored koje je bilo dete u gotovo rasturenim crnim kolicima, rila je štapom po kontejneru, a starija devojčica uz nju je uzvikivala: „Daj, daj.“
Ne osvrćući se, Ciganka je iz kontejnera uznemirenom detetu pružila crvenu lutku. Uplakano dete je poskočilo, videlo se da se obradovalo. Nasmejao se i sam, uzdahnuo doboko, i nastavio put, bez ikakve zadnje misli.
Život je zagonetna stvar. Nekada je i on verovao da je za sreću dovoljno malo.
субота, 19. мај 2012.
SATIRIČNA PESMA (39)
MILAN TODOROV
NE SUDIMO RANO
Biti sudija svugde se smatra
Za zanimanje teško i opasno,
A da ne bi i kod nas tako bilo:
Ne sudimo! Ili sudimo kasno!
Dok se zločin događa,
Dok smo njegovi svedoci
Na pamet nam ne pada da se
Mešamo ili budemo tužioci.
Mi nećemo događaje predviđati,
Niti pak bilo čije ambicije prečiti.
A ako serijskih ubica ima
Potrebno ih je postepeno lečiti.
Takvi, prvo da ubijaju manje
A huljama da se odredi kvota:
Koliko mogu da upropaste
I dokrajče naših malih života.
A ako ne uspe ova metoda,
Ako nas opet ojade i prospu creva
Tada će da nas uteši parola stara
Da zločin nikad ne zastareva.
Dotle, ne sudimo nikom rano!
Što bi se u tuđi život mešali?
Pa zar nismo uvek najpre dizali
One koje smo posle vešali?!
NE SUDIMO RANO
Biti sudija svugde se smatra
Za zanimanje teško i opasno,
A da ne bi i kod nas tako bilo:
Ne sudimo! Ili sudimo kasno!
Dok se zločin događa,
Dok smo njegovi svedoci
Na pamet nam ne pada da se
Mešamo ili budemo tužioci.
Mi nećemo događaje predviđati,
Niti pak bilo čije ambicije prečiti.
A ako serijskih ubica ima
Potrebno ih je postepeno lečiti.
Takvi, prvo da ubijaju manje
A huljama da se odredi kvota:
Koliko mogu da upropaste
I dokrajče naših malih života.
A ako ne uspe ova metoda,
Ako nas opet ojade i prospu creva
Tada će da nas uteši parola stara
Da zločin nikad ne zastareva.
Dotle, ne sudimo nikom rano!
Što bi se u tuđi život mešali?
Pa zar nismo uvek najpre dizali
One koje smo posle vešali?!
четвртак, 17. мај 2012.
REČENICE KOJE VOLIM (13)
ALBER KAMI
NESPORAZUM
"Meni je otadžbina ovo zatvoreno i skučeno mesto, gde je nebo bez vidika, glad mogu da utolim samo kiselom moravskom šljivom, a žeđ ničim, osim krvlju koju sam prolila. Oh, mrzim ovaj svet, u kome nam je poslednje utočište Bog".
NESPORAZUM
"Meni je otadžbina ovo zatvoreno i skučeno mesto, gde je nebo bez vidika, glad mogu da utolim samo kiselom moravskom šljivom, a žeđ ničim, osim krvlju koju sam prolila. Oh, mrzim ovaj svet, u kome nam je poslednje utočište Bog".
среда, 16. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (136)
RATKO DANGUBIĆ
KAD BUDEMO NEMCI
Nama nisu potrebni nikakvi lavirinti. Vlast je napravila puteve koji nikuda ne vode.
Vreme je da se potpiše bezuslovna kapitulacija. Možda se i nama posreći da jednoga dana budemo Nemci.
Nije naše da se mešamo u prljave sukobe između vas. Dovoljno je da smo ih izazvali.
Samo je besmrtnik kao on mogao da izmiri prošlost naroda sa sadašnjošću, sadašnjost sa budućnošću koje nemamo.
Proces pomirenja sa neprijateljima biće dug. Otuda potreba da nas vodi doživotni predsednik.
Koliko je ratna sreća varljiva najbolje znamo mi koji stalno pobeđujemo.
Ne tražite od vlasti da zatvara oči pred vašim promašajima, kad pucate u nju.
Nama bi trebao Kineski zid pa da imamo, kao ljudi, svoj Zid plača.
Nismo ludi da idemo za vođom. Neka on sam od sebe pravi izbeglicu.
KAD BUDEMO NEMCI
Nama nisu potrebni nikakvi lavirinti. Vlast je napravila puteve koji nikuda ne vode.
Vreme je da se potpiše bezuslovna kapitulacija. Možda se i nama posreći da jednoga dana budemo Nemci.
Nije naše da se mešamo u prljave sukobe između vas. Dovoljno je da smo ih izazvali.
Samo je besmrtnik kao on mogao da izmiri prošlost naroda sa sadašnjošću, sadašnjost sa budućnošću koje nemamo.
Proces pomirenja sa neprijateljima biće dug. Otuda potreba da nas vodi doživotni predsednik.
Koliko je ratna sreća varljiva najbolje znamo mi koji stalno pobeđujemo.
Ne tražite od vlasti da zatvara oči pred vašim promašajima, kad pucate u nju.
Nama bi trebao Kineski zid pa da imamo, kao ljudi, svoj Zid plača.
Nismo ludi da idemo za vođom. Neka on sam od sebe pravi izbeglicu.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (135)
ZORAN T. POPOVIĆ
PROPADANJE
Moj kum je sportski tip. Po ceo dan ne izlazi iz kockarnice.
Dok narod diše na škrge, naši političari se u svakoj situaciji snalaze kao ribe u vodi.
Niko ne može da pokrade izbornu volju naših građana, jer se dobro zna da njima već odavno nije ni do čega.
Ja odgovorno tvrdim da izborne krađe nije bilo. To što su nam ponovo glasali pokojnici je samo njihova želja da učestvuju u političkom životu Srbije.
Mislim da izborne krađe nije bilo. A ako je i bilo ona ne utiče na konačne rezultate izbora.
On nikada ne može da bude čistokrvni Srbin. Stalno ima alkohola u krvi.
Na Kosovu su sve najveće srpske svetinje. To mu diže cenu.
Ja sam kao država. Zato i propadam.
Idem u subotu u svadbu. Ženim se.
Uzalud je policija koristila vodene topove. Nas ne mogu da operu ni Dunav ni Sava.
PROPADANJE
Moj kum je sportski tip. Po ceo dan ne izlazi iz kockarnice.
Dok narod diše na škrge, naši političari se u svakoj situaciji snalaze kao ribe u vodi.
Niko ne može da pokrade izbornu volju naših građana, jer se dobro zna da njima već odavno nije ni do čega.
Ja odgovorno tvrdim da izborne krađe nije bilo. To što su nam ponovo glasali pokojnici je samo njihova želja da učestvuju u političkom životu Srbije.
Mislim da izborne krađe nije bilo. A ako je i bilo ona ne utiče na konačne rezultate izbora.
On nikada ne može da bude čistokrvni Srbin. Stalno ima alkohola u krvi.
Na Kosovu su sve najveće srpske svetinje. To mu diže cenu.
Ja sam kao država. Zato i propadam.
Idem u subotu u svadbu. Ženim se.
Uzalud je policija koristila vodene topove. Nas ne mogu da operu ni Dunav ni Sava.
уторак, 15. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (134)
RADE JOVANOVIĆ
OČEVIDAC
Postoji indicija da su izbori namešteni. To je velika bruka za kladionice.
Poslednji izbori promeniće mnogo toga. Samo će vlada ostati ista.
Srbija nije bila u ratu. Mi smo u miru pukli.
Slobodno se prepustite mašti. Vi ste jedini očevidac.
Čim završimo neki važan posao mi sednemo i sve lepo isplaniramo.
U Srbiji ne možete biti predsednik stranke i predsednik države. Osim ako niste predsednik Srbije.
OČEVIDAC
Postoji indicija da su izbori namešteni. To je velika bruka za kladionice.
Poslednji izbori promeniće mnogo toga. Samo će vlada ostati ista.
Srbija nije bila u ratu. Mi smo u miru pukli.
Slobodno se prepustite mašti. Vi ste jedini očevidac.
Čim završimo neki važan posao mi sednemo i sve lepo isplaniramo.
U Srbiji ne možete biti predsednik stranke i predsednik države. Osim ako niste predsednik Srbije.
понедељак, 14. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (133)
ALEKSANDAR ČOTRIĆ
NIZAK UDARAC
Gradonačelnik je bio na otvaranju nove deponije, ali je izostao državni vrh.
Iako je i njima tamo bllo mesto.
Predsednik ozbljno brine o građanima. A i oni ozbiljno brinu za njega.
Predsedniku ne samo da su potrebni savetnici, nego mu je potrebna i stručna pomoć.
Imaju veliko biračko telo. Ali malu glavu.
Interesovanje za izbore je ogromno. U spiskovima ima više birača nego što ima građana.
Država će da izađe u susret nepismenima, pa će štampati unapred zaokružene glasačke listiće.
Udarili su na ministrovu čast. Bio je to vrlo nizak udarac.
NIZAK UDARAC
Gradonačelnik je bio na otvaranju nove deponije, ali je izostao državni vrh.
Iako je i njima tamo bllo mesto.
Predsednik ozbljno brine o građanima. A i oni ozbiljno brinu za njega.
Predsedniku ne samo da su potrebni savetnici, nego mu je potrebna i stručna pomoć.
Imaju veliko biračko telo. Ali malu glavu.
Interesovanje za izbore je ogromno. U spiskovima ima više birača nego što ima građana.
Država će da izađe u susret nepismenima, pa će štampati unapred zaokružene glasačke listiće.
Udarili su na ministrovu čast. Bio je to vrlo nizak udarac.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (90)
MILAN TODOROV
DEVOJKA BEZ BRADAVICA
Šuletova podstanarka Jelisaveta je bila ženska sa najvećim grudima koje smo ikada videli. Razume se, prirodnim. Odmah moram da kažem da nije bila plavuša, ali to nije važno U to doba, plavuše još nisu postojale, a sve ženske grudi su bile prirodne i velike.
Međutim, tu se uopšte nije radilo o fizičkom obimu, veličini, broju i šta ti ja znam još koječemu. Radilo se zapravo o nečem sasvim drugom.
Ne treba da posebno ističem, kako je i Jelisavetina mlađa sestra, Nada, koja je iz Kikinde povremeno dolazila da poseti sestru u Novom Sadu, u to doba takođe imala prilično bujne grudi.
„To je igra prirode“, objašnjavam mi je Šule. „Takvim ženama priroda podari velike grudi a ostavi ih bez bradavica.“
Šule je bio stariji četiri godine i kao i uvek bio je u pravu.
„Žene bez bradavica su žene rođene za ljubav“, objasnio mi je Šule.
Žene-majke, odnosno one sa bradavicama, predodređene su za rađanje i dojenje.
Što se nas tiče, bile su sasvim neupotrebljive.
Uostalom, imali smo mi već svoje majke!
Žena za ljubav je tada bilo mnogo.
Naslućujem da su bezmalo sve mlade i zgodne žene u našem kraju tada bile bez bradavica. Jasno smo ih raspoznavali na ulici, kad su se vraćale sa ljubavnih sastanaka.
Sedeli bismo na kasarnskom zidu i zamišljali svoje ruke na njihovom telu.
Ova ima bradavice, ova nema!
Naročito smo zapažali one koje su išle nesigurnijim korakom, pomalo raširenih nogu, što smo mi tumačili kao posledicu njihovih dugih celonoćnjih ugađanja muškarcima gladnih njihovih zamamnih tela.
Često su nosile crne čarape, crne cipelice sa jako visokim štiklama i imale zagonetne oči od nespavanja.
Njima niko nije mogao da pomogne.
Sve redom su bile podstanarke.
I svi su mislili da su zbog toga pristupačnije.
Bile su kasirke, krojačice, daktilografkinje, zubarske pomoćnice, sortirke, biletarke, medicinske sestre, čistačice, frizerke, figurantkinje, službenice, kontrolorke, kelnerice, telefonstkinje, horistkinje, kurirke, cvećarke, grafičarke, baletanke, babice, brucoškinje, rukometašice, sekretarice, asistentkinje, naslednice, pijačarke, baštovanke, ciglarke, kuvarice, fotografkinje, portirke, razvodnice u bioskopima...
Šuletova podstanarka Jelisaveta je radila kod vojske, kako se tada govorilo. Bila je higijeničarka u obližnjoj vojnoj praonici rublja. Još i sada vidim natpis na zelenoj baraci ispod kestenova u kasarnskom krugu stare tvrđave. Krupnim latiničnim slovima, ispod crvene petokrake izrezane u metalu, pisalo je „ Pranje rublja - Za vas smo uvek tu“.
E sad, što se tiče takve devojke kao što je bila Jelisaveta, svakako da su i u kasarni svi odreda: vojnici, podoficiri, oficiri, generali i admirali znali da ženska sa tolikim grudima ne može biti žena sa bradavicama.
Zbog toga je Jelisaveta patila. Ulazila je polako već u zrelije godine.Boleo je stomak, pila je prašak protiv glavobolje.
„Taman upoznam nekog i prepustim mu se“ govorila je Jelisaveta Šuletovoj majci, „ a on ode kao lasta.“
„Ne smete nikada muškarcu dozvoliti da ide niže od pojasa“ govorila je Jelisaveti Šuletova majka i dodavala: „Nije to lako! Pogotovo lepim devojkama kao što ste vi. Ali, morate se zakleti da ćete samo jednom muškarcu dozvoliti da ide dalje od pojasa. To će biti muškarac za koga ćete se posle udati.“
Pojava tolikog broja ženskih sa grudima bez bradavica za nas nije bila iznenađujuća, s obzirom na oskudicu koju smo i inače trpeli.
Problem je bio jedino u tome što smo mi želeli njih, a one nisu želele nas.
Zbog te mentalne tvrđave u njihovim glavama, Šule i ja, nepopravljivi voajeri, Jelisaveti nismo mogli ništa drugo da uradimo nego da sa baštenskog zidića koji je delio krug kasarne od Šuletovog velikog dvorišta gađamo iz vazdušne puške njene bele gaćice okačene na zajedničkom štriku, da se suše.
Paf, rupa!
Tras, rupa!
Probušena lepa Jelisaveta...
„Nije to lak posao, to gledanje muških, pa još vojničkih gaća, za jednu devojku u najboljim godinama pa još sa tolikim grudima“ govorila je Šuletova majka Šuletovom ocu u pauzi punjenja soda vode u sodari „Šušnjar“.
Šuletov matori, koga smo zvali jednostavno Šušnjar, je samo otpuhivao, ječao i bežao u hladovitu sigurnost radionice.
Tu je retkim mušterijama uglavnom pričao o prednostima stare, dobre soda vode nad mineralnom vodom. Bio je to krupan čovek, sa jakim rukama i malim plavim, negovanim brkovima koji su mu davali više od njegovih četrdesetak godina.
Šuletov otac bi se strašno iznervirao kad bi neko pio mineralnu vodu umesto da pije sodu. U njihovoj kući se uvek pila samo soda. Kisela voda je bila neoprostivi greh. Zato je Jelisaveta, kad bi očekivala posetu kakvog kapetana iz male kasarne, uvek kupovala od njih svoj mali sifon. Bata Šušnjar, kako su ga svi u kraju znali, bio je zbog toga vrlo srećan.
„Podiže mi promet“ - lagao je, jer joj je sifon uvek poklanjao.„Dobra je to devojka“.
Šušnjarka ga je sve sumnjičavije gledala.
U stvari, ona je tada lovila svaku njegovu grešku.
„Ulazi u doba kada muškarci poblesave“, govorila je komšinicama.
I zaista stizalo je novo doba.
Nije postojalo drugo objašnjenje za to što su svi u sve većim količinama kupovali mineralnu vodu i što se sodadžijski zanat polako gasio.Tu nimalo nije pomagalo dovijanje sa osvežavanjem soda vode limuntusom ili veštačkim sokom od lažnih malina.
Alkosi su prešli na jeftino pivo.
Najzad, Šušnjar je morao da zatvori porodičnu radnju soda vode i klakera staru sto dvadeset godina.
Jelisaveta je trebalo da se uda za nekog ćelavog vodnika sa velikim crnim brkovima, ali se iznenada ispostavilo da on ima ženu sa dvoje dece i da, što je bilo još strašnija tajna, vojska već dva meseca nema para da isplati plate.
Jelisaveta je plakala, ali je i dalje pripuštala vodnika da je teši zbog sve bezizglednije situacije u kojoj se nalazila.
Šuletov otac je rešio da se umeša. Odvezao je vučjaka koga su uvek držali u pokrajnjem dvorištu na lancu i koji je dobivši slobodu postao prilično veseo.
„Ne možete više dolaziti kod te sirote devojke“, rekao je jedno veče vodniku.
Ovaj je izvukao pištolj iz male žute kožne torbice koji su imali vojni poštari, repetirao ga i uperio u vučjaka koji mu je, sa priličnim seksualnim apetitom, upravo obrađivao butinu.
Šuletov otac se lagano, vrlo lagano okrenuo i jednim strašnim zamahom svoje debele sodadžijske ruke oborio vodničića sa, ispostaviće se praznim revolverom i žutom torbicom iz koje su ispali jedan uski urolani peškir, rezervne gaće i dva kondoma marke „Durex“ u onom čuvenom pakovanju od zlatnog staniola.
Vodnik posle toga više nije dolazio a mi smo sa zida povremeno, dosta kasno uveče, kada su već svi spavali, viđali Šuletovog tatu kako se ušunjava kod podstanarke.
...
Šuletov otac je iznenada jedne noći pao na dvorištu i tu su ga ujutro našli.
„Lepa smrt!“, govorili su svi Šuletovoj majci.
„Kao kad se rasprsne stakleni sifon!“ odgovarala bi jecajući.
"Nije mi ga žao, uopšte mi ga nije žao." cmizdrio je Šule.
Sahrana je bila velika. Svi su poštovali majstor Šušnjara. Umesto Jelisavete na sahranu je došla Nada.
Nosila je jednostavnu tamnoplavu haljinu bez rukava i sasvim kratku, skoro dečačku frizuru. Tek tada smo opazili da ima velike sivoplave oči, da je vrlo zgodna premda ne nosi crne čarape i sjajne crne cipelice sa visokim štiklama.
Uopšte, izgledala je neuporedivo privlačnije nego ranije. Kao da se sve na njoj svelo na skladne oblike, uključujući i ono što se tek naslućivalo ispod svilene bluze.
Sve vreme je bojažljivo i brižno svojom beskrajno dugom rukom, držala Šuleta ispod lakta. Bila je to ozbiljna devojka, iznenadne neobjašnjive lepote.
Šuletova majka je sutradan po sahrani uručila Jelisaveti otkaz.
„ Živećemo i bez njenih pišljivih dvesto dinara mesečno“, saopštila je Šuletu.
On je danima bio u lošem raspoloženju.
Uostalom, kao i ja.
Osećali smo da je vreme devojaka bez bradavica nepovratno prošlo.
U naš vidokrug počele su da ulaze devojke sa sasvim malim grudima i mi smo im već zavlačili ruke ispod štirkanih grudnjaka naslućujući da tamo, osim tvrdih bradavica, postoji nešto novo.
U svetu punom neiskorišćenih mogućnosti žene su za nas opet bile tu.
NOVA KRATKA PRIČA (89)
RATKO DANGUBIĆ
KALAUZ
Ponekad radoznalo pogleda sagovornika, ali se ne osmehne, samo mrmlja. Njega čovek teško može da uvuče u razgovor, on u sve sumnja. Nikada se nije morao stideti svojih misli; onaj ko se odrekne sebe, njegova je izreka, najbližima nanosi nepravdu. Iz nekog mita, poverio se Nini, nosi mutnu sliku zatočenika, vezanog lancima za kameni zid; valjda se zvao Prometej i ukrao je bogovima vatru i dao je ljudima. Zna da ima i onih koji ga mrze; on se smeje na svoj način svima koji su u nevolji, sasvim ravno. Negde u kupatilu uvek mu je kapala voda iz slavine, udarala u neki bakarni lim. Zamišlja, rekao je mlekarici Nini, da je i on zatočenik vezan za zid, da zvekeće lancima i javlja tamničarima da je živ. Nerviraju ga ljudi koji ustaju u odbranu ličnosti; jedan je Gagarin koji je prvi obletao zemlju, rekao je, ljudi moraju da nauče da se pokoravaju sudbini. Ne voli da ga sažaljevaju. O, kako je surov život, uzdahnula je mlekarica, ona mu svako jutro ispred vrata ostavljala bocu mleka, iz sažaljenja. A mit je povremeno iščezavao iz njegove glave, potiskivala ga je prljavo-crvena svetlost, tada ga je obuzimla panika. Opčinjava ga, navodno, slika presečenog nara: i ovo je jedan od razloga da tuguje, da nije postao slikar. Kako je izgledalo, s potiskivanjem mita gubio je i svoj ključ života, tada je bravu otvarao nekim kalauzom iz snova. Krov nad glavom odavno mu prokišnjava: velika plesan se prostrla po lepom plafonu, i ispod opalog maltera provirivala je trska. Kad je najtužniji, sluša muziku, i zamišlja kako se ispred njega prostire oranica, crna, kišom natopljena zemlja. Na neki način bio je uhvaćen u klešta sudbine. U Palanci jedan ovakav može da se rodi svakih sto godina.
KALAUZ
Ponekad radoznalo pogleda sagovornika, ali se ne osmehne, samo mrmlja. Njega čovek teško može da uvuče u razgovor, on u sve sumnja. Nikada se nije morao stideti svojih misli; onaj ko se odrekne sebe, njegova je izreka, najbližima nanosi nepravdu. Iz nekog mita, poverio se Nini, nosi mutnu sliku zatočenika, vezanog lancima za kameni zid; valjda se zvao Prometej i ukrao je bogovima vatru i dao je ljudima. Zna da ima i onih koji ga mrze; on se smeje na svoj način svima koji su u nevolji, sasvim ravno. Negde u kupatilu uvek mu je kapala voda iz slavine, udarala u neki bakarni lim. Zamišlja, rekao je mlekarici Nini, da je i on zatočenik vezan za zid, da zvekeće lancima i javlja tamničarima da je živ. Nerviraju ga ljudi koji ustaju u odbranu ličnosti; jedan je Gagarin koji je prvi obletao zemlju, rekao je, ljudi moraju da nauče da se pokoravaju sudbini. Ne voli da ga sažaljevaju. O, kako je surov život, uzdahnula je mlekarica, ona mu svako jutro ispred vrata ostavljala bocu mleka, iz sažaljenja. A mit je povremeno iščezavao iz njegove glave, potiskivala ga je prljavo-crvena svetlost, tada ga je obuzimla panika. Opčinjava ga, navodno, slika presečenog nara: i ovo je jedan od razloga da tuguje, da nije postao slikar. Kako je izgledalo, s potiskivanjem mita gubio je i svoj ključ života, tada je bravu otvarao nekim kalauzom iz snova. Krov nad glavom odavno mu prokišnjava: velika plesan se prostrla po lepom plafonu, i ispod opalog maltera provirivala je trska. Kad je najtužniji, sluša muziku, i zamišlja kako se ispred njega prostire oranica, crna, kišom natopljena zemlja. Na neki način bio je uhvaćen u klešta sudbine. U Palanci jedan ovakav može da se rodi svakih sto godina.
недеља, 13. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (132)
ZORAN T. POPOVIĆ
DOTERIVANJA
Rezultati izbora nisu zadovoljavajući, ali nema problema. Doteraćemo mi njih.
Dao sam svoj glas za bolje sutra. I od tada sam zanemeo.
Bio je parlamentaran. Saslušao je i predloge svojih istomišljenika.
Mi još uvek ne živimo u trulom kapitalizmu. Mi smo tek malo buđavi.
Samo je Edip veran ženi.
Vlast često opipava puls građanima, da bi videla ima li u njima još života.
Promenio je u svojoj karijeri više političkih stranaka. Za njega se može reći da je pravilno raspoređen.
DOTERIVANJA
Rezultati izbora nisu zadovoljavajući, ali nema problema. Doteraćemo mi njih.
Dao sam svoj glas za bolje sutra. I od tada sam zanemeo.
Bio je parlamentaran. Saslušao je i predloge svojih istomišljenika.
Mi još uvek ne živimo u trulom kapitalizmu. Mi smo tek malo buđavi.
Samo je Edip veran ženi.
Vlast često opipava puls građanima, da bi videla ima li u njima još života.
Promenio je u svojoj karijeri više političkih stranaka. Za njega se može reći da je pravilno raspoređen.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (88)
ALEKSANDAR ČOTRIĆ
DOKLE?
Mi nemamo pravo da se branimo jer je to napad na druge. Nama ne dozvoljavaju da čuvamo svoju zemlju jer i nije naša. Drugima daju tenkove, avione, puške i topove, a nama samo bombe! Stalno nas kritikuju i napadaju, tražeći da imamo dobre odnose sa svima. Za njih su naši nerođeni osumnjičeni, tek rođeni su optuženi, a ostali su krivi. Za njih su i deca i stari i žene – loši momci! Ko nas napadne i ratuje protiv nas, preporučio se za Nobelovu nagradu za mir. Neće da nas ostave na miru, dok ne zavlada večni mir.
Ne smemo da se žalimo na nepravdu jer je pravda u njihovim rukama. Ne smemo da tražimo druge prijatelje jer nam prijatelji to ne dozvoljavaju.
Slobodne zemlje ne dopuštaju da u njih putujemo slobodno. Između sebe ukidaju granice, a nama ukidaju i teritoriju i granice. Nama izmiču i tlo pod nogama!
Kažu da nemamo ništa, a od nas stalno nešto traže. I kada nam nešto daju, to su samo uslovi i rokovi. Moramo da usvojimo njihove zakone, a oni ne poštuju svoje zakone i međunarodno pravo. Moramo da usvojimo opšteprihvaćene standarde koji važe samo za nas.
Vuku nas za uši, a žele da nas smanje. Vuku nas za nos, da ne osetimo da tu nešto smrdi. Poručuju da budemo strpljivi i čekamo, a onda kažu da smo spori.
Ne daju nam zvezdicu jer smo crna rupa. Ostale bi da ujedine, a nas da razjedine. Kad poštujemo svoju istoriju, za njih je to nepoštovanje budućnosti drugih. Ne daju nam da slavimo ni svoje poraze, a kamoli pobede. Nisu zadovoljni kad promenimo vlast, nego moramo da promenimo i glasače. Njihovi plaćeni ljudi ovde se bore protiv korupcije. Od svega njihovog dozvoljavaju nam da preuzmemo samo krizu.
Dokle god mogu da nas vide, za njih smo preveliki.
Oni su demokrati, pa o njima možemo da kažemo šta mislimo. Jedino što to ne možemo da objavimo u našim medijima. Koji su njihovi.
DOKLE?
Mi nemamo pravo da se branimo jer je to napad na druge. Nama ne dozvoljavaju da čuvamo svoju zemlju jer i nije naša. Drugima daju tenkove, avione, puške i topove, a nama samo bombe! Stalno nas kritikuju i napadaju, tražeći da imamo dobre odnose sa svima. Za njih su naši nerođeni osumnjičeni, tek rođeni su optuženi, a ostali su krivi. Za njih su i deca i stari i žene – loši momci! Ko nas napadne i ratuje protiv nas, preporučio se za Nobelovu nagradu za mir. Neće da nas ostave na miru, dok ne zavlada večni mir.
Ne smemo da se žalimo na nepravdu jer je pravda u njihovim rukama. Ne smemo da tražimo druge prijatelje jer nam prijatelji to ne dozvoljavaju.
Slobodne zemlje ne dopuštaju da u njih putujemo slobodno. Između sebe ukidaju granice, a nama ukidaju i teritoriju i granice. Nama izmiču i tlo pod nogama!
Kažu da nemamo ništa, a od nas stalno nešto traže. I kada nam nešto daju, to su samo uslovi i rokovi. Moramo da usvojimo njihove zakone, a oni ne poštuju svoje zakone i međunarodno pravo. Moramo da usvojimo opšteprihvaćene standarde koji važe samo za nas.
Vuku nas za uši, a žele da nas smanje. Vuku nas za nos, da ne osetimo da tu nešto smrdi. Poručuju da budemo strpljivi i čekamo, a onda kažu da smo spori.
Ne daju nam zvezdicu jer smo crna rupa. Ostale bi da ujedine, a nas da razjedine. Kad poštujemo svoju istoriju, za njih je to nepoštovanje budućnosti drugih. Ne daju nam da slavimo ni svoje poraze, a kamoli pobede. Nisu zadovoljni kad promenimo vlast, nego moramo da promenimo i glasače. Njihovi plaćeni ljudi ovde se bore protiv korupcije. Od svega njihovog dozvoljavaju nam da preuzmemo samo krizu.
Dokle god mogu da nas vide, za njih smo preveliki.
Oni su demokrati, pa o njima možemo da kažemo šta mislimo. Jedino što to ne možemo da objavimo u našim medijima. Koji su njihovi.
субота, 12. мај 2012.
REČENICE KOJE VOLIM (12)
VLADISLAV PETKOVIĆ DIS
NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
1910.
NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
1910.
петак, 11. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (131)
RATKO DANGUBIĆ
VREME I VLAST
Povukli smo se u podzemlje. Iz mraka se bolje vidi koliko je gore dobro i ko šta sere.
Kod nas je demokratija poprimila neslućene oblike. Činjenice govore, a ljudi ćute.
Više, kao društvo, nismo spremni da rizikujemo. Krenuli smo na put bez povratka.
Odavno već kod nas nema političkih zatvorenika. Vreme i vlast su učinili svoje.
U mojoj partiji nema nikakvog partijskog zapošljavanja. Ja sam njen jedini član.
Ne postoji bojazan da će vlast da se proda. I ona je svesna da ništa ne vredi.
Neprijatelj bi trebalo da nam bude zahvalan što smo se isprsili pred njim. Bez nas, oni bi morali da se sukobe sami sa sobom.
Tek kada njegov spomenik bude spomenik neznanom junaku, biće sačuvan od zaborava.
Vlast bi morala da bude opreznija kad prisluškuje narod po spavaćim sobama. Ne prdi narod uzalud.
Kod nas je običaj da se oslobodioci dočekuju raširenih ruku. Da vide da nemamo oružje u njima.
Ima naroda koji prema nama pokazuju određene simpatije, ali mi ovo krijemo, jer se stidimo njih.
VREME I VLAST
Povukli smo se u podzemlje. Iz mraka se bolje vidi koliko je gore dobro i ko šta sere.
Kod nas je demokratija poprimila neslućene oblike. Činjenice govore, a ljudi ćute.
Više, kao društvo, nismo spremni da rizikujemo. Krenuli smo na put bez povratka.
Odavno već kod nas nema političkih zatvorenika. Vreme i vlast su učinili svoje.
U mojoj partiji nema nikakvog partijskog zapošljavanja. Ja sam njen jedini član.
Ne postoji bojazan da će vlast da se proda. I ona je svesna da ništa ne vredi.
Neprijatelj bi trebalo da nam bude zahvalan što smo se isprsili pred njim. Bez nas, oni bi morali da se sukobe sami sa sobom.
Tek kada njegov spomenik bude spomenik neznanom junaku, biće sačuvan od zaborava.
Vlast bi morala da bude opreznija kad prisluškuje narod po spavaćim sobama. Ne prdi narod uzalud.
Kod nas je običaj da se oslobodioci dočekuju raširenih ruku. Da vide da nemamo oružje u njima.
Ima naroda koji prema nama pokazuju određene simpatije, ali mi ovo krijemo, jer se stidimo njih.
четвртак, 10. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (130)
MILAN TODOROV
PRAVILO
Kod nas je pravilo da se krade na izborima, a ovaj put nije bilo nepravilnosti.
PRAVILO
Kod nas je pravilo da se krade na izborima, a ovaj put nije bilo nepravilnosti.
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (87)
MILAN TODOROV
KAKO STARE OGLEDALA
Gospodin Milhanc je bio slep od svršetka Drugog svetskog rata. Ili,kako je on govorio zaverenički: slep od oslobođenja. Ma šta to značilo.
U stvari, njegovo slepilo, kako se pričalo, i nije nastalo odjednom. Ono je nastupalo postepeno a počelo je pred kraj rata, kada se ova varoš najzad, mučno i sa strahom prelomila na pobedničku stranu. Međutim, to za gospodina Milhanca nije imalo nikakvog značaja.
U tim prvim poratnim godinama gospodin Milhanc je dosledno odbijao da radi za komuniste. Pravdao se progresivnim slepilom.
Kako je nova država sa svim svojim građanskim oblicima napredovala, tako je napredovalo i slepilo gospodina Milhanca. Bio je poguren. Nosio je naočare sa ogromnim duplim dioptrijama iza kojih su se nazirale njegove crne oči bez smisla, kao oči riba. Sve vreme je bio bez posla i preživljavao je zahvaljujući pomoći koju je povremeno dobijao u vidu malih paketa iz inostranstva. Dane je provodio u šetnji po mesnom parku.
Tek petnaestak godina posle rata, stupio je u državnu službu nove države, gotovo na silu, kao neko koga je trebalo nagovarati da jede državni lebac da ne bi umro od gladi.
Tako je postao knjižničar u lokalnoj biblioteci sa skraćenim radnim vremenom.
Gospodin Milhanc je stanovao u memljivom samačkom stanu u dvorištu ribarske zadruge, koje se nalazilo preko puta biblioteke. To dvorište je bilo sasvim u skladu sa ondašnjim vremenom: prepuno različitih stanara čije su se besposlene žene svakog dana svađale oko sitnih imovinskih stvari.
U dnu tog uskog pravougaonog dvorišta nalazio se magacin za utovar i pretovar rečne ribe. Ispred njega u pravilnim dugim redovima, nasalagane jedna na drugu, sušile su se velike pletene korpe od crvenog vrbovog pruća. Pomoću njih je sveža riba pretovarana iz velikih kamiona u manja dostavna vozila i odvožena u različitim pravcima.
Kada bi se korpe naređale jedna na drugu moglo se sa najviše, potpuno neopaženo, viriti, preko prljavih zavesa, u sobu gospodina Milhanca, gde bi se video crni rezbareni sto prepun debelih knjižurina, uvek raspremljeni ležaj do zida i drveno raspeće pričvršćeno iznad velikog starinskog ogledala. Zamišljali smo kako se gospodin Milhanc ogleda u ogledalu i pritom ne vidi sebe.
- Niko ne vidi sebe, rekla je Lila.
Uopšte, Lila je često govorila čudne stvari.
Bila je najlepša devojčica u ulici, imala je već sise, ali je bolovala od tuberkoloze i mi dečaci nismo smeli da je pipkamo ispod majice jer bismo se zarazili i umrli od te opasne bolesti.
Mića Ladar, koji je bio čuvar ribljeg magacina, pričao nam je da u crkvi Isusovog groba u Jerusalimu, on je o tome čitao u jednoj staroj knjizi, u jednoj velikoj sporednoj prostoriji postoji ogledalo koje pamti sve. Sve što se u njemu ogledalo u poslednjih hiljadu i više godina. Sve događaje i sve ljude. Dobre, ali i loše. I pošto je u njemu više loših ljudi i loših događaja nego dobrih, ogledalo izgleda starije nego što jeste.
Ladarova žena, lepa Puba sanjala je da jednog lepog dana otvori fabriku za proizvodnju ribljih pašteta u konzervama.
Ali, govorila je, ko zna s kime ću to da uradim, jer moj Mića nije ni za šta drugo osim za golubove.
Ona je stalno eksperimentisala sa pasterizacijom različitih vrsta slatkovodnih riba, odlučujući se čas za čortana, bezmasnog divljeg šarana, čas za deverike i karaše ili opore štuke pune sitnih kostiju.
U predvečerje igrali bismo se skrivanja između mokrih korpi, koje su oštro vonjale po ribljoj sluzi i krljušti a pre mraka redovno smo dobijali tanko parče starog hleba namazanog paštetom od ribe koja je u tom trenutku bila Pubin favorit. Svi smo dobijali po jedan mali sendvič, osim Lile, koja je stanovala u istom dvorištu i čija se majka beskrajno svađala sa Pubom nazivajući je kurvom. Lila je, uprkos tome, dobijala uvek najdeblje i najveće parče koje je odnosila kući da bi se odatle vratila sa glavicom crnog luka koju je jela uz paštetu kao jabuku.
Mića Ladar je počeo da se zaljubljuje u golubove još pre nego što je sreo lepu Pubu i kad se oženio više vremena je provodio na tavanu sa svojim crveno-belim nemačkim štraserima nego sa svojom ženom.
Njegovi golubovi nikada nisu naučili da lete. Padali bi po ribarskim korpama u dvorištu kao šarene krpe ili se zapetljavali u pocepane ribarske mreže kao slepi miševi. Ali, bili su zaista lepi. Samo to ih je spasavalo da ne završe u Pubinoj supi.
A onda je Mića Ladar, ko zna kako, dobio poziv da svoje lepotane na jesen izloži na sajmu u nemačkom gradu Hanoveru.
Celo leto ih je hranio specijalnom, tajnom kombinacijom žita, ječma, ovsa i riblje ikre. Perje im je, od ikre, dobilo novi sjaj.
Puba je pretila da će ga ostaviti, ako ne prestane sa tom ludošću.
Ladar joj je govorio da ima puno poverenje u nju kao ženu i da joj zato prepušta na brigu ostatak jata crvenorepih štrasera, koji ne idu u Hanover.
Ali, raspaljenu Pubinu utrobu ništa nije moglo da smiri.
Ja i Lila smo se često u mraku peli na ribarske košare koje su sve više vonjale na trulež i posmatrali bibliotekarevu sobu sa ogledalom, sobu u kojoj se naizgled ništa nije menjalo.
Raspravljali smo se često o tome da li stare ogledala.
Dok sam je, na vrhu tih korpi kao na kraju sveta, milovao po grudima, svestan da ću zbog toga jednog dana umreti, pitao sam je:
- Ako sve stari, zašto ne bi starila i ogledala?
- Sigurno je da stare ogledala, rekla je Lila. A sa njima starimo čak i mi, deca.
Ipak, plašilo nas je ono što je Mića Ladar rekao o tome kako ogledala pamte. To je moglo da znači samo jedno: ogledalo gospodina Milhanca pamti negde u svojoj bezdušnoj kristalnoj dubini i naša lica, lica koja se, za sada još nekažnjeno, petljaju u tuđe živote.
U vreme večere gospodin Milhanc šeta od stola do kreveta i pritom polako žvaće okrajak namazanog hleba. Ne vidimo šta jede. Povremeno briše lice krpenom salvetom kao da se uprljao. Izduvava nos. Pije vodu iz limenog lončeta. Posle jela skida naočare i sipa neku tečnost najpre u levo a zatim i u desno, manje oko. Drma glavom kao da ga je ujela osa. Onda se skida, kleči, moli Bogu iznad ogledala, ugasi svetlo i leže u krevet.
Ladar je u Nemačku otišao po vrelom miholjskom danu, zajedno sa golubijim kavezima, gušeći se u limenom stočnom vagonu, kao što se gušio njegov otac kada su ga Nemci odveli u zarobljeništvo početkom leta četrdeset i prve godine a da ga Mića nije upamtio niti je o njemu ikada sanjao.
Korpe su ponovo vlažne od riblje sluzi, jer je oktobar, vreme punog izlova ribe.
Pentramo se, preko njih, ka Milhancovom prozoru pazeći da se ne okliznemo.
Milhanc se skida. Ostaje samo u belim gaćama i atletskoj majici. Češe se krupnom belom šakom između maljavih nogu. Kleči uz krevet i moli se, okrenut ogledalu. U njemu se ogleda puno i bledo kao Mesec, Pubino golo telo.
A onda se gospodin Milhanc naglo okreće, prilazi prozoru i podiže glavu uvis. Gleda pravo u nas onim svojim tamnim ribljim očima.
Popadosmo s korpi kao Mićini golubovi.
- Postoji samo jedan način da saznamo da li nas je, sve vreme gledao u tom svom ogledalu, rekla je Lila.
Pratili smo ga sutradan u njegovoj uobičajenoj predvečernjoj šetnji parkom.
Nikada nije menjao putanju. Sedeli smo na naslonu klupe, sa nogama na drvenom sedištu. Kada je gospodin Milhanc prolazio pored nas, malo je zastao. kao da nešto oseća u vazduhu ili da se premišlja, ali je zatim istim, trupkajućim korakom nastavio između drvoreda ka sporednom izlazu iz parka na kome smo između dva bočna drveta privezali tanku a jaku čeličnu žicu.
Posle malo vremena začuo se tup udarac.
KAKO STARE OGLEDALA
Gospodin Milhanc je bio slep od svršetka Drugog svetskog rata. Ili,kako je on govorio zaverenički: slep od oslobođenja. Ma šta to značilo.
U stvari, njegovo slepilo, kako se pričalo, i nije nastalo odjednom. Ono je nastupalo postepeno a počelo je pred kraj rata, kada se ova varoš najzad, mučno i sa strahom prelomila na pobedničku stranu. Međutim, to za gospodina Milhanca nije imalo nikakvog značaja.
U tim prvim poratnim godinama gospodin Milhanc je dosledno odbijao da radi za komuniste. Pravdao se progresivnim slepilom.
Kako je nova država sa svim svojim građanskim oblicima napredovala, tako je napredovalo i slepilo gospodina Milhanca. Bio je poguren. Nosio je naočare sa ogromnim duplim dioptrijama iza kojih su se nazirale njegove crne oči bez smisla, kao oči riba. Sve vreme je bio bez posla i preživljavao je zahvaljujući pomoći koju je povremeno dobijao u vidu malih paketa iz inostranstva. Dane je provodio u šetnji po mesnom parku.
Tek petnaestak godina posle rata, stupio je u državnu službu nove države, gotovo na silu, kao neko koga je trebalo nagovarati da jede državni lebac da ne bi umro od gladi.
Tako je postao knjižničar u lokalnoj biblioteci sa skraćenim radnim vremenom.
Gospodin Milhanc je stanovao u memljivom samačkom stanu u dvorištu ribarske zadruge, koje se nalazilo preko puta biblioteke. To dvorište je bilo sasvim u skladu sa ondašnjim vremenom: prepuno različitih stanara čije su se besposlene žene svakog dana svađale oko sitnih imovinskih stvari.
U dnu tog uskog pravougaonog dvorišta nalazio se magacin za utovar i pretovar rečne ribe. Ispred njega u pravilnim dugim redovima, nasalagane jedna na drugu, sušile su se velike pletene korpe od crvenog vrbovog pruća. Pomoću njih je sveža riba pretovarana iz velikih kamiona u manja dostavna vozila i odvožena u različitim pravcima.
Kada bi se korpe naređale jedna na drugu moglo se sa najviše, potpuno neopaženo, viriti, preko prljavih zavesa, u sobu gospodina Milhanca, gde bi se video crni rezbareni sto prepun debelih knjižurina, uvek raspremljeni ležaj do zida i drveno raspeće pričvršćeno iznad velikog starinskog ogledala. Zamišljali smo kako se gospodin Milhanc ogleda u ogledalu i pritom ne vidi sebe.
- Niko ne vidi sebe, rekla je Lila.
Uopšte, Lila je često govorila čudne stvari.
Bila je najlepša devojčica u ulici, imala je već sise, ali je bolovala od tuberkoloze i mi dečaci nismo smeli da je pipkamo ispod majice jer bismo se zarazili i umrli od te opasne bolesti.
Mića Ladar, koji je bio čuvar ribljeg magacina, pričao nam je da u crkvi Isusovog groba u Jerusalimu, on je o tome čitao u jednoj staroj knjizi, u jednoj velikoj sporednoj prostoriji postoji ogledalo koje pamti sve. Sve što se u njemu ogledalo u poslednjih hiljadu i više godina. Sve događaje i sve ljude. Dobre, ali i loše. I pošto je u njemu više loših ljudi i loših događaja nego dobrih, ogledalo izgleda starije nego što jeste.
Ladarova žena, lepa Puba sanjala je da jednog lepog dana otvori fabriku za proizvodnju ribljih pašteta u konzervama.
Ali, govorila je, ko zna s kime ću to da uradim, jer moj Mića nije ni za šta drugo osim za golubove.
Ona je stalno eksperimentisala sa pasterizacijom različitih vrsta slatkovodnih riba, odlučujući se čas za čortana, bezmasnog divljeg šarana, čas za deverike i karaše ili opore štuke pune sitnih kostiju.
U predvečerje igrali bismo se skrivanja između mokrih korpi, koje su oštro vonjale po ribljoj sluzi i krljušti a pre mraka redovno smo dobijali tanko parče starog hleba namazanog paštetom od ribe koja je u tom trenutku bila Pubin favorit. Svi smo dobijali po jedan mali sendvič, osim Lile, koja je stanovala u istom dvorištu i čija se majka beskrajno svađala sa Pubom nazivajući je kurvom. Lila je, uprkos tome, dobijala uvek najdeblje i najveće parče koje je odnosila kući da bi se odatle vratila sa glavicom crnog luka koju je jela uz paštetu kao jabuku.
Mića Ladar je počeo da se zaljubljuje u golubove još pre nego što je sreo lepu Pubu i kad se oženio više vremena je provodio na tavanu sa svojim crveno-belim nemačkim štraserima nego sa svojom ženom.
Njegovi golubovi nikada nisu naučili da lete. Padali bi po ribarskim korpama u dvorištu kao šarene krpe ili se zapetljavali u pocepane ribarske mreže kao slepi miševi. Ali, bili su zaista lepi. Samo to ih je spasavalo da ne završe u Pubinoj supi.
A onda je Mića Ladar, ko zna kako, dobio poziv da svoje lepotane na jesen izloži na sajmu u nemačkom gradu Hanoveru.
Celo leto ih je hranio specijalnom, tajnom kombinacijom žita, ječma, ovsa i riblje ikre. Perje im je, od ikre, dobilo novi sjaj.
Puba je pretila da će ga ostaviti, ako ne prestane sa tom ludošću.
Ladar joj je govorio da ima puno poverenje u nju kao ženu i da joj zato prepušta na brigu ostatak jata crvenorepih štrasera, koji ne idu u Hanover.
Ali, raspaljenu Pubinu utrobu ništa nije moglo da smiri.
Ja i Lila smo se često u mraku peli na ribarske košare koje su sve više vonjale na trulež i posmatrali bibliotekarevu sobu sa ogledalom, sobu u kojoj se naizgled ništa nije menjalo.
Raspravljali smo se često o tome da li stare ogledala.
Dok sam je, na vrhu tih korpi kao na kraju sveta, milovao po grudima, svestan da ću zbog toga jednog dana umreti, pitao sam je:
- Ako sve stari, zašto ne bi starila i ogledala?
- Sigurno je da stare ogledala, rekla je Lila. A sa njima starimo čak i mi, deca.
Ipak, plašilo nas je ono što je Mića Ladar rekao o tome kako ogledala pamte. To je moglo da znači samo jedno: ogledalo gospodina Milhanca pamti negde u svojoj bezdušnoj kristalnoj dubini i naša lica, lica koja se, za sada još nekažnjeno, petljaju u tuđe živote.
U vreme večere gospodin Milhanc šeta od stola do kreveta i pritom polako žvaće okrajak namazanog hleba. Ne vidimo šta jede. Povremeno briše lice krpenom salvetom kao da se uprljao. Izduvava nos. Pije vodu iz limenog lončeta. Posle jela skida naočare i sipa neku tečnost najpre u levo a zatim i u desno, manje oko. Drma glavom kao da ga je ujela osa. Onda se skida, kleči, moli Bogu iznad ogledala, ugasi svetlo i leže u krevet.
Ladar je u Nemačku otišao po vrelom miholjskom danu, zajedno sa golubijim kavezima, gušeći se u limenom stočnom vagonu, kao što se gušio njegov otac kada su ga Nemci odveli u zarobljeništvo početkom leta četrdeset i prve godine a da ga Mića nije upamtio niti je o njemu ikada sanjao.
Korpe su ponovo vlažne od riblje sluzi, jer je oktobar, vreme punog izlova ribe.
Pentramo se, preko njih, ka Milhancovom prozoru pazeći da se ne okliznemo.
Milhanc se skida. Ostaje samo u belim gaćama i atletskoj majici. Češe se krupnom belom šakom između maljavih nogu. Kleči uz krevet i moli se, okrenut ogledalu. U njemu se ogleda puno i bledo kao Mesec, Pubino golo telo.
A onda se gospodin Milhanc naglo okreće, prilazi prozoru i podiže glavu uvis. Gleda pravo u nas onim svojim tamnim ribljim očima.
Popadosmo s korpi kao Mićini golubovi.
- Postoji samo jedan način da saznamo da li nas je, sve vreme gledao u tom svom ogledalu, rekla je Lila.
Pratili smo ga sutradan u njegovoj uobičajenoj predvečernjoj šetnji parkom.
Nikada nije menjao putanju. Sedeli smo na naslonu klupe, sa nogama na drvenom sedištu. Kada je gospodin Milhanc prolazio pored nas, malo je zastao. kao da nešto oseća u vazduhu ili da se premišlja, ali je zatim istim, trupkajućim korakom nastavio između drvoreda ka sporednom izlazu iz parka na kome smo između dva bočna drveta privezali tanku a jaku čeličnu žicu.
Posle malo vremena začuo se tup udarac.
среда, 09. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (129)
ZORAN T. POPOVIĆ
ISPOD ŽITA
Oni jesu zadojeni nacionalizmom, ali ni mi nismo sisali vesla.
Odliv mozgova u Srbiji nije ništa drugo nego bekstvo iz ludnice.
Napravljen je od lošeg materijala. Pun je sebe.
Znamo mi šta se valja ispod žita. Nova cena hleba.
ISPOD ŽITA
Oni jesu zadojeni nacionalizmom, ali ni mi nismo sisali vesla.
Odliv mozgova u Srbiji nije ništa drugo nego bekstvo iz ludnice.
Napravljen je od lošeg materijala. Pun je sebe.
Znamo mi šta se valja ispod žita. Nova cena hleba.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (128)
RADE JOVANOVIĆ
NASLUĆIVANJE ISTINE
Sa komunistima smo teško živeli. Srećom, to je danas samo naša slavna prošlost.
Lekar mi je propisao strožu dijetu. Moraću da dupliram obroke.
Znali smo da će u NOB biti žrtava na obe strane. Zato smo išli i u partizane i u četnike.
Ponašali smo se kao da će NATO agresija trajati godinama. Sedamdeset i osam dana smo pevali.
NATO je morao da prekine bombardovanje. Počelo mu je ponestajati mostova.
Lako je bilo Brozu posle smrti tražiti greške. Kad je bio četrdeset godina bezgrešan.
Više mi je žao televizije nego gledalaca. Gledaoci bar naslućuju istinu.
Živimo od dedine penzije. Taj običaj prenosimo s kolena na koleno.
Sudija je izbegavao sukob sa domaćim navijačima. Ali, odlučila je većina.
NASLUĆIVANJE ISTINE
Sa komunistima smo teško živeli. Srećom, to je danas samo naša slavna prošlost.
Lekar mi je propisao strožu dijetu. Moraću da dupliram obroke.
Znali smo da će u NOB biti žrtava na obe strane. Zato smo išli i u partizane i u četnike.
Ponašali smo se kao da će NATO agresija trajati godinama. Sedamdeset i osam dana smo pevali.
NATO je morao da prekine bombardovanje. Počelo mu je ponestajati mostova.
Lako je bilo Brozu posle smrti tražiti greške. Kad je bio četrdeset godina bezgrešan.
Više mi je žao televizije nego gledalaca. Gledaoci bar naslućuju istinu.
Živimo od dedine penzije. Taj običaj prenosimo s kolena na koleno.
Sudija je izbegavao sukob sa domaćim navijačima. Ali, odlučila je većina.
петак, 04. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (127)
ZORAN T. POPOVIĆ
TRIJUMFALNE KAPIJE
Demokratski dijalog može da počne. Govori!
Iz izvora bliskih američkoj ambasadi saznajemo da je siituacija u Srbiji pod kontrolom.
Mala vrata su naše trijumfalne kapije.
Kako da verujem da Bog postoji kad ga nema na fejs buku?
TRIJUMFALNE KAPIJE
Demokratski dijalog može da počne. Govori!
Iz izvora bliskih američkoj ambasadi saznajemo da je siituacija u Srbiji pod kontrolom.
Mala vrata su naše trijumfalne kapije.
Kako da verujem da Bog postoji kad ga nema na fejs buku?
SAVREMENA SRPSKA PRIČA (86)
RATKO DANGUBIĆ
KUVARICA I JEVREM
Po gradu su se nudili ogromni bilbordi, posmatrao ih je kroz staklo na autobusu, nalik su mu na unakažene sportske terena, sa njih su se kezili budući presednik države, gradonačelnik ili kakav ministar. Po mrklom mraku, negde iza deset, umorni Jevrem se vratio zadnjim autobusom, linijom broj 2, iz livnice u svoj stan na sedmom spratu oblakodera. Izuo se pred vratima i uneo cipele u ruci. Bio je umoran, i ne mnogo gladan. Popodne mu je proteklo vrlo surovo: za vreme njegove, druge smene u hali se dogodila nesreća. Pomoćnik kalupara, neki Dragan iz Futoga, prosuo je topljeno gvožđe sebi po cipelama; jedva, ako Bog da, da mu sačuvaju noge. Nekako su havarije u livnici učestale. Jureći za profitom, u komunizmu se zvao norma, gazda je od radnika tražio da ne idu na bolovanje. Dragan je danas, rekao mu je nadzornik, radio bolestan. Tamo gde je on stradao, sutra ubacuju nekog drugog, rekli bi Jevremovi ragbisti, s rezervne klupe. U Jevremovom stanu je mirno, pusto od kada se razveo od Draginje. Koliko juče, a proteklo je dosta vode mutnim Dunavom, ona je ovde imala svoj red i nered. Salama od koje je izrezao kolutove za ručak u livnici, ostala je na masnoj dasci, nije je vratio na hladno; mora da je baci, kao i raspolućen luk. Nekako mu se ni sada nije otvarao frižider. Ne, nije imao volje da sedne i jede. Ni noćas nema kome da kaže da je hladan pasuj preslan, da je salata slabo zauljena. Sve mu je, uopšte, govorilo da je on bedan slučaj, luzer. Nikada nije voleo sam sebi da sprema jelo. Njegov mozak se užasava na pomisao da on mora da ovako traje do sudnjeg dana. Danas je, pogledao je na zidni kalendare livnice, puna godina kako ga je Draginja napustila i odselila kod sestre u Berlin. Nekako su mu oči tužno sevnule. Uzeo je flašu crnog vina da obeleži datum, ne bez ironije, nazdravio je s punom čašom ikoni Svetog Nikole. Na stolu je ležao poziv za glasanje, nije siguran treba li da glasa sutra. Sa gornjeg sprata čula se prejaka, moderna muzika. Ne skidajući se, kupao se u livnici, pružio se po nameštenom krevetu u farmerkama i duksu. Svuda po sobi ima praznih boca od vina; rekao je sebi da mora sutra da ih skupi i baci u kontejner. Pre nego ga je oborio san, setio se vezene kuvarice, na nju su ga podsetii ovi mnogobrojni bilbordi po gradu, one s plavim i crvenim koncem, koju je Draginja donela u miraz, a nekada je stajala iznad električnog šporeta, sa onim poznatim rečima: Kuvarice, manje zbori, da ti jelo ne zagori.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (126)
MILAN TODOROV
TEORIJA VELIKIH BROJEVA
Mi smo vojno neutralni. Ne osvrćemo se na batine koje dobijamo i s leva i s desna.
Na predizborni skup doterano je taman toliko naroda koliko je potrebno za ozbiljnu demokratsku stranku.
Deca naših radnika na privremenom radu, vrlo rado odlaze u zemlju svojih dedova i očeva. U Nemačku.
Počeli smo od nule i malo pomalo, strpljivim radom, udvostručili je.
Nalazimo se u savršenom lavirintu. Niko ne sme da zna kako smo ušli u njega.
Predizborni govor vam je bio izvanredan. I mrtve bi digao iz groba. Gebelsa, Minhauzena, Nasradin Hodžu ...
Jednom u četiri godine biramo vladu, jednom u pet godina biramo predsednika ... a kad ćemo živeti kao ljudi, to je već teorija velikih brojeva.
Kriminalcima je mesto u zatvoru, ali, na žalost, to su ljudi koje ne drži mesto.
TEORIJA VELIKIH BROJEVA
Mi smo vojno neutralni. Ne osvrćemo se na batine koje dobijamo i s leva i s desna.
Na predizborni skup doterano je taman toliko naroda koliko je potrebno za ozbiljnu demokratsku stranku.
Deca naših radnika na privremenom radu, vrlo rado odlaze u zemlju svojih dedova i očeva. U Nemačku.
Počeli smo od nule i malo pomalo, strpljivim radom, udvostručili je.
Nalazimo se u savršenom lavirintu. Niko ne sme da zna kako smo ušli u njega.
Predizborni govor vam je bio izvanredan. I mrtve bi digao iz groba. Gebelsa, Minhauzena, Nasradin Hodžu ...
Jednom u četiri godine biramo vladu, jednom u pet godina biramo predsednika ... a kad ćemo živeti kao ljudi, to je već teorija velikih brojeva.
Kriminalcima je mesto u zatvoru, ali, na žalost, to su ljudi koje ne drži mesto.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (125)
ZORAN T. POPOVIĆ
LA KAMPANELA
Ja bih našim političarima dozvolio da imaju i deset plaćenih funkcija, pod jednim uslovom. Da bar jedna bude u funkciji naroda.
Umro je. Ispunila mu se želja da promeni svet.
Nisam otišao na njegovu sahranu, ali oni koji su bili kažu da ništa nisam propustio.
Ne bi nama protivnička ekipa napunila mrežu do vrha, da mi nismo bili gladni golova.
Dinkić komponuje, Čanak svira a Dačić peva. Trio „La kampanela“!
On nikada ne pije sam kod kuće. Ima sreću da mu je i žena alkoholičar.
LA KAMPANELA
Ja bih našim političarima dozvolio da imaju i deset plaćenih funkcija, pod jednim uslovom. Da bar jedna bude u funkciji naroda.
Umro je. Ispunila mu se želja da promeni svet.
Nisam otišao na njegovu sahranu, ali oni koji su bili kažu da ništa nisam propustio.
Ne bi nama protivnička ekipa napunila mrežu do vrha, da mi nismo bili gladni golova.
Dinkić komponuje, Čanak svira a Dačić peva. Trio „La kampanela“!
On nikada ne pije sam kod kuće. Ima sreću da mu je i žena alkoholičar.
среда, 02. мај 2012.
SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (85)
MILAN TODOROV
STANJE STVARI
Umesto da već danas emigriraju, da potrpaju zlato u avione i odlete u Argentine, umesto da se na vreme povuku u manastire, zatraže azil u zemljama koje su im još donekle naklonjene, zamole uprave zatvora da ih prime na duge robije i tako olakšaju svoju buduću sudbinu...oni i dalje nadmeno vladaju tretirajući nas kao tupe predmete, kao obične glupe stvari, kao sitan inventar za njihove kuhinjske demokratije.
A kako stvari stoje?
Stvari ne stoje, stvari su preduzele inicijativu. Samo slep ne vidi da je u toku pobuna, moglo bi se reći oružani ustanak stvari i predmeta.
Ko to ne vidi, neka još večeras ode na Urgentno hirurško.
Juče doneli jednog, sav krvav. Šta je bilo? Sekira. Kako sekira? Ne znam, sve je bilo u najboljem redu dok se nije otkačilo držalje, a kud će mušica sekire nego, zna se, među uši.Što rekao neki mudrac iz našeg naroda: Bolje je gledati kako neko sere, nego kako cepa drva.
U redovima pobunjenih stvari samo tog dana našle su se: dve krotke kosačice za travu, odnosno jedačice prstiju, jedna pegla koja se prilično zagrejana za revolucionarne promene zalepila jednom pijanom suprugu za lice baš kad je svoju trudnu ženicu šutnuo u stomak, zatim jedna butan boca, dva ventilatora koji jedu noge manjoj deci, tri klizave kuhinjske kade zvane lomivratke, pa kamikaze zvane viseći a u stvari padajući kuhinjski elementi, pa onda mikseri, vaze, lusteri, testere, čak i jedan nevini stakleni bazen za ribice koj je isekao nekog debelog na froncle i mnoge druge male i velike stvari.
Ako mene pitate kako stvari stoje, ja kažem pobuna je u toku.
Pobuna je u punom jeku. Međutim, kao i uvek, vlast prikriva pravo stanje stvar. Oholi i bahati neće da shvate da sve počinje od malih stvari, da prvo, da tako kažem, krenu male stvari kao burgije, kao britve lubeničarke, kao prenapregnuti stakleni sifoni a onda počinju da rade veće stvari: kuke, motike, vile, vešala, stara džebana čuvana za ne daj Bože.
Shvatiće to i vlast, naravno, ali kao i mnogo puta do sada – kasno i onda će to da bude samo bezvredna, naknadna pamet.
Ako mene, dakle, pitate kako stoje stvari, ja kažem: spasavaj se ko može.
STANJE STVARI
Umesto da već danas emigriraju, da potrpaju zlato u avione i odlete u Argentine, umesto da se na vreme povuku u manastire, zatraže azil u zemljama koje su im još donekle naklonjene, zamole uprave zatvora da ih prime na duge robije i tako olakšaju svoju buduću sudbinu...oni i dalje nadmeno vladaju tretirajući nas kao tupe predmete, kao obične glupe stvari, kao sitan inventar za njihove kuhinjske demokratije.
A kako stvari stoje?
Stvari ne stoje, stvari su preduzele inicijativu. Samo slep ne vidi da je u toku pobuna, moglo bi se reći oružani ustanak stvari i predmeta.
Ko to ne vidi, neka još večeras ode na Urgentno hirurško.
Juče doneli jednog, sav krvav. Šta je bilo? Sekira. Kako sekira? Ne znam, sve je bilo u najboljem redu dok se nije otkačilo držalje, a kud će mušica sekire nego, zna se, među uši.Što rekao neki mudrac iz našeg naroda: Bolje je gledati kako neko sere, nego kako cepa drva.
U redovima pobunjenih stvari samo tog dana našle su se: dve krotke kosačice za travu, odnosno jedačice prstiju, jedna pegla koja se prilično zagrejana za revolucionarne promene zalepila jednom pijanom suprugu za lice baš kad je svoju trudnu ženicu šutnuo u stomak, zatim jedna butan boca, dva ventilatora koji jedu noge manjoj deci, tri klizave kuhinjske kade zvane lomivratke, pa kamikaze zvane viseći a u stvari padajući kuhinjski elementi, pa onda mikseri, vaze, lusteri, testere, čak i jedan nevini stakleni bazen za ribice koj je isekao nekog debelog na froncle i mnoge druge male i velike stvari.
Ako mene pitate kako stvari stoje, ja kažem pobuna je u toku.
Pobuna je u punom jeku. Međutim, kao i uvek, vlast prikriva pravo stanje stvar. Oholi i bahati neće da shvate da sve počinje od malih stvari, da prvo, da tako kažem, krenu male stvari kao burgije, kao britve lubeničarke, kao prenapregnuti stakleni sifoni a onda počinju da rade veće stvari: kuke, motike, vile, vešala, stara džebana čuvana za ne daj Bože.
Shvatiće to i vlast, naravno, ali kao i mnogo puta do sada – kasno i onda će to da bude samo bezvredna, naknadna pamet.
Ako mene, dakle, pitate kako stoje stvari, ja kažem: spasavaj se ko može.
уторак, 01. мај 2012.
SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (124)
MILAN TODOROV
DANAŠNJE PRIČE
Srpski političari su verni Srbiji. Uopšte je ne varaju sa drugim ženama.
Nekada su se o nama pričale bajke, a danas se pričaju takve priče da ne poveruješ.
Slobodnog čoveka ne drži mesto. On ide iz jedne partije u drugu.
Posle izbora osetiće se velike promene. Prvi će ih osetiti psihički labilne osobe i meteoropate.
Deca danas prerano ulaze u pubertet. Da nije nas koji ulazimo u pubertet sa pedeset godina stvar bi bila katastrofalna.
DANAŠNJE PRIČE
Srpski političari su verni Srbiji. Uopšte je ne varaju sa drugim ženama.
Nekada su se o nama pričale bajke, a danas se pričaju takve priče da ne poveruješ.
Slobodnog čoveka ne drži mesto. On ide iz jedne partije u drugu.
Posle izbora osetiće se velike promene. Prvi će ih osetiti psihički labilne osobe i meteoropate.
Deca danas prerano ulaze u pubertet. Da nije nas koji ulazimo u pubertet sa pedeset godina stvar bi bila katastrofalna.
Пријавите се на:
Постови (Atom)