Konačno sam pronašla stan. Prilično je udaljen od centra, ali je čist i nije skup. Gazda ima veliku glavu jajastog oblika, kao spermatozoid. Pretpostavljam da ima između četrdeset i pedeset godina. Deluje stariji nego što jeste. Ima velike ruke kao lopate, ali one su bele i kad se rukujete sa njim imate osećaj da dodirujete mrtvu ribu.
Gazdarica me je pitala gde radim i ispričala da je njen muž svojevremeno, dok se nije opasno razboleo, radio u Holandiji kao haus majstor.
Obavestila sam ih da ću neonsko svetlo iznad ulaznih vrata na stepeništu ostavljati uključeno celu noć. Radim u menjačnici smeštenoj u novom gradskom hotelu tako da radim u smenama. Ponekad odlazim u pet ujutro, ponekad se vraćam dosta iza ponoći.
- Ovo je miran kraj za devojke - odgovorio je gazda kotrljajući na jeziku glas „r. dok je otegnuto izgovarao reč „kraj“.
Zaista se pokazalo da je tako. Kraj je bio miran isuviše. A to nije dobro.To je , ustvari, strašno opasno i počinje postepeno da guši svakog ko tu boravi duže.
Ponekad uveče gazdarica bi mi u poklopljenoj rosfrej posudi ostavljala kolače, paradajz čorbu, na prozorski parapet. Prozor je bio visok, tako da ih njihova velika napuljska doga koja me dočekuje i ispraća nije mogla da dohvati.
Nisam preterano radoznala. Ipak ne mogu da ne vidim njihovu dnevnu sobu. Gazda večera uz televizor, šljema pivo pritom, jedno, drugo, treće a onda odlazi u svoju spavaću sobu vukući otežale noge. Žena odlazi u toalet posle njega, vraća se u dnevni boravak, češlja kosu, moli se, razmešta trosed i spava sama uz televizor. Tako svako veče. Miran porodični život. Molim Boga da mi se takav život ne dogodi.
Promenila sam mnogo poslova pre ovog. Uglavnom zbog toga što mi gazde nisu isplaćivale dogovorenu zaradu.
Dragan, vlasnik menjačnice je, za sada, korektan. Visok i zgodan. Ima krive noge i klati se u bokovima kao svi bivši sportisti. Počinje da se goji. Ponekad na kraju smene vidim njegov pogled koji se dugo zadržava na meni. Jedne večeri smo duže ostali u ispražnjenom holu hotela. Naterao me je da popijem s njim čivas. Posle mi je rekao da moram da se ugojim bar pet kilograma. Rekla sam mu za Vladana.
Vladan me posećuje jednom nedeljno. Vereni smo već pola godine. Ima plastenike za rano povrće. Kad dođe, navučem na prozor žutu platnenu zavesu koju sam kupila kod Kineza. Ne volim kad mi kratkim, jakim prstima pokazuje kako se kidaju zaperci da paradajz prisilno sazri.
Ipak, mogla sam da kažem da mi prija ta zima i takav život.
Prošla su dva meseca. Vreme je i dalje bilo blago, ali su dani bili kratki.
Vlasnik menjačnice Gaga je iznenada nestao bez traga. Jedno veče je ispraznio kasu i sutradan mi se javio telefonom iz Ukrajine. Jednostavno me je otkačio.
Vraćala sam se iz grada razmišljajući šta sada da radim.
Gazda je u dvorištu jednoličnim povicima pujdao napuljskog mastifa.
- Vista! Gija! Bastahor! Gija! – govorio je psu, ali je ovaj samo žmirkao, ne pomerajući svoje podgojeno teško telo.
Razmišljala sam zašto se kaže da svaki pas liči na svoga gazdu, kad u stvari svaki gazda liči na svoga psa. Zastala sam, podigla ruku u nameri da se rukujem sa njim, pa odustala.
Skinula sam čizmice i u farmerkama i džemperu se uvukla ispod ćebeta.
Dok sam slušala kako gazda na dvorištu bezuspešno pokušava da probudi energiju u tom mesarskom psu, shvatila sam da tu više ne mogu da boravim. Znala sam da to neću moći da objasnim gazdarici, kao što neću moći Vladanu da objasnim zašto mu vraćam prsten.
(NIN broj 3208. Beograd, 21. jun 2012.)
