MILAN TODOROV: SLADOLED ZA BAKU

 Moram da vam postavim jedno pomalo neprijatno pitanje, rekao je stari Ilir, vlasnik  poslastičarnice „Proleće“, kada sam došla na razgovor za sezonsku prodaju sladoleda. 
– Da li čačkate nos?

Skoro sam se srušila.

Gazda je, međutim, bio uporan da mu kažem iskreno, da ili ne? Uostalom, ja ću to vrlo brzo otkriti. Jer, sve se može sakriti, osim čačkanja nosa, rekao je kao da na svetu nema strašnije stvari od toga.

Zašto je to važno?

Još pitate, gospođice! Osoba koja se predaje jednoj takvoj ružnoj strasti, postaće žrtva i svake druge. Jedna loša strast zove druge loše strasti da joj dođu u svadbu.

Naravno da ne čačkam nos, rekla sam uvređeno.

Ni ponekad, pitao je, sada već omekšano. Kad ste sami?

Never!

Primio me je.

I evo već tri meseca prodajem sladolede na uglu bulevara Oslobođenja i onog drugog, koji se isto tako samo malo drugačije zove. Iza je velika gradska pijaca, preko puta bolnica.

Na jednoj strani život: voće, povrće, pilići, snaše, banane iz Tunisa, lubenice iz Grčke, med i orasi obični i oni indijski  a na drugoj neumitne posledice  konzumacije života. Slast i čemer. Radost rađanja i muka umiranja.

Posmatram sve to u prvim jutarnjim satima. Dok ne krene histerija lizanja sladoleda. Sladoled se hladi u svojim vitrinama. Frižideri ravnodušno zuje. Automobili se zaustavljaju na semaforu.

Često vidim i vozače kako, dok čekaju da pešaci pređu zebru, čačkaju nos.Uglavnom to ne skrivaju. Možda misle da ih niko ne gleda dok to rade. Ipak, sigurna sam da se sve oseti. Čak i kad ne vidite da vas neko gleda, vi znate da vas gleda. I tačno znate kako vas gleda. Da li kao ženski plen ili onako. Ne dižući glavu, nagnuta nad hladnom staklenom vitrinom koju je gazda namerno napravio da bude preduboka da bismo saginjući se, po šumsko voće koje se nalazilo na njenom kraju, morali da mušteriji otkrijemo svu dubinu svojih dekoltea, svakog dana osećam na sebi poneki takav pogled.

Premda, kod mene nema mnogo toga da se vidi. Uvek sam bila debeljuškasta, ali ravna kao daska. Sve moje drugarice su jele čips i vriskale: Jao sve će mi to otići u sise. I stvarno im je odlazilo. I ja sam jela čips. I pila fantu i koka kolu i jela sendviče sa previše majoneza, grickala slane i slatke grickalice, štapiće, šećerne kugle, zimske sladolede, torte sa margarinom, palačinke sa veštaćkim pekmezom...Međutim, meni se to ništa nije lepilo za sise. Pre bi se reklo da je odlazilo u guzicu. Tako da je sa mog stanovišta gazdin dizajnerski trik sa dubinom sladoledžijske vitrine potpuno promašen. Da bih ja pospešila prodaju svojom nekom zamamnošću, na koju muškarci uvek padaju, trebalo bi da mi je vitrina iza leđa, pa da se naginjem polako se savijajući u struku, i da se okrenem tek onda kada bi pogled razbalavljene mušterije pao na obilne šarene kugle čokolade, lešnika, maline ili borovnice. Ali, kažem vam, meni se svet događa kao da je uvek iza mene, kao nešto što samo prolazi bez mog učešća, baš kao ta kolona automobila koja se sa jednog bulevara, stenjući, brekćući i isijavajuću vrelinu preliva u drugi isti takav bulevar.

Ne razumem se mnogo u saobraćajne zavrzlame, ne vozim iako sam još u osamnaestoj položila vozački sa desetkom na testu i devetkom na praktičnoj vožnji. Nisam umela da iz prve uparkiram auto na poligonu ispred prazne, napuštene fabrike u kojoj su nekada proizvodili...koga je briga šta. Ocenjivač, instruktor nije me ( a i tada sam već imala tu žensku intuiciju)  posmatrao kao svoj mogući plen. Nije, dakle, bio ni najmanje dvosmislen kada je gledajući iznad, u retrovizor rekao da ćemo se morati videti još jednom. Ozbiljan muškarac koji ne dozvoljava da ga  mlada žena sa kojom se nađe u kolima uzdrma. Takvog bih volela da imam jednog dana za muža, ako takvih uopšte još ima na svetu.

Nije me, kažem, mnogo zanimalo da li i takvi muškarci možda čačkaju nos na nekom semaforu u nekom gradu. Uostalom, mislila sam, možda svi muškarci čačkaju nos.Možda im je to nekakva erogena zona. Samodovoljni klitoris. Klitoris čula mirisa kojim njuše žensko meso pre nego što ga raskomadaju.

Nema drugog opravdanja za tu odsutnost, skoro fanatičnu, za to izbivanje iz  života i kolonizovanje u nosnu ljušturu. Čista javna masturbacija. Ali, primetila sam da oni rade još nešto. Nije sad da ja samo posmatram muškarce u raznim tipovima automobila. Što se toga tiče, mogu da kažem da nisam uopšte materijalista. Mada ne mogu reći da je moj ideal skromnost. Nego sredina, zlatna sredina koju bih mogla da, nemajući  bolju ideju, nazovem normalnom. A to izostaje. Ide se iz krajnosti u krajnost. Ako ne čačkaju nos dok čekaju zeleno na semaforu, muškarci se zadižu iznad zgužvanih, uroljanih, toplih sedišta i nameštaju međunožje. Ne obaziru se ni na koga. Često to rade iako znaju da ih iz susednih kola posmatraju druge osobe. Ne, to je njihovo pravo. Dlakavom ručerdom šakoljiti se, lagano a uporno među nogama, usred uzbibanog, imploziji sklonog grada. Kao da im ništa drugo nije potrebno između. Između čačkanja i češanja. Muški rod je mrtav. U apotekama nema leka za tu vrstu bolesti. Ona ne samo da je zarazna i zato verovatno neiskorenljiva nego je i nasledna, genetski određena. I deca čiji očevi čačkaju nos, po svoj prilici, će to raditi već od najranijeg detinjstva.

I nikad se ne bih udala za nekog takvog.

A onda je naišao on.

Kakav imate sladoled, pitao me je onako obično kao što i toliki drugi pitaju.

Italijanski, rekla sam.

Ne kupujem za sebe, znate. Moja baka obožava sladoled!

Karpiđijani, bila sam određenija. Po njihovoj recepturi.

Nasmejao se.

Onda znam sve, rekao je kao da se već poznajemo. Naravno da nije znao ništa, kao što muškarci nikad ništa ne znaju.

Ali, ja sam sve znala. Istog sekunda!

I  obične reči mogu biti kao magneti, mada ne baš uvek, samo ponekad.

Mora da sam dugo držala otvorena usta. Sva sam obamrla kao skočanjena na plus trideset.

Tog dana imala sam peh. Prvi, ozbiljniji od kako radim u Proleću. Stavila sam tek umešeni sladoled u vitrinu na kojoj je, istina, sjaktilo zeleno svetlašce ali koja, znala sam to, nije postizala dovoljno nisku temperaturu. Friz je radio, hladio je, ali traljavo.

Sutradan je ponovo došao i tražio da mu napravim jednu veliku mešanu porciju sladoleda za baku. On ne sme, ima, rekao je, zapaljenje srednjeg uva.  Da je rekao: upala levog grla, delovalo bi uverljivije. Zapaljenje srednjeg uva! Ma nemoj! U prevodu: boli me uvo za sve!

Nastavio je da dolazi.

Ponekad u ponoć, posle vrućeg bureka. Zamišljala sam kako ga u prozoru čeka okruglo bakino lice sa srebrnom punđom kao u filmovima o Baltazaru.

Trudila sam se da upijem njegove navike i rute.

Želela sam da vidim kakav je u snu. Ali on mi u san nije dolazio. Zato sam ja, posle jedne smene, otišla kod  njega. U stvari, on me je pokupio i povezao. Probudila sam se u njegovom krevetu. Imala sam njegovu belu košulju na kopčanje na sebi. I njegovu plavu trenerku sa belom prugom srozanu na bokovima.

Bila sam užasno uznemirena. Sve je došlo prebrzo. Negova kuća je bila velika. Tu negde, mislila sam, iza nekih vrata štapom po hrastovom parketu trupka njegova baka Eliza. Veliki crni pas bi povremeno skočio na prozor, bez lajanja, kao veseli četvoronožni pajac iz kutije.

Dok tražim izlaz iz sobe koji vodi ka kupatilu, nailazim na delove naše garderobe. Isprepleten veš. Brzo ga skupljam u krilo i pokušavam da ga uredno složim, kao da ću time dovesti svoj život ponovo u red. Trgnem se i sve ispustim na pod kad odnekud iz spoljnjeg hodnika, najverovatnije, čujem neki ženski glas koji uporno poziva „Roćko, Roćko...Dođi Roćko“!

Šta ako me njegova staramajka zatekne ovakvu u svom kupatilu?  Zaključavam vrata iza sebe.

Tuširam se dugo i temeljno. Perem sve, čak i oči. Njih jedino bez sapuna. Ušmrkavam vodu u nos.Šumno i teško dišem. Na dršci tuša zalepljen nepromočivi, štampani slogan „good start“.

Kakav je ovo dobar početak, mislim dok umesto očekivane bakine veštačke vilice u staklenoj čaši u uglu na crno lakiranoj stolici zapažam gomilu porno časopisa. A ja se brinula šta ako naiđe baka! Isključim toplu i stanem da se tuširam samo hladnom vodom. Ako se već iznutra osećam  kao izmrvljeni led, hoću to da budem i spolja, cela.

Kad sam se vratila u sobu, on je izvrnut na leđima, sa cigarom u ustima, slušalicama u ušima ...čačkao nos! Izgledao je kao čovek pred kojim je večnost.

Na vratima... poljubio me je vrhom jezika... u udubljenje iza uha, pa zatim kliznuo do grla. Izvežbana stvar, odmah sam znala.

Ali, lepo je meni onomad rekao stari gazda Ilir: Jedna loša stvar vuče drugu!

Posle mesec dana sam se udala za njega.