MILAN TODOROV: SEZONA PUŽEVA

                 Kiša je skoro neprestano padala. Ponekad pred veče pojavilo bi se sunce i duga iznad reke, ali na kratko, da bi se noću zaorila grmljavina nagoveštavajući još jači pljusak pred zoru. U predgrađa su ulazili puževi golaći. Crni, ljigavi.

                 Kakav maj, govorila je majka. Očajan.

                 Vreme je teško i zdravima, rekao je doktor.

                 Juče je jedan mlad čovek jedostavno prso.

                 I onda nas je izbacio u čekaonicu. Sedite i čekajte dvadeset minuta. Pozvaću vas. 
Sedeli smo i čekali. Ništa se nije dešavalo.

                 Prošlo je dvadeset minuta. 
                 Stvar je u strpljenju, rekao sam majci. Ništa ne može da deluje odmah. Samo polako. Uostalom, ništa ni ne dolazi odmah. Ko zna koliko godina se to sve skuplja u nama.
                 Ceo život, rekla je majka. 
Nisam je razumeo. Neko se nakašljao.
                 Šta život?  
                 Ceo život ćekaš nešto i na kraju završiš u nekoj čekaonici.

                 Vi još čekate, pitao je lekar posle sat vremena. Zar nisam rekao da uđete?
                 Ušli smo.
Tako. Izmerićemo. Eto, već popušta. Sada je bolje, zar ne. 
             Možda je bilo bolje. Ma jeste, stvarno je bilo bolje. 
             To je sve zbog promene vremena.

             U povratku srećemo svuda nove ljude. To su ljudi koji se nikad prvi ne javljaju. Ali kada im se ti, kao domaći, prvi javiš (što zapravo predstavlja samo stvar vežbanja) odmah te pitaju za zdravlje. Ni pored najbolje volje čovek ne moža da shvati zašto to čine.

             Jedino pitanje koje mi još imamo zapravo je: kome naš život pripada?

             Jedva smo stigli do kuće. Kurac je bolje!

Presvlačim se, uzimam metlu i lopatu. Njima skupljam puževe na manje gomile. Zatim ih pakujem u izbušene najlonske džakove. Iz kojih ne mogu da pobegnu, ali mogu da dišu isti vazduh sa nama.
            Jer oni imaju samo dah, a nemaju krv.

             Puževi golaći cvile kao da su nezbrinuta deca.
 Neko je rekao da kada ih začujete noću, samo se treba izvući iz kreveta, prići im na vrhovima prstiju i iz sve snage se popišati po njima.