Negde na početku karijere sam krenuo kao
novinar reporter da se muvam po selima i tražim priče. Ponekad se ne desi ni
prvo ni drugo od onoga što očekujete. Negde u Hercegovini sreo sam starca u
brdima (pretio je nekome nevidljivom da će ga ubiti). Sagovornik se pokazao,
ako ću iskreno, kao neko ko dosta toga shvata. Pamtim da sam mu poturio
diktafon, i on je recitovao: „Tako ja deveram, izgubio sam pojam o danima. Kakve
ja tu koristi imam od života? Tu ja svaki dan mogu smrt da očekujem. Eto, ti si
novinar, možeš da dođeš i odeš uvek: tebe ova moja beda i zanima i ne zanima.
Ne znam kako se odvde, između planine i mora, skrivam od sebe i smrti. Od onoga
od čega je bežim ne mogu da uteknem, ni da promenim ime. Zbilja, ako je sudbina
ljuta na mene, dovoljno je da zakuca na vrata i da muke prestanu. Ne mislim ja ni
da filozofiram, ne govorim o markama cigareta. Sve mi se sleglo u jedno, kao u
dugi dan i dugu noć, nema kraja pretpostavkama. Ne znam kako se smenjuju svetlo
i tama, valjda na prevaru. To je kao kad mene uhvati dremež, pa mi dođe san.
Tako ume i dan da prevari noć, a noć da se vrati danu. Nemam korist od života,
a živim usrano. Kao da nisam sa ovoga
sveta, a jesam. Ponekad pomislim da ovo nije zavičaj, da ga i nemam nigde, a ne
mogu odavde, a i nemam kuda. Probali su da me smeste u starački dom, pa sam
peti dan utekao. Vezivali su me za krevet, držali u gradu kada sam operisao
slepo crevo. Eto, daju mi neku crkavicu dole, ali moram po nju da se spustim do
grada. Postoji dole i hrana za stare i iznemogle, i narodne kuhinje, da ne mrdnem
prstom, a ja ovde skončavam u domu bez krova. Neka iskolačena snaga me tera da
živim ovde, a ja ne znam kakva je to snaga. Nije meni teško ni da sam sam, nemam
ni struje ni vode. Neko bi pomislio kako ja imam svoj naum. Nikada ja nisam
tuđe tanjire praznio, ni lizao. Ponekad mislim da sam ja ilegalac na ovoj
planeti. Mislim da su mi duži ovi iskidani dani, nego mrkle noći. To je nalik
na sneg koji se pod kakvom stenom topi, u hladu, ima da potraje do letnje jare.
Meni je osamdeset i devet. Ovo je moja očevina, ovde nameravam da umrem. Sva
moja volja je negde u toj nejasnoj želji. Nekada sam sa mirom gledao oko sebe,
danas ne gledam nikako. Pao mi je krov pre sedam meseci. Zimus su bili veliki
snegovi i vetrovi. Nemam nikoga, ni rođaka ni komšija, sam sam kao ćuk. Ostao
je ovaj komad krova gde sam sklonio šporet i stvari, i ova mala soba. Na moja
vrata odavno niko ne kuca: niko ništa ne traži, niti meni nudi. Imam neke
knjige, ali ih je vlaga pojela, sve se raspadaju. Voda probija iz svake rupe. Spavam na vojničkom
metalnom krevetu, majka je govorila da je ostao od Italijana koji su ovuda
razapinjali šatore 1941. Slamarica se sva umoljčala. Utrla se u njoj slama,
valjda i seno. Nemam druge preobuke no ove na meni, u tome ima i da me ukopaju.
Prolazi ovuda šumar, dovoljno je da javi u grad kada sam mrtav. Nekada je ovo
sve bilo malterisano, sada zjape zidovi. Više spavama danju nego preko mraka,
bojim se svega. Moji su ginuli za svakoga i svugde, za nas ovde niko i nigde. Naložim
natruo panj, pa dokle izdrži. U varoš idem s magaretom, a moram radi tih para i
ovih potreba iz radnje.“ Uz živu gestikulaciju, rekao je starac još nekoliko nerazumljivih
rečenica. Verujem da nisam mnogo oduzimao, nisam ni dodavao, hteo sam da mu
doprem do duše.
Нема коментара:
Постави коментар