RATKO DANGUBIĆ: SARMA

Ima u Trebinju i danas nekolicina koji se pitaju kuda je mene ponornica odnela. Imam i ispisnika u gradu, koji ne znaju gde sam, pa kroje priče. Takva jedna je skoro stigla i ovde do mene, i zapanjila me je. Pa vukao sam se dugo kroz vreme kao satrven ratnik kroz rasutu vojsku. Neki su me pozdravljali, drugi skretali pogled i pokazivali da im nije stalo do takvih. U ono vreme je bilo kako je moglo. Udarile su me posle oslobođenja ma mene podele na proverene i sumnjive ljude. I kada je krenulo na bolje, nije krenulo zbog moje mudrosti. Tada sam se trudio da steknem spokoj, makar i na papiru. Kako mu drago, mene je sudbina terala da budem strpljiv. Malo se snova ostvarilo. Ja sam vek guslao kako sam umeo, usred vrtloga vremena, na obali vere i u vreloj pustinji razumevanja sebe. Ne bi trebalo da ispovedanje ostavi nekih posledica na familiju. „Slušaj, momak“, rekao je Kuzma, koji mi je odvagao, „kada umrem, svejedno u kome kraju groblja me sahrane, i kako raku okrenu.“ Kada je pobeda komunizma postala i njegov poraz, Kuzma je rekao: “I vreme ateizma nam je urezano u sećanje.“ Treba teret pedeset godina nositi, i negovati, a sada vidim da u meni nije preteklo snage ni za koliko dobru ispovest. Na Kuzmi, sinu Belogardejca, video sam na koji način se topi ozlojeđenost. Ovo je pilika da govorim o uroti sudbine. Ne govorim koliko sam bio zgranut ovim ili onim, pa ni o ljudima koji su mi nepravdu naneli ne volim da trunim. Koliko sam puta čuo da orkestar svira tuš. I posle sam bio sasvim smeten, a onda bi se snašao. Jednom bi zanemeo, drugi put se smešio ili zviždao sa dva prsta u ustima. Jutros mislim: ako o ovome govorim, manje otrova istorijskog materijalizma u meni ostaje.

Prepodobnog starca Kuzmu, koji je donosio vesti iz vrtloga vremena, jednom sam gledao kao prosjaka, drugi put kao kralja. Ukazala mi se pre toliko leta prilika da saznam detalje o stradanju oca Stevana, sretnika kome je duhovna hrana bila religija, ali je nisam iskoristio. Tada sam bio u godinama kada se od takvih razgovora zazire: durao je dugo pomenuti starac Kuzma koji je 1942. bio svedok stradanja moga oca Stevana. Taj je umeo da govori ravno o novim vrstama Mičurinovih krava, kao i o ljudima kojima su zlotvori punili jame po Hercegovini. Nisam ga strpljivo slušao, umeo sam da ga i prekinem, jer je bio od ljudi kojima je svejedno slušate li ih ili ne. Tek kada sam sazreo vratio sam se njegovim mislima i knjigama koje govore o događajima koji su posle oslobođenja Jugoslavije dobili razne nazive, a mene su posebno zanimali oni koji su imali bezazleno ime „leva skretanja“ i filozofi koji tvrde da Boga nema, da postoji samo materija. I kada sam kasnije sedeo pod tremom, dok je jarko sunce sijalo nad njim, i jeo ledenu lubenicu, uvek mi se vraćala Kuzmina misao: „Nad knjigama komunizma nikada nije blistao pravi naslov.“ Trebalo je vremena da zastanem i da o ovome i ljudima koji su ubili Stevana mislim svojom glavom. Taj teror koji je tada sproveden nad svim koji su bili protiv komunista bio je neviđen, rekli bi oprezniji od mene. Prve knjige koje su se usudile da govore o ubistvima viđenih ljudi, popova, profesora, penzionisanih karljevskih generala, pisara i notara, bile su „vesnici“ mrmljanja o pasjim grobljima i građanskom ratu. Na poleđini ovih krvavih događaja, kada je po mojoj Hercegovini, bez razloga ili sa izmišljenim razlogom, pobijena masa pametnih ljudi i uglednih staraca, krenuo sam da prebiram pređu i snujem stvarnu potku svoje i Stevanove sudbine.

„Svaka knjiga je“, ovako je govorila moja majka Velinka, „jedna briga više.“ Uvek su me privlačile margine knjiga na kojima su revnosni čitaoci zapisivali svoje viđenje stvari. U knjigama ima istine i laži na pretek, i mene ovo nekako i nije uvek dodirivalo. „Delijo“, rekao je Kuzma, „ako hoćeš da vidiš lepe stvari-idi u Italiju, a ako hoće da se uveriš kako treba da se radi, idu u Germaniju.“ I starac Kuzma je mene doveo do plavog zida koji nisam mogao ni umeo da preskočim, a s one druge strane kao da je dobra banda stalno svirala milozvučne melodije. Proteklo je dosta vremena dok nisam razumeo kako je ubijen Stevan, nastavnik veronauke u gimnaziji, kome je komunzam, po prirodi samog posla, bio stran i tuđ pojam. Izraz „čišćenje“ deluje gotovo naivno, ali je tada donosio samo jedno: uklanjanje onih koji nisu ljubitelji komunizma. Taj starac je pričao priču promuklim i tuđim glasom, ponekad iz punog grla, s krezavim zubima. Ne jednom sam mislio kako se Stevan rodio u najgore vreme: odbio je da postane ateiste. Sve se ovo dogodilo u par meseci, u dane kada se radi i svetkuje. Ledeno oko sunca komunizma se dizalo nad zemljom, zateklo je moga Stevana nespremenog za bilo kakvu vrstu borbe. Taj ledeni zrak pao je na njega i doneo mu nevidljivu smrt. Pa sada kad sedim na ovoj mekoj fotelji, nikako da smislim kako bi počeo ispovest o vremenu koje je Hercegovinu, uz sve druge nevolje, zavilo u crni bičalj i kostret. Koliko je tu onda bilo naloga vlasti, koliko stihije, malo vredi ovo saznanje razbacanim u tajnim grobnicama, jarkovima, rudarskim oknima i jamama.

Kada je htela da me smiri, Velinka bi pružila stolicu i ja bi seo i pred njom utonuo u beskončno čekanje. Sedeo sam strpljivo, kao onaj koji čeka kakvu osudu kod sudije. „Ne mogu ja sve brige preuzeti na sebe,“ govorila je, „neka je tebi Bog u pomoći ako misliš da mogu.“ Moja majka je Hercegovka, ponosna i tvrda, nadarena od Boga glasom i sluhom. Uprkos bolu koji je posle oslobođenja Jugoslavije izjedao, meni je u detinjstvu pevušila nerazumljive pesme. Pevala je pre udaje i u dva trebinjska hora, pa i u crkvama. Pamte je ljudi kao otmenu. Nije do rata zazirala da se pojavi u Dubrovniku, gde je njen stariji brat imao na Pilama trgovinu kolonijalom. Od nevolje koja je zadesila posle udaje, povukla se u sebe i posvetila meni. Podršku da istraje dobijala je od familija sa obe strane. Neko vreme je radila kao sekretarica negde u Trebinju, a onda su i je izgurali, jer vlast je imala kriterijume  o osobama od poverenja. Ostala su o ovome njena ispovedanja. Istinski susret sa ocem odigrao se dve godine pre moga rođenja. On je bio rodom iz sela iznad Ljubinja, i spustio sa na plavo more s kumom Savom u Hrceg Novi, koji je krenuo da bude pandur u rastrganoj Kraljevini. Mislim da su kafu popili u Gradskoj kafani. To pamtim, jer je pričala kako ima tamo orekestar iz Budima. Zaruke su obelodanili posle sedam meseci. Na ponos obe porodice, rekla je majka. Tada nisu slutili kakva se oluja sprema. Tek s ove daljine, kada se sve sleglo koje je moglo da se slegne, mogu da vidim koliko je sve bilo nenormalno normalno.

Ima li Bog milost prema jednim ljudima i narodima, a drugima nema. O ovu ujdurmu spoktakli su se i proroci, pa je i njima sudbina presecala puteve. Posle decenija koje su utekle, ne mislim nikoga hvaliti ni osuđivati, ali verujem da svako ima pravo negde na ime i grob. I ništa me ne može sprečiti da ispričam svoju istinu: ne govrim o izdajnicima, zlotvorima, o njima govore na drugim mestim. Ja sam svestsan da i meni curi pesak, i da nema vremena da se sat okrene mnogo puta. Moguće jeste, i nije malo verovatno da se ovo moglo dogoditi i u drugoj porodici, ali se dogodilo u mojoj. Neko drugi je mogao da bude vlasnik ove ispovesti, ali ovo saznanje mene ne dodiruje i spreman sam da s pričom odem gde treba, kao kroz tunel-da gledam napred. I sada vidim da ima određenih detalja koji se podudaraju sa sudbinama drugih porodica i ja priču mogu da poklonim i njima, to je moje i njihovo, rekao bi starac Kuzma, civilizacijsko pravo. Od jedva dve mogućnosti, da moja priča ima i nema sličnosti sa pričama u drugim porodicama, meni se dopada druga. U trenutkau kada mislim da je ja mogao biti i neko drugi, setim se Velinkine brige i spokoja. A ja sam? Taj koji je ostao ovde, jer nema sada kuda da ode. A ja sam Milan Krulj, rođen u Trebinju 1943. I svi tamo znaju da mi je Stevan ubijen iz potaje, na pravdi Boga, i da je stradao u iznuđenom prljavom ratu, u tuđoj borbi ideja i naravi, tamo gde se igralo „krvavo kolo“ pre nego sam se rodio. Majka je govorila da istina nije posebna imovina, i da se putem advokata ne prenosi s kolena na koleno. Sve slučajnost do slučajnosti, rekli bi, ali sve ovo je i zagonetka koju nisam mogao da odgonetnem. Ne znam kome je smetao nastavnik veronauke koji nije hteo da bude komunista, a njegova glava za njih nije vredela ni koliko glavica kupusa. I gde god sam bio od kada sam napustio Trebinje, ja sam sa sobom nosio slike rodnog kraja, njegove zvuke i opore mirise. Sve drugo je ostajalo tamo gde je i nastalo, na kamenu. Izgleda mi da je moj život sastavljen od pitanja, i da me tuđe krivice i tuđa sećanja dovode do jakog nemira, srebrne tuge i bola.

Ne znam kakvo je bilo lice Stevana kada mu je majka rekla da je trudna, i koliko je na njemu bilo ekstaze. Kakav joj je savet dao, i da li je stigao da ga da. Koliko je dana ili nedelja proteklo dok nije stradao. Da li je to bilo rano ujutru, ili je vladao mrak. Meni je, ne jednom Velinka naglasila, da me je odhranila. I sada, sećajući se prvih dana kojih mogu da se setim, nalazim da je u njima izvor mojih radosti i nevolja. Samo ja znam kako sam patio gledajući majku kako tuguje, kao sam se radovao kada se smeje. Bilo mi je godina koliko je trebalo. Pripadao sam hordi dece koja nije imala oca. Moj Stevan je ostao negde iza mene ofarban kao izdajnik. Njemu je bilo ime, vredi li da ovo ponavljam, tako: Stevan. Dogodili se sve one uklete godine kada je u Evropi propadalo sve. Listajući stare novine, shvatio sam da tamo nema pristojnog događaja. Ja sam pre rođenja bio kažnjen jer su neki mislili da Stevanu nema mesta pod nebeskom kapom. U redu je, nije moja krivica da nisam video oca osim na fotografijama, ali nije ni njegova: on mene ni sa fotografija nije mogao da vidi. On se nije ubio zato jer je bankrotira, njega su ubili kada je bankrotirala Kraljevina. Mogu da se nosim sa ovom mišlju. Da bi nas koliko tolio odbrovoljila, vlast je nudila brda i doline. Umesto svetlo jutra stizale su parole. Prispeli smo gde smo prispeli. Metak u leđa: neprirdno, a prirodno. Pa bila je ovo za Velinku tragedija koja je izvrnula prirodu porodice. Kada je majka sve dobro osmotrila, rekla je: „Sine, ovo nije dobro.“ Tih godina dobro i zlo su se lagano preplitali kao otrovne zmije u klupku. Nisi se dirali, samo su klizili jedno preko drugog.

Uglavnom su po salama domova kulture igrani komadi o narodu. To su jednostavne sage i zapleti. Sve je bilo crno ili crveno. Kada sam odlazio iz Trebinja, majka je rekla: „Ne brini za mene, meni će biti dobro i samoj.“ Majka je bila iz dobrostojeće kuće, kako bi kazala njena majka Anđa,  koja ni posle tragedije koja je zadesila nije izgubila razum, lepotu, ni ugled. I ovome je bilo govora s majkom pre nego sam krenuo u svet, u kome je ona videla kako zlo postaje dobro, dobro rđavo, i kako zlo ostaje zlo, a dobro i ne mora da ostane dobro. Ja idem, rekao sam Velinki, da se vratim  sa kakvim-takvim ugledom. „Ne govori o tome“, rekla je Velinka, „ne mogu ni pomisliti da mi jedinac potone u tuđem moru sivila.“ Mislila je da me nije odgojila da tumaram po gradovima. Tvrdila je da osim odlaska postoji i druga rđava stvar: ona mora odmah da umre. Uzalud sam je ubeđivao da zna da moram da idem. I nikada nije prihvatila da ovo ozbiljno mislim. Kada sam završio srednju ekonomsku u Trebinju, sanjao sam da budem pesnik kao Bajron. Tri meseca po diplomiranju majka je, a ja sam bio i tada u Trebinju, umrla. I tako sam saznao kako sudbina samo radi svoj posao, i nisam umeo da odbranim sudbinu od nje same. Imao sam sijaset sumanutih napada bola, i jedva sam uspevao da se odbranim. Uzalud su rođaci molili me da se dovedem u red, da se okrenem sebi. To je moglo da važi za neke druge ljude ili u drugo vreme. Verovao sam da treba da učinim kako mi je suđeno, da se oprostim sa snovima. Tako sam shvatio da je sa mnom u Trebinju gotovo, i da ni sebi samom ne moram da verujem.

Sudbina mi je dala pauzu da shvatim da za mene nema hleba u Trebinju. To je bila drama sa dosta delova, i ne znam u kome sam presekao da odem. Po savetu daljeg strica Danila, starog momka, otisnio sam se pod svetla Beograda, voda ga odnela i donela. Tada sam sebe odveo u ubogi hram, pred umrljanu ikonu Svetog Nikole, i rekao svecu: „Presveti, nemam razumevanja za sebe.“ Posle je Danilo izvrtao da sam rekao „tebe“, i nisam mu sporio. Imam svoje razloge da idem, rekao sam rodbini. Od uvek sam voleo knjige fizike i poeziju, i mislio sam da bi između pesama i knjigovodstva, moje klatno moglo da nađe mir. Nikada nisam osetio toliki prezira prema provinciskom trajanju nego kao kada sam se skljokao od gladi u samačkom hotelu. O bedi picsa u velikom gradu ima u knjigama i onog mudraca odavde Kovača. Nadao sam se da će sreća mi izleteti pred mene gde se najmanje nadam. Ta 1961. protekla je za mene kako je protekla u Beogradu, i ovo se vidi iz ovih odbijenica za zaposlenje i odgovora dok sam, kopajući kanale i rovove, tragao za poslom. Smrt Stevana, mrmljao je Danilo, kako je ona davno bila. Podvukao je: Tako davno. Onda je dodavao da ovo i nije bilo davno. Trošio sam vreme na na prepisku sa protuvama po firmama, institucijama. To su bile banalnosti svoje vrste. Kao da mi je sudbina sve ovo organizovala. Koju godinu kasnije, na drugom mestu, prepisku sam sredio u ovaj tuđi album za marke, koji je ove ispred mene, kao da s njim imam ozbiljne namere. Jedne noći, kada sam se vratio iz podzemlja u svoj mali stan, koji mi je i ostavila mamina tetka na Zvezdari, i prelomio sam da o molbama za zaposlenje ostavim i svoj trag. Siguran sam da sam tada bio zdrav. Nisam siguran koliko iz sebe mogu sada pustiti napolje: uzeo sam da gledam koje su se stvari dogodile 1961.

Umem da  maltretiram sebe datumima. Nastojim da postavim pitanja na koja nemam odgovor. Neko je jednom za kafanskim stolom govorio o letu Gagarina u svemir, i da je to bilo 12. aparila 1961. i meni se film krenuo da odmotava unatrag. Onde je profesor Bakmaz rekao da godinu pamti kao godinu kada je otkriven natpis na iskopini rimskog hrama u Cezariji, i prvi put je potvrđeno da je postojao Pontije Pilat. Ta čitava stvar bila je poruka da tragam koji su se događaji odigrali godine sudbonosne za mene. Taj let Gagrina je bila stvar koja je probila led i terala me da se trudim. Te godine je ubijen Patris Lumumba u Kongu, tvorac nezavisnosti zemlje, i umro je Hemingvej. Te godine su u Izraelu sudili nacisti Ajhmanu. Te godine uhapsili su u Beogradu Milovana Đilasa, saradnika Tita,  jednog od aktera „levih skretanja“. Dok su mi hartije prolazile kroz ruke, shvatio sam da sanjarenje ne mogu nastaviti. I umesto da od molbi, potvrda, odbijenica krenem da pravim istinsku umetničku priču, pomislio sam da je bolje da sve hartije poređam po redu, uz komentare. Treba to da se pogleda. U albumu su odgovori koje sam dobio u vezi molbi za posao, a u mojoj glavi je i hrpa molbi na koje i nisam dobio odgovor. Kada sam se poslednji put video sa Danilom, umirao je. Rekao sam da imam nasleđenu lepu sumu od ove mamine tetke. I rekao sam mu, ako bude sve kako sam planirao, ne moram da radim naredne godine.

                                                                 II.

1. I dok sam lunjao gradom kao senka beskućnika, na dopisnici, na kojoj nema datum, ni mura, mislim da je bio 10. mart 1961. stigao je sa Radničkog Univerziteta „Đuro Salaj“, odgovor: „U vezi molbe kojom ste konkurisali za radno mesto Sekretara centra za opšte obrazovanje, izveštavamo Vas da niste primljeni na ovo radno mesto. Iz Sekretarijata RU.“

Savršeno. Kao da su mislili da mi se ponovo jave, kada uvide svoju grešku. Tada sam se hranio u jebenoj studnetskoj menzi, preko jednog zemljaka dokopao sam se jeftinih bonova. Bio sam upisao Veterinu, a znao da nikada ne mislim da privedem kraju. Tako su stajale stvari. Hteo sam sa nekm da razgovaram o uzaludnom poslu koji radim. To je bila sedma odbijenica, a prva koja je izgleda nepravedno. Moje vreme je teklo kao vino iz bureta. Odbijenice su ličele na testament koji je nemoguće izvršiti. I sada, kada vrtim ova film, pomislio sam da nadograđujem krnji tanjir sna.

2. Iz „Duge“, novinsko izdavačkog-oglasno propagandnog preduzeća, nalazilo se u Vlajkovićevoj broj 8, stigao je lepog 2. maja 1959, na rapavom mermorandumu, na kome su utisnuli i žiro račun i brojeve telefona, odgovor: “Obaveštavate se da Vaša molba nije uzeta u obzir, za prijem u službu preduzeća, na mesto mlađeg knjigovođe-početnika. Drugarski Vas pozdravljamo.“ Komercijalani direktor, Taj i Taj, potpis i okrugli zeleni mur.

Tada sam sebi odavao utisak kao da mi je drago da su me odbili, i dalje sam pripadao samom sebi, izigravam studenta, i hteo sam da ja ne budem ja. Kao da je odbijanje postalo moja oznaka posebnosti. Pomislio sam da bi voleo da sretnem odrtavelog i glupog sekretara ili komercijalnog direktora „Duge“ i da popijemo kafu.  Iz sve snage sam se trudio da razumem ljude, oni samo sprovode hladne naredbe: na određenim mestima u pismu, u znak odobravanja, klimao sam im glavom.   

3. Prvo sam zakopčao dugmad na sakou, pa otvorio koverat iz preduzeće za ekonomsku propagandu-organizaciju-unutrašnje uređenje i dekoraciju, iz Beograda, Cetinjska 6. Na memorandumu formata A5, sa tekućim računom,  brojevima telefona, 8. avgusta 1959. poslato mi je obaveštenje: “U vezi molbe za postavljanje na radno mesto propagandiste, izveštavate se da ista nije uzeta u obzir. Ovim Vam se zahvaljujemo na molbi na konkursu.“ Za Sekeretara potpis Toga i Toga, mrljavo ime i prezime i kvadratni pečat „Foruma“.

 Zurio sam u papir, okretao margine na kojima je stajalo da se „Forum“ bavi: analizom tržišta, publicitetom, grafikom, štampom, da projektuje i izvodi sajmove i izložbe, uređuje sve vrste enterijera, spoljne i untrašnje dekoracije. Na kraju krajeva zauvideo sam tim ljudima koji su imali moć da nekoga usreće i nekoga zajebu. Pročitavši ovu odbijenicu nekoliko desetina puta tokom popodneva, posle svakog čitanja popio bi po fraklić rakije i tako sam se i naroljao kao majka.

4. Osmehnuo sam se, udario nekoliko puta prstima po stolu i privukao sebi koverat. Na nekvalitenom papiru formata A5, gore levo je stajao pečat Narodne Republike Srbije, grada Beograda, Muzeja Primenjenih Umetnosti, zaveden kao dokument pod brojem 1907/3, sa datumom 31. janura, a ispod njega tekst: „U vezi molbe podnete Muzeju, radi prijema u službu na mesto administrativnog službenika, a po konkursu objavljenom u „Politici“ od 5. decembra 1960, izbveštavamo Vas da je komisija radila na pregledu prispelih molbi i to: 9,12, 18 i 19. januara i izvršila izbor. Obzirom da je drugi kandidat primljen na navedeno radno mesto, obaveštavamo Vas da je Vaša molba odbijena.“ Koje trtljanje, pomislio sam, ne trudeći se ni da razaznam potpis sekretara muzeja i okrugli pečat.

I dok sam sedeo ispred razvaljenog kioska, na poljani u predgrađu, na hladnom i iskrivljenom buretu za pivo, dok nikoga nisam čekao, mislio sam kako je ova odbijenica najhladnija koju sam do tada dobio. Hladan vazduh je strujao pustim poljem, a ja sam se osetio usmaljenijim, samim na svetu. Mislio sam, ako budem dobar, možda me jednog dana neko nauči kako se dolazi do posla. Jedva da sam kasnije u javnom toaletu pogledao sebe u oči u ogledalu, i bilo mi je žao da sam se upustio u sve ovo. Ali, u isti mah mi je bilo drago da sam nailazio na takva odbijanje, da sam shvatio da ne mogu ni naići na prijem nego na kakav nailazim. Odbijanje, to je dobro delo, mislio sam, dobrih ljudi. Tada sam i ohrabio strica Danila mojom pričom o malom nasledstvu od tetke.

5. Kad me spazi, već me je prepoznaavao, poštar samo slegnu ramenima. Bio je to krupan čovek, uniforma mu je stajala kako treba, nekako je ispunjavao svaki prostor u koji bane.  Na papiru Avala Filma, kome se ne može odrediti format, i preduzeća za proizvodnju i izvoz filmova, Beograd, Aberdareva 1, sa brojevima telefona, poštanskog faha i kusih skraćenice za same telegrame, stigao je banalan odgovor: „Povodom našeg konkursa za upražnjeno mesto administratora ekipe igranog filma, izveštavamo Vas da niste došli u obzir za isto. Drugarski Vas pozdravljamo.“ Nema datuma, potpis je tanak i pečat jedva vidljiv.

Ali, s moje tačke gledišta, nevolja se javila onog trenutka kada sam video koverat. Bez obzira što je to bio običan plavui koverat, to je bila presuda meni, neumoljiva realnost. Ako bi slučajno pisalo, pomislio sam, da su me primili, za mene bi to bio ravno misli da sam postao normalan. Niko od tih ljudi koji su me odbili, pomislio sam, me ne poznaju i oni ne mogu znati kako ću ja na sve ovo reagovati, na jednu takvu kurvinjsku, prostu vest. Ja sam za njih bio neznanac, nisu se nikada rukovali sa mnom, nisu razgovarali sa mnom o onome zbog čega su raspisali konkurs, i ostaje pitanje da li bi smeli da me gledaju u oči. Oko poštara je lebdeo opori miris kolonjske vode koju koriste posle brijanja, a ja sam se osećao kao da mi je pred očima vazduh rasparao korbač.

6. I evo, pamtim da je bila subota. Popeo se iz mrklog mraka administracije novi koverat za mene. Na formularu izvučenom na geštetneru, iz Sreskog Zavoda sa socijalno osiguranje iz Beograda, zavedenom pod brojem 619/2, 27. februara, na tvrdom formularu, unapred pripremljenom, stigao je jasan odgovor: „Izveštavamo Vas da niste primljeni na radno mesto (ubačeno mastilom) administrativnog i finansijskog službenika. U smislu člana 41, stav 2, Zakona o javnim službenicima, protiv akta o postavljenju izabranih kandidata može se izjaviti žalba Komisiji za službeničke poslove Izvršnog veća Narodne Republike Srbije, ukoliko smatrate da konkurs nije sproveden po propisanom postupku, ili da postavljeni kandidat ne ispinjava uslove propisane zakonom i konkursom.“ I opet nečitak potpis za Konkursnu komisiji, i jasno otkucano ime osobe  koja ga se potpisla uz okrugli pečat.

Sedeo sam i gledao u taj smrdljivi papir, i u jednom trenutku shvatio kako uživam u tome, kako i želim da patim što me odbijaju. Ostao sam usamljen među nevidljivim ljudima, čije prijateljstvo nikada i ne mogu da  steknem. Koliko god je iskušenje bilo veliko da nekoga tužim, da nekoga zovnem telefonom i najebem mu se majke, ja sam se tome odupirao i nisam radio takve stvari. U sebi nisam nosio toliko okrutnog i ružnog. Neko sa strane bi najverovatnije pomislio da je reč o kukavici, budali, i takvi ne bi hteli i da razgovaraju sa mnom o mojim razlozima mirenja sa sudbinom.

7. Kao da su svi ti kruti, negativni odgovori stizali do mene preko brda i hladnih reka. Na memorandumu A5, Izdavačkog preduzeća Nolit, Beograd, u levoj strani dodatno i na engleskom, NOLIT PUBLISHING HOUSE, sa Terazija 27/II, s telefonima centrale, redakcije i poštanskim fahom, gde su ostale crtice uz „Naš znak“ i „Vaš znak“, stiglo je obaveštenje: „Izveštavamo Vas da Vaša molba za radno mesto referenta sopstvenih izdanja nije ušla u uži izbor.„ Tu je poptis Sekretara, otkucano ime i prezime i pečat sa velikim N.

Za mene je ova odbijenica bila prilika da shvatim koliko sam usamljen, da ti gde sam nemam porodicce, da ne pripadam više ni samom sebi. Ipak, ostao sam pri svome: da nastavim da ređam molbe. Nisu me otuda pitali da li sam možda žensko, da nisam u drugom stanju. Nisu znali kakav sam sin bio svoje majke, nisu znali šta sam spreman da učinim da da se zaposlim u izdavaćkom preduzeću kakvo je „Nolit“. Moj izbor je ostao da sanjam da budem zaposlen u izdavačkoj kući. Na ovakvim mestima nisam ni mogao da očekujem povlastice. Tamo nisam ni kasnije ulazio bez kucanja na neka vrata urednika, seronje koji gleda pesme mladih pesnika. Ne znam kojih sam stvari tada bio svestan, ali revolt iz mene nije izbijao velikom snagom, sve je bilo perverzno, kao kod pravog komuniste, artikulisano. I ne samo to: ne jednom sam mislio da tamo negde moram da kriknem, da svi zaposleni u toj usranoj zgradurini shvate da postoji neko koga su oni i ranije, ovako ili onako, odbijali. Da nisam bio razuman i ohol koliko oprezan,vikao bi na sebe.

8. Muka, koju sam imao sa svom tom prepiskom za zaposlenje, davala mi je neku perverznu snagu. Na papiru formata kao za Avala Film, od strane Državnog Sekretrijata za poslove robnog prometa FNRJ, Direkcija za sirovine, pod brojem 92/5, sa datumom 29. mart, stigao je lakonski odgovor: „U vezi podnete molbe za prijem u službu, a po objavljenom konkursu ove Direkcije pod brojem 681/1 od 16. decembra 1960, za radno mesto ekonoma, izveštavate se da ova direkcija nije mogla udovoljiti Vašem zahtevu. U smislu člana 41, stav 1, Zakona o javnim službenicima, imate pravo žalbe. Žalba se predaje ovoj Direkciji.“ I sledni novi nečitak potpis, sada načelnika, njegovo ime i prezime i okrugao pečat.

U mom prisustvu prijatelji nisu komentarisali moje nesupehe. Čak me nisu molili da odustane od svega tog sranja. Iza mojih leđ, gorili su šta su govorili. Mesto ekonoma, mislio sam, nije za ambiociozne. Radovalo me je da nisu napisali da ambiciozne i ne primaju. Pisanju ove molbe sam pristupio iz čistog inata, kao mentalno nezreo. Za njih sam mogao, za ekonoma da budem ili previše mlad ili previše star. Za mene mesecima nije postojala ni jedna druga tema, osim pisanja molbi i slganaja odbijenica. Neprestano sam o tome mislio, raspravljao se dva-tri prijateleja, i shvatao da se moja nada topi u okenanu komunizma, u uscepljujućem nastojanju da ne uđem u partiju. Jer, bez obzira na ugled komunista, čvrsto sam stajao na stanovištu da komunizam nije moj izbor. Svet oko mene je bio drugačiji, a jasam bio taj koji je trebao da ga promeni, a ne obrnuto.

9. Odrao sam leđa istovarajući na železničkoj stanici džakove cementa iz vagona. I dok sam te iste večeri vidao rane u hladnoj garsonjeri, razjedala me je vest pristigla na providnom, skoro pravom peliru, papiru, iz Zavoda za zaštitu autorskih malih prava, poslovnice za Nardonu Republiku Srbiju, poznatog pod skraćenicom ZAMP, pod brojem 50/61, 5. aprila, stigao je kratak i suv odgovor: „U vezi sa Vašom molbom, kojom ste konkurislai za radno mesto administrativnog službenika, izveštavamo Vas da niste izabrani na ovom konkursu objavljenom u „Politici“.“ Sledi potpis u ime direktora Josifa, i okrugli pečat Zavoda.

I dok su me u noći pekli crveni kolutovi na ramenima, premazani melemom, sanjao sam pred zoru da sam okružen mladim, golim ženama, koje oko mene igraju gluvo kolo i tako mi se udvaraju. Od neveštog tovarenja dažkova na leđa tada sam dobio ozbiljne rane. Ljudi oko mene, kao Crvena konjica gradove, osvajali su radna mesta, a ja nikome nisam trebao. Niko se nije ni usudio da me pozove na razgovor. Tada sam shvatio da je sve to beznadežno, i pomislio sam kako je vreme da uradim nešto što ne nameravam da uradim. Sa svojom tezom da pravim muškarcima nije mesto među kukavicama, umirio sam svoju savest. Nisam imao snage da sebe hrabrim. Ravnodušnost vlasti pokazivala je da ni u komunizmu nema ničeg neobičnog, živim kao i svi.  

10. Ta žudnja za redovnim zaposlenjem nije se utoljavala na javi, i zato su mi se snovi i pretvorili u košmare. U jednom snu je stigla majka, i od nekud je dopirao njen glas, rekla je: „To nisu moji porazi, to su tvoji porazi.“ Ponovo je iz Nolita, pratio sam sve njihove konkurse, sa podacima na srpskom i engleskom, i sa datumom 18. aprila, pod brojem dopisa 2744, stigao odgovor: „Ovim Vas izveštavamo da Vaša molba nije ušla u uži izbor za radno mesto kalkulanta.“ Sledi lep potpis referenta za radne odnose, drugarice Vere, i prpeoznatljivi pečat, sa velikim N, preduzeća Nolit. Ne mislim da je majka u snu htela da me uvredi.

Odluku da prelomim život na neku drugu stranu nisam bio tada doneo, ali sam znao da će ona doći. Noćnim vozom sam se taman bio vratio iz Sarajeva, gde sam imao devojku i spavao sam kod ujaka na Grbavici. Prvobitno sam bio planirao da provedem sa devojkom tri dana u hotelu Bristol, ali smo proveli jednu noć, jer nisam imao više para. Shvatio sam tamo da ja za pravu ljubav i nemam neke posebne hrabrosti. Posle ove jedne zajedničke noći, devojka se predomislila i rekla da je bolje da i ona spava kod svoje tetke na Vratniku. Ona tamo nije imala drugih rođaka, ja sam imao samo ujaka. Prihvatio me je moj vodnik iz vojske, i ostao sam kod njega tri dana, takav kakav sam. Te druge i treće noći išli smo na ćevape i pivo i neku kafani s one strane Miljacke. Ljubav smo vidli u nekom parku, na klupi. Kakav je tu mogao da bude njen odogovr? Kada sam dobio ovu zadnju odbijenicu od Nolita, pomislio sam da je bolje da zauvek prestanem da se borim sa alama prošlosti i vlasti. Ja sam usamljen čovek, mislio sam, usamljen i ništa više od toga.

11. Pa nisam ja hodao u gumenim opancima na bosim mogama, ali sam mora da pazim na svaki dinar koji zaradim. Imao sam ja u glavi tada i drugih planova. Na malom papiru, iz Glasa Podrinja, novinsko izdavačke ustanove iz Šapca, kome je radakcija u Cara Dušana 2, a reklamna služba u Masarikovoj 5, odmah posle Praznika rada, 4. maja, potpisana od Sekretara Redakcije, druga Jovana, sa okruglim pečatom, pristigla je obavest: „Obaveštavamo Vas da je Upravni odbor ove Ustanove, na svojoj redovnoj sednici tekuće godine, u prethodnom mesecu, odlučivao o podnetim molbama na prijavljeni konkurs za dva novinara. Obaveštavamo Vas da nismo mogli izaći u susret Vašoj molbi, jer su izabrana dva druga koji su ispunjavali odgovarajuće uslove i nisu postavljali zahteve za stan“. Uzima sve ove podatke iz albuma, jer samo tako mogu da potvrdim istinu.

Ja nisam ni tražio stan, ali su oni napisali da sam tražio stan. Ako neko ima hrabrosti da ovako besramno laže, pomilio sam, on nikada ne može da živi kao slobodan čovek. Dobio sam tada posao na određeno vreme u jednoj štampariji i on me spasao briga. Izvesno je, malo sam znao o politici. Iznenada sam shvatio da se borim sa samim sobom. Nisam očekivao tako burnu reakciju sebe protiv sebe, ali mi je zaista doprlo do svesti da sam tu, pod svojim nogama, i nisam mogao da prestanem da plačem. Skoro da nisam imao razloga da se više krijem ni pred sobom da sam potpuno neuspešan čovek i da sam dozvolio da mi drugi kreiraju život. Jednom sam proveo dva meseca u opijanju preko svake mere. Ispijao sam litre vinjaka i rakije, kusajući neke masne, jake čorbe.

12. I evo poslednje odbijenice koju sam sačuvao u albumu. Tada sam legao na otoman na kome sam spavao, i onam sopstveni miris iz jastuka mi je mutio pamet. Pamti sve detalje. Na ovom lepom papiru A4, iz Direkcije Jugoslovenske lutrije, sa potpisom Glavnog direkoora Nenada, zavedenim pod brojem 07/949, čije se kancelarije nalaze u Nušićevoj 12, u Beogradu, koja ima tekući račun i poštanski fah, stigao mi je najduži odgovor 14.jula 1961: „U vezi Vaše molbe, izvešavate se: Aktom ove Direkcije, broj 06-4587/8 od 21. februara 1961, obavešteni ste da nije usvojena Vaša molba kojom ste konkurislai na jedno od upražnjenih radnih mesta u Jugoslovenskoj lutriji. U aktu nisu navedeni razlozi zbog kojih Vaša molba nije uzeta u obzir, pošto Vam  je te razloge konkursna komisija usmeno iznela prilikom razgovora vođenjih 19. januara 1961. Ako smo Vašu žalbu pravilno shvatili, iz nje izlazi da ste se žalili na postupka konkursne komisije u vezi drugoog konkursa koji je objavljen u listu „Politika“ od 15. proteklog meseca, koji je raspisan za popunu radnih mesta likvidatora i kontrolora. Smatramo da je Vaša žalba u tom pogledu neosnovana, s obzirom da ovaj konkurs još traje i da konkursna komisija po istom nije podnela nikakav predlog. Posebno napominjemo, da konkursna komisjia nije bila dužna da Vašu raniju molbu uzme u obzir kod narednog konkursa. Štaviše, da je konkursna komisija to učinila, postupila bi protivno odredbama Zakona o javnim službenicima.“

Sa ovom odbijenicom nekako se završilo i moje verovanje da mogu da dožem do zaposlenja. Osećao sam se kao da sam razmrsio veliki čvor. Mislim da ukupna brojka odbijenica nije ni važna. Trideset dve? Trideset sedam? Valjda. Prestao sam više da obraćam pažnju na konkurse i oni za mene više nisu postojali. Zbog te jedne jedine neporecive činjenice da se sve proverava u policiji, meni se raspao čitav svet i dobio je oblik zveri u mojim očima. Nisam to nikome otvoreno rekao, ali sam razumo da meni ovde nema mesta, i ja sam znao da mi ovde nema mesta, a nisam imao kuda natraga da idem. Znao sam da nosim beleg oca, odjednom sam znao sve.

                                                      III.

Ja nisam ni mislio da ovo kazujem kao da prepiričavam kakav roman ili kakvu dramu sa dasaka. I ovo se seve jeste dogodilo unazad, tako da se događaji mogu povezivati i ovako i onako, ili preskakati. Sve ovo izlazi iz ono malo dokumenata koje sam sačuvao i onoga što je ostalo u mojoj glavi. Svršeni srednjoškolac, kome su ubili oca 1941., samo zato što je verovao u Boga i nije pristao da ga se odrekne, oprostio se prošlosti predaka, napustio svoj rodni kraj i krenuo na put kojim su odlazili mnogi znani i neznani Hercegovci. On nije tamo gde ide mislio da postoji obećana zemlja, jer on se izmicao od tragova predaka i krvavih uspomena. Tlo koje je pritisnuto kamenom, proklestvom i istorijom zmeni je gradom razvaljenim u Hitlerovom ratu i od naista i oslobodilaca. Koliko sam puta stajao na zidinama Kalmegdana i mislio kako bi valjalo da se survam nekuda dole, li sam se uvek bojao da mogu da ostanem živ i samo izlomim kosti. Kad bi utekao od depresije i dovukao se k sebi, shvatao sam da mi ni Trebinje, ni Beograd nisu krivi za moju muku. Sedeo sam negde skrajnut, i nisam bio u stanju da se pomerim satima. Ako nisam zbog belega koji je na meni ostavila smrt oca Stvena i njegova vera u Boga mogao da dođem do valjanog posla, nisam se mirio sa mišlju da sam idiot koji mora da umre od gladi. Taman kad bi pomislio da je vreme da se sklonim iz Beograda, javio bi se kakav posao koji mi je vraćao među one koji jede. U ovopj mojoj priči ima odjka raunih priča i događaja, od oni koji su stizali sa povratnicima iz zatvora sa ostrva au moru, do prvih sanjarenja tipa „ljubav, vespa i moda.“ yyyTa godina je prošla kao je prošla. Nisam postao manje skeptik, nisam se pridružio partiji, niti me je ko zvao, napisao sm nekoliko pesama o ljudima u nacističkim logorima, jednu o brdu Leotar i jednu o jamam u Hercegovini. Te jeseni su isparile sve iluzije o komunizmu. Uprkos svemu, nisam klonuo duhom: ojačao sam radeći najgore poslove u luci, po imanjima. Od maja do avgusta uspeo sam da skupim pristojnu sumu para i da se obučem i promenim stan za bolji. Prvi put sam sa optimizmom gledao na mogućnost da se otisneme nekuda preko granice. Odlazio sam ilegalno na predavanja o poeziji na tribini na Filozofskom fakultetu. Tamo je bilo lepih devojaka koje su bile očarane mladim srpskim pesnicima. Tamo mi je bilo isuviše lepo, da bi to prihvatio kao svoju stvarnost. Posebno sam bio obazriv da ne naletim na policajca u civilu, jer sam na vreme shvatio da je sve moguće, čak ni ono čega nema ni u snu. Onda se dogodilo da sam se zaljubio u devojku funkcionera, ali sam brzo shvatio da bi to zamene bila propast. Ta brzina kojom su se stvari odvijali krajem godine prosto je i mene samog iznenadila. Na neke stvari nisam ni reagovao, jer sam bio zbunjen. Sada kada se svega toga prisećam, mislim kako mi nije ni na pamet, ni u podsvesti, padalo da uđem u partiju. Ostao sam gde sam bio, sa plaćenom sobom za mesec unapred, sa pola spakovanog kofera, da mogu da odem bez pozdrava sa gazdaricom. Ova moja ispovest nije pohvalna za opštu stvar komunizma. Negde sam kasnije naleteo na definiciju da je komunistička partija gvozdena falanga boraca. Moja majka je govorila da je komunizam mangupski zanat. Tada je sve bilo podređeno malim ljudima, a niko nije o njima vodio računa. Kada sam starcu koga sam izgubio govorio neke od ovih stvari, samo je rekao: „Vidi naivčine, pa ti tek treba da imaš razgovor sa mnom.“ Kolio sam puta sedeo s rukama opuštenim niz telo, buljeći u papire koji su mi doneli vest da nisam dobio posao. Te odbijnice su mi izgledale kao vrsta urote protiv mene, a onda sam mrmljao sebi: „Izgubio si me.“ Trebalo mi je dosta vinjaka i patetičnih pesama da odvratim misli od nepravde koja mi se, mislio sam, nanosi. Tek kada sam se odvukao kuda sam se odvukao, sudbina je krenula da mi pomaže. Ne jednom bi skuvao sebi kafu, zapalio cigaretu i nemoćan drhtao, tonući u haos kojisam stvorio u sebi. Posle toliko poslate i primljene hartije polako sam se smirio. Shvatao sam da ja tu ne mogu da budem neko, ličnost od ugleda, i da takve stvari ne nastaju sam ode sebe. Više ni sa prijateljima nisam započinjao razgovor o ludačkoj nameri da istrajem, ali koji mesec kasnije otišao sam kuda sam otišao. I na  vreme sam shvatio da mi komunizam ne može da vrati Stevana: i neisam ni imao izbora, nego da pišem sve te silne molbe, koje ne priliče normalnom čoveku, ali nepravda koja mi je naneta ubistvom oca davno je ušla u moju krv. Nekako se više i nisam ni ljutio na te nepoznate ljude. Moje patnje su bile samo moje patnje. To i još mngo štošta stajalo je između mene i sveta koji me je okruživao. Ja sam verova u ono što mi je govoreno da verujem, da u socijalizmu ima posla za svakoga. Jer je to govoreno svakog dana i bilo je da se tumači tako. Koliko sam samo puta skrenuo pogled ustranu, skrenuo da ne gledam ljude ni papire.

Pitaj me ko sam, govorila je majka, pa ću ti reći ko nisam. Kako je moje nezdovoljstvo rasčo, ja sam tonuo u njemu. Kada pričitam sve ove odbijenice, kako sam ih i sada čitao, vidim kakvo je komunizam bio neopevano sranje. „Šta hoćeš od života?“pitao me je starac. „Hoću da me poštuju“, rekao sam. „I kuda posle?“ nisam odustajao, rekao sam: „Nikuda, ali hoću da me poštuju.“ To ubistvo Stevana bio je jaram na mome vratu, ali ja nisam pristaja da budem makovo zrno. Moj cilj je tada bio da se potpuno isključim iz kolotečeni života, da mudem nevidljiva senka moga mrtvog Stevana. Te zadnje mesece 1961. u Beogradu proveo sam čitajući poeziju, da uteknem od bola koji me je nagrizao sa vih strana. Oldazio sam samo na kakav posao, trudeći se da ne govrim mnogo. Nisu me ljdi tamo osmatrali, jer i oni su brinuli kako da im leđa izdrže. Subotom i nedeljom odlazio sam sam na kavu utakmicu košarke na Kalemgdanu, tamo sam sretao i Ivu Andrića. Njemu nisu smetali pogledi ljudi, niti čuđenje šta on radi na utakmicama košarkašica. Pravio se da ne vidi one koji zure u njega, ali nije svesno nikuda skretao pogled. Ja sam tamo bio sam, poptpuno odvojen i od samog sebe. Ti izlasci su se ipak isplatili, bar sam imao iluziju da svet i za mene postoji. Ovim preturanjem po dokumentima, datumima, događajima na meni drag način sam se uključio u deo moje prošlosti. Kopajući po ovim bizarnim i neverovatnim događajima, pomisilo sam kako su sve to bili neki znaci na putu kojim sam se ja kretao. Malo je tu bilo mesta na kojima sam ja mogao da se proveselim. Muke su krenule kasnije, kada sam shvatio da su moji dani u Beogradu odbrojani. Odjednom sam počeo da brinem o svo izgledu s dužnom pažnjom. Iako svoju sposbnost rasuđivanja nisam dovodio u pitanje, čak i onda kada je sećanje na oca Stevana počelo da bledi, ja sam uporno odbijao da verujem da me toliko društvo odbacuje. Nikada mi niko nije nešto rekao, ali ja sam osećao da svi oni misle da se ja ne uklapam u kolo komunizma. To nabrajanje datuma važnijih događaja u toj godini je samo rezulta svesti da sam imao bolan, samotnički život. To je bilo prvi put da povezujem datume sa danima rođenja i smrti određenih ljudi u toj godini. I mene je zanimalo ko se rodio ili ko je umro kada je meni stigao odgovor da tamo negde nisam dobio posao. Za tu 1961. godinu, nisam odustajao da kopam i po novinama i arhivama, otkrio sam da je u oktobru održan prvi sabor trubača u Guči, u Srbiji. Skoro da sam se nasmejao. I onda sam upoređivao koja mi je odbijenica stigla tih dana. Bilo je onda prilično veselo: prvi put je Jugoslavija sudelovala na usranom Evrosongu, pevala je Ljiljna Petrović iz Novog Sada. Ljudi podnose molbe za posao i ne dobijaju posao, mislio sam, od kada se zna za kapitalizam i niko na stvar nije gledao ovako. Te godine je pomenuti Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za knjievnost, a Melvin Kalvin za hemiju. Te godine je započela gradnja izvikanog Berlinskog zida. Nije majka, da kažem, bila toliko religiozna, niti mi je prbecivala da sam slab vernik. Ona nije mogla da podnese da joj je muž ubijen samo zato što je verovao u Boga. Ona je odrasla u porodici gde je bilo i komunista i ateista. Ona nije dozvolila da se na nju baci kakva moralna ljaga, niti da je ukrote.

Pominjao sam svoju rodbinu, ali ja nisam imao nikada nekog posebnog dodira sa njima. Iz ove daljine meni izgleda da sam onda imao bolan, samotan život, bez zaštite iz porodice i društva. Tako sam spoznao značaj ideologije, prijateljstva, hirerarhije, obmana i prevara, i takvm malo koja stvar mogla je da raduje. Oni koji su gleali tamo negde su videli moju ogromnu kolekciju odbijenica, sve je to slagano na jednom mestu, sa bezbroju murova i potpisa, forma odbijaanja kao da je posebno za mene pravljena. Nako šune godine na raspeću, odjednom se javio glas gde mogu da radim. One 1961. godine stigao mi je, sedmog jula, iz Klena od ujaka strica Danila, koji je odmaglio s prvom grupom ljudi bez posla u Germaniju, i postao, kako su ih Nemci kasnije nazvali, gastarbajter, pozdrav da vadim papire i ostavim se molibi ćorava posla i dođem da radim. Iako sam mislio da je reč kurtoaznoj ponudi, i privremenom poslu, sve se to pretvorilo i potrajalo desetine godina. Kad su se moja nadanja primakla kraju, pismo rodjaka iz Klena obuhvatalo je sva moja nadanja. On sigurno nije imao nikave veze sa mojim ranjim životom, a njemu nisu za poziv trebale nikave policijske provere. Najpre me je pozvato telefonom. Ali se posle razgovora i prdomislio i rekao da mora da mi i piše. U Podužem pismi nekoliko puta je ovrteo dve.tri verzije smrti moga oca Stevana, kao da me razbija sumnjama. Toga se dobro sećam jer sam išao sa devojkom Milkom da gledam film „Martin u oblacima“. Tako sam se ja spakovao negde u septembru 1961, a Milka nije htela sa mnom. Te godine, ovo sam kasnije iskopao, održan je i prvi samit nesvrstanih zemalja u Beogradu. I evo me, hvala milosnom Bogu, i sada u Kelnu. Tu imam svoj retsoran, u jednoj od najboljih ulica. Uvek mi je bio san da sam blizu knjige, ali to mi se onda nije dalo u Jugi. Povremeno su ovuda dolazili pisci koje sam gostio, ali nikada nisam pomenuo kakav je bio moj put do Kelna i kako su moju familiju nagrdila „leva skretanja“. Kada sam skoro jednom od njih dao sve odgovore koje sam 1961. dobio u Beogradu, on je rekao da od toga treba napraviti roman. On je bio nekada urednik u emisji Radio Beograda „Vreme sporta i razonode“, tako da je odgovore nazvao, sa ironijom, vreme prevara i razonode.

Mogu ja nekome da zvućim i kao ludak, i kao ogorčen čovek kada ispričam ovu moju priču. Trudim se da ovo n3 bude nepovezano zamuckivanje. Tek nakon dvet ili dete godina ovde bilo mi je jasno da moramio biti zadovoljan onim što sam uradio. I kada me uhvati kakva nostalgija, moja Helga upita: Nisi valjda zažalio što i ovde stigao. Ovde su dolazili i drugi, da im dam priču kako sam stigao u Keln. Evo odgovr je stigao pedeet godina kasnije, iskazan istrganim rečima, kao pstaro pismo na žutoj hartiji. Ne, ja sam ostao i bio patriota: nekako stalno imam neku tužnu dužnost da ovo dokazujem pred ljudima. Ti je manje bola, trudim se da budem iskren. Tebi sm je dao i tu su hartije. Ta sarma koju si jeo je po receptu moje strine. U tom tankom albumu na kome piše  marke, sačuvao sam desetak recepata koje mi je svojom rukom ispisala draga strina i koji su bili osnova za spremanje jela u mome restoranu i recept za sibirske peljmene starca Kuzme. Te je pravila njegova ujina koja je strada u nekom od onih hladnih logora, a njegova majka donela u Herceg Novi. Molim te, u spomen, na moju dragu strini Danicu, izdvoji recept za sarmu i podeli ga sa onima koji budu moju ispovest pročitali: Prodinstajte sitno iseckan luk i meso, dodajte ispran pirinač i kratko dinstajte da se zacakli, odvojite listove kupusa i odrežite zadebljanja i ispreite hladnom vodo, uvijajte smesu za sarmu, veličine po ukusu, i manje i velike, iseckane odreske od kupusa stavite na dno lonca i između sarmi, sarme slažite u krug i između suvo meso, dodajte lovorov list i biber u zrnu, prelijte vodom ili buljonom i kuvajte dva sata, a dodajite vode po potrebi.