 |
| Izvor: pinterest.com |
Odavno gleda samo svoja posla. Za njega
više ne postoji ništa što bi ga obradovalo.
Sreće se sa dva poznanika, ne i prijatelja, s kojima ispija kafu na Trgu
Sen Žermen. Ima i kera, labradora Dragutina, i šetaju po Luksemburškom
parku, zbog obojice. Tolike su godine proletele od kad je napustio Beograd,
sanjajući da ovde postane istinski filozof. Uprkos nameri, ostao je sasvim
staromodan: nigde više nije moderno filozofirati, ostati svoj. Ne može da zaboravi
s kakvom je vatrenom upornošću učestovao u kojekakvim raspravama. Dok je bio
gimnaziji u Rumi, igrao je u timu škole rukomet. Svi su govorili da je od Boga
dani talenat. Dolazili su da ga gledaju iz gradskog kluba, majka nije dala da
batali knjige: „Rukomet nikome sreću nije doneo!“ Jedna devojčica se zaljubila
u njega, bavila se atletikom, i dva puta su se i lepo poljubili. Onda je,
jednom, zaboravio na sport, zacopao se sada u drugu gimnazijalku i krenuli su
na studije u veliki grad. Ostali su
zajedno svo vreme: posle je ona htela u Ameriku, a on nije. I Fulbrajtovu
stipendiju majka je odbila: „ Amerika nikome sreću nije donela!“ Te godine se
zaposlio, oženio se Verom, lekarkom, posle godinu imali su devojčicu očiju boje
lavande i onda se razveli.
On nije stekao naročito bogatstvo, a nije
mnogo ni nasledio, pa je krenuo u Pariz da sanja svoj san. Ovoliko bi napisao u
biografiji, a nije ovo ni turio na papir. Noge su mu sada visile sa kreveta,
dok je preturao u glavi ko je stvarno on sa blizu pedeset. Jeste profesor
estetike, jeste se probudio znojav, jeste izleteo iz mutnog sna u kome ga
progone senke drugara s kojima je jurcao sa loptom, ali ne zna ko je on. Umoran
je od ovakvih potresa, buljio je u plafon, jedva ga je nazirao, misleći kako
nema kuda od sebe da utekne i kako ne postoji niko, osim kera, ko spava pored
njega. Ustao je, konačno, razmakao prozirne zavese, pogledao na usku ulicu, na
mali skver na kome nije bilo vreve: ni ljudi, ni automobila, ni ptica, ni
kurvi. Hteo je da udahne čist vazduh, a znao je da ga nema u prokletom stanu,
ni na ovoj prokletoj ulici, u ovom otuđenom gradu svetlosti. Prišao je obnažen
ogledalu, i mirno zaključio da ima naslagu sala na stomaku. Pomislio je: ”Bože,
izmrcvaren sam!” Tada je uzdahnuo, okrenuo se fotografiji ćerke na zidu: odakle
mu pravo da bilo-bilo koga uči, savetuje? Ćerka je porasla pored majke u
Čikagu. Ko je njega nešto skoro pametno pitao? Obratio se keru: “Dragutine moj,
ovo je Pariz!”
Нема коментара:
Постави коментар