KRATKA PRIČA (74)


RATKO DANGUBIĆ
KORPA PUNA PEČURAKA




Trebalo ga je videti kad se smeje. Treba ga čuti kako govori francuski. To se rečima može teško iskazati.U suton bi dolazio u kafanu, zvali su ga Bradati Miškov. Nosio je čudan znak na kapi, nalik na kukasti krst, ono što zovu Svastikom. Za njega je kafana bila mesto za bogate i dobrotvore. Sve što je napisano posle Biblije, reka je, ponavljanje je: parodiranje tajne vremena. Niko se nije uzbudjivao na njegove reči, ali mnogi su izgledali zamišljeni, svesni kakva je besmislica život. Sebe je Miškov video i kao Hrista. Činio je neka čuda svojstvena ljudima koji od života ne traže ništa ili malo. Vlasniku kafane Kod kamile, Molnaru, poklonio je uramljenu parolu: Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Kafana je, mora da se prizna, lepa, u stilu secesije, u centru grada: mirisala je na bosiljak. Divne ruže, najlepše, cvetale su na grobu Isidore Miškov, koju je profesor i mrtvu dozivao. O Miškovu se govorilo da se može videti na više mesta u isto vreme. Šepajući po Palanci, raznosio je glasove o Mesiji koji ima dva repa. Pričalo se, da ume da svira na harmonici, i da se onda u krošnjama okupljaju anđeli. Dovoljno je da se prate poznate, nepobitne činjenice: našli su ga u maglovito jutro mrtvog, pod kestenom, u šumarku kraj Dunava. Bio je oo, tvrdio je lekar Fleming, potpuno neki drugi čovek: izmenili su mu se, kasnije će se šaputati, i otisci prstiju. Sam Bog zna šta se zbilo: oko njegovog leša je i tišina tugovala. Mrtav je levom i desnom rukom grlio po nešto: levom sabrana dela filozofa Karla Marksa, a desnom korpu punu pečuraka. Nerazumljivo je zašto ovo islednik Lukin nije uneo u kratki izveštaj, i zašto je ceo dosije nazvao Priča o sakatoj ljubavi.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

Слика
  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све