MILAN TODOROV: SNAJPERISTA

Dok tabanam ranoprolećnim, već ugrejanim asfaltom kvantaške pijace, uopšte nemam osećaj da je Dunav na samo dve stotine metara odavde. Ne oseća se onaj tajanstven i svež miris velike protočne vode ili omamljujuće kanalizacije, što bi rekla Ceka.

Zbog tog Dunava smo i kupili stan na keju, u jednoj od onih najviših kula, panonskih nebodera. Ceki se svideo pogled kroz visoki prozor. Videla se Atlantida, odnosno deo budućih ruševina grada i još nepotonulog mosta. Ne znam da li je videla peskovitu plažu i boju neba na drugoj strani obale ili je to tek posle otkrila. Ali, znam da nije videla, bar ne u prvom trenutku, crni, buljavi kolektorski otvor, ždrelo smrada iz koga je kanalizacija poganila lepi plavi Ister. Nalazio se u pravoj liniji ispred naše zgrade. Na njega je prosto nadirao pogled. S proleća je još sve bilo u redu. Voda je bila velika. Govna su se izlivala nečujno u veliki evropski tok, cevotok. Ali, leti, kada bi se sav sneg iscedio sa onih njihovih Alpa, videlo se šta grad sručuje u reku. Galebovima, tim lepim belim pticama, ništa nije smetalo.

Lakše im je da love govna, nego ribu, rekao je Vonči podižući glavu ka nebu.

Taj Vonči, komšija sa grbom na leđima koja, skrivena ispod košulje, liči na kornjačin oklop,  hrani decu ribom iz kanalizacije.

Tu su nadebblje i najmasnije deverike. 

Ne mogu da tvrdim da uveče kad ih ispeče, onako reš, pa poslaže na hlepčiće koje daje deci u šake pre nego što siđu na igralište, ne mirišu zamamno.

Riba kao riba. Zar misliš da su morske ribe bolje?

Ne, kaže Vonči, ne, one su još gore. Jer, u moru ima više govana. Sve na kraju završi u govnima. Sve reke ovog sveta, pa i onog sveta, oduvek teku u more, ne zaboravi. A sva mora teku u nas. Sedamdeset odsto nas čini  voda. Kad staviš prst u vodu u klozetskoj šolji, umočio si u Tihi okean.

Pa i sam taj pijačni plac kao da nije tržnica nego amatersko pozorište zlosrećnih sudbina.

Kako su danas na ovoj tezgi koja deli dva reda panonske prašine, onu iza nas i onu ispred nas, slični prisilno zreli paradajzi iz Grčke i prisilno raseljeni prodavci iz Knina. Čist primer tragičnog shvatanja globalizma. Osim toga prilično neumesan, priznajem.

Odjednom, u tom metežnom kalu, u tom sistemu bez sistema, ugledah nešto što se odvaja, što se gotovo stidljivo pomalja iz velike metalne kofe pune vode (da li dunavske).

Šta je to?- pitam mršavog, skoro bestelesnog prodavca koji predano glođe drvenu čačkalicu.

Srijemuž.

Ja, odmah spreman da kupim celu kantu jer sam u podsvesti negde već, uz folklornu lekovitost pečenog ovna, smestio i blagodetnost ovog divljeg luka. Međutim, Ceka je sumnjičava. Tvrdi da je na hrvatskoj televiziji gledala prilog o tome kako su se otrovali neki mladi ljudi u Zagrebu koji su negde na Sljemenu, ili tako već negde, nabrali neko cveće misleći da je sremuš. Uzalud čovek vadi svoju mitski oglodanu čačkalicu iz usta i pred nama žvaće ceo buket divljeg luka, mi sumničavo vrtimo glavom i govorimo da ćemo uzeti tu  njegovu robu jednog dana, jednog lepog dana svakako...

Eto, šta čini preterana konzumacija loših vesti u novinama. U poslednje vreme mnogo čitam crnu hroniku. Nema tu odviše iznenađenja. Uglavnom je sve već doživljeno, pa ipak ponekad  blesne nešto na drugi način, nešto na šta smo potpuno zaboravili.

U stanu u ulici Nikolaja Gogolja nađena je mrtva žena, pored koje je petnaest dana živeo njen suprug misleći da spava.

Supružnici koji su stariji od 70 godina, važili su za fine ljude uvek spremne da pomognu. Nisu imali dece i sami su se izdržavali, ali su u poslednje vreme pokazivali znake demencije.

Čitaoci su ovu vest dočkali sa oduševljenjem.

Tiha je napisala u svom komentaru da je to divno, da je to ljubav.

Jelena sa Novog Beograda se naježila i izrazila svoje poštovanje

Bila je to priča kao iz filma M. Hanekea „Ljubav“ tokom koga smo plakali kao kiša.

Mrzim lajkovanje i komentarisanje. Naročito, ovakvih tema. To je kao sunčanje na plaži uz nekog tek doplutalog davljenika. Viđao sam to. I ne mogu više da podnesem tu količinu licemerja.

Ceki ništa ne smeta. Ona tvrdi da je prilagodljivija od mene. Stavi svoj ranac na leđa pa krene u obilazak grada.Prethodno mi ostavi porciju hrane. Pedantno, na gram odmerenu porciju. Brine za mene da se ne ugojim. Trebalo bi više da se krećeš,  tvrdi. Meni je svejedno. Sve je to isto. Sve reke teku u more i tako dalje.

Kako bi u našem slučaju izgledala vest:

U stanu u ulici Podunavskog odreda nađen živi suprug, pored koga je petnaest godina živela njegova žena misleći da je mrtav.

Prodavac na pijaci očigledno nije pravilno shvatio moje kolebanje. Kad smo odlazili, zapravo kad smo već bili u drugom pijačnom redu, pojavio se iznenada iza mene i zaverenički sa rukom na ustima u kome sada nije bilo čačkalice, doturio mi je belu plastičnu vrećicu. Nisam imao kud, prihvatio sam, smotao vreću prethodno je vezavši u mrtvi čvor i zajedno sa još nekoliko drugih isto takvih kesa prebacio u desnicu ruku. Ceka je za to vreme mirno, nogu pred nogu gurkala svoj velosiped ne osvrćući se. Uvek je znala šta hoće. Niko je nije mogao izbaciti iz ravnoteže. Kad sam joj u jednoj bezrazložnoj avgustovskoj svađi prebacio za onaj dunavski prozor, samo je oćutala.

Ipak, nije bio slep. Kroz njega je pucao pogled na protok vremena, kako se obala menja, poneki usidreni čamdžija koji peca nad ponorom u kome spava osiromašenim uranijumskim bombama slomljeno krilo starog  železničkog mosta.

Ne bih nikada pecao nad zračećim mostom, kaže Vonči. Ipak su govna, govna. Treba misliti na decu!

Mali park, između kvantaša i dunavskog keja, ne može da me prevari svojom novom hlorofilnom maskom. Ispod nje su krljotine betona, žica, prenapregnute sajle zaostale od izgradnje novog mosta pa zatrpane gomilama šuta iznad koje je naslagana i nabijena zemlja.

Gledali smo kako danima teški bageri nabijaju i presuju zemlju pre nego što će je radnici Zelenila pošumiti anemičnim topolama i zasejati čarobnim engleskim ljuljom. Kao da su se plašili da će iz utrobe tog malog oivičenog prostora jednog dana pokuljati sve napolje, kao da će se zaprete opruge sajli i armatura otkačiti i poludeti, kao što ćemo svi jednog dana morati da se vratimo iz ovog napetog, sabijenog životnog trenutka u prvobitni tonus stvari. Inače smo mrtvi.

 U sumrak pale se nikotinske vatrice u parku i na senkama njihovih plamičaka  zatreperi ljubavni par u grču. Život se vraća u Nagasaki ili kako se već zovu jednim imenom svi oni nuklearnim bombicama sprženi gradovi.

Pospremam sto za samačku večeru. Kompjuter je uključen. Otvaram jednu od onih najlon kesa sa kvantaša.  U njoj je konzerva tunjevine. Sadržaj u komadićima, kako piše na deklaraciji na hrvatskom ili nekom srodno lošem jeziku. Da li su to komadići mora ili tune? Gledao sam na tveu kako love tune i sada dok na krišketinu hleba istresam sadržaj konzerve, ne mogu da poverujem da je to najopasniji posao na svetu. Danas je sve posao i to je ono što je opasno.Toliko sve brzo juri.

Neko mi  kuca na ulaznim  vratima, ne obazirući se na ding dong zvonce. Isto onako brutalno kao što je kucao viši isnpektor Pavlović. Bio je u civilu, kao i sva tajna policija na svetu. Bilo je dva dana pred svečano otvaranje novog posleratnog mosta. Vrzmao se po stanu, zagledao u svaki ćošak, ali ga je najviše brinuo prozor s pogledom na Dunav. Sa prozora je, rekoh već, prosto pucao pogled.

Gleda me sumnjičavo, kao da sam uspavani snajperista.

Kakav horizont – kaže u jednom trenutku.

Da li ste skoro bili u inostranstvu?

Duva u mehuriće Knjaz Miloša dok ga ispija, jer ima, kaže, problema sa stomačnim gasovima i gorušicom. Šeta po stanu kao slon u staklari, isprobava prekidače svetla, zadiže krajeve tepiha.

Drugog dana pričamo o mom raspoloženju.

Realan život nije za normalne ljude, kaže.

Pita me da li imam neki hobi.

On bi voleo da, kad ode u penziju, otputuje na Kubu i nastani se tamo za večito.

Seda za sto tako da mu se vidi futrola ispod sakoa.

Poslednjeg dana kucne u prozor.

Zakovaćete ga – naredi neopozivim tonom.

Samo privremeno. Dok sve ovo ne prođe. I ne mrdajte sa prijavljene adrese.

Ceka je sve prokomentarisla u svom stilu:

Malo je kasno da budu zabrinuti.

 Mora da je znala nešto što ja nisam znao.

Otvaram vrata. Nemam drugog izbora.

Ipak ovo večeras nije policija, nego Vonči. Nudim ga da sedne da popije  jednu, iako, po žmirkanju njegovih nestalnih očiju, znam da je već dovoljno nabaren.

Primećujem da više nema grbu na leđima. Ili mi se to samo tako čini dok, okrenut mi leđima, petlja po kožnoj torbici sa alatom. Predveče svetlost sa prekodunavske plaže rasprostire senke neodgovorno.

Opasan ti ovaj prozor – kaže pre nego što, uz nesnosnu buku, počne da ga otkiva.