RATKO DANGUBIĆ: MEHANIČKI BIK

Završio je telefonski razgovor i zurio u ekran računara. Ispada da sve poslednjih meseci radi pogrešno. Isključio je kompjuter i izvadio ključeve od kola iz fioke. Pomislio je da sve njegovo ovde može da stane u kartonsku kutije, kao u američkim filmovima kada nekoga najure s posla. „Život je sranje“, rekao je kroz otvoren prozor. To je više ličilo na psovku, manje na saznanje. Njemu je Mitrova odluka teško pala. Posle je mislio kako malo toga zavisi i od Mitrove volje. S posla se vratio kući zbunjen i smrvljen. Dobio je otkaz, nema sumnje: jedva da se zabrinuo zbog toga. Malo stvari može da učini da mu bude bolje. Kod kuće je razgovarao sa sobom, jedva da je reagovao na ono što ga Slavica pita. Nije joj rekao šta se dogodilo. Pre ili kasnije to će saznatii. Njegovi rezultati prodaje posuđa bili su katstrofa. Toliko puta se osvrnuo oko sebe, a nije mogao da nađe gde je greška. Tamo, u onaj jebeni stan, gde prave prezentacije i mitar se kurva, zadnji put došle su tri babe: nije uspeo da proda ni šerpu. Mnogo zna o ljudima i posuđu, ali ne zna sve. Babe su laprdale između sebe, pile nuđeni sok, nisu ga ni slušale. Na kraju radnog dana pozvao ga je nadređeni Mitar da razgovaraju o prodaji robe u zadnja tri meseca. To je za njega bilo vrlo neprijatno i oposovao je šefa, posvađali su se; i tako je dobio otkaz. Odjednom se našao „na ulici i na belom hlebu“. I ovde je stigao krvavi kapitalizam, mislio je. Ima tu i gorih stvari; nema zdravstveno osiguranje, kola su mu na lizing. Kada je ušao u Mitrovu kancelariju, ugledao je kako na TV ekranu gola devojka jaše mehaničkog bika.Taj mutni film, uz njemu nepoznatu muziku, odmarao je šefa. Osetio je onda mučninu i zatvorio oči. Mitrova tirada, s kojim je bio na ti, nije bila kratka: „Ti se pitaš kako to da se stvari ne odvijaju kako valja. To je, dragi moj, jer ne možemo da budemo sve odjednom. Ti si, i u bukvalnom i svakom drugom smislu, samo prodavac posuđa“. Kada ge je opsovani i razočarani šef izbacio, rekao je: „Svako pravi greške“. Bilo mu je jasno da je on završio za sva vremena sa prodajom posuđa. Mek sam, pomislio je, nisam više onaj stari. Njegova supruga Slavica je žena bez sadržaja, gleda da mu ugodi. Umoran, uz sedativ, zaspao je: sanjao je mehaničkog bika i kako jaše na njemu. Probudio se gotovo sa osmehom. Kada se pribrao, popio jutarnju kafu, odlučio da od ono malo ušteđevine kupi mehaničkog bika i postavi ga u mega-marketu. Misli su se okretala kao ringišpil. Toga jutra s prodavcem mehaničkih bikova razgovarao je telefonom. Na interentu je komplet prezentacija mehaničkog bika: odštampao je. Tamo stoji da se na biku može jahati kao na živom. Pristeio se da je u diskoteci u Hamburgu, tamo je bio na seminaru za obuku za prodavca posuđa, video mehaničkog bika koga su jahali gosti. U uputstvu na interentu stoji da se i nivo težine jahanja mehaničkog bika može podešavati, da je dobar i za luna parkove. Pojeo je kroasan na brzinu i krenuo da prošeta do mega-marketa. Kada je zatvorio vrata, supruga je sa strahom uzela da pogleda odšampani list sa interneta,  i uzdahnula je: ima neki problem, on je veliko dete. Vratila se da sredi posuđe u kuhinju. Neke stvari su za nju neshvatljive. Nju  samo zanima jedinstvo sa kosmosom i sobom.