MILAN TODOROV: KAKO JE NENSI POSTALA DUH

                                                  

Mnogobrojne legende i još više nepoznanice kada je reč  o Petrovaradinskoj tvrđavi,  retko navode na pravi trag. Češće nas udaljavaju od stvarnosti. Međutim, njihovim upornim sagledavanjem mogu se spoznati mnoge ljudske sklonosti. 

                               (V. Milković, pronalazač i istraživač Petrovaradinske tvrđave)

Teča Lemi je umro tri puta. To dovoljno govori o njemu.

Vraćanje iz kliničke smrti, rekao je lekar, ostavlja trajne posledice.

Kakve? - pitala je majka.

Kada bismo mi to znali, ne bismo bili lekari nego onaj – odgovorio je medicinski brat, najverovatnije vozač iz ekipe hitne pomoći i pokazao glavom prema nebu. Spremala se halauka.

Sećam se te, valjda, jedne od prvih tečinih smrti.

Bilo je rano leto, vratili  smo se iz vikendice sa Fruške gore i upravo sam navlačio tesnu majicu preko glave. Iako sam se istuširao hladnom vodom telo me je peklo.Taj osećaj mi se ponavlja na početku svakog  božjeg leta. Iznenada, začuh snažan udarac u ulaznu drvenu kapiju. Pomislih da je udario grom u trafo stanicu koja se nalazila ispred kuće. U pozadini je urlao neki motor. Onda se sve smirilo. Neka nenormalna tišina za pet popodne.

Istrčao sam na ulicu. Na zemlji je ležao teča, a preko njega  njegov crni motocikl, čuveni PUCH 250 SGS.

Ipak će to biti da je sirotog teču udario grom.

Ne pamtim tečin lik u samrtničkoj pozi. Takve stvari namerno brzo zaboravljam. Uostalom, tada još nisam znao da ljudi kada odlaze uzimaju neki drugi lik. Kao da se razdužuju. Ostavljaju sve što su dobili i odlaze čisti i neobeleženi. Nikada to nisu oni likovi koje smo do tada poznavali. 

U svakom slučaju, od tečine prve smrti u sećanju mi je još samo nečujno i dugo okretanje zadnjeg prašnjavog točka motocikla. Molio sam se da se točak tečinog motora nikad ne zaustavi. Mislio sam, ako se zaustavi dok izbrojim do sto, teča je stoposto mrtav. Brojao sam desetice polako: jedan, dva, tri...deset....Točak se okretao....Dvadeset ...Točak se okretao mnogo sporije...Trideset...Četrdeset ... Pedeset...Činilo se da se još okreće. Sedamdeset, osamdeset, devedeset...Izgleda da je stao. Ipak, devedeset pet...Devedeset pet još jednom, rekao sam u sebi!

Otac je iz velike zelene kante za cveće polivao teču vodom po licu i grudima. Neki su masirali njegove usahle samačke grudi (jer teča se nikada nije ženio) i u jednom trenutku, zahvajujući proviđenju, teča poče da mrda levim okom. Sto! Stotka, tečo, stotka na sat, povikao sam u sebi!

Brzo prepečenicu, prošapta majka koja je dobro poznavala njegove srčane smetnje.

Od tada, njegovo je bilo samo da umire i da nikome ne priča puno o tome.

Kada je ekipa emisije „ Last ghost hunters“ sa nekog američkog televizijskog kanala opremljena superzenzitivnim kamerama i hajtek opremom došla da snima duhove u podzemlju varadinske tvrđave, teča im je došao kao poručen. Onako bled i sleđen u licu kao skuša, bio je idealna maskota.On je  komotno mogao da im posvedoči da posle svakog od nas ostane onaj nemerljivi, nevidljivi i nejasni 21 gram duše i da se duše  sa ovog areala kriju u napuštenim lagumima urezanim u dunavsku gibraltarsku stenu. Štaviše imao je nekoliko, kako je govorio, autentičnih snimaka međusobnog komuniciranja duhova. Snimci su načinjeni  u okolini podzemnog Kajzer bunara, tačno pored misteriozne table sa nejasnom oznakom „kom.gal. 5oo“ na mom starom,  raspuklom reporterskom magnetofonu UHER koji je koristio nestandardnu vrpcu.

Ali, oni nisu bili željni preobražaja kao teča.

Ne možete da ih reprodukujete?  Koja ste vi Amerika!

Teča je pljuckao u stranu od nemoćnog besa.

Znali smo da će ga ponovo snaći smrt.

Trebalo je čekati rasplet.

Gledao sam neki njihov, raniji film o duhovima. Bio je link u novinama. Jedno obično turističko putovanje mladih ljudi željnih lakih doživljaja. Bila je tu i neka voditeljica, onako. Odmah se namerila na sirotog teču. Bilo je jasno da su se, u najmanju ruku, fino zezali sa njim. Bio je to drugi svet. Sasvim drugi svet od nas. Naročito ta Nensi, voditeljica.

Bilo mi je žao teče. Znao sam da će on sve shvatiti krajnje ozbiljno. I tu devojku za razonodu. Kao bivši službenik Osiguravajućeg zavoda Konkordija čija je žuta limena tablica još krasila ulazni hodnik naše porodične kuće u Jurajevoj sve je shvatao doslovno.

Za čoveka koji se bar triput vraćao odande, iz tog drugog sveta, teča je zapanjujuće malo znao o  životu. O ženama, posebno malo. Bio je ustrašeni neženja. Nikada nije smogao snage da priđe nekoj ženi i sada mu se, posle iskustva smrti, nudio život sa jednom od njih. Bar je tako on zamišljao. Ta Nensi, boje čokolade. Bila je drsko crna,  skoro  kao anđeo smrti, rekao je teča. Njena pojava ga nije zbunila. Odmah je znao da je to ono što je ceo život čekao. On je i do sada često tvrdio da je anđeo osoba bez pola, obučena u bele prozračne haljine. Nensi je bila upravo takva, ali sva u crnom. Crne uske farmerice, crna rupičasta majica koja je ocrtavala njeno dečačko  poprsje,  samo su joj ruke i prsti sa unutrašnje strane bili beli, nestvarno beli i dugi.

Sve je bilo kao nacrtano. Njegova dotadanja nesigurnost u odnosu na žene odjednom beše nestala pri susretu sa Nensi, bespolnim anđelom. Jedno pitanje ga je uporno razdiralo. Zašto mu Bog šalje crnog anđela? Svejedno. Gospod zna šta čini. Uostalom, bilo je sasvim dovoljno to što je Nensi duhovno a ne telesno stvorenje. Za teču Lemija, naime, nije bilo nikakve sumnje da je Nensi anđeo posrednik između ovog sveta i Boga. Nedostajala su joj samo krila. Ali, bez brige, mislio je, to ću joj već ja obezbediti.

Dok je to šaputao u svoje krljave zube milovao je PUCH, koji beše već izglancan i napojen oktanima. Trebalo je čekati da prođe uštap. Trebalo je čekati trenutak za koji samo posvećeni znaju.

Nensina ekipa avanturista je bila neuverljiva. Osećao je to teča. Oni su se ponašali kao istražitelji u komercijalnim krimićima. Nema kostura, nema ubistva, odnosno nema duha. Nisu bili askete. Ništa nisu znali o odlasku s onu stranu.  O vremenskoj rupi obloženoj crnim sunđerom. O pacovu koji ti masakrira meso na ulasku u astralni tunel. O sporom kretanju duše u naparfemisanom edenskom prostoru. O zaustavljanju časovnika i besmislu zidnih kalendara sa golim domaćicama u automehaničarskim servisima. O tajnom testiranju predratnog motora PUCH na dolmi između pruge Beograd – Subotica i Dunava. O neshvaćenosti lokalnih varadinskih besposličara u koje je i sam spadao.

A Nensi, šta je nesrećna Nensi tu mogla da uradi? Šta devojka takve astralnosti uopšte traži od čoveka u njegovim godinama? Mogla bi mu ćerka biti. Ali u spiritualnom svetu se poništavaju sve te generacijske i biološke razdaljine, zar ne?

U poslednje vreme teča je stalno menjao poslove. Trenutno je radio kao čuvar u veslačkom klubu Ister 1913. Isključivo noćna smena. Drvena kabina, sto, stolica, čamci na suvom brodskom podu. Duge noći. Neuskraćene za proviđenja.

Umesto duhova Nensi je tragala za dušom grada. Svidela joj se senka koju su u noćnoj smeni gradili tečini čamci  na spavanju u odnosu na njeno telo. Bila je mršava i lopatice na njenim golim leđima mogle su oko ponoći već da prođu kao krila. Terala ga je da joj razbalavljen liže duguljaste tamne meleske sise. Bio je sasvim hipnotisan. Zatim ga je, prema svedočenju nekih posleponoćnih zuvatora, uhvativši ga za poluukrućenu kitu kao sirena vukla u mrklu noć, u svikli Dunav. U suprotnostima je osećala pulsiranje svoje nezadovoljene utrobe. Toplo hladno, živo neživo. Moglo bi se reći da se teča  podmladio. U svakom slučaju, odavno nije umro. Najzad neko ko oseća na njegov način. Obično neobično. Ali, i to je nešto, pošto život ionako nije svečani dobitak. Sedela mu je gola u krilu, obrijana između nogu, na izbledeloj klupi ispod onih topola na plaži koje će sledeće zime nesmotreno iseći. Žena-dečak i starac. I večna reka. PUCH je blistao na peščanoj terasi kao nož koji nije uzalud izvađen iz kanija.

Posle samo dva dana, u tečinom ljubavnom slučaju primerenije je reći posle samo dve noći punog meseca, šok na kraju jutarnjih radijskih vesti:

Motociklista i njegova saputnica pronađeni su jutros teško povređeni u podnožju Petrovardinske tvrđave na prilazu mostu na Dunavu i u kritičnom su stanju  prevezeni u Urgentni centar. Nesreća se najverovatnije dogodila u ranim jutarnjim satima kada se noćni čuvar L.K., u suludom pokušaju da se motociklom popne na ogradu mosta, zajedno sa svojom saputnicom američkom državljankom N.N. obrušio u provaliju. Vozač je u besvesnom stanju prevezen na odeljenje za reanimaciju Urgentnog centra, dok je njegova saputnica preminula u kolima na putu za bolnicu. Lekari se bore za život motocikliste.

Beše to tečina poslednja smrt.