RATKO DANGUBIĆ: BARTON

Prošlo je dve nedelje da sam se sa vratio sa odmora. Ovo je drugi put da idemo u septembru na Siciliju. Tada nema tamo onih visokih temperatura, vlaga je pristojna, a i aranžmani su jeftiniji. Novac je, naravno, bitan, a supruga voli da citira samu sebe i veli: Nije uvek najbitniji. Od kada sam stigao u grad, vreme provodim u skupljanju kojekakvih potvrda, dozvola i plaćanju računa. Nadam se da ću se kasnije baviti nečim pametnijim. To lutanje po ustanovama i bankama je verovatno najbolja proba nerava. I toga dana trebalo je da se nađem u kafeu Ceger s advokatom koji mi radi ugovor za prodaju nasleđene garsonjere. Hodao sam Krunskom polako, jutro je bilo, kako kažu patetične poete, kao sa rezglednice. Između parkiranih automobila vukao se suvonjavi inkasant i dljinski proveravao da li sva kola imaju plaćeno parkiranje. Pored mene je sa mobilnim na uvetu promakao dugonja u sivoj trenerci, derao se i bez zazora, govorio je kako je sjebao debila na pokeru i da je odbio da igra sa njim na veresiju. I dok je odmicao poslednje reči koje sam čuo su bile: „Nemoj da sere.“ Imao sam utisak kako ovo i jeste i nije jedno pravo, jesenje jutro u samom centru grada. Nakon sat vremena krenuo sam iz kafea Cegera, nije daleko, u hotel Metropol da preuzmem lek za rođaka, poslala ga je njegova mlađa sestra preko poznanik iz Francuske. Kada prolazim Krunskom, i idem prema stanu, tamo na uglu Molerove i Krunske, nailazim na stariju Ciganku, koja stanuje tu u podrumu, u jednoj art-deko zgradi. Pored nje na trotoaru uvek je kunjao veliki pas: amorfna masa, nalik na neobikovano testo koje je naglo ispečeno. Imam naviku i neku potrebu da joj, bez zastajanja, dam kakav novac, i opomenem je da ne pije pivo, ali ona ga pije od zore. Tuda se izjutra muvaju i ovi koji peru ulice u narandžastim prslucima i sa gumenim zmijama, ali u to vreme se ona i pas izgube. Tek sada, kada se dogodilo ovo šta se dogodilo, računao sam koliko para treba dnevno Ciganki da preživi. I ove razderane subote, sigurno je bila subota, sedela je tu, na plavoj gajbi od sokova ili piva, na masnom jastuku, loveći sunce. Nije nimalo nalik na skitnicu, ima maramu na vrh glave: pozdravlja diskretno svakoga ko prođe sa pijace ili ide prema Kaleniću. Neki se prenu, pa zastanu i daju joj kakve pare, neki je i ne primete. Za određene je ona samo sirotinja, za druge nekakav trenutak i parazit. Izgleda kao da je život proživela na ovome mestu. Sedela je i ovoga jutra tamo, ali nije reagovala kad sam joj ostavio plavu papirnu novčanicu. Podigla je poged, kako je to radio i njen pas, i promucala: “Barton je mrtav.“ Tada sam saznao ime kera, i stvarno ga nije bilo pored nje i gajbe. Na licu joj se ogledao nemi bol, pa sam pomislio kako njeno ime ne znam, a sada znam ime uginulog kera. Kao da me je nešto lako zagolicalo u grlu. Ova njena kratka rečenica i njeno vidljivo osećanje usamljenosti na gajbi, sve mi se to učinilo kao ružan san. Imao sam i utisak da je njen jad veći od bilo kojeg drugog jada ljudi koji tuda ovoga jutra prolaze. Uz reč-dve utehe nastavio sam put, mislim da sam slegnuo i ramenima. Ispalo je da je sve ovo besmisleno, kao i ona igra pokera dugonje koji je promakao pored mene u sivoj trenerci, i shvatio sam da i kod sudbine nema nikakve veresije. Priča bi mogla ovde i da se završi, pomislio sam: Barton je u kafileriji. Ali: Ciganka je već narednog dana sedela na gajbi. Uz zid je stajala fotografija Bartona. Napravio je i uramio, rekla je, fotograf iz ulice i poklonio joj je letos kada je vratio sa izložbe.