1.
Pamitim kako Velimira ulazi
u kuću na Senjaku posle dve-tri godine boravka u Mongoliji. Tri dana nakon
njega stigla je u Beograd i razglednica sa starcem ispred jurte: s porukom da
dolazi. Delovao je suvonjavo, izboran u licu: vidim ga kako širi ruke na vratima
s oporim osmehom povratnika. U hodniku je nastala cika sestre, prestala je da svira klavir, a ja
sam ostavio teniski reket nasred sobe. Ispod desnog kolena je imao nekakav jak
platneni zavoj, malo je vukao nogu. Majka ga je s jednim uzivikom dočekala
različitim glasovima: njen lepi glas oscilovao je od oduševljenja do besa. Nema
sumnje da je moj Velimir, uz sve drugo, bio i jedna vrsta pustolova i kockara.
Tek iz njegovog tankog dnevinika, pisanog pomalo stidljivo, saznavao sam gde je
bio, i kakvim se poslovima bavio. U pozadini našeg udobnog bitisanja, bez posebnih
briga za preživljavanje od danas do sutra, bile su i njegova „tajanstvena
strana“ i Afrika. Tri godine posle
njegove smrti uzeo sam da listam stranice koje je ostavio. Jednom bi me
privukla zemlja, drugi put imena. Tako sam i stigao do trenutka kada je 1973. boravio
u Obali Slonovače. U potpunosti, bez dodavanja ili oduzimanja prenosim njegov
zapis od 27. jula 1973.
2.
„Spavam u luksuznom hotelu
Interkontinental „Ivoire“ u Abidžanu, i zbog kratkog boravka, jedva da nedelju
dana ostajemo ovde, i brojnih obaveza, mislim da je ovo moj, iako smo tek drugi
dan ovde, jedini zapis o ovoj zemlji, bar ovoga puta. Za mene ovaj grad na tajanstvenom
okeanu, ova prostranstva nisu samo otkrovenje novog i meni nepoznate Afrike: ovde
vidim i svu silinu prirode i uslove kojima ljudi moraju da se prilagode. Sve mi
ovde deluje, u neku ruku, izrazito tajanstveno i krcato mistikom. Tu se i bukvalno,
na svakom koraku, sudaraju, preklapaju, vole i mrze crno i belo, u punom smislu
ovih boja i njihove muzike. Ovde je i zagrljaj civilizovanog i praiskonskog,
kulturnog i ritualnog, jak, šak i prejak, suprotnosti jedna drugoj ne daju mira.
Te stvari su na mene već prvi dan, a tek sam dodirnuo ovu zemlju, ostavile
upečatljiv utisak. Pred polazak iz Beograda nisam shvatao odakle mi uznemirenost
koja me je skolila. Uvideo sam ovde da je u pitanju strah da ne ostanem
zabezeknut pred svetom s kojim se sudaram. I treba u ređanju utisaka da krenem
od Beograda: Do Ciriha sam leteo JAT-om. Kasnili smo, takvi smo-kakvi smo, pun
sat; moja voljena Marija me je isprtila skoro do punkta s koga se ulazi u
autobus za avion. Sleteli smo prvo u Zagreb, ovde je i carinski pregled, a onda
se ukrcali s novim putnicima za Cirih: doručak su nam dali u avionu i posle smo
sat vremena lepo leteli. Dok mislim na ovaj dugi let kroz Afriku, ne mogu da
odolim da ne napomenem da je Švajcarska divna i kada se posmatra iz vazduha:
pitoma, zelena. Posle sat-dva muvanja od kontrole do carine i oko kojekakvih
prodavnica, smestili smo se u avion DC-8. Nalik je na DC-9, ali ima po 6 mesta
u redu i 28 redova. Uzleteli smo po evropskom vremenu u 12.40 i direktnim letom
premostili kontinente do cilja u 20.00, odnosno sletli po njihovom vremenu u
19.00. Kapetan aviona je recitovao da letimo preko Liona, Marselja, Alžira,
Gornje Volte do Obale Slonovače. Nikada nisam video tako kolosalnu igru prirode,
a jezivu i nepreglednu, kakva je Sahara. Ne vredi Saharu opisivati, jer ona ume da izmakne u kazivanju i
krupnijim majstorima pera od mene. To je jedan veliki sivo-roze-oker „okamenjeni“
monstrum, koji me je zatekao s mislima da je pod nama ogromna strvina, koja se prostire
cela, i pokazuje koliko je ona kao dar prirode jeziva. O ovome bi voleo da
pričam mojima u Beogradu, uz geografsku kartu. Tu sam pokupio i drugi utisak
koji mi je darovala savremena tehnika:
posmatrao sam iz aviona, obasjanog
suncem na visini od deset kilometara, strastveno smrkavanje na Zemlji i
utapanje svega dole u sivilo mraka. Obala Slonovače je, bar po radu policije i
radnika na aerodromimima, dosta nalik nama. Telefoni i policija na aerodormu
nisu radili s putnicima devet dana. Posle jurnjave kojekakvih delegata, zvanja
ministarstava i ambasada, odgovorno lice za policiju na aerodromu se umilostivilo,
nakon dva debela sata, da nas, uz vrlo kratku proceduru, pusti u zemlju. Ovaj hotel „Ivoire“ je kao mali grad i ima sve
u sebi, da gosti u ovoj paklenoj klimi ne moraju da se lomataju po gradu. Hotel
“Jugoslavija“ je, na primer, kod nas veliki, ali je mali prema ovome gorostasu.
Po dogovoru, odmah sam se javio Milanu, imao sam i jedan mali paket za njega od
kolege iz Beograda. Kratko smo razgovarali telefonom, jer i ovde je sve pod kontrolom.
Dogovorio sam se s njim da odemo na ručak, ponudio je i večeru: on je ovde dugo
i prijatelji smo iz Komore dok je bio u Beogradu, a radili smo i određene poslove
zajedno, i trebalo je da se malo odvojim od ovih mojih. Tu mi se desio jedan
mali maler, kiks koji me je izbacio iz koloseka. Umoran od dugog puta, pre nego
sam legao, doterao sam sat da radi po lokalnom vremenu. Milan je rekao da dolazi
sutra po mene oko 11. Probudio sam se u 10, obrijao se i okupao i
kao na iglama, ili kao zver u kavezu hodao od 11 do12 po sobi. Onda sam se
spustio u hol i do recepcije, ali njega nije bilo tamo. Krenuo sam da vidim taj
lepi i hvaljeni park, samo da prekratim vreme i potisnem nervozu. Tek tada sam
se osvestio i trgnuo, kao da sam zaboravio gde sam i kakvo je ovo podneblje.
Posle prijatne hladovine u hotelu i klima uređaja, zapahnuo me je topli vazduh pun
vlage i naterao me da pobegnem natrag u hol hotela. Bilo je 12.30 i onda sam
nazvao Milana. Pozvao sam ga sa recepcije i on mi mirno kaza: „Upravo polazim
po Vas.“ Kad su on i njegova supruga stigli, zatekli su me s ledenim licem, ali
brzo smo utvrdili da sam napravio glupost: umesto da vratim časovnik jedan sat,
ja sam ga toliko poterao napred. Milan i njegova supruga su se samo nasmejali, divni
su ljudi, gostoljubivi i ona je rekla: „Događa se.“ Njemu je 57, direktor je ovde
neke grupe hladnjača, takva mu je vizit-karta, i stara se „da se ne pokvari
razna roba“, rekao je nekako dvosmisleno. Puno su mi, posebno ona, govorili o
Abidžanu. I o ručku, a kasnije i na večeri su me ubeđivali da obaavezno treba da
dođem ovamo i radim, uz more saveta kakve sve uslove mogu da postavim
poslodavcima. Izgleda da je prijem njihove delegacije u Beogradu i kod Broza ostavio dobre utiske na njih. Na
ručku smo bili u restoranu kod Iraca, a na večeru su me vodili u kineski
restoran. Jeo sam i „vrljikama“ ili kako oni govore štapićima, kao pravi Kinez.
Danas sam imao prvi radni dan i prve ozbiljne sastanke sa poslovnim ljudima, da
vidimo kakvu robu imaju i kakva im roba treba. I ovde barter ima prioritet. Sutra
nastavljamo rad i krenuli su i „politički“ pregovori. Moji prvi utisci su,
uprkos groznoj klimi, povoljni. I za prezentaciju proizvoda iz Jugoslavije sam
uglavnom sve dogovorio. Trajaće od 8. do 16. decembra, na jednom pristojnom
mestu. Ne verujem, ponavljam, da mogu da stignem da napravim, osim ovoga, još koji
zapis. Preostale dane moram da radim od jutra do mraka, i treba ponovo da vidim
Milana. Kako je prijatno kad se u ovoj hladovini sobe „javlja se“ klima uređaj,
uz tihu muziku sa hotelskog kanala, dok napolju duva topli vetar. Pred večeru
su me Milan i supruga vodili na obalu Atlantika, i sa jednog grebena smoi
gledali talase koji su kao soliteri. Sa Milnom sam, par trenutaka, bio skoro
nasamo, njegova supruga ume da se izmakne kad treba. Ovo zapisujem da ostane trag
o svemu. Ne verujem da mogu ovde nešto da kupim jer soba je 22 dolara. Marija je
rekla kada sam krenuo da pazim da me ne pojedu.“
3.
Kada se neko iz nekog
ministarstva pojavio na vratima, i kada je rekao majci da ima „jaku“ vest za
nju, nisam odmah shvatio o kakvoj vesti govori. Tek sam se bio vratio iz
Engleske, sa studijskog putovanja. Imao sam tada dvadeset i sedam godina, i bio
pred venčanjem. Nekako mi sada ovaj njegov niz rečenica u dnevniku deluje kao
patnja, kao nizanje događaja koji su se dogodili nekom strancu ili piscu
avanturisti. Sve u ovom dnevniku osciluje između opreza, intimnih detalja,
ravnodušnosti prema poslu koji obavlja i stalnog prisećanja da je tu gde je
samo privremeno. Naizgled je sve nepovezano: i zapis deluje suludo, i Velimir u
tom hotelu „Ivoire“ i pomeranje sata, i taj Milan i njegova supruga, koji se ne
spominju u istrazi, ni među svedocima, ni u tragovima. Ti ljudi, ova Sahara,
aerodrom u Cirihu, onaj ručak, ona večera i onaj Antlantik sa ljudima kojima je
promenio ime u dnevniku deluju kao „primenjena literatura“. Mogu Velimira da zamislim
kako, uz viski, sedi u dubokoj fotelji za ljujanje i lagano se klati, dok ga ne
uhvati san. Stranicu je otac završio u 20.45 po njihovom vremenu, a u zagradi
je stavio (opet se kolebao koliko je sati) 21.45. I od tada mu se gubi svaki
trag. Tu nastaje jedna velika misterija, koju je oglodalo vreme. Sa njegovim preostalim
stvarima policija je majci predala i (navodni) njegov dnevnik.
Нема коментара:
Постави коментар