Prepoznao me je bezmalo istog trenutka, i pre nego sam mu rekao ko sam.
Tek je bio pojeo kiflu, ali je ostavi pola krigle jogurta i deo kajgane na
plehanom tanjiru. Uzdahnuo je i rekao: “U glavi je sve. Tamo je uvek sve. Nema
sumnje da je tamo sve. Tu je ključ za sve brave. I gde bi drugo moglo da bude?
Tako je to uređeno kod ljudi. Kako da objasnim? To je tako. Tako mora da se
razume.” Odakle on ovo zna? “Pa zna,” rekao je. On je stari profesor
matematike, voli da gleda ljude i u njima kopa po naslagama tajni. “Ima
izoštren njuh i sluh.” Smešten je u jednoj psihijatriji i zatekao sam ga
raspoloženog. Sedeo je u pletenoj fotelji, na travi, kao u starim filmovima o
ludacima, i treptao. Znao sam da u glavi skriva razne priče, uspomene i malere.
Doneo sam mu jabuke i sok od nara. Rekao je: “Ništa mi ne treba. Ako i
treba, imam para da kupim. Znam gde mogu da kupim.” Obuhvatio je lice
dlanovima i gledao me u oči. Taj drugi događaj, o kome je veselo govorio, ko
zna kako je stigao do njega: kao ispovedna tajna nekog grobara ili lekara,
teret, kao poturena izmišljotina. Potajno sam se ponosio da sam novinar i
nesvesno sam primao odgovrnost za priču kakva je bila ova njegova.Po srebrnom
nebu plovili su sivi oblačići, a on je govorio kako je jutros u toalet bacio
paklu izmrvljenih cigareta. Posle je govorio o toj pogrebnoj povorci koja je
pristigla do rake, pa su onda tu svi zastali iza lakiranog sanduka. Nije
navodio imena, upotrebljavao je slova i brojeve. I onda je rekao: “Na groblju u
“X.” su sahranjivali “Y” u porodičnu grobnicu, a advokata “Z” su
sahranjivali sat kasnije u iskopanu raku. Niko nije primetio da su mrtvaci
zamnjenji pre nego su na sandicima ukucana imena.” Opisao je da su u bari uz
groblje plivale guske. Onda je rekao: “Šta misliš, zašto ja pričam ovu priču
tebi, a ne ti meni?” Posle je rekao da je sedmog dana nakon sahrane uglednih
ljudi rodbina “Z” plakala nad humkom pod kojom je bio “Y”, a rodbina “Y” nad
mermernom pločom pod kojom je bio “Z”. Tvrdio je do se zamena umrlih desila u mrtvačnici
one bolnice u “X”. Oči su mi bile plave i suzne, ali to za mene i priču nije
bilo važno. Oči su mu bile spokojne i skoro da nije trepnuo.
Koji mesec kasnije krenuo sam i sam svojim poslom u “X”. Ispred kafane u
centru “X”, gde sam doručkovao, bilo je ljudi, ali profesora matematike niko
nije pamtio. Bilo je, kao i svugde, bespoličara koji gledaju nekoga da im plati
kafu i rakiju. Pamtili su da je jedan odavde iz “X” bolovao od nepoznate
bolesti, koju je zaradio u logoru u Mathauzen. Ljudi su znali dosta o mukama i
jadima bezimenog jadnika koji je bio izložen ogledima ludog Mengelea.Ljudi kod
ovakvih događaja drobe o svemu. Jedni su se uz uzdisaje i dim cigareta ponašali
kao da im je nesretnik rod, a drugi su ostali hladni, i gledalu okolo i uzdisali.
Nekako je sve izgledalo čudno. Ljudi u “X” znaju da kriju i radost i tugu. Nije
se mogao ovde, u uvelom gradu, naći čovek kojiu baca kapu u vis.
Нема коментара:
Постави коментар