MILAN TODOROV: DŽUKELE

-          Nismo se videli sto godina – rekao je doktor Vojkan, Duletov školski drug,  pružajući mu onu svoju dugačku dlakavu ruku. - Kako je?

Dule je odmah posumnjao da je Vojkan nekim svojim šestim lekarskim čulom shvatio  da nije najbolje, jer je upotrebio to bezlično treće lice. Ljudi to obično rade, pomislio je, kada ne žele da ih drugi opterećuju svojim problemima. Ali, tog popodneva nije znao šta bi sa sobom pa je Vojkana, sa kojim je nekad bio nerazdvojan,  potražio u predvečerje u gradskoj bolnici u kojoj je Voja radio kao psiholog u palijativnom centru.

-          Šta te muči? pitao je Voja, sada manje profesionalno.

-          Ništa posebno i sve zajedno, rekao je Dule i dodao – Zapravo, osećam se usrano, šta da ti kažem.

-          Gde me nađe? – rekao je sasvim iskreno Vojkan. Sačekaj me, idem samo do odeljenja, moram da vidim jednog starog pacijenta, pre nego što ode...

-          Pre nego što ode?!

-          Vidi, ovde je frižider, mislim da unutra ima još neka buteljka. Otvori je, naspi čaše, dolazim odmah.

Dule je uradio kako mu jeVojkan rekao. Pilo mu se, bio je bukvalno žedan koliko mu se grlo osušilo. Zatim je seo u veliku kožnu fotelju pored prozora. Napolju se spuštao mrak. Bilo je stravično tiho, onako kako samo može da bude u prolećna predvečerja u bolničkim parkovima. Iako je prozor bio otvoren, niotkud nije dolazio nikakav zvuk. Ponekad, samo ponekad, vazduh kao da bi zadrhtao od nečeg nejasnog i zato strašnog, nečeg  što je ličilo na oštar metalni zvuk, tačnije na sećanje na metalni zvuk a onda bi opet nastupila mukla  tišina. Dule se stresao, a nije znao razlog. Onda se napokon pojavio Vojkan. Delovao je spokojno, kao čovek koji je dovršio davno započeti posao. Prišao je lavabou i temeljno oprao ruke.

-          I?-  nije odeleo Dule, osećao je da mora da ga upita za sudbinu tog nepoznatog čoveka koji je umirao koji sprat ispod.

-          Sve je u redu...Druže moj, u čemu je tvoj problem? Mlad, lep, zdrav, prav...zar ne?

-          U tome izgleda i jeste problem.

-          Ništa ti ne fali...

-          Ništa. Ali...

-          Hajde, hajde, potrebno ti je samo malo više samopouzdanja, nastavio je Vojkan i nagnuo čašu sa crnim vinom. –  Što bi rekao doktor Hamvaš, piti možeš bilo gde, samo se nemoj skrivati, nemoj poricati da piješ vino i sumnjičenje i samooptuživanje će samo od sebe nestati.

Ispijali su vino ćuteći.

-          Da li si još sa Verom? pitao je Dule svog prijatelja doktora na odeljenju za umiranje.

-          Ma ne, odavno. Bila je previše ljubomorna, a za to, brate, nema leka. Bar ga naša struka ne priznaje. I tako...Promenio sam Veru....Nasmejao se...U međuvremenu je bila i Nada...

-          I ?

-          Sada sam srećno po drugi put razveden... A ti? Ne daš se.

       -     Sećaš se Slavice iz naše generacije u  Jovinoj osnovnoj? rekao je Dule umesto odgovora.

       -     Ko se ne seća, Slavice Puške?! - odvratio je Vojkan.

       -     Kad bi ona počela da recituje ono , ne znam sad tačno, ali kao „grob do groba, traži majka sina svoga, sina Srđana, Mrđana“ i tako dalje ja bih se uvek uzbudio, ali ne onako srceparajuće, nego čudno, kao pubertetlija kome još nije jasno šta se to dešava sa njegovim hormonima u gaćama.

       -       Onaj njen duboki patetični glas...Čudno je to...meni je delovalo kao da je taj njen nedužni dečji glas već u svetu odraslih, daleko ispred svih nas.

       -       Izgleda da je u tome čitava stvar. Ja sam se već tada palio na nju... Imala je perverzno jebozovni glas.

       -      Onda nismo ni razmšljali da takve pesme nisu bile uopšte prikladne našem uzrastu – dodao je Vojkan  - Te pesme o majci koja traži grobove svojih sinova, to je stvarno moglo da nas odvede u ...

 -   Znam...moglo je, ali nije i evo nas tu gde jesmo. Ja na tvom psihijatarskom kauču, ti sa čašom u vreme dežurstva.

-    I šta je zbilja bilo sa njom?

-    Sreo sam je pre nekoliko meseci.

Vojkan je pažljio slušao.

-          Sada je već imala drugo, muževljevo prezime, ali to ništa nije menjalo na stvari. Zapravo u danu kada sam je upoznao bila je već na putu da se razvede, a to je sjajna prilika da osećanje nesigurnosti koje svako ima kad se razvodi, podeli sa nekim. A taj neko sam, kao što rekoh, bio ja, pohvali se Dule.

-          Znam, prva ljubav zaborava nema...našalio se Vojkan.

-          Izgleda, moj doco. Čim je progovorila osetio sam da me opet seksualno uzbuđuje  taj njen  glas. Nemoj da me pogrešno shvatiš! Nije to glas koji dopire iz velikh grudi.To sam vrlo brzo,samo koje veče posle, lično utvrdio. Nije imala bog zna kakve sise. Hoću da kažem, sve one nose te nove grudnjake u kojima im sise izgledaju velike kao dinje, ali tek kad se skine vidiš da to nije to. Mada, to zaista nije važno. Mislim nije najvažnije. Priznaj da si se i ti palio na nju!

-          Na koga?!

-          Na majku Knežopoljku!

-          Slavicu Pušku!

-          Možda...ali to je bilo sasvim bezazleno, pubertetski.

-          I ja sam tako mislio dok je nisam ponovo sreo. I odveo je u krevet trećeg dana po našem ponovnom susretu.

-          Alal vera!

-          Ma ne, nije za to bila potebna nikakva posebna veština. A i nije bilo bogzna šta ni ono što je usledilo. Možda baš zato što sam u jednom trenutku uhvatio sebe kako se nadam da će to biti nešto kao ostvarenje prvih mladalačkih želja. Ali, bilo je onako ...roditeljski, što se kaže. Svukli se, uredno poslagali garderobu svako na svoju stolicu, na poseban naslon naravno...I posle izvesnog vremena, a priznaću ti da nije bilo preterano dugo, ni ništa preterano...ja sam ustao.

Ona je još malo zurila oko sebe kao neko ko ne zna gde se iznenada i protiv svoje volje našao.

Onda me je zamolla da se okrenem ka prozoru.

Okrenuo sam se. Razumeo sam njen stid. Bili smo skoro potpuni stranci. Oboje smo osećali da  to što smo uradili  nije imalo nikakvu svrhu nitii smisao koji bi nas držao zajedno. Bar ne na duži rok. Zašto? Ne znam, brate!

-          Loš seks umesto dobrog prijateljstva, nasmejao se Vojkan. - Hoće to koga ne poznaje.

-          Vidiš...znao sam da je ovo svet muškaraca i žena, ali nikada nisam osetio da je toliko podvojen kao tog jutra.

Zamolila me je da se okrenem, da je ne gledam.

Otišla je u kupatilo. Čak je i vrata zaključala iza sebe. Zamisli!

Prethodno je vrlo uredno pokupila sve svoje stvari sa naslona stolice.

Gledao sam po stanu i nisam video nijednog, ama baš nijednog traga da je tu bila žena koju sam toliko želeo i najzad dobio.

Čak je i krevet bio pospremljen, čaršav uredno zategnt, onako kako ja nikad nisam umeo da uradim.

Sve je to ona, dragi moj, uradila brzo i nečujno, dok sam ja piljio u retke polaznike koji su promicali ulicom Kralja Aleksandra, pokriveni raznobojnim kišobranima, utrčavali u automobile, kupovali burek u pekari preko puta i kesu sa njim stavljali na glavu dok ne stignu pod prvu streju gde bi ga žderali krupnim zalogajima.

-          Hoćeš li kafu? – pitao sam je kad je izašla, potpuno odevena, potpuno  drugačija, hladna, sjajna, sa nekom čudnom odlučnošću u očima koja me je skoro zbunila.

-          Muka mi je – rekla je iskreno. – Najradije bih se ispovraćala.

Pružio sam ruku da je zagrlim. Odmakla se naglo, kao brza zverka. Gledala me je kao da me prvi put  vidi. Gledao sam i ja nju. Tek sad sam zapazio da ima lice kao lavica. Znaš ono, jedno oko veće a drugo manje.

-          Početna leontijaza? pitao je Vojkan profesionalno deformisan.

-          Ma, ne! U stvari, nemam pojma. Ne znam kako ranije nisam primetio taj žestoki izraz na njenom tvrdo zategnutom licu i te oči...Različite oči,razumeš? Zbunjen, gledao sam u njeno levo oko, koje je bilo manje od desnog oka i činilo mi se pitomije. Sada sam otprilike mogao da naslućujem odakle, iz kog dela njenog podeljenog tela su još onda kad je bila sasvim mlada devojka, dolazile one strašne reči o grobovima, smrtima i jakim ženama  koje tumaraju po ratištima ovog krvavog sveta.

Pozovi mi taksi, rekla je kao da mi naređuje.

Mogao bih ja da te odvezem, ponudio sam se.

Ne, ne želim da mi ti bilo šta učiniš.

I šta sam mogao. Pozvao sam taksi. Iscedio dve čaše soka od pomrandži i stavio ih na stočić za kojim je sedela.

Podigla je glavu i pogledala me sa malo mržnje. Naravno, da nije ni prinela ustima čašu.

Onda se začula automobilska sirena. Sišla je, nije se ni okrenula, vrata su ostala otvorena.

Sa kakvim mi to stvorenjima delimo svet, druže moj? Šta kažeš? Ništa ne kažeš.

-          I ne treba tu ništa da se kaže.

-          A tvoj stari?

-          Misliš na onog mog pacijenta?

-          Da li je umro?

-          Morao sam da budem uz njega kada dođe taj trenutak. To sam mu obećao još mnogo ranije, dok je bio pri punoj i zdravoj svesti. Da, umro je pre petnaestak minuta.

-          Zašto si mu to obećao? Zar nije imao nikog svog?

-          Imao je, ali nije želeo da oni u tome učestvuju i da se muče. Želeo je da poštedi porodicu, želeo je da im ostane u sećanju kao neko jak i šta ja znam...Tako  mi je rekao.

-          I ti si prihvatio?

-          Jesam, rekao sam ti...

-          To ti je profesionalna obaveza, da sklapaš oči nepoznatim mrtvacima?

-          Ne, moglo je to da prođe i bez mene. I obično tako prođe...

-          Podsećao te je na nekoga, možda na tvog oca?

-          Ne, nije me podsećao na oca, ali sam mu se divio što ume da trpi, da se žrtvuje za drage osobe, što podnosi život onakav kakav život jeste. Bio je, u tom smislu, pravi muškarac.  Ako me razumeš!

-          Šta hoćeš da kažeš?

-          Ništa, samo mi se čini da je pravih muškaraca sve manje na svetu.

Ćutali su i ispijali poslednje gutaljaje crnog malo sladunjavog mađarskog vina.

-           Izvini – rekao je doktor Vojkan -  moram da obavim još neke formalnosti, a onda idem kući, pravac krevet... i mislim da ću spavati dva dana neprekidno.

Ti možeš da ostaneš još malo...čini mi se da ima još nešto vina u drugoj boci u frizu.

-          Ma ne, idem i ja. Izvini, Vojkane, ja mislim...

-          Da nisi pravi muškarac?! Pa vidiš i ja to mislim o sebi a ženio sam se toliko puta.

-          Pa šta smo onda, jebote?

-          Džukele! Eto šta smo! Što me tako gledaš? Mi smo, bar za sada, samo ono što narod zove  muške džukele. A da li ćemo biti muškarci...čisto sumnjam. Mada, možda postanemo muškarci. Jebiga, ko će ga znati. Život je kurva! Ajde!

-          Ajde!