Bila je to mala čekaonica
na maloj železničkoj stanici. Iznad razvaljenih ulaznih vrata kreonskom bojom
ispisana slova ПЛЕТЕНИЦА - PLETENICA
Veronika je stajala kraj
prozora kada je taj krupni preplanuli čovek ušao. Bio joj je nepoznat. Sigurno
ne živi ovde. Da je iz Pletenice, morala bi da ga zna makar iz viđenja. Ali,
bilo je to vreme kada su se mnogi vraćali u tu zaboravljenu i pomalo zapuštenu dolinu.
Oni koji su sve napustili i otišli pre mnogo godina u veće gradove. Više tu
nisu imali nikoga, osim sećanja koje je beskrajno promenljivo.
U čekaonici, pored
Veronikinih nogu kunjala su dva kuždrava
psa. Pulini. Ovčarski psi. Samo, ovaca više nije bilo ovde. Ako ne računamo izgubljene
ovce u koje je, Veronika ubrajala i sebe.
Psi su bili crni, bez
ijedne bele šarice.
Nekad je od svoje bake
slušala ružne priče o smrti. I uvek se, u njima, smrt prikradala u obliku sasvim crnog
psa. Uvek. Ali, verovala je da su to bapska preterivanja. Uostalom, psi nisu
bili stvar njenog izbora. Jednostavno, pojavili su se niotkuda i ostali uz nju.
Čekanje tom nepoznatom
namerniku, izgleda, nije padalo teško. Zaseo je u ugao kraj peći koja se nije
ložila. Prekrstio je noge u dobro okovanim zimskim gojzericama, razvezao smeđi
vuneni šal koji ga je dodatno utopljavao ispod izbledelog montgomerca i dremkao
zureći u oljuspani plafon, što se nije moglo otprve videti jer se u čekaonici
dugo nije upalilo svetlo.
Još jedan, pomisli
Veronika, za koga ne postoji vreme. Samo klimatske promene zvane leto, jesen,
zima... proleće nakon svega.
Ali, trebalo je čekati taj
voz. I ona je strpljivo čekala.
Taj voz koji bi u Pletenicu
dolazio uvek u različito vreme, donoseći jednako mirise dolaska i odlaska. I
ništa više.
Ponovo ga je pogledala,
trudeći se da on to ne primeti. Iz profila učini joj se da neznanac neverovatno
liči na njenog Jakova. Samo što je imao malo mekše, oblije crte lica.
Setila se svoje
prve bračne noći. Setila se i tamnog majčinog i očevog bračnog kreveta, bele uštirkane
posteljine i sebe kako ga čeka do jutra u
njemu. Doteruje šminku, vezuje crvenu perlicu oko vrata, zateže čarape
sjajnim metalnim žabicama, nateže korset preko nabubrelih grudi.
Najzad je ušao, snažno
zalupivši vrata za sobom. Pogledala ga je ustreptala i u očima mu videla nešto što do tada nikada nije
videla. To sada nije bio čovek koga je poznavala već godinu dana. Bio je to neki
drugi Jakov.
Pomislila je da će skinuti
bar odelo. Spremila mu je, na njegovoj strani ležaja, pidžamu koju je lično
izabrala za njega. Za tu noć. Nešto u čemu je želela da ga pamti ceo život. A
on je samo kleknuo na ivicu teškog bračnog kreveta, uhvatio je za gležnjeve
nogu, pritom joj pocepavši crnu najlonku i jednim kratkim ali odsečnim potezom. okrenuo je na trbuh. Nije stigla ni da vrisne. Levom rukom joj je pritisnuo
teme, zabijajući joj lice u prašnjav jastuk, a desnom pocepao gaćice i u naletu prodro u nju. Otada nisu međusobno izmenili ni reč.
Ponovo pogleda kroz
prozor. Napolju se zahuktavao vetar pomešan sa pepeljastom ledenom kišom. Ništa
čudno za prvi novembar.
Nije volela da gleda kako jesenji
vetar povija stabla i njiše kandelabre.
Okrete se na drugu stranu.
Nepoznati sredovečni
muškarac zavuče ruku u džep i izvuče paklicu cigareta. Ne gledajući, krupnim
jakim prstima parao je papirnatu ambalažu. Uzalud. Onda zgužva kutiju i baci je
u pravcu prepune korpe za otpatke. Kutija se kratko zadrža na vrhu hrpe
najraznovrsnijeg smeća, zatim se proizvodeći krt zvuk koji je podsećao na paranje
leda, sroza na pod. Muškarac sigurnim
potezom iskopa iz montgomerca novu svežu
paklicu.
Koliko još ima do voza?
Šta ako je to onaj koji dolazi samo da
bi prošao, pomisli Veronika. Takve nikada nije volela. Slušala ih je noću, sama
u krevetu, u bračnoj nesanici. Dolazili bi po nekom pravilnom redu. Prvi, u
pola jedan iza ponoći. Drugi u tri. Treći u pola četiri. A onda više nije
brojala. Jakov je spavao u posebnoj sobi u kući. Ili van kuće. Veronika mu nije ništa zamerala. On je imao svoj, a ona svoj život. Ni jedno, ni drugo nisu znali šta da čine sa njim.
Jednog blagog
septembarskog jutra, oko Male Gospojine, javiše joj da je Jakov pao sa tornja pleteničke crkve
Svetog spasa dok je bakrom opšivao kupolu za istočni krst. Bio je vezan
sigurnosnim užetom. Dok je padao, mislila je Veronika, verovatno je verovao da
će ga taj jaki konop spasiti. Jer u Boga, čovek kao Jakov nije mogao da veruje
iskreno. Bio je limar dvadeset godina i nije
mu bilo prvi put da pada sa krova. Međutim, ovaj put se desilo nešto
krajnje neobično. Umesto da amortizuje njegov sunovrat u dubinu, jako pleteno
uže mu se obmotalo oko vrata i udavilo ga još u padu. Nije umro od udarca o
zemlju, nego od gušenja pod neobjašnjiim okolnostima.
Nekoliko minuta kasnije, kroz
prozor ugleda žuti taksi, kako se lagano, kao oklevajući, zaustavlja.
U čekaonicu potom uđe njegov
vozač i dok je nespretno zatvarao vrata ona primeti da nema jednu nogu. Odnosno
da ima protezu. Pantalone na njemu sa bezbroj džepova bile su vojne.
Veronika ga odmeri.
Bila je skoro sigurna da je
taksista, iako još mlad, već potrošen čovek.
Ništa on nije uradio što
bi je podstaklo da to zaključi. Štaviše, samo ju je jednom okrznuo pogledom i
prešao preko nje kao da ne postoji.
Znala je šta taj muški pogled
znači.
A i taksista je, svakako,
znao da ona to zna i nije ga bilo briga.
Koliko ima do voza, htela
je da upita taksistu. Taj je morao to da
zna. Sigurno mu nije prvi put da po noći nekog čeka na pustoj železničkoj
stanici.
Ali, onda odustade.
Šta bi sa tim saznanjem?
Čovek koji je čekao voz je
i dalje, potpuno sabran i odsutan, pušio. Veronika je njušila miris njegovog
duvana i istovremeno pogledavala njegove
ruke trudeći se da to čini što neupadljivije. Jedva se uzdržala da se ne
nasmeje uprkos svemu. Imao je ruke kao svi pletenički paori. Kratki jaki prsti,
malo zakrivljeni, debeo dlan i nadlanica. Pleteničanin koji je došao da svoje
poslednje dane provede u starom kraju. Nesvestan da uskoro umire. Još mu se
čini da može, samo da se dobro napije pleteničkog vazduha, da otklizi tim
šinama ponovo u svet, da jurca za svojom zvezdom, za čarobnim neuhvatljivim uspesima,
za novcem i lepim nestalnim ženama.
Za sebe je verovala da je
jedna od onih koja je jednostavna. Od
života odavno više nije ništa očekivala.
Shvatala ga je samo kao nešto što prolazi. Kao vozovi koji prolaze kroz
Pletenicu. Poneki zastane. Poneki i donese nekog. Ali, većinom i to ubedljivom
većinom, samo projure ovuda. Tako je svrha postojanja za nju postala prolazak. Makar to bio i prolazak
kroz ništa. A šta će biti posle, kad sve prođe, nije je bilo briga.
Kasni, reče
taksista. Te mašinovođe...i opsova.
Nisu krive mašinovođe, reče Veronika, nego
ove naše pruge.
Šta će, go-spo-đo, vozovima uopšte mašinovođe, reče taksista nepotrebno naglašavajući upravo reč
„gospođa“. Jednog dana, go-spo-đo, će
vozovi ionako ići sami. Navodiće ih iz svemira, kompjuterski.
Nepoznati korpulentni čovek
se nije uključivao u njihovu jalovu raspavu.
Mirisalo je na početak zime.
Na uzaludnost bekstva. Kiša je kupala Pletenicu pred Noć veštica sve jače i
Veronika ponovo uroni u svoje misli.
Nedavno je sanjala da je prodala staru porodičnu kuću u varošici,
koja je čak i od ove zaboravljene željezničke stanice bila udaljena pet- šest kilometara. Ali, u
snu je sve bilo jednostavno. Pojavio se jedan mladi bračni par iz Beograda.
Fakultetlije. Bez posla u gradu. Došli bi u Platenicu da gaje lekovito bilje.
Kamilicu. Pletenica je raj za kamilicu. A imaju i siguran otkup. Sve što s
proleća skupe po pleteničkim kanalima i jarugama, već na leto ide za Ameriku.
Oduševili se debelim zelenim šalukatrama na prozorima
njene stare kuće i nameštajem u sobama. Devojci je zapao za oko teški tamni
bračni krevet u prednjoj sobi. Koja to mora da je istorija, uzviknula je
oduševljeno.
Veronika je htela da im
kaže da je kuća ukleta i da nikom, pa ni njoj, nije donela sreću, ali nije
mogla da izgovori ni reč. Trudila se, vikala, ali iz njenog grla nije izlazio nikakav zvuk. Osećala
se kao da nepovratno tone u beskrajne močvare kamilice koje su opasavale opustelu
Pletenicu.
Kad se rasanila shvatila
je šta taj san znači: iz Pletenice niko nikada ne može zauvek da ode. Može samo
da odseli na kratko, koliko traje život i da se na kraju vrati na slanu pleteničku
zemlju da u njoj ostavi svoje kosti.
Najzad se u daljini začuo
pisak lokomotive.
Čovek u montgomercu hitro
baci pikavac na pod i zgazi ga nogom. Zatim ga još jednom zgazi, utrljavajući
ga petom o pod, da bi bio siguran da ga
je ugasio. Onda pritegnu pojas, začešlja se i sav se nekako ukruti.
Čeka ljubavnicu, potvrdi
Veronika i oseti kako joj utrobu plavi nejasni, tamni bol.
Voz se ponovo veselo oglasi,
kao da potvrđuje njenu neizrečenu pretpostavku.
Taksista izađe na peron pleteničke
železničke stanice. Čovek nogu pred nogu krete za njim. Iz pravca tunela iz
koga je trebalo da izroni voz zatitra odraz
crvenog svetla semafora . Kao da neki slikar četkom zaronjenom u krv boji
prozor iz dubine mračnog sveta.
Buka teretne lokomotive i
vagona koje je teglio za sobom postajala je nesnosna. Umesto da usporava, voz
je ubrzavao. Ovo je, pomisli Veronika,
dakle, još jedan od onih koji samo prolaze.
Iznenada se začu tup
udarac iz pravca perona i žalosno cviljenje kočnica voza koje su prekasno
pokušavale da zaustave kompoziciju.
Taksista ulete u čekaonicu
bled kao kreč i pade na pod. Psi zarežaše na njegovu pojavu.
Šal...Podvukao ga šal..., rekao je pre nego što je počeo da povraća drhteći
celim telom.
Još dugo je tako sklupčan
kao dete ležao na prljavom betonu pleteničke stanice, trzajući se povremeno kao
epileptičar.
Veronika ne reče ništa. Kao
da za nju ta tragedija koja se napolju upravo dogodila nije bila novost. Pomisli,
blagi Bože šta je taj povratnik mislio da ga čeka u Pletenici osim, ovakvog ili
onakvog, kraja? Ali i ta misao joj je brzo izvetrila.
Žustro ustade, rasklopi
svoju tašnicu i iz nje izvadi malu termosicu.Otvori zeleni plastični čep, podiže
bocu i nasloni ga na usta taksiste koji
se pridigao. Topla mirisna tekućina zagrgolja u njegovom grlu.
Pio je halapljivo kao da
pije lek protiv smrti, ostajući gotovo bez daha. Zatim vrati termosicu Veroniki:
Nikad nisam pio ništa bolje.
Veronika je strpa u tašnu, pogleda na okrugli železnički sat koji se nalazio iznad vrata i tiho izađe na stranu suprotnu od uzbuđenih glasova koji su dopirali sa, sada jarko osvetljenog, perona.
Za nekih pola sata biće
kod kuće. Toliko joj je uvek trebalo da se, laganim hodom, od stanice spusti do
kuće sa prozorima boje kamilice. Nikada ni mnogo manje ni mnogo više. Čak i
kada bi se utrkivala sa dvema crnim četvoronožnim siluetama usput.
Нема коментара:
Постави коментар