ŽIVOT MI PIŠE AMERIČKU BIOGRAFIJU
*
Poslednjih decenija srpska satira bila je u znaku političkog
aforizma.
Odradivši svoj politički zadatak, satira kao da je izgubila
dah.
*
Milan Todorov rođen 1951. godine u Banatskom Aranđelovu.
Završio je Filozofski fakultet u Novom Sadu, a od 1976. do 2003. godine radio
je kao novinar u Radio-televiziji Novi Sad. Sada radi kao vinogradar i vinar u
Petrovaradinu. Od 1979. do 1989. godine, na talasima Radio Novog Sada, emitovan
je njegov humoristički kabare Vesela vetrenjača, a bio je i redovan saradnik
Vesele večeri.
Objavio je knjige: Uhom za kruhom – kratke priče (Matica
srpska, 1976), Boca pod pritiskom – satirične pesme ("Stražilovo", Novi
Sad, 1980), Crveni i plavi – aforizmi ("Stražilovo", Novi Sad, 1981),
Kuninsko leto – drama (Srpsko narodno pozorište, 1984), Sirotinjska zabava –
aforizmi ("Gutenbergova galaksija", Beograd, 1990), Ostrvo bez blaga
– aforizmi ("Gutenbergova galaksija", Beograd, 2003). Poslednjih
nekoliko godina piše satirične hronike (Novi Sad za poneti) za dvonedeljnik
Grad Novi Sad.
Zastupljen u brojnim domaćim i stranim antologijama satire.
Dobitnik nagrade Radoje Domanović (2003), Đorđe Fišer
(2007).
* * *
- U Vašoj poslednjoj objavljenoj satiričnoj knjizi
"Ostrvo bez blaga" sarkastično ste zapisali da ste do 2000-te godine
bili novinar, ali Vam je zahvaljujući dolasku demokratije omogućeno da se
bavite vinogradarstvom. Čime se zapravo bavite?
Todorov: Ne volim da se mnogo osvrćem unazad, naročito ne da
idem istim putevima. Imao sam komšiju Lajoša u jednom vikend-naselju na Dunavu.
Lajčika se nikad nije vraćao putem kojim je došao. Bio je jedna od poslednjih
novosadskih genijalnih luda, alkoholičar koji je vežbao bacanje noževa na
sopstvenoj ženi. Zvala se, mislim, Irena. Preklinjala ga je da odraste i
opameti se. On bi na to seo u čamac i uz desnu obalu Dunava stigao do
novosadskog keja. Tamo bi joj kupio par kugli sladoleda u fišeku. Zatim bi opet
seo u čamac, upalio "pentu" i držeći visoko u ruci fišek sa
sladoledom na plus trideset pet, vraćao se Ireni, ali sada levom stranom obale.
Protiv uroka. Sladoled se, naravno, istopio dok bi stigao pred Irenu. Ali, on
je taj neverovatni ritual cirkuzanerske ljubavi ponavljao dokle je imao goriva
u rezervoaru svog plitkog drvenog čamca. Da je reku sekao po dijagonali,
sladoled se ne bi istopio. Ali, Lajčika je znao da je sve što nam se dešava u
stvari cirkuska predstava u kojoj dodeljenu ulogu treba odigrati što maestralnije,
ma kakva ta uloga bila.
I meni su počele da pripadaju uloge koje možda nisam ni
sanjao. Bio sam, tako, jedno vreme menadžer prodaje za Vojvodinu u BK
televiziji, pa slobodni umetnik preko Udruženja književnika Srbije, pa sada
vinogradar i vinar u Petrovaradinu. Moj život je počeo da liči na tipičnu
američku biografiju. Protiv uroka sve vreme sam, naravno, morao da pišem.
- Nedavno ste dobili nagradu Društva književnika Vojvodine
za doprinos humoru i satiri, upravo za kolumne u našem listu. Nagrada nosi ime
Đorđa Fišera, pomalo zboravljenog radijskog humoriste i televizijskog šou mena.
Todorov: Ljudi lako zaboravljaju. To je najveća boljka našeg
kulturnog mentaliteta. Mislimo da smo velika kultura koja stalno i iznova može
da stvara nove vrednosti. Odričemo se svakoga. Čim nekoga sahranimo na ovaj ili
onaj način, od kojih je najodvratniji politički, taj više ne postoji. Đorđe
Fišer je bio moj kolega u Radio Novom Sadu. Zajedno smo radili televizijski
kabare "Tikvarijum" na Televiziji Novi Sad. Bio je tipičan jevrejski
humorista, poput Kišona. Mislim čak da nije bio ništa manje od Efraima Kišona.
Kozer kakav danas nedostaje našim televizijskim zabavnim programima. Gospodin
od duha. Za njega bi se moglo reći ne samo da je umro prerano nego da je živeo
prerano! Zašto u Novom Sadu, pored toliko ulica sa imenima Nova, Nova jedan,
Nova 33... ne postoji ulica Đorđa Fišera?
- Kakvo je stanje u srpskom humoru i sa tiri danas?
Todorov: U najnovijoj knjizi mog prijatelja Radivoja
Dangubića "Testament besmrtni- ka" o stanju u srpskoj satiri izrečena
je vrlo surova i tačna definicija: srpska sati- ra je pojela samu sebe. Naime,
poslednjih decenija srpska satira bila je u znaku političkog aforizma.
Odradivši, da tako ka- žem, svoj politički zadatak, satira kao da je izgubila
dah.
Pokazalo se još jednom da su stvari koje najviše
oduševljavaju zapravo najjadnije. Pisci koji nisu imali literarnog
"danfa" u sebi, a to su svi oni koji nisu uspevali da dobace bar do
pristojne pripovetke, sada otpadaju kao lišće sa kulturne scene.
Aforistički skribomani (neću da im navodim imena da nekog ne
bih preskočio i time uvredio!) i dalje pišu o temi vođe a i slepac lepo vidi da
mi danas, hvala bogu, nemamo vođe i da teturamo po mraku istorije. Oni i danas
pišu aforizme u kojima je policija neumoljivo surova, a mi vidimo kako policiju
premlaćuju po stadionima i da ta jadna policija ne ume sportski da istrpi
poraz. Zapravo, aforističari ne smeju da priznaju da plaču za dobom kada ih je
neko mogao zabraniti, za dobom neslobo- de u kome su imali najviše ostvarene
stvara lačke slobode.
- Vlasnik ste "Vinarije Burčel Todorov". Kako doživljavate
novi posao sa vinom?
Todorov: Sjajno. Vino je škola mišljenja i, kao takvo,
komunikacija. Oni koji u vinu traže samo alkohol imaju deficit u intelektualnom
iskustvu. Vino koje pijete, a naročito vino koje proizvodite, odaje vašu
ličnost. Vino je DNK vaše ličnosti. Zato svi oni koji vino smatraju umetničkim
ili intelektualnim doživljajem imaju ličan odnos prema vinu. Piti uniformna
industrijska vina danas je već stvar za sociološku i kulturološku analizu. Kad
shvatite koliko su ta vina, zapravo, savršena do ravnodušnosti, vi shvatite
zašto je propao kolektivni socijalizam. Volim vina iz malih podruma jer ne
volim da budem osuđen na ravnodušni pogled na svet.
Za nedeljnik GRAD NOVI SAD razgovarao:
Saša Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар