paradoks

1. izvor: pinterest.com Nisam uvek ni svestan šta me tera da pišem. Mogu postupiti u vezi sa rečima koje nadiru nelogično ili s malim oprezom prema njima. Postoji strepnja, koja se iz dana u dan podgreva, da mi neka tajanstvena sila otkida prave uspomene. Takav poriv-kolebanje je uočljiv kod neobjašnjivih priča. 2. Pamtim ga kako otvara orman, ređe unutar, po policama rublje, veša ga one drvene vešalice poluzgužvane košulje, džempere i jakne. Orman je, reklo bi se, barokni, pretekao, kako se kaže u varoši, iz vremena Švaba: gomila-gomila stvari, stvara utisak da je on prezaposlen. Pošto se smestio na klimavu stolicu, pali lampu: tačnije, ispod obažura, na visokom mesinganom štapu, je sijalicu od 100 vati. Ispruža noge put očekivane publike, proteže se, onda ustaje i zatvara jedno pa drugo krilo na ormanu. I odjednom i „ scena“ na kojoj je postaje samotan, tugaljiv prostor. Tek tridesetak godina kasnije, prisećam se svega ovoga, dok nastojim da nađem za pozorišni...

Izvor: pinterest.com Vojnici imaju svečane i maskirne uniforme, ali političari nisu vojnici.   Njima su sva svečana odela ujedno i maskirna. Jedan je bog. Jedan je vođa. Samo sirotinje ima mnogo. Kvalitet naših političara nije veći od kvaliteta naših fudbalera, al' se opet i brže i bolje prodaju na evropskom tržištu. Normalno je da više talenata u Srbiji uspeva u kriminalu, nego sportu. Više para se u njega   ulaže. Bolje je da zažmurite na jedno, nego da otvorite sva četiri oka. Imaćete više uspeha u životu.

Izvor: pinterest.com Odavno gleda samo svoja posla. Za njega više ne postoji ništa što bi ga obradovalo.   Sreće se sa dva poznanika, ne i prijatelja, s kojima ispija kafu na Trgu Sen Žermen. Ima i kera, labradora Dragutina , i šetaju po Luksemburškom parku, zbog obojice. Tolike su godine proletele od kad je napustio Beograd, sanjajući da ovde postane istinski filozof. Uprkos nameri, ostao je sasvim staromodan: nigde više nije moderno filozofirati, ostati svoj. Ne može da zaboravi s kakvom je vatrenom upornošću učestovao u kojekakvim raspravama. Dok je bio gimnaziji u Rumi, igrao je u timu škole rukomet. Svi su govorili da je od Boga dani talenat. Dolazili su da ga gledaju iz gradskog kluba, majka nije dala da batali knjige: „Rukomet nikome sreću nije doneo!“ Jedna devojčica se zaljubila u njega, bavila se atletikom, i dva puta su se i lepo poljubili. Onda je, jednom, zaboravio na sport, zacopao se sada u drugu gimnazijalku i krenuli su na studije u veliki grad. ...

Konačno prve kapi jesenje kiše. Mršave mlade žene sa naočarima i strogim pogledom užurbano okreću pedale na biciklu. Kao pred nekim, samo njima znanim ciljem. izvor: pinterest.com

Doktor mi je pregledao povređeno koleno. Platio sam mu 3500 dinara. Zatim je, gledajući me u lice, rekao: "Bol je naš najveći prijatelj." izvor:pinterest.com

          izvor: pinterest.com                      Simpatisao sam ga i nisam ga simpatisao, i osećao sam određenu naklonost prema njemu. Ova priča može s velikom lakoćom da se ispriča. Taj rođak, ne znam ni kako mi je rođak, imao je sa pedeset lepu kosu, i ono što ga je odvajalo od vršnjaka su brkovi. Sa desetkom je pojavio kao profesora, predavao je u gimnaziji u Palanci matematiku i sve u vezi nje: voleo je algebr u i pomagao je gradnju azil a za kerove. Tvrdio je da se on ne ume da bori za sebe, njemu ne treba ništa, nego za one kojima treba hrana i mir. Kao vrstan matematičar, izvodio je čudne formule da dokaže da prava pasa moraju da budu neograničena. Nije se oženio, pa su govorili da živi u prošlosti, negovao je figuru sportom i mislio da neće ostariti. U svojoj dobroti nije pravio razliku između kera avlianra i onih koje dame vode n...

izvor. pinterest.com Jutros, idu grobari iz groblja. Na ramenima lopate i ašovi. Idu i pevaju jakim muškim glasovma. Miholjsko leto. Lepo vreme. Samo, iz daljine vetar lagano pojačava.

izvor: pinterest.com Mi smo buntovan i hrabar narod. Uvek nas je većina protiv vlasti, one prethodne. Raskršćavamo sa prošlošću. Rušimo sve što su oni gradili. Nama je svejedno da li su knjige na ćirilici ili latinici. Jednako ih ne čitamo. Mi smo za mir. Kad god smo na pragu poraza.

izvor: pinterest.com       Sećam se kako smo u vreme sankcija, devedesetih prošlog veka, ostali bez sata. U stvari, veliki, okrugli časovnik je i dalje stajao na crnom metalnom stubu ispred ulaza u radio stanicu, ali nije radio. Svi inženjeri i tehničari su tvrdili da je stari satni mehanizam potpuno dotrajao i da ga je nemoguće ponovo pokrenuti.   Tada nismo imali mogućnosti da kupimo novi ulični sat, pa je jedan   domišljati inženjer umesto pokvarenog postavio studijski, doduše malo manji, ali dovoljno uočljiv časovnik ispred zgrade Radija.Tako je grad ponovo dobio svoju vremensku kucavicu. Jer, grad bez javnog, uličnog časovnika nije grad. Ulični časovnik je vreme koje pripada svima. Mislim da isti sat i danas stoji na istom mestu. Samo, ja ne idem više onuda i ne znam koliko sati pokazuje.