RATKO DANGUBIĆ: STOLICE

1.

izvor: pinterest.com

Nisam uvek ni svestan šta me tera da pišem. Mogu postupiti u vezi sa rečima koje nadiru nelogično ili s malim oprezom prema njima. Postoji strepnja, koja se iz dana u dan podgreva, da mi neka tajanstvena sila otkida prave uspomene. Takav poriv-kolebanje je uočljiv kod neobjašnjivih priča.

2.

Pamtim ga kako otvara orman, ređe unutar, po policama rublje, veša ga one drvene vešalice poluzgužvane košulje, džempere i jakne. Orman je, reklo bi se, barokni, pretekao, kako se kaže u varoši, iz vremena Švaba: gomila-gomila stvari, stvara utisak da je on prezaposlen. Pošto se smestio na klimavu stolicu, pali lampu: tačnije, ispod obažura, na visokom mesinganom štapu, je sijalicu od 100 vati. Ispruža noge put očekivane publike, proteže se, onda ustaje i zatvara jedno pa drugo krilo na ormanu. I odjednom i „scena“ na kojoj je postaje samotan, tugaljiv prostor.

Tek tridesetak godina kasnije, prisećam se svega ovoga, dok nastojim da nađem za pozorišni komad provokativnu scenu, povod da krenem da pišem. Ispred svega, naravno, stavljam neobičnost „ulaznice“ za  monodramu, njegov „protokol“. Tada sam gledao sedam-osam puta ovo, i njega, uvodnu scenu, kako raspoređuje stvari, lupa vratima ormana. Potom ovde je i neobičan sadržaj njegove priče,  ispovest starice, feljton iz novina,  s kojom je i on razgovarao danima.

Ta slika kada ulazimo u malu pozorišnu salu, „njegov“ teatar, i on je ostao iza Švaba, kada on stoji nasmejan je utisk za sebe: stolica u sali nema i svako je morao da donese jednu sebi. Jedan razvodnik će se šaliti: „Kakav nam je teatar, takve su i stolice.“ A ja sam mislo da on ovo radi da izbegne one kojima je ispod časti da nose stolicu. Prva reč na sceni je uvek starost, a nastavak je prilagođavao atmosferi. Kod njega je postojao strah od stolica, da ih ne bude ni malo-ni mnogo. Imao je fobiju da neko ne krene, napusti salu sa stolicom pre kraja, da mlatara s njom okolo.

Ponovo se, sasvim pristojno sećam ovih uzornih, neobičnih večeri. Setio sam se kako je onaj razvodnik rekao: „Svi smo mi sami na ovome svetu.“ On je mislio da je glumac udaren, do rata je igrao u somborskom teatru i Hamleta. Izgledao je slomljen, a iz njega je kada govori izlazila lepa životna snaga, s istinskim mirom. Uglavnom je govorio o starici, stavljajući se u ulogu svevidećeg i sveznajućeg, sa nagaskom na neprikosnovenu božju volju. Pamtim kako njegove usne govore: „Samo je bog na nebu starosedilac.“ I ono: „Nosi se otmeno i pogužvano.“ On se nije molio ni jednom bogu, a na sceni je ličio na preobraćenika. Ta njegova starica se nadala da će se izlečiti. Mnoge rečenice su mu poslovice, i on je rekao da, kada su mrtvu staricu kupali, na njoj je ostala majcia pokojnog muža, iskrzana, nošena godinama. Verovala je da će majicu odneti mužu, i da će s njom brže stići do njega. U priču je unosio mistiku, prepravljao je svaki put.

3.

Pisanje je prepričavanje sna koji sanjamo budni, rekao sam ogledalu. Ponekad prave događaje prihvatam i kao svršen čin, i da se kod njih više ništa ne može učiniti. I ne spavam, a nisam svestan šta radim. Treba mi čitanja i vremena da shvatim zašto sam nešto napisao, i onda je sve u redu.   

NINUS NESTOROVIĆ: MASKIRNA ODELA

Izvor: pinterest.com

Vojnici imaju svečane i maskirne uniforme, ali političari nisu vojnici.  Njima su sva svečana odela ujedno i maskirna.

Jedan je bog. Jedan je vođa. Samo sirotinje ima mnogo.

Kvalitet naših političara nije veći od kvaliteta naših fudbalera, al' se opet i brže i bolje prodaju na evropskom tržištu.

Normalno je da više talenata u Srbiji uspeva u kriminalu, nego sportu. Više para se u njega  ulaže.

Bolje je da zažmurite na jedno, nego da otvorite sva četiri oka. Imaćete više uspeha u životu.

RATKO DANGUBIĆ: SALO NA STOMAKU

Izvor: pinterest.com

Odavno gleda samo svoja posla. Za njega više ne postoji ništa što bi ga obradovalo.  Sreće se sa dva poznanika, ne i prijatelja, s kojima ispija kafu na Trgu Sen Žermen. Ima i kera, labradora Dragutina, i šetaju po Luksemburškom parku, zbog obojice. Tolike su godine proletele od kad je napustio Beograd, sanjajući da ovde postane istinski filozof. Uprkos nameri, ostao je sasvim staromodan: nigde više nije moderno filozofirati, ostati svoj. Ne može da zaboravi s kakvom je vatrenom upornošću učestovao u kojekakvim raspravama. Dok je bio gimnaziji u Rumi, igrao je u timu škole rukomet. Svi su govorili da je od Boga dani talenat. Dolazili su da ga gledaju iz gradskog kluba, majka nije dala da batali knjige: „Rukomet nikome sreću nije doneo!“ Jedna devojčica se zaljubila u njega, bavila se atletikom, i dva puta su se i lepo poljubili. Onda je, jednom, zaboravio na sport, zacopao se sada u drugu gimnazijalku i krenuli su na studije u veliki grad.  Ostali su zajedno svo vreme: posle je ona htela u Ameriku, a on nije. I Fulbrajtovu stipendiju majka je odbila: „ Amerika nikome sreću nije donela!“ Te godine se zaposlio, oženio se Verom, lekarkom, posle godinu imali su devojčicu očiju boje lavande i onda se razveli.

On nije stekao naročito bogatstvo, a nije mnogo ni nasledio, pa je krenuo u Pariz da sanja svoj san. Ovoliko bi napisao u biografiji, a nije ovo ni turio na papir. Noge su mu sada visile sa kreveta, dok je preturao u glavi ko je stvarno on sa blizu pedeset. Jeste profesor estetike, jeste se probudio znojav, jeste izleteo iz mutnog sna u kome ga progone senke drugara s kojima je jurcao sa loptom, ali ne zna ko je on. Umoran je od ovakvih potresa, buljio je u plafon, jedva ga je nazirao, misleći kako nema kuda od sebe da utekne i kako ne postoji niko, osim kera, ko spava pored njega. Ustao je, konačno, razmakao prozirne zavese, pogledao na usku ulicu, na mali skver na kome nije bilo vreve: ni ljudi, ni automobila, ni ptica, ni kurvi. Hteo je da udahne čist vazduh, a znao je da ga nema u prokletom stanu, ni na ovoj prokletoj ulici, u ovom otuđenom gradu svetlosti. Prišao je obnažen ogledalu, i mirno zaključio da ima naslagu sala na stomaku. Pomislio je: ”Bože, izmrcvaren sam!” Tada je uzdahnuo, okrenuo se fotografiji ćerke na zidu: odakle mu pravo da bilo-bilo koga uči, savetuje? Ćerka je porasla pored majke u Čikagu. Ko je njega nešto skoro pametno pitao? Obratio se keru: “Dragutine moj, ovo je Pariz!”

MILAN TODOROV: KRAJ SEZONE

Konačno prve kapi jesenje kiše. Mršave mlade žene sa naočarima i strogim pogledom užurbano okreću pedale na biciklu. Kao pred nekim, samo njima znanim ciljem.

izvor: pinterest.com

MILAN TODOROV: O BOLU

Doktor mi je pregledao povređeno koleno. Platio sam mu 3500 dinara. Zatim je, gledajući me u lice, rekao: "Bol je naš najveći prijatelj."

izvor:pinterest.com

MILAN TODOROV: AUTOPORTRET 2018.

RATKO DANGUBIĆ: VOSAK ZA BRKOVE

         

izvor: pinterest.com

         

           Simpatisao sam ga i nisam ga simpatisao, i osećao sam određenu naklonost prema njemu. Ova priča može s velikom lakoćom da se ispriča. Taj rođak, ne znam ni kako mi je rođak, imao je sa pedeset lepu kosu, i ono što ga je odvajalo od vršnjaka su brkovi. Sa desetkom je pojavio kao profesora, predavao je u gimnaziji u Palanci matematiku i sve u vezi nje: voleo je algebru i pomagao je gradnju azila za kerove. Tvrdio je da se on ne ume da bori za sebe, njemu ne treba ništa, nego za one kojima treba hrana i mir. Kao vrstan matematičar, izvodio je čudne formule da dokaže da prava pasa moraju da budu neograničena. Nije se oženio, pa su govorili da živi u prošlosti, negovao je figuru sportom i mislio da neće ostariti. U svojoj dobroti nije pravio razliku između kera avlianra i onih koje dame vode na kaišu. Do kraja se zalagao za jednakost i među psima.

             Od svega je najviše voleo da govori o brkovima, kako se neguju, kako ih on sređuje. Nije dao berberima ni da ih pipnu i za njega su oni slovili kao najveći neprijatelji. Bio je odličan igrač bilijara, umeo je u kafani Zelengora u Gajdobri, dok je postojala švapska birtija i olaisan pod, da dobije i po sedam tura piva od bezveznjaka koji su htelli da mu uzmu, kako je govorio, meru. Zavideo je da ludog slikara Dalija prepoznaju po brkovima, kao i inspektora Poara, a njega ne, i nastojao je da ih unizi: “Znate od čega protuve prave vosak za brkove? Od skrame iz ušiju!” To je verovatno i bila istina, ali on se razmetao da ima svoj recept i da je njegova krema za brkove na bazi pčelinjeg voska, da može da izdrži i više od trideset stepeni na koliko se tope apotekarske pihtije.

              Umeo je da se blesavi i sanja da je otvorio radnju u kojoj prodaje svoj vosak za brkove. Smatrao je da je govor brkova jedinstven, da oni mogu da stvore i iliziju o čoveku koji ih nosi. Ostalo je da mu je vosak za brkove razorio život, nije smeo da se zaljubi u žene: voleo je brkove i nije pristajao da se ljubi: brkovi su razlog da nije dobio ni uloga Hamleta u lokalnom teatru. Pripadnici policije su ga ulovili na skupu protiv klimatskih promena i hteli su da mu (udario je policajca letvom od parole po leđima) brkove obriju: dobio je živčani slom i ovo ga je s pameću gurnulo na mutnu stranu. Kasnije je brkove zapustio, visili su mu kao kod onoga mrkog pisca Mark Tvena. Samo je ponavljao da je najbolji češalj za sve-sve brkove onaj kojim devojičice češljaju lutke, skupe Barbike. Njegovi đaci ga pamte i danas ga hvale: “On je bio vrsan profesor, ljudina.”               

MILAN TODOROV. IZ DNEVNIKA (28)

izvor. pinterest.com

Jutros, idu grobari iz groblja. Na ramenima lopate i ašovi. Idu i pevaju jakim muškim glasovma. Miholjsko leto. Lepo vreme.
Samo, iz daljine vetar lagano pojačava.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: PRAGOVI

izvor: pinterest.com

Mi smo buntovan i hrabar narod. Uvek nas je većina protiv vlasti, one prethodne.

Raskršćavamo sa prošlošću. Rušimo sve što su oni gradili.

Nama je svejedno da li su knjige na ćirilici ili latinici. Jednako ih ne čitamo.

Mi smo za mir. Kad god smo na pragu poraza.

MILAN TODOROV: IZ DNEVNIKA (27)

izvor: pinterest.com

      Sećam se kako smo u vreme sankcija, devedesetih prošlog veka, ostali bez sata. U stvari, veliki, okrugli časovnik je i dalje stajao na crnom metalnom stubu ispred ulaza u radio stanicu, ali nije radio. Svi inženjeri i tehničari su tvrdili da je stari satni mehanizam potpuno dotrajao i da ga je nemoguće ponovo pokrenuti.  Tada nismo imali mogućnosti da kupimo novi ulični sat, pa je jedan  domišljati inženjer umesto pokvarenog postavio studijski, doduše malo manji, ali dovoljno uočljiv časovnik ispred zgrade Radija.Tako je grad ponovo dobio svoju vremensku kucavicu. Jer, grad bez javnog, uličnog časovnika nije grad. Ulični časovnik je vreme koje pripada svima. Mislim da isti sat i danas stoji na istom mestu. Samo, ja ne idem više onuda i ne znam koliko sati pokazuje.