RATKO DANGUBIĆ: STANICA

Ovo mesto je imalo sve potrebne koordinate, odavde su vodili svi putevi, na svim je kartama. Oslonivši  se na ko zna kada farban železni stub ulične svetiljke, skoro ga zagrlivši, uveravao sam sebe kako se moglo napisati, na primer, dosta romana o ovoj zgradurini, o ljudima koji su ovuda prošli s nadom, stajali ovde bez vere, uplakani, nasmejani, opterećeni prtljagom i brigama. U junu, već se bila slegla prepirka da li treba seliti glavnu železničku stanicu Prestonice, obreo sam se pod njenim krovom. To veče hteo sam da vidim kako izgleda posle preseljenja, pogroma koji je, zbog ne održavanja, trpela. Oronula zgrada, osuđena na promenu namene, očerupana, izgledala je u polumraku sablasno. Nisam imao volje, ni potrebe da se muvam po zgradi,  po holovima, tamo gde su tragovi šaltera, kancelarija, čekaonica, restorana,  zastao sam na usnulom platou. Sunce je bilo pred tonjenjem, rumeno i čađavo, i obreo sam se na peronu broj tri, zasutom svačim, kao i šine koje su se još protezale tuda. I zurio sam u  zarđale šine, zbunjen, a onda ugledah raskupusanu knjigu u jednoj korpi za otpatke, koja još nije bila sasvim uništena. Knjiga se zvala “VETERINARSKA FIZIOLOGIJA”. Setio sam seo napuštenih koloseke u ravnici, uz koje sam rastao i vraćao sam se onim pričama i onim prugama kojima su tutnjale parne grdosije.

Tavni  svet je ostao iza mene, od koga sam se sam umorio, koji se umorio, valjda, i od mene. Kratkoročno interesovanje za sudbinu železničke stanice pretvorilo se u maštanje o svetu crne lokomotive u koji nisam moga da prodrem. Tog juna, a  prošle su godine od kada je Gagarin leteo u svemir i otuda se vratio, ugledao sam na pustom peronu prizor za fotografiju. Ispod staničnog sata, koji godinama ne radi, napravljenog u fabrici Insa, koja se raspala sa komunizmom, stajao je beskućnik, s crnim vrećama oko sebe i pored njega je mahao repom kudrav pas, slutio sam, beskućnik, čekajući komad hleba, kakvu kost. Pomislio sam, ne bez razloga, kako su se na ovom ukletom mestu srele tri tužne stvari: sat koji ne radi, čovek koji nema kuda, pas koji nije nikome prijatelj. I nisam bio oslobođen od ponižavajuće potrebe da o ovome mislim, povezujem stvari, događaje i ljude u tuđim vremenima, da se sećam vrana koje grakću u divljim rogačima iza stanice uz koju sam rastao. Iz one knjige sam istrgao list s kraja, tamo gde se navodi koliko se puta pojavljuj koji pojam, a knjigu vratio u korpu. Kada sam potražio taksi, muvali su se iz navike oko stanice, na pitanje taksiste,”kuda”, odgovorio sam: “Bilo kuda.” Sa istrgnutog lista sam čitao meni stane, hladne reči: hipuraza, hipurna, Hisov snop, histamine, histidine, holagoga.