MILAN TODOROV: TRENUCI (2)

Večernji biciklisti: M.Todorov

Večeras oko 20 h. taman rešio da prezalogajim i opustim se kad pozvoniše dvoje biciklista. On i ona. Iz Verone. Kao Romeo i Julija. Probali sva vina i na kraju hoće litru sovinjona. Koliko staje? Sad, rekoh, ništa.

Stanujem u tihoj, idiličnoj ulici sa mnogo novih lepih kuća. Tišinu samo povremeno naruše sirene policijskih kola a kad odvedu komšiju opet svi uživamo u miru.

Kad me pitaju kako sam a slučajno sam dobro, obično ne kažem ništa. Da ih ne povredim.

Od našeg života hoće da naprave bajku u kojoj će oni živeti srećno do kraja.

Gde je taj što je rekao da nada umire poslednja? Hteo bih da ga pitam kako on to zna.

Za sve je kriv stolar iz bajke koji je jednim udarcem ubio 7 muva i poremetio ravnotežu. Prvo su nestali vrapci koji su se hranili muvama, pa su nestali sokolovi koji su jeli vrapce, pa su nestali stolari... i ja sad moram da stavljam naprstak na kažiprst kad zakucavam ekser.

Pošto nema vozova, a i kud bismo putovali, sa terase posmatramo avione. U 18 i 15 sa Surčina poleće jedan i seče ukoso, možda za Poljsku. Šta će ti ljudi u Poljskoj? Ja tamo nikad ne bih išao. Ni ja.

Ja sam shvatio da će old tajmeri biti u modi još pre davdeset godina kad sam kupovao ovaj krš koji vozim.

Da imam energije seo bih sad u kola, otišao u svoje rodno selo, popio pivo u onoj kafani na uglu, onoj sa olajisanim podom koja više ne postoji i vratio se u grad.

Meša je napisao "Čim se čovjek rodi već je na gubitku". A tek kad progovori, Mešo! A tek kad progovori!