СТРУЈАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ ИЛИ РАЗУЗДАНА
ОПУШТЕНОСТ ЖИВОТА
Милан Тодоров, Пристаниште, Адверто, Нови Сад 2018
Пристаниште као genius loci и genius mundi. Но,
хармонично прожимање дела и целине може бити само жеља или сан; стварност је
много
опорија, чине је и сродни и опречни облици и садржаји. На
фону непрестаног укрштања сагласја и несугласица, моралних и идејних блискости
и разлика, Тодоров је саздао мозаик са ликовима који се
непрестано, попут
Ајнштајна, питају зашто и наоко савршена средства
изневеравају циљеве.
Док наслов наговештава тематску вишезначност и
контекстуалну
ширину романа, мото сугерише његову дубинску поруку:
Многе ствари које су се догодиле у прошлости остају у прошлости. Није овде реч
о одбацивању традиције већ о критици њене дивинизације
(традиција
је светиња), која не схвата да је беспризивна везаност за
прошлост често
кочница друштвеног развоја. Писац употребљава синтагму
многе ствари. Реч многи је врло растегљив појам – може да значи и само неколико
десетина, а може и сто или хиљаду од безброј случајева;
звучи као да је,
а није (!) синоним за већину, али то је само растући број
појава у одређеној области збивања. Имплицитна порука је јасна: без реалног
односа
према традицији, без разабира шта је у њој трајна
вредност а шта је било
погрешно или пролазна вредност, нема напретка.
Апсолутизовање традиције је инертно стање духа, које и минималну различитост
одбацује
као јерес. Такав однос нас враћа у заводљиву статику
мита, у његову
рђаву бесконачност. Главни јунак гномски резимира то
поразно стање:
Убија нас историја сећања.
Пристаниште је специфичан урбани топос прожет духом нашег
времена, тачније духа импровизације без озбиљне друштвене
дискусије.
Иако сви јунаци умишљају да су неко и нешто и у актуелном
а камоли
у потенцијалном виду, њихови скромни ментални и морални
капацитети,
млака воља и слаба енергија за озбиљнија прегнућа, држе
их тик изнад
тла и кад мисле да су на седмом небу. То је нарцизам
малих разлика у
самоилузији да су врлине достојне светле судбине. Те
незнатне разлике
их толико заслепљују да не увиђају да су Музилови људи
без својстава.
Свако је у том свакодневном вашару таштине саткао своју
илузију која
се храни новим илузијама, све док се читава ствар не
оконча једином
извесношћу, смрћу.
Тодоров као да у таквој моралној кривуљи оваплоћује мисао
теоретичара прозе Портера Ебота да се свуда око нас одигравају сукоби
наратива, које Ебот сматра основним видом људских односа.
Јунаци
наратива махом нису свесни менталних и моралних присила
своје инертности. Капиталистички конзумеризам наједном постаје кривац за
масовни призив олимпијског духа као еликсира вечног живота. Лепо и
снажно тело је изгубљени кључ среће за којим се
безнадежно трага.
Телесне вежбе су формула вечитог трајања у стању свог естетског
и
здравственог зенита: Загледани у себе у зрцалу самољубља
(...) мушкарци и жене различитих година покушавали су да докажу да свако може
да узме судбину у своје руке као дрвено држаље неке старе
алатке и
цепка њоме ивер по ивер да би извајао статуу сопствене
сујете. Та
узнесеност сопством, својом изузетношћу, не односи се
само на тело већ
и на дух и душу, што се показује и сурфовањем по
многобројним друштвеним мрежама и заваравањем и себе и свих других да нисмо оно
што у свакодневици јесмо нити онакви какви изгледамо:
Паковање лажи... Бекство од живота у туђе животе... Писање статуса на Твитеру
није пројекција себе у најбољем издању – то је премало! –
већ свог идеализованог лика, упоредивог само са светским звездама – чувеним
глумцима, певачима, спортистима... Сви су покушавали... да извуку из свог
тела максимум мишића, лепоте и здравља. Као да су сви
други идеали
пропали. Еротизација је постала универзална категорија,
философија
живота: Сви желе да имају лепо своје и туђе тело. (...)
Свуда где се окрене човек је могао да види понеку ходајућу бисту.
Метафора ходајућа биста представља овде, дакле,
аутопројекцију
личне историје и личног самозаваравајућег осећања да, ма
колико потцењена у садашњости, наша судбина се лепим спомеником – бистом –
овековечује, улази у пантеон уважених. Лепота и
еротизација као њено
оваплоћење постаје синоним за све вредности пошто су све
друге – истина, морал, доброта, правда... – толико релативизоване да су
изгубиле и
минималну одлику идентитета: Пошто се све друго урушило,
страх од
издаје тела је последњи преостали бедем одбране. Једина
формула и
опстанка и трајања. Еротизација је општа компензација за
одсуство свих
других вредности савременог живота. Овде је скоро све што
се догађа
без логичног тока. Динамика свакодневице је само привид,
све је кратког даха и окончава се самим почетком: Увек се нешто дешава, али
ништа... одистински. Постоји само струјање кроз време –
закључује
наратор. Није да људи не знају шта треба да се ради, али
то не чине: Наш
проблем (је) што овде ништа није довршено. Као ходање у
месту које
замењује живот... Отуда феномен вечног почетка, никаквог
наставка,
а камоли завршетка. Коначност као облик остварености је
доживљај
који непрестано измиче, најчешће на поражавајући начин.
Наратор у роману није фаталиста нити смо ми неком вишом
силом
предодређени да будемо губитници – највећи део проблема
је у нама
самима: Није проблем у томе што бедно живимо као да
морамо да
живимо бедно, него у нашој неспособности да се дохватимо
неке пружене руке (то јест реалне шансе), неког конопца баченог у бујицу
времена које нас котрља као што река дроби камен. Као да свака генерација
верује да је измислила миленијумске ствари.
Мада је Пристаниште отворено за све путнике намернике,
стециште и п(р)олазиште свих нарави и карактера, оно има своју специфичну
арому, чак и ауру привлачности. Дух места пресвучен
топлим дахом
самоироније помаља се као тачка ослонца у већ поприлично
рециклираном свету лутања и надања, малтене као добротворна организација
за очување преостале целине света.
И поред нескривене ироније, Тодоров је профилисао ликове
у том
специфичном менталном простору по начелу
наддетерминације, појму
који је, подсетимо се, у историју идеја лансирао
швајцарски историчар
уметности Хајнрих Велфлин, управо указујући на вишеструке
утицаје
и у формирању уметника и у обликовању њихових јунака.
Зато сваки
лик романа перципирамо као мање или више драматичну
људску судбину – писац је од њих створио град-републику чије житеље поимамо
као блиске знанце или суседе. Другим речима, иако житељи
једног одређеног простора и у великој мери колективне жртве анахроне политике
и урушеног система вредности, њихове судбине изазивају у
читаоцима
емпатију широког емотивног и мисаоног спектра, од
сажаљења до дивљења. Зато и њихове лудости не поимамо као несувисле хирове и
непочинства већ као различите видове свесног и несвесног удаљавања од
овакве конфигурације свакодневице. Зато и бизарне, чак и
гротескне и
опсцене видове онеобичавања, како су књижевни теоретичари
назвали
разлику између стварности и њене литерарне пројекције,
или карневализацију стварности, како је Михаил Бахтин назвао тај феномен у
средњовековној фолклорној традицији, перципирамо као разумљиве људске
поступке у одређеном контексту, као природно понашање у неприродним
приликама. Пред нама је свет опскурне карневализације у најширем
виду – препуштање неомеђеној слободи, разузданој
опуштености наспрам официјелне уштогљености. Та распусна слобода била је у
средњем
веку омеђена великим постовима (као чулна и душевна
наслада између
божићног и ускршњег поста), а данас је без међа у времену
и простору.
То опуштање има мноштво облика – имитирање и пародирање
официјелног понашања, карикирање нормативних образаца – обичајних, моралних,
чак и верских... У романескном времену влада атмосфера опште
опуштености и пада свих вредности и критеријума, тако да
и опсценост
перципирамо као природно стање тела и духа. Хоби лекара
Мелхиора
– свакодневно зурење у ноге лепих пролазница Градским
тргом – примамо као природно понашање, а не шокира нас ни опсцена сцена кад
група војника кибицује кроз нишан пушака и митраљеза задњице
и
међуножје лепих пролазница као окаснели и узалудни зазив
бивших
моћи. Притом етика никоме није ни у видном пољу а камоли
у душевном
простору. Мушкарци су овде странци у сопственом животу.
Прошлост
хероја је изгубила ауру и пресељена је у тамне просторе
сенки и сабласти.
Стање ни рат ни мир, које би се с једнаком логиком могло
звати и
рат и мир, богомдано је за препуштање зову нагона и
страсти. Пролазност живота узета је за параван бесмртности. Тодоров на особен
начин
тематизује живот у крвавој каши мира и рата, безвременог
оквира транзиције, опстајања у рђавој бесконачности чекања Годоа, те одлагању
неизбежне појединачне апокалипсе... Но то је само једна
страна његовог
литерарног подухвата. Књижевно размишљање води нас до
литерарно
меродавније особености ликова и укрштања њихових животних
прича.
Ликови су раздирани екстатичном потребом да се
супротставе, али нису
у стању да се лише својих претходних махом губитничких
идентитета.
То је и разлог што свако види друкчији начин постојања
људског и божјег, те доводи себе до ситуације у којој све време флертује са
суштином
свог ионако скромног прегнућа, постајући тако надреална
марионета
непрепознатљиве силе система.
Витомир ТЕОФИЛОВИЋ
