PRIKAZ "PRISTANIŠTA", LETOPIS MATICE SRPSKE 505/3 MART 2020.

СТРУЈАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ ИЛИ РАЗУЗДАНА

ОПУШТЕНОСТ ЖИВОТА

Милан Тодоров, Пристаниште, Адверто, Нови Сад 2018

Пристаниште као genius loci и genius mundi. Но, хармонично прожимање дела и целине може бити само жеља или сан; стварност је много

опорија, чине је и сродни и опречни облици и садржаји. На фону непрестаног укрштања сагласја и несугласица, моралних и идејних блискости

и разлика, Тодоров је саздао мозаик са ликовима који се непрестано, попут

Ајнштајна, питају зашто и наоко савршена средства изневеравају циљеве.

Док наслов наговештава тематску вишезначност и контекстуалну

ширину романа, мото сугерише његову дубинску поруку: Многе ствари које су се догодиле у прошлости остају у прошлости. Није овде реч

о одбацивању традиције већ о критици њене дивинизације (традиција

је светиња), која не схвата да је беспризивна везаност за прошлост често

кочница друштвеног развоја. Писац употребљава синтагму многе ствари. Реч многи је врло растегљив појам – може да значи и само неколико

десетина, а може и сто или хиљаду од безброј случајева; звучи као да је,

а није (!) синоним за већину, али то је само растући број појава у одређеној области збивања. Имплицитна порука је јасна: без реалног односа

према традицији, без разабира шта је у њој трајна вредност а шта је било

погрешно или пролазна вредност, нема напретка. Апсолутизовање традиције је инертно стање духа, које и минималну различитост одбацује

као јерес. Такав однос нас враћа у заводљиву статику мита, у његову

рђаву бесконачност. Главни јунак гномски резимира то поразно стање:

Убија нас историја сећања.

Пристаниште је специфичан урбани топос прожет духом нашег

времена, тачније духа импровизације без озбиљне друштвене дискусије.

Иако сви јунаци умишљају да су неко и нешто и у актуелном а камоли

у потенцијалном виду, њихови скромни ментални и морални капацитети,

млака воља и слаба енергија за озбиљнија прегнућа, држе их тик изнад

тла и кад мисле да су на седмом небу. То је нарцизам малих разлика у

самоилузији да су врлине достојне светле судбине. Те незнатне разлике

их толико заслепљују да не увиђају да су Музилови људи без својстава.

Свако је у том свакодневном вашару таштине саткао своју илузију која

се храни новим илузијама, све док се читава ствар не оконча једином

извесношћу, смрћу.

Тодоров као да у таквој моралној кривуљи оваплоћује мисао теоретичара прозе Портера Ебота да се свуда око нас одигравају сукоби

наратива, које Ебот сматра основним видом људских односа. Јунаци

наратива махом нису свесни менталних и моралних присила своје инертности. Капиталистички конзумеризам наједном постаје кривац за масовни призив олимпијског духа као еликсира вечног живота. Лепо и

снажно тело је изгубљени кључ среће за којим се безнадежно трага.

Телесне вежбе су формула вечитог трајања у стању свог естетског и

здравственог зенита: Загледани у себе у зрцалу самољубља (...) мушкарци и жене различитих година покушавали су да докажу да свако може

да узме судбину у своје руке као дрвено држаље неке старе алатке и

цепка њоме ивер по ивер да би извајао статуу сопствене сујете. Та

узнесеност сопством, својом изузетношћу, не односи се само на тело већ

и на дух и душу, што се показује и сурфовањем по многобројним друштвеним мрежама и заваравањем и себе и свих других да нисмо оно

што у свакодневици јесмо нити онакви какви изгледамо: Паковање лажи... Бекство од живота у туђе животе... Писање статуса на Твитеру

није пројекција себе у најбољем издању – то је премало! – већ свог идеализованог лика, упоредивог само са светским звездама – чувеним глумцима, певачима, спортистима... Сви су покушавали... да извуку из свог

тела максимум мишића, лепоте и здравља. Као да су сви други идеали

пропали. Еротизација је постала универзална категорија, философија

живота: Сви желе да имају лепо своје и туђе тело. (...) Свуда где се окрене човек је могао да види понеку ходајућу бисту.

Метафора ходајућа биста представља овде, дакле, аутопројекцију

личне историје и личног самозаваравајућег осећања да, ма колико потцењена у садашњости, наша судбина се лепим спомеником – бистом –

овековечује, улази у пантеон уважених. Лепота и еротизација као њено

оваплоћење постаје синоним за све вредности пошто су све друге – истина, морал, доброта, правда... – толико релативизоване да су изгубиле и

минималну одлику идентитета: Пошто се све друго урушило, страх од

издаје тела је последњи преостали бедем одбране. Једина формула и

опстанка и трајања. Еротизација је општа компензација за одсуство свих

других вредности савременог живота. Овде је скоро све што се догађа

без логичног тока. Динамика свакодневице је само привид, све је кратког даха и окончава се самим почетком: Увек се нешто дешава, али

ништа... одистински. Постоји само струјање кроз време – закључује

наратор. Није да људи не знају шта треба да се ради, али то не чине: Наш

проблем (је) што овде ништа није довршено. Као ходање у месту које

замењује живот... Отуда феномен вечног почетка, никаквог наставка,

а камоли завршетка. Коначност као облик остварености је доживљај

који непрестано измиче, најчешће на поражавајући начин.

Наратор у роману није фаталиста нити смо ми неком вишом силом

предодређени да будемо губитници – највећи део проблема је у нама

самима: Није проблем у томе што бедно живимо као да морамо да

живимо бедно, него у нашој неспособности да се дохватимо неке пружене руке (то јест реалне шансе), неког конопца баченог у бујицу времена које нас котрља као што река дроби камен. Као да свака генерација

верује да је измислила миленијумске ствари.

Мада је Пристаниште отворено за све путнике намернике, стециште и п(р)олазиште свих нарави и карактера, оно има своју специфичну

арому, чак и ауру привлачности. Дух места пресвучен топлим дахом

самоироније помаља се као тачка ослонца у већ поприлично рециклираном свету лутања и надања, малтене као добротворна организација

за очување преостале целине света.

И поред нескривене ироније, Тодоров је профилисао ликове у том

специфичном менталном простору по начелу наддетерминације, појму

који је, подсетимо се, у историју идеја лансирао швајцарски историчар

уметности Хајнрих Велфлин, управо указујући на вишеструке утицаје

и у формирању уметника и у обликовању њихових јунака. Зато сваки

лик романа перципирамо као мање или више драматичну људску судбину – писац је од њих створио град-републику чије житеље поимамо

као блиске знанце или суседе. Другим речима, иако житељи једног одређеног простора и у великој мери колективне жртве анахроне политике

и урушеног система вредности, њихове судбине изазивају у читаоцима

емпатију широког емотивног и мисаоног спектра, од сажаљења до дивљења. Зато и њихове лудости не поимамо као несувисле хирове и непочинства већ као различите видове свесног и несвесног удаљавања од

овакве конфигурације свакодневице. Зато и бизарне, чак и гротескне и

опсцене видове онеобичавања, како су књижевни теоретичари назвали

разлику између стварности и њене литерарне пројекције, или карневализацију стварности, како је Михаил Бахтин назвао тај феномен у средњовековној фолклорној традицији, перципирамо као разумљиве људске

поступке у одређеном контексту, као природно понашање у неприродним приликама. Пред нама је свет опскурне карневализације у најширем

виду – препуштање неомеђеној слободи, разузданој опуштености наспрам официјелне уштогљености. Та распусна слобода била је у средњем

веку омеђена великим постовима (као чулна и душевна наслада између

божићног и ускршњег поста), а данас је без међа у времену и простору.

То опуштање има мноштво облика – имитирање и пародирање официјелног понашања, карикирање нормативних образаца – обичајних, моралних, чак и верских... У романескном времену влада атмосфера опште

опуштености и пада свих вредности и критеријума, тако да и опсценост

перципирамо као природно стање тела и духа. Хоби лекара Мелхиора

– свакодневно зурење у ноге лепих пролазница Градским тргом – примамо као природно понашање, а не шокира нас ни опсцена сцена кад

група војника кибицује кроз нишан пушака и митраљеза задњице и

међуножје лепих пролазница као окаснели и узалудни зазив бивших

моћи. Притом етика никоме није ни у видном пољу а камоли у душевном

простору. Мушкарци су овде странци у сопственом животу. Прошлост

хероја је изгубила ауру и пресељена је у тамне просторе сенки и сабласти.

Стање ни рат ни мир, које би се с једнаком логиком могло звати и

рат и мир, богомдано је за препуштање зову нагона и страсти. Пролазност живота узета је за параван бесмртности. Тодоров на особен начин

тематизује живот у крвавој каши мира и рата, безвременог оквира транзиције, опстајања у рђавој бесконачности чекања Годоа, те одлагању

неизбежне појединачне апокалипсе... Но то је само једна страна његовог

литерарног подухвата. Књижевно размишљање води нас до литерарно

меродавније особености ликова и укрштања њихових животних прича.

Ликови су раздирани екстатичном потребом да се супротставе, али нису

у стању да се лише својих претходних махом губитничких идентитета.

То је и разлог што свако види друкчији начин постојања људског и божјег, те доводи себе до ситуације у којој све време флертује са суштином

свог ионако скромног прегнућа, постајући тако надреална марионета

непрепознатљиве силе система.

                                                                                                                                       Витомир ТЕОФИЛОВИЋ