RATKO DANGUBIĆ: RED

pinterest.com

Naravno, ovo nije moralo da se “prikaže” samo jednom, a moglo je ranije i kasnije. A odavno je sećanje na vreme revolucionarne pesme tamno, i nisam mu se vraćao, ni ono meni, a izronilo je kada sam se ovamo vratio: i kao da se od sebe odmotalo. Oduševljenje što ponovo gledam svoj oronuli grad, oduševljenje što iznova udišem memljivi vazduh, oduševljenje što slušam njegove glasove i krike, oduševljenje dok posmatram njegove izloge i radnje, oduševljenje što njime hodam, oduševljenje da mogu da delim s njim svu svoju radost i tugu, oduševljenje-jer shvatam da ga nisam prestajao da volim, oduševljenje što ću ovde sresti bivše prijatelje i neprijatelje, oduševljenje zbog mogućnosti da ponovo imam razloga da sve psujem-i vlast, i državu-a onda čudno iznenađenje: ugledao sam red koji se otegao uz ulicu, kao u onim najboljim vremenima, i trežnjenje-da se nije baš sve promenilo od kada sam utekao.

U ona razbucana vremena, kada je u komunizmu i komunizmu falilo ovoga i svega, naleteo bih na red pred kakvom radnjom, bankom, restoranom, i javlja mi se želje, poriv, da stanem u red-uzmem i sam šta nude. I onda sam stajao u red i kupovao stvar koja zapadne, a da mi i ne treba. A ovoga se nisam setio ni u Bruklinu, dok sam pio pivo i jeo pohovane kolutove crnog luka. Takvih redova bilo je u srećna vremena diljem bratskih, disidentskih, zemalja, jer proizvodnja robe i snabdevanje građana nisu bili za peticu, i onda su greške imale posledice. Sećam se, jednom smo čekali hleb, drugi put ribu i taj crni luk, a sledeći cipele i odela po poslednjoj modi. Niko nikome nije govorio šta čeka, već je jednostavno svako imao pravo da stane u red i razmotri svoj položaj, odmeri težinu i posledice stajanja na repu. I onda sam se zbunio pred ovim, nisam znao ni šta da mislim o ugledanom, i nesvesno sam stao u red.

A moja disidentska knjiga pesama, prevedena sa engleskog, nema sumnje da se dobro prodaje. I ispalo je da je ovo susret s redom iz moje pesme, zaboravljene, a jedva da sam kročio na tlo otadžbine. Čudnovatu zabunu u glavu je unela misao da stanem u red pred radnjom kao iz pesme, bez izloga, kojoj nisam znao namenu. I stao sam,  ljudi su se, poput onih decenijama ranije, strpljivo pomicali napred. Video sam one koji izlaze iz radnje, ali nisam video kese-robu. Kada sam ja došao na red, osorna trgovkinja, kao u pesmi, rekla je: “Nema!” “Šta nema?” pitao sam. “Nema ničega”, rekla je. I napolju sam shvatio da se onde sada nije prodavalo ništa. Pa šta ljudi rade u redu? Starac, s ozbiljnom kolekcijom ordenja na grudima, koji je čuo moje pitanje, rekao je da svako čeka ono iz jedne pesme, ono što može dobiti: neko nadu, neko ljubav, neko virus. I tako sam ponovo bio u redu-gde se ništa ne kupuje, a može sve da dobija.