paradoks

Ljudi već nabavljaju drva za zimu. Tako to ide. Prvo drva dok su po staroj ceni, posle napraviš grobnicu na rate, pa kupiš sanduk dok je čamovina jeftinija i taman se osiguraš kad ono prošao život. Javio mi se čovek koji mi je ukrao 2500 evra i poklonio mi 100 evra. Nikad ne reci nikad. Kad pomislim kakve su mi se sve šanse da uspem nudile u životu još sam dobro prošao. Tiha voda breg roni. Zbog toga mi i zatrpavamo jezera i reke starim šporetima i auto karoserijama i šutom... - Rakija? Pivo? - Može, može. Izvinjavamo se svim seljacima kojima je uništena letina. Naše protivgradne rakete su više za grad. Ugovor s đavolom je državna tajna. Da ste primorani da birate hleb ili sloboda, koji lebac biste izabrali? Do pedesete nisi većinski vlasnik svog života a posle si vlasnik ali je jbg firma pred stečajem. Baba: Je l legla penzija? Ćuti baba i lezi tu, oćeš opet da slomiš kuk. Kad sam čuo da će Tajson ponovo da boksuje postalo...

(kritički prikaz knjige priča „Telefonski imenim mrtvih pretplatnika2, Dnevnik, Novi Sad, 24.maj 2020. Kultura, str.11)   Familijarno bojeni odnosi u prepletu sa bračnim senkama lica zagledanih u komšijske prozore i prizore kreću se kroz pripovedne predstave Milana Todorova (TELEFONSKI IMENIK MRTVIH PRETPLATNIKA, Arhipelag – Beograd, 2019). U ovim pripovestima se govori o odrastanju, urastanju i starenju. Ljubav je štim instrumenta koji zove život a čiji tonus meandrira i u nebesa onostranog. Navike su u mislima vrtložne, sumnje se spotiču o snohvatice, a java neumoljivim pleksusima udaraju sa sviju strana. I kolekcionari imaju u sebi neku začudnu i fobičnu moć da se nadžive okolnosti zadate koordinate stvarnog i jedino mogućeg okruženja. Elem, ima ova pričaonica lakonske sličnosti sa Hemingvejevim prozama u tom odistinskom smislu životne rečitosti preciizne u detalj.       Intonacija kao i u muzici, početnog tona pripovetke, otvara rečenični tok sves...

Neki put, uveče, okrene se pamet, pa prebiram po onome što sam pisao. Znam da u ovome nema ničeg lošeg, mada ovakva razmišljanja nisu od koristi. I ne odem da spavam. Teralo me je nešto da stavim na papir dve-tri reči kritike u vezi sa tekstom koji privodim kraju. Posumnjao sam i da sam podlegao stereotipu. Ako su u knjizi komunjare, treba li i Broz? I može li se uzeti zdravo za gotovo, kao Vegeta u jelu, da su Tito, komunizam i sve oko njega drug uz druga. A što i da razmišljam sada o ovome, kada je lepše opisivati zgrade, ljubavne događaje, spomenike? Ha, ne treba ni Tita prozivati svako malo. Treba se izmaknuti, iz onoga vremena u drugo. A u vreme moga komunizma mnogi su se prvi put najeli, napili, okupali, obrazovali, načitali, stekli širinu, dubinu i kojekakve fine navike. Ima onih koji još žale za vremenom kada su bili u državnoj službi, i nisu brinuli o otkazima. A može se desiti kroz koju stotinu godina, ako ljudska rasa ne razori planetu, da arheolog i putopisac...

Давид КЕЦМАН Дако ХРОНИЧНИ МАЊАК ДУШЕ (Милан Тодоров: Телефонски именик мртвих претплатника; „Архипелаг”, Београд, 2019) При суочавању са собом, али оним дубоко скривеним , било да је реч о људима или женама, да л’ заобилазно или пречицом, једнако је, актери прича Милана Тодорова на страницама књиге Телефонски именик мртвих претплатника стижу до трена прекопотребне самоспознаје, а трен је то поптунијег растамњења до којег се стиже тек дубинским провидом кроз расцеп душе. Отуд је у његовој причи приоритетно казивање о последицама збивања након сваковрсних, а понајвише оних расцепа душом, отуда и толика заокупљеност централних ликова сећањањем на свој живот, оног дела у њему одакле потиче и највећа бол, њоме и жал, патња, страхотно осећање мучности и тегобе услед коначно схваћене немогућности за повратак у онај трен кад им је бољи и срећнији живот био на дохват врховима прстију. Самоспознајом поражавајуће и разорне коначности од живота, посебно када је реч о ж...

Sve po pravilima Službe u vreme velike uzbune tokom trajanja za sve/važećeg vladajućeg vanrednog stanja i dugog boravka u samoizabranim skloništima, sve je moralo da bude besprekorno, dosledno i po sili zakona sprovedeno, sve besprekorono, do automatizma da funkcioniše! Kako su reazulati o vladajućoj pošasti, posebno o broju umrlih  između dva izveštaja, bili sve povoljniji, a lica danonoćnih glasnogovornika sve vedrija i prognoze „drastično“ optimističnije, za očekikivanje je bilo da se u alarmu čuje i onaj zvučni deo koji se uhom prima kao znak prestanka opasnosti. Njime, podrazumeva se, i sloboda izlaska iz totalne izolacije, iz tišine, izlazak na čistiji vazduh. Tog znaka  i dandanas baš niotkuda! Ili opasnost još nije prošla, ili smo totalno ogluveli pa zvučni signal nismo čuli i krivica je do pasivnih slušalaca, ili je vremenom nastao ozbiljni kvar u „alarmnom sistemu“? Nije isključuna ni mogućnost da sve to skupa (tri u jedan) čini potpunu, celu i celcijatu is...

ПРИЧЕ О ПРОЛАЗНОСТИ И НЕПОСТОЈАНОСТИ ЖИВОТА Милан Тодоров, Телефонски именик мртвих претплатника, Архипелаг, Београд 2019 „Време је оно најдрагоценије што сваки човек има.” („Прича о пролазности”) Након збирке Не могу овде да дочекам јутро (2014), компиловане од изнијансираних и сугестивних кратких прича, које све одреда говоре о потрази за смислом, згаснутој љубави, урбаној усамљености, пропуштеним приликама, несигурним могућностима, времену које је прошло и неизвесном времену које стоји пред средовечним јунацима-нараторима, Милан Тодоров (Банатско Аранђелово, 1951), приповедач, романописац, сатиричар, новинар и писац радио-драма и позоришних кабареа, објавио је прошле године колекцију кратких проза сигнификантног наслова Телефонски именик мртвих претплатника. Књигом је обухваћена тридесет и једна кратка прича, од којих ниједна не прелази више од неколико страница. Као и у претходној збирци, и у овим се причама Тодоров махом бави породичним т...

Čitajući ko zna koji put „Za crnom devojkom“ Akeksandra Tišme tek sada na 45 stranici knjige koju sam kupio kao polovnu nailazim na crvene mrljičaste tragove. Kao da je neko jeo hleb premazan mašću i alevom paprikom dok je uživao u ovom najboljem piščevom delu.   Taj detalj mi je vratio sećanje na Kovača M. iz Petrovaradina ljubitelja knjiga koji je u njima nalazio utehu za oskudicu u kojoj je živeo. Prema priči lokalnog bibliotekara, taj je imao običaj da vrati knjige koje je pozajmio ali umrljane alevom paprikom i dobro nagaravljene mirisom dima iz lampe petrolejke jer struju nije mogao da plaća. Međutim, bio je toliki zanesenjak da mu se ne samo nije moglo nego nije ni bilo ljudski prigovarati bilo šta, tim pre što je o knjigama i onome što se krije u njima znao više od većine čitalaca pa i samog bibliotekara. Tvrdio je da je u jednoj debeloj, iskrzanoj knjizi koju je stajala na najvišem rafu stare biblioteke opisano čudovište koje je izašlo iz mora i oplodilo životom...

Odbijam, branim se pred njim, da živim u ovom ogromnom gradu, jer postoje i druga mesta gde nije sve neljudsko, sumanuto i određeno parama. On zna za moju opsednutost prirodom, na primer, zna da volim bagrem. Iz njemu znanih razloga, Milan govori o stvarima iz svojih snova: muzici, stripu, a kazivanje naziva, uzgred, naklapanjem. I dok ispijam drugi espresso, pokušavam da uhvatim stvarni smisao svoga i njegovog govorenja. On govori o lepom iskustvu, stripovima, o HEVY METAL MAGAZINU, o fenomenalnim formulama, na koji su način oni delali, uređivali taj jebeni časopis. Onda govori o izdavaštvu, reklamama, ispranim stvarima, mutno i apstraktno, pada mu na pamet kako ovo i mene treba da zanima, da odredim da li da se bavim nečim ovim. Kod njega postoji stalna sumnja u poredak stvari,   preispituje ko je on, gde pripada. Proveo je godine u borbi da uhvati pravila manipulisanja, da i sam može mutnim stvarima da se bavi, i da predaje na univerzitetu. Oduševljen je da je redakci...

Pa šta ako sam to prepisao od vas? I Ajnštajn je pepisivao od Mileve.

Mi mismo vlasnici svog života, nego samo njegovi korisnici.