MILAN TODOROV: NE MOGU SVI DA UMRU LETI

 ARHIPELAG.RS

BIBLIOTEKA:Zlatno runo

ŽANR:Roman

FORMAT:14x21

BROJ STRANA:144

ISBN:978-86-523-0316-8

POVEZ:Tvrdi

CENA:770 din.

CENA ZA ČLANOVE KLUBA ČITALACA ARHIPELAG:539 din.

Roman o ljubavi i nestajanju, o usamljenosti i žudnji, o strasti i svakodnevici.

Zaljubljeni u istu ženu, junaci Milana Todorova preispituju svoje prijateljstvo, svoje emocije, svoje društvo i pravila i tabue na kojima ono počiva.

Uverljiva priča o ljubavi koja menja mnogo lica sve dok ne dovede junake romana do krajnjih granica njihovog iskustva.

Ljubavna priča u romanu raslojava se kritičkom slikom života junaka razapetih između svakodnevnih poslova za opstanak i čežnje za izmeštanjem iz zadatih okolnosti egzistencije, kao i krimi elementima u epizodama romana u kojima inspektor i glavni junak tragaju za iznenada nestalom tetkom glavnog junaka.

Od Segedina do Novog Sada.

Šta se dogodilo sa Svetom bazena – Raj-T?

Novi Sad kakav još niste upoznali.

NINUS NESTOROVIĆ: VEZANOST

 

Bolje je biti emotivno vezan za majku, nego za diktatora.

Imaš mnogo veće šanse da se jednog dana osamostališ...

 

Moja deca su živi dokaz Darvinove teorije.

Vode poreklo od majmuna.

 

Svaka čast građevinskoj mafiji!

Sve ostale mafije po našim gradovima lome i ruše, samo ona grade.

 

Samo su proroci kod nas lažni.

Budale koje im veruju su uvek prave.

 

Nije problem u tome što se vlast u Srbiji već dugo pravi da je pametna, a narod da je glup,

nego što iz dana u dan i jednima i drugima to sve lošije ide...

(Slika: Modiljani, Self portret) 

MILAN TODOROV: IZ NOVOG ROMANA

 

Pre dve stotine godina varoš je uništila velika poplava. Čitav grad

je tada potopljen.

Ne moramo da predviđamo stvari. Izgleda mi sasvim izvesno proročanstvo

po kome će se „veliki povodanj“ uskoro ponoviti. Postoji taj

kružni nasrtaj tragike u civilizaciju, ciklus o kome ne znamo ništa.

Znamo samo da u potopu, tačnije u tome kako se odvija propast

zvana potop, postoji nešto užasavajuće za razliku od rušenja prilikom

bombardovanja.

Kod bombi je jasno, ostaju ruševine, leševi ljudi i životinja, ali to je

trag postojanja. Osim toga, tu je i mogućnost da se sve rekonstruiše.

S druge strane, potop je potpuno amoralan čak i s biblijskog stanovišta.

On nas gura iz sopstvenog sećanja zato što se sve dešava nepovratno.

Uzmimo za primer Atlantidu. Kontinent koji je progutalo vreme i

nikada nije pronađen. Jer vreme je najstrašnije more! U njemu nestaju

svetovi, a da od njih ne ostane ni kamen na kamenu, nego samo mit i

čežnja za uzaludnim. Jurodivi umetnici i mistici skloni hroničari veruju

da su stanovnici Atlantide bili oholi i da su ih bogovi zbog toga kaznili.

Ako je to tačno, ne mogu ni da zamislim šta bi tek nama danas uradili!

Pomislio sam na Novi Sad. Grad na dnu Panonskog mora presvučen

mahovinom. Kao i Seged. Zbog toga su ti mali gradovi toliko mekani,

kao vruć hleb, i zato ih, između ostalog, volim.

INTERVJU

SVE U NAMA BI DA SE KREĆE

 

Romanopisac, satiričar i pripovedač Milan Todorov osvojio je u godini koja izmiče nekoliko značajnih priznanja. Njegova četvrta po redu zbirka priča „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ nagrađena je za doprinos umetnosti pripovedanja na Danima novosadskih izdavača, bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu a osvojila je i nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu u 2019 godini.

Uskoro u izdanju Arhipelaga izlazi novi roman Milana Todorova pod naslovom „NE MOGU SVI DA UMRU LETI“.

 

 

 

*Poznati ste kao pripovedač i romanopisac koji svoje svetove gradi na realnom, ali se u nekom trenutku dešavanja uvek nekako nađu s one, druge, često apsurdne strane života. O čemu se radi u novoj knjizi?

 

** Pre svega ovde se radi o nepovezanosti jedne porodice i nezadovoljstvu kao porodičnom prokletstvu. Ostavljaju nas ljudi ali i stvari i čovek se pita da li je to moguće promeniti ili zašto su odlasci, odlasci zauvek, toliko hitni.

Užasava ta hitnost života u vremenu kada skoro  da ne pripadamo nikome.

Osim toga, neophodnost promena se može razumeti samo kao jedna u nizu malih tragičnih senki naših života. Kad čovek to shvati, a shvata polako, isuviše sporo jer se boji boga u sebi, biva mu jasan samo jedan cilj: kako pronaći sopstveno vreme ili opšte vreme učiniti svojim. Ali ljudi nisu bogovi i ta stvar jednostavno ne radi.

 

*U romanu se razmatra odnos ljudi prema istoriji, prema grupnoj slici prošlosti. Šta nam to donosi? Nije li uzaludno?

**Polazim od toga da je sve podložno promenama. Fokusiranje na istoriju kao zaleđeni sled neminovnosti smatram pogrešnim, jer se onda ništa ne bi kretalo. Mrtvi bi bili mrtvi zauvek. A to nije tačno. Ni mrtvi nisu mrtvi dok  ih tumačimo i dok se na neki svoj način odnosimo prema njima i ukupnoj prošlosti.

           Svoj književni svet crpim iz osećanja da se već sutra sve može raspasti. Verujem da time čitalac biva obogaćen za iskustvo suočavanja sa samim sobom od ranije, za iskustvo koje je potisnuo živeći svaki dan kao da beži od loših iskustava prošlosti, što ne samo da je uzaludan nego je i uništavajući proces. Mi moramo da živimo jednako sa svojom prošlošću kao i sa sadašnjicom da bismo ostali celoviti, ma koliko ona bila zamućena. Bol koji proističe iz našeg iskustva je  naš najbolji prijatelj. On je onaj čarobni lepak kojim se može staklence držati na okupu, čak i pod vodom o čemu govorim u svom najnovijem romanu. Postoji, naime, neka legenda, a pre će biti da je reč o bajci, kako je neki mali narod preživeo napade osvajača tako što se skrivao u blatnjavom jezeru, dišući ispod vode pomoću trščanih slamčica. Nama su uvek preko potrebne te slamčice za disanje, ne samo sada u doba korone. Tako da se tu u opticaju nalaze mnoge neverovatne stvari. Prva je da ne možemo umreti. Bar ne sasvim. To je ohrabrujuće, mada ne mislim samo na hrišćansku utehu, nego više na pojam svetlosti kako je tu neuništivu životodavnu svetlost poimao Nikola Tesla. U suočavanju sa živom prošlošću mi uočavamo različite aspekte svog bića, aspekte kojih nismo ni bili svesni i tako se menjamo često i bez naše volje. Uostalom, rekao bih da je glavna tema svih mojih proznih dela potreba da se menjam, vapaj za promenom. Ne postoji nijedan razlog da budemo samozadovoljni. Razume se da pritom moramo da poštujemo ljude oko sebe. Ali ne nužno i svet koji su oni stvorili. Nisam siguran da iko može da nam pomogne  ako ne shvatimo u kakvim smo problemima. To mrtvilo je gore od fizičke smrti. To ogromno more apatije i beznađa koje se valja medijima i ulicama naših gradova. To verovanje da smo unapred poraženi i da ne bi trebalo uopšte da se borimo za bilo koju stvar u životu… to je toliko besmisleno, mada je moglo da se očekuje u naciji koja je izgubila rat i zadobila kompleks večnog gubitnika još od Kosovskog boja.

 

 

*U prethodnim romanima ste ispitivali i odnos prema osećanju nepripadanja zemlji, odnosno ono tragično lutalačko o kome je Crnjanski govorio pominjući plavu zvezdu i seobe…

 

**Posedujem rodoslov dela moje porodice, onog s majčine strane. On seže do seoba 1690 pod Arsenijem Čarnojevićem. O tome pišem između ostalog. To se proteže kao duga otkinuta grana sa tog stabla. I ne znam kuda te stalne seobe vode. Da li ka samouništenju ili nastavku sebe pod drugim imenima, licima, običajima, sudbinama najzad. Nadam se da će stasati generacija bez seoba, generacija koja će imati više strpljenja od svojih prethodnika, generacija koja neće biti ošamućena istorijom, generacija koja će odistinski verovati da je svet važniji od naciona, da je sopstvena soba domovina u kojoj živiš, radiš, vodiš ljubav. Život jeste cikličan, gume na tim točkovima su  ćelave, ali želim da verujem da ljudske mogućnosti nisu iscrpljene uprkos teškim iskustvima. Zabluda je da bilo koje vreme, prošlo ili sadašnje, obezbeđuje moralni okvir za čovekovo postupanje, jer sve u nama želi da se pomera, ali nema nikoga da nam to kaže.

 

                                                                                                                    Razgovarao: Branko Stojanović

RATKO DANGUBIĆ: PRVOG, DRUGOG I TREĆEG

 

U čemu je smisao pisanja ako se napisano ne objavljuje, ne čita. A svako tegli svoju senku, a niko je ne nosi, tako on govori. A on veruje da je kaleidoskop jedini tvorac pravih iluzija. On je spisatelj za koga govore da je prilično čudan čovek. Što se mene tiče, ne mogu posvedočiti da jeste i nije. U razgovorima sam pokušao da otkrijem poreklo njegovih stavova, gde su skrajnute misli o dobru i zlu. Uveren je da neke boje slabe čoveku volju. On svoje pisanje pothranjuje i lažnim osećanjima. Za njega se govori da pati od pomamne potrebe da piše preko svake mere. Od nekud je pokupio misao da ne postoji tajna izvan čoveka, a  ni čovek izvan tajne. On je čovek srednjih godina, ljubazan i uporan, kao trgovac nekretninama, posuđem u američkim filmovima. Nije bio naročito religiozan, ali jeste izveštačen i sračunat, namirisan i uporan.

On puši i sam se čudi svojoj izveštačenoj bestidnosti. On mora da razmisli o svemu, i o onom što nije rekao, jednostavno-odluta mu sumnja. On se trudi da otkrije druge zakone pisanja, onaj pravi život svemira i prirode. U vreme burnih događaja našao se gde nije trebalo, gledao je da ljudi padaju kao pokošeni. U njegovim delima, malo pomalo i naiđe se na katastrofu. On ljude koji govore o religiji naziva vrećama punim predrasuda i rogova. Često pominje stakleni zid, a ljude, umesto imenima, označava brojevima, kao u logoru, zatvoru. Prvi, Drugi, Treći.  I kad priča ne ume da stane. Opseda ga rečenica koju je zapisao na poleđini svoje vizit karte: Oglašavala se rastresita zemlja, kao da pada na mrtvački sanduk. Plaši se da ni sam ne razume sve pojedinost onoga što smišlja, ispisuje. Uostalom, ne može ni svaka godina da bude plodna.

Tamo gde je preživeo pogrom nabijali su ljude na kolac, kao u narodnim pesmama. Opsednut je grobljima, grobnicama u koje su pokopane hiljade ljudi. Opisao je i tri grobara. Prvog, Drugog i Trećeg. Oni je smetio radnju svoga romana uz groblje gde grobari, kockari igraju do besvesti tablić i beleže dobijene i izgubljene partije karata: četiri vodoravno, jednu ispod druge, a onda jedna popreko. On i ne razume iz čega se sastoji ova banalna igra, a nema potrebe i da zna. Ne shvata kakvo zadovoljstvo pravi kockanje onima koji čekaju upokojene kopaju rake, otvaraju ploče. On govori kao iz želudca. Ne vidi se zašto su grobari kockari, odakle im nadimak matematičari. Još jednom, čini se prebrzo, ponavlja morbidan opis slaganja linija u tabliću. On ne zna svrhu smrti, i ljudi su mu nalik na stakla kaleidoskopa: u pričama ih gnječi kao buve.

NINUS NESTOROVIĆ: IZMIŠLJENO

 

Imamo sve sastojke od kojih se pravi opozicija.

Fale nam još samo jaja.

 

Veštice ne postoje, pa smo ih izmislili.

Zle vile ne postoje, pa smo ih izmislili.

Duhovi ne postoje, pa smo ih izmislili...

Moraćemo isto to da uradimo i sa opozicijom!

 

Moja mladost je brzo prošla.

Jedan rat, drugi rat, treći rat i gotovo!

 

Da nemamo vođu, mi ništa ne bismo imali.

Ovako bar imamo njega...

 

Sve što u Srbiji gradimo, gradimo uz pomoć stranih investitora.

Samo smo kult vođe izgradili sopstvenim sredstvima.

 

Svi narodi sveta imaju svoje carstvo laži.

Za razliku od njih, mi imamo i cara.

 

Završeno je još jedno takmičenje za najvećeg lažova u državi.

Čim prebrojimo glasove birača, proglasićemo pobednika.

 

Carinik je zažmurio jako i zamislio jednu želju.

Onda je zažmurio još jače i ona mu se ispunila.

 

Lakše je kod nas zavesti diktaturu u državi, nego u svojoj kući.

Manji je otpor.

 

 

MILAN TODOROV: JUTRO POLA OSAM

 

Jutro i mnogo magle

Kamioni prolaze ulicom

Poneki autobus

Mešalica za beton

I mnogo ljudi u automobilima
Polovni ljudi

Voze se na posao

U polovnim kolima

Misleći o životu

Bez polovnih ljudi

I polovnih žena

Koje isto tako misle

Da im je pola života

Prošlo u tuđim životima.

DOBRIVOJ ANTONIĆ: VASPITANJE

 

Fino vaspitani novinari ne govore o onom što vide.

Strahopoštovanje imamo prema lekaru, advokatu, svešteniku. Oni žive od tuđe nesreće.

Kad nestane greha iza oltara, nestaće i ispred.

Pobednik je onaj što broji mrtve.

Na čistom ste vazduhu. Boravite na sopstvenu odgvornost.

RATKO DANGUBIĆ: PRIČANJE U KRUG

 

 

Nisam posetio mesto nalik ovome, ali o njima sam samo čitao, pričali su mi. A priča veli da je izgledalo kao da dvojica ne žele da ostanu bez trećeg: nečega su se bojali. Svaki put su pokušavali jedan drugom da govore o nečem drugom, ali nije vredelo. Svaki je govorio o detinjstvu, o sreći. Oni više nisu imali ni očiju, ni osećaj za stvarnost oko sebe, nisi se mnogo ni trudili da tvrde da su ljudi. Ovo je sve  pomalo tužno. Njih trojica se ispovedaju jedan drugome, u krug. Ne mogući ni s kim drugim, razgovarali su i sa sobom. Doktor se čudio kako ne uspevaju da jedan drugome ispričaju najvažniji deo života i kažu da je priča gotova, da nije više u njihovim rukama. Valjda su se bojali, šali se podbula starica, da ako završe priču o detinjstvu mogu da umru. Ali ljudi se čude svakavim stvarima, a posle ništa.

Oni su trajali kao zatočenici svojih priča. Svaki priča život, može biti tako-ne može biti tako-ne sećam se. I uzaludan je svaki napor da se ovo promeni. I svaki od njih kao da bi utonuo u san o svome dalekom, lepom detinjstvu. Tu skoro da nije bilo posebno bednog života, život je navodno vrvio oko njih samih. Kada je neko imao život kakav je imao najstariji, sa burnim danima i grubim crtama kretanja, taj ne može da se negira. Taj metuzalem ležao je na krevetu, i pričao kao da mu je srce iskidano, ali sećanje mu je imalo vidine i dubine. Čuj, prijatelju, govorio je ovome koji je mlađi dve godine od njega, moja kći može da posvedoči da sam bio pravi otac.

Tu nikome nije moglo srce u grudima da odskoči od radosti, jedva da je bilo blagodarnosti. A tu nije bilo viška komfora, uljanih slika u pozlaćenim ramovima, mermernih skulptura. Izneli su najstarijeg mrtvog iz sobe narednog jutra, skoro da je ispao iz ruku ovima što ga nose. A sudbina svih ljudi je ista, moraju umreti, rekao je mudri doktor. On je veru, opštu misao o smrtnosti pothranjivao utehom i mirenjem sa sudbinom. Oni su napravili način da pričaju u krug, i krug je sad prekinut. Preostaloj dvojici nije se pričalo kao da igraju ping-pong, da prebacuju jedan drugom reči. Tako su oni krenuli od pričanja da naprave nešto sasvim drugo, nisu znali šta. Oni su onde gde jesu, čekaju svoj red kod Boga, bez ikakve priče, što je sada u stvari simbol pansiona za stara lica, gde je čovek jedva pepeo iz lule.