U čemu je smisao pisanja
ako se napisano ne objavljuje, ne čita. A svako tegli svoju senku, a niko je ne
nosi, tako on govori. A on veruje da je kaleidoskop jedini tvorac pravih
iluzija. On je spisatelj za koga govore da je prilično čudan čovek. Što se mene
tiče, ne mogu posvedočiti da jeste i nije. U razgovorima sam pokušao da
otkrijem poreklo njegovih stavova, gde su skrajnute misli o dobru i zlu. Uveren
je da neke boje slabe čoveku volju. On svoje pisanje pothranjuje i lažnim
osećanjima. Za njega se govori da pati od pomamne potrebe da piše preko svake
mere. Od nekud je pokupio misao da ne postoji tajna izvan čoveka, a ni čovek izvan tajne. On je čovek srednjih
godina, ljubazan i uporan, kao trgovac nekretninama, posuđem u američkim
filmovima. Nije bio naročito religiozan, ali jeste izveštačen i sračunat,
namirisan i uporan.
On puši i sam se čudi
svojoj izveštačenoj bestidnosti. On mora da razmisli o svemu, i o onom što nije
rekao, jednostavno-odluta mu sumnja. On se trudi da otkrije druge zakone
pisanja, onaj pravi život svemira i prirode. U vreme burnih događaja našao se
gde nije trebalo, gledao je da ljudi padaju kao pokošeni. U njegovim delima,
malo pomalo i naiđe se na katastrofu. On ljude koji govore o religiji naziva
vrećama punim predrasuda i rogova. Često pominje stakleni zid, a ljude, umesto
imenima, označava brojevima, kao u logoru, zatvoru. Prvi, Drugi, Treći. I kad priča ne ume da stane. Opseda ga
rečenica koju je zapisao na poleđini svoje vizit karte: Oglašavala se
rastresita zemlja, kao da pada na mrtvački sanduk. Plaši se da ni sam ne razume
sve pojedinost onoga što smišlja, ispisuje. Uostalom, ne može ni svaka godina
da bude plodna.
Tamo gde je preživeo
pogrom nabijali su ljude na kolac, kao u narodnim pesmama. Opsednut je
grobljima, grobnicama u koje su pokopane hiljade ljudi. Opisao je i tri
grobara. Prvog, Drugog i Trećeg. Oni je smetio radnju svoga romana uz groblje
gde grobari, kockari igraju do besvesti tablić i beleže dobijene i izgubljene
partije karata: četiri vodoravno, jednu ispod druge, a onda jedna popreko. On i
ne razume iz čega se sastoji ova banalna igra, a nema potrebe i da zna. Ne
shvata kakvo zadovoljstvo pravi kockanje onima koji čekaju upokojene kopaju
rake, otvaraju ploče. On govori kao iz želudca. Ne vidi se zašto su grobari
kockari, odakle im nadimak matematičari. Još jednom, čini se prebrzo, ponavlja
morbidan opis slaganja linija u tabliću. On ne zna svrhu smrti, i ljudi su mu
nalik na stakla kaleidoskopa: u pričama ih gnječi kao buve.
Нема коментара:
Постави коментар