MILAN TODOROV: IZ NOVOG ROMANA

 

Pre dve stotine godina varoš je uništila velika poplava. Čitav grad

je tada potopljen.

Ne moramo da predviđamo stvari. Izgleda mi sasvim izvesno proročanstvo

po kome će se „veliki povodanj“ uskoro ponoviti. Postoji taj

kružni nasrtaj tragike u civilizaciju, ciklus o kome ne znamo ništa.

Znamo samo da u potopu, tačnije u tome kako se odvija propast

zvana potop, postoji nešto užasavajuće za razliku od rušenja prilikom

bombardovanja.

Kod bombi je jasno, ostaju ruševine, leševi ljudi i životinja, ali to je

trag postojanja. Osim toga, tu je i mogućnost da se sve rekonstruiše.

S druge strane, potop je potpuno amoralan čak i s biblijskog stanovišta.

On nas gura iz sopstvenog sećanja zato što se sve dešava nepovratno.

Uzmimo za primer Atlantidu. Kontinent koji je progutalo vreme i

nikada nije pronađen. Jer vreme je najstrašnije more! U njemu nestaju

svetovi, a da od njih ne ostane ni kamen na kamenu, nego samo mit i

čežnja za uzaludnim. Jurodivi umetnici i mistici skloni hroničari veruju

da su stanovnici Atlantide bili oholi i da su ih bogovi zbog toga kaznili.

Ako je to tačno, ne mogu ni da zamislim šta bi tek nama danas uradili!

Pomislio sam na Novi Sad. Grad na dnu Panonskog mora presvučen

mahovinom. Kao i Seged. Zbog toga su ti mali gradovi toliko mekani,

kao vruć hleb, i zato ih, između ostalog, volim.