MILAN TODOROV: UKIDANJE TAJNIH ZAČINA

Stvoren je najzad

novi lek

protiv bolova sada

svima dostupan

uz lekarski recept doduše

lek koji ne izaziva

zavisnost

a u potpunosti

odstranjuje bol

tako da su sada sve

uzbudljive žene

kojih se sećaš

nepotpune

kao da ih je cenzor

hirurškim makazicama

izrezao iz zajedničkih slika.

Možeš da ponavljaš

njihove likove

poprsja oči tela

i kose koje duge noge

nose

do besvesti

slobodno

ništa ne boli

zar ne?

Možeš čak i da ih

ponovo sretneš u gradu

mahnu ti sa balkona

iznad izderanog pasaža

dok dojiš oči

prizorima nanovo

podgrejanog grada

večernjih izbeglica

lakih žena sa skrivenim

nožem u pogledu

pušača na vodi

jezera sa isuviše pitomim

mrkim patkama

trudnicama sa malim

guzicama

ili debelim Afrikankama

u crnim helankama

bez skromnosti...

Ali ništa ne vredi

kad ništa ne boli te

nema odgovora

na pitanje

u polusnu

čemu greh

nada ljutnja

strepnja

čekanje

flert u prolazu

kolima pored groblja

osmeh ljubavnice

koja to nikad nije bila

i biće

da neće biti

osmeh sada 

bez bojanja

poput začina u

tamnoj maloj bočici

pokojnog apotekara.

MILAN TODOROV: KLUB

Pakao je uvek na pola puta između dobra i zla. Čini mi se da sam to negde pročitao i pomišljao koliko je to tačno. Imao sam dovoljno vremena pre nego što je menadžer tog tada vrlo poznatog klupskog restorana u mali skriveni podrum unosio vina koja sam mu doneo. Trebalo je da, po običaju, sačekamo da vrati praznu ambalažu. Takav je bio dogovor sa gazdom, jednim debeljuškastim starim čovekom koji je vodio restoran kao pravi domaćin.

-Uzeo sam vaša vina na preporuku jednog gosta koji ovde redovno dolazi i voli baš takvo lako, belo sa voćnim ukusom – rekao mi je pri prvom susretu.

Tako smo otpočeli saradnju.

Moram da kažem da je išlo polako, ali sigurno.

Menadžer, izvesni Zoran, mršavi dugajlija sa tetovažama na podlakticama bi me nazvao telefonom i rekao:

-Pri kraju smo. Donesi nekoliko kartona kad budeš dolazio ovamo.

I ja bih donosio.

Novac sam dobijao na računu. Uvek istog dana i tačno u dinar.

Ponekad bih svratio do gazde Dušana, zvanog Duda kojeg bih tom prilikom uvek zaticao u velikoj kuhinji u najnižoj etaži Kluba kako mesi roštilj meso ili peče crvene paprike na ogromnom šporetu koji se ložio na ugalj.

Ponudio bi me nekim pićem. On nije pio. Nisam ni ja. Popili bismo kafu koju bi nam skuvala mala, mršava plavooka starica njegovih godina.

-Sekretarica i moja knjigovođa - predstavio mi je.

-Ljubica – rekla je i pružajući mi ruku podozrivo me pogledala. – To je gospodin koji donosi vino?

-Da – rekao je čika Duda i nastavio da meša nešto u ogromnoj šerpi na šporetu.

Lako je bilo osetiti da između njih postoji neka nežna međuzavisnost. Oboje su, kako s eto kaže, prošli svoje mlade originale i sada im je preostala samo ta potreba da se zajedničkim snagama brane od dinamike novog sveta. Ona je, shvatio sam, ona koja brine o finansijskoj strani njegovog posla a on je i dalje u njoj video lepotu i moć žene.

Nisu bili u braku, koliko sam razumeo, ali su bili u tom toplom jelima namirisanom podrumu kao nekakav povučeni kralj i odbegla kraljica. Nikada ih nisam video na dnevnom svetlu, ali bili su teški u pokazivanju bilo kakve naklonosti kao da je empatija neka bolest koju je najpametnije tajiti. Bili su više i manje od ljudi s kojima bi čovek voleo da bude blizak.

Zoran pak beše sušta suprotnost. Ne znam kako je stekao gazda Dudino poverenje, ali ga je ovaj puštao da samostalno nabavlja robu i overava račune za te nabavke.

Odnoseći i donoseći uskim prašnjavim stepeništem gajbe stalno je pričao o ribama, noćnim zabavama, drogi i Bogu.

Bila je to luda mešavina strasti i straha od kazne. Nije bio onoliko jak koliko je izgledalo. Niko nije jak koliko se trudi da u očima drugih bude jak.

Želeo je da zaradi neku kintu i kako mi je priznao, odleti na Maldive.

- Ali novac za avionsku kartu do Malea a zatim hidroavionom do ostrva bez imena u Indijskom okeanu, ostrva belog peska… - rekao je. - Nije mi stalo da me pamte kao poštenog vrednog momka, nego da imam love za dobru žensku, veliku kriglu piva i da me boli dupe za sve.

Mene nije ubedio da je to nešto više od kič sna. Zaista mislim da postoje kič snovi kao što postoje kič slike ili kič pesme. Da bi neko bio odmetnik od ovog sveta ne sme da priča o tome. Ponekad obilazim groblja i čitam natpise na spomenicima. Većina ništa ne vredi.Međutim, ima onih na kojima su ispisane reči bez realne nade da bi rodile sanjanu nadu. Na jednom piše: „Čekam te i znam doćićeš voljena moja kad svi mrtvi uskrsnu u Hristu“.

Sviđa mi se. Ne valja kad javno želiš bilo šta.

-Pokvarićeš, brate, taj svoj san – rekoh mu.

-Kako? Zašto?

- Videćeš.

Duda je bio sasvim drugi karakter. Bio je ugodno star. Uvek se raspilavim kad upoznam nekog takvog, jer bih želeo da i ja, kad dođe vreme, budem takav.

Vazda sam ga viđao u starinski krojenom crnom odelu preko koga bi uvek dok je radio u podrumskoj kujni nosio sivo belu kecelju.

Njegova Ljubica je na sebi uvek imala strogi, de mode, kostim od sivog tvida na crne kocke.

Bila su to jasno razdvojena dva sveta.

Bila je to uzaludna utakmica.

Znao sam ko će u njoj pobediti, ali me se tada nije ticalo jer je vino prolazilo sve bolje.

Pripisivao sam to navikama gostiju.

Popiju jednu buteljku u nekoj, za njih, posebnoj prilici i vežu se za vino kao za amajliju koja donosi radost, makar bila i radost trenutka.

Sa mnom je uvek išao i momak, pomoćni radnik.

Bio je krupan, jak gorštak, ali pomalo načet

gradom.

On je bio zadužen za istovar vina i utovar praznih gajbi. Račun su svodili on i Zoran, nemogući putnik na ostrva sa belim peskom.

Ponekad bih pomislio da su njih dvoje sušta suprotnost.

Grenuki, kako smo svi u kraju zvali bivšeg ciglarskog radnika bio je pošten, u temelju, kako se to kaže, ali bi za litar rakije prodao i majku i oca, a nekmoli mene.

Bilo je leto. Vino se trošilo solidno.Međutim, sa dolaskom jeseni, one najlepše miholjske, potražnja je odjednom postala enormna.

-Otkud to, pitao sam Grenukija.

-Ne znam – rekao je. – Sve vodi Zoran.

-A knjigovođa, ona dobra stara gospođa?

Slegnuo je ramenima.

Stvari su i dalje išle dobro.

Isporučiali smo vina.

Duda nije imao evidenciju koliko je popijeno, jer je gostima naplaćivao ceh bez izdavanja računa. Zapisivao je nešto na salvetama i to davao svojoj novoj staroj ljubavi da uknjiži.

Izgledalo je da su svi zadovoljni, dok se nije posle godinu dana podvukla crta i ispostavio manjak.

Zoran je Grenukiju pune boce upisivao kao popijene.

Da li sam to znao?

Iskreno, nisam. Međutim, sumnjao sam da nešto debelo nije u redu. Ipak nism reagovao. To je bila u mladosti, a možda je i sada, pomišljam, moja najlošija osobina: verovati u bolje nego što jeste.

Kada je istina pukla Duda me je pozvao u kujnu i dok je mesio male ćufte kao male miševe, rekao mi je:

-Uvek sam čekao da ugostim gosta koji nikad nije došao.

Pružio mi je račun za poslednju isporuku i pružio mi svoju malu, mokru ruku.
Povređen, okrenuo sam se i otišao.

…

Prošle su godine.

Novi menadžer Kluba me je pozvao.

-Čuo sam od Dude da ste nas snabdevali odličnim belim.

-Moguće – rekoh. – Ako Duda tako kaže. Gde je on sada.

-Tu, samo malo promenjene uloge.

Donesite sutra ili prekosutra vino.

Odneo sam mu narudžbinu odmah sutra.

Na dvorištu naleteh na Dudin četvorokrilni šporet koji je trulio na kiši.

Pod starim platanom, u crnoj plastičnoj kabanici, sa belom gipsanom salvetom prebačenom preko ispružene ruke u znak pozdrava, stajao je bronzani Duda i dobroćudno mi se smešio.  Baš kao nekada kad je to imalo važnost za oboje.

MILAN TODOROV: VEČERNJA

 

Sedim na klupi

ispred male crkve

u starom varoškom parku.

Kasno je popodne.
Sunce se koleba između

golih grana.

Prilazi žena sa svećom.

Pita da li je počela služba

večernja.

Klimnem joj glavom

neodređeno.

Vidim da cveće cveta

da automobili bezglavo jure

da roditelji šetaju dečicu.

To je napolju.

A unutra?

O unutrašnjosti sveta

o anđelima u njemu

ne znam skoro ništa

tako da moje večernje

sedenje na klupici

ispred lokalne crkvice

predstavlja samo predah

čoveka koji je stigao

do raskršća na kome se

lome strane njegovog sveta

između onoga što je bilo

i onoga što će biti.

MILAN TODOROV: SLADOST

 

Verujem da svaki čovek

mora da ima makar jednu revoluciju

u svom životu

a da posle postane

protivnik svake revolucije

jer su one uvek neki oblik

takmičenja sa samim sobom.

U redu je

pobedio si sebe

sad se skrasi

ne moraš da se smiriš

još nisi mrtav

samo ne sanjaj o bilo kakvom

preimućstvu.

Jedi ribu

brancin orada šaran

pljuckaj kosti

hrani se zdravo

ne mrdaj na ženske

sirene su samo automobilske

ne jadikuj 

pomisli na Afriku

tamo muškarci umiru

sa trideset osam

svet je kao bubašvaba

koja može da preživi

nuklearni udar

tako da više ne moraš

da se izjašnjavaš

za koju si stranu

uostalom na slikama

starih majstora

mogu se naći slojevi:

akt verne žene

pa portret svetice

pa akt ljubavnice

pa mrtva priroda

u tanjiru sa čije ivice ipak

kaplje rosa slada.

MILAN TODOROV: ODVAJANJE

 

Odiljam se

moja dobra vilo

odiljam se od milosti

i samilosti, vilo.

Veečeras mi je prišao

bradati debeli prosjak

u šoping molu

moleći novac

za hranu.

Nisam mu rekao ništa.

Samo sam odmahnuo

glavom.

Nije važno što je lagao

jer novac mu beše

potreban za piće.

Pojeo sam mirno

svoju poprciju

kineske hrane

ustao

uredno vratio ostatke

u ormarić za otpatke

zatim se okrenuo

i video njegovo ravnodušno lice.

Zar je moguće, pomislih,

da smo oboje

u isto vreme

izgubili svoje dobre

poštene živote.

MILAN TODOROV: moj grad novi sad, ulje na platnu

 

MILAN TODOROV: KOKOŠINJAC

 

Posvećeno Hulio Kortzasaru

Kad smo kupili tu kuću u varoši, kuću sa lepim dvorištem i malim pomoćnim objektom za drva nismo znali da iza njega, dobro sakriven postoji taj kokošinjac.

To znači da prvih nekoliko godina nismo obraćali pažnju na njega. Nešto je bilo iza šupe, ali koga briga za to?

Kad bismo, za toplih letnjih večeri, sedeli u dvorištu, u kome su se, uzgred, nalazile dve lepe rundele sa jednako crvenim ružama, pogled nam je dopirao samo do živice sa susedovim dvorištem.

Zimi bismo gledali u dno dvorišta preko grana stare kruške. Grane obično behu okovane srebrnim ledenicama. Iz spavaće sobe se kroz veliki trokrilni prozor, naročito kad je otvoren u noćima punog meseca, kokošinjac nije video, takođe.

Kuća smo kupili svega petnaest godina posle Drugog svetskog rata. Sve je još mirisalo na stare rane.

Ali kokošinjac, čak i da smo znali za njega, svakako ne bi trebalo da pripada tom korpusu.
Male kokice, petlić koji ih gazi i krajem noći budi ukućane a niko od njih se zbog toga ne ljuti, topla prašina i po koje perce, jaja za doručak, pregače za spavanje van dohvata lisica ili smrdljivih tvorova…sve je to moglo da bude pastoralna idila.

Uostalom, mali kućevni kokošinjci su svuda isti. Nema tu posebno šta da se vidi.

Prvi dani, nedelje, meseci i čak godine u novoj kući su pomalo teskobni. Sve vam izgleda kao veliki procep kroz koji morate da se vučete pažljivo da vas njegove ivice ne bi posekle. U tim ivicama je srce ili osveta kuće.

Nove kuće nenavikle na vas, jer kao što vi morate da se navikavate na nju, njene bele ili ogoljene zidove, njene otvore garave od nekih jakih zima, njene razdihtovane prozore i visoke, teške za grejanje, tavanice – tako i kuća mora da se privikne na vas, na to koga volite, koga morate da poštujete, koga slavite, ko vam i zašto dolazi, šta imate za ručak, kad ste intimni sa ženom, da li perete čaše odmah posle ispijanja vina i najzad, ali ne i na kraju – čega se plašite.

Naša kuća je, moram to da kažem, bila kuća u najboljim godinama.

Građena je 1925. Sada joj je 39 godina.

Građena je sa stilom, sa namenom i ljubavlju.

Ustalom, njen prvi vlasnik je bio ugledan građanin varoši. Imao je ženu i ćerku. Imao je i sobu, pokrajnu, odmah desno iza vrata u ulaznom hodniku. To je bila uska, ali skladna soba sa pogledom, soba za devojku, koja je mogla da ima nezavisne ljubavne veze preko uličnog prozora.

Kokošinjac je bio posebna dimenzija.

Nije se koristio.Možda samo nekoliko godina.

Bio je, kako se to kaže, suv malter.

Bio je vreme koje stoji.

Bio je nešto što nismo znali ali je trebalo da se suočimo sa tim.

Kokošinjac čoveka poraženog u ratu.

Tiha pećina spasa.

Da, čovek se, posle uvidesmo, mogao lako uvući u njegovu toplu, zaštićenu ljušturu i boraviti u njoj danima, možda i godinama u uverenju da je svet stao. Kazaljke kokošinjca su bile nevidljive. Unekim vremenima je to čoveku neophodno. Naročito u vremenima bolesnih anđela kada se svi pretvraju da je posle zlog stiglo bolje doba.

Naš otac je čitavog svog veka bio marljivi službenik. Rat je proveo u nemačkom logoru. Tešio se da je preživeo samo zahvaljujući tome što je znao školski nemački. Kad se vratio radio je kao knjigovođa u seoskoj ambulanrti. Nije popustio pod pritiscima da uđe u pobedničku kolonu niti u bilo koju partiju i zbog toga nikad nije napredovao u karijeri i, činilo nam se, da je zadovoljan tom svojom odlukom, a kada je otkrio kokošinjac bio je srećan kao malo dete. Imao je samo još godinu dana do penzionisanja i počeo je da se priprema za mirovinu tako što je ispravljao stare krive eksere koje bi vadio iz praznih sanduka u kojima su nekad pakovali lekove.

Sada, posle toliko godina, brat i ja mu pomalo zavidimo na otkrivenoj jednostavnosti života.
Na pitanja šta će mu ekseri odgovarao je da namerava da obnovi kokošinjac i da do kraja života u njemu gaji kokoške. Uplašili smo se. Majka je tiho rekla da se nada da tata nije već prešao na drugu stranu.

Nismo tačno znali šta je ta druga strana.

Otac je odjednom počeo da obilazi lekare. Utvrdili su da mu srce preskače i još niz glupih stvari koje su ostale nerazumljive, jer behu pisane na latinskom.

Tata se posle tih saznanja još grčevitije bacio na ispravljanje krivih zarđalih eksera sa kojima se, verovali smo, ništa čvrsto i trajno ne može napraviti.

Ali, njegov život je ubrzavao a sa tim i gomilanje nerazumevanja.

Da je poživeo duže a ne samo do dana kada je trebalo da bude penzionisan, sigurno je da bi koristeći svoj dar strpljivosti osvedočen u uludom poslu zvanom ekseri i njihove glave - došao do onoga što traži a što, po svemu sudeći, svaki čovek traži pri svom kraju; da mirno svako veče odlazi na spavanje i ništa veće od toga, jer veće i vrednije valjda ne može da bude na ovom svetu.

Posle njegove iznenadne smrti živeli smo prilično oskudno od porodične penzije. Majka je tada pomislila da bi najzad bilo dobro da popravimo onaj kokošinjac „pozadi“ kako smo ga zvali, očistimo od pleve, paučine i izmeta pa da kupimo nekoliko kokica nosilja. Imali bismo jaja i posle kokoške za supu i pečenje. Da, kupićemo i pevca, rekla je isto onakvim glasom kojim je to govorio i tata.

I tako se kokošinjac ponovo vratio u naše priče...

- Nije nam potrebno ništa dodatno – rekao je brat koji se bolje od mene razumevao u majstorije. – Samo da pretresemo krov i zategnemo postojeću žicu. Izdržaće iako je korodirala na kiši.

Jednog subotnjeg prepodneva uzeli smo iz šupe očeva klješta, čekić i ašov. Otišli smo iza kuće. Bili smo, ne znam zašto, besni na kokošinjac. Prvo što nam je palo na pamet bilo je da se čuvamo od uboda stršljenova – upozorio je brat. Uopšte, on je u svemu bio oprezniji u odnosu na mene. Bio je oligledno na majku a ja sam pokupio više očevih osobina.

-Donesi one stare novine iz šupe i upaljač – naredio mi je. -Ako im otkrijemo gnezdo da im spalimo krila.

Pokazalo se da razvaljivanje krova nije lako koliko smo zamišljali. Biber crepovi su stari i krti Osim toga bili su preklapani jedan preko drugog i moralo se voditi računa da ne pucaju. Međutim, mi nismo žurili. Mama je dolazila i donosila nam kafu i vodu. Oči su joj se sada opet caklile. Čak je dovela svoju prijateljicu, komšinicu iz kuće preko puta koju smo zvali Dobrila, da vidi kako teku radovi na kokošinjcu. Bila je to mala terapija za nju posle očevog odlaska i Dobrila joj je bila potrebna kao svedok ponovnog rađanja radosti u našoj svakodnevici.

Uveče, još neobavljenog posla, brat i ja smo razgovarali o tome i složili se da se stvari vide tako što ih svako vidi na svoj način. Nismo pominjali oca i da je i njegov način sa ovim saznanjem sada izgledao potpuno ispravan, ali to se podrazumevalo.

Sutradan smo se opet provlačili u senku susedne kuće, uz mestimično procepanu žičanu ogradu i shvatili da ćemo i nju morati da popravimo da nam kokice ne bi bežale iz dvorišta.

U toj, susednoj kući niko odavno nije živeo a rupe u ogradi načinili su napušteni divlji psi

koji su spavali u kokošinjcu kao u svom bezbednom carstvu.

Brat je opet šefovao.

-Donesi hartiju, sveću, šibice - naređivao je od ranog jutra buraz i pažljivo skidao sivi uski crep, jedan po jedan.

Njegova mršava silueta bila je potpuno posvećena tom prostom i, sve više mi je izgledalo, nepotrebnom poslu.

Kada je ostao zadnji red crepova brat je predložio da izvlačimo šibice. Ko izvuče kraću obaviće najdelikatni deo posla, jer su stršljeni, kako je tvrdio, upravo ispod njih.

-Nisam sasvim siguran, ali tu nešto ima – kazao je. – Pogledaj kako su crepulje na ovom mestu izbočene.

Zaista, red crepova, za razliku od prethodnih, bio je izdignut, sasvim nepravilno, ali očito ne slučajno.

Razume se da sam ja izvukao kraću šibicu.

Brat je iz džepa radne jakne izvadio dve najlon kese, probušio rupe za oči i natakao jednu sebi a drugu meni na glavu kao zaštitnu masku. Izgledali smo kao razbojnici koji se upravo spremaju da upadnu u banku.

Odigao sam pažljivo jedan crep, ništa. Za njim drugi i onda se ukazao neku metalni duguljast predmet ispod njega. Podigoh i ostale i tada ugledasno kratki oficirski mač.

Imao je belu dršku i bio opervažen sasvim očuvanom zlatnom vrpcom, onako kako su ukrašeni paradni mačevi.

Okretao sam ga u ruci bez reči.

Brat ga uze i posle malo zagledanja mi je pročitao natpis na njegovoj oštrici: Časniku J. Š. Za vjernu službu. 1944.

Majka koja se istog časa pojavila iza naših leđa je sve videla i čula.

-Vratite to gde ste našli – povikala je. Još je nikad nismo videli tako uzrujanu. -Vratite sve crepove. Nećemo obnavljati kokošinjac. Od jaja iz takvog, nema dobre kajgane.

Pogledasmo još jednom svaku pojedinost na belom maču i vratismo ga gde je do tada skriven ležao od poslednjeg rata. Kokošinjac smo pokrili crepom, ogradu popravili, sve beše kao da će se nešto opet započeti.

Posle nastupiše letnje omorine i mi smo izlazili samo nakratko da bismo se ošamućeni vraćali u sobe koje su mirisale na vlažan prvobitni kreč i drvo starog nameštaja tako da se još dugo nismo oslobodili sećanja na počasni nož iz ukletog kokošinjca.

MILAN TODOROV: ČAMCI NA KIŠI

 

Ribar koji je na Kubi iznajmljivao

Hemingveju čamac da lovi marline

rekao mu je da

ukoliko bude loše

vreme i pada kiša

neće naplaćivati najam barke

a on, Hem, moći će da piše

u sobi koliko mu volja.

Jednog takvog lošeg dana

Hemingvej se ubio.

Loše je vreme opet.

Pada kiša.

Sedim u fotelji

sa knjigama iza men

i mislim kako obična kiša 

magično podstiče iskustva smrti

otvara kapiju nove istorije

i kako je dovoljna

samo jedna njena kap

oštra i prava kao oštrica

sa užasnom snagom ranjivosti

pa da čovek sklizne

iz čamca na kiši

dok čeka jutro

da grane sunce

i poliže bradavice

devicama.

MILAN TODOROV: MELANHOLIJA

 

Ponekad se setim svog

teškog rada

u vinogradu

i kako sam jednom

dok sam se zanimao

za nebeske

pomoćnike u nevolji -

pitao lokalnog sveštenika

da mi protumači biblijsku sagu

o vinogradu

gazdi i slugi.

On mi je sve potanko

objašnjavao.
Shvatio sam da je reč

o alegoriji

ali nisam to najbolje razumeo.

I sada ponekad

na promenu vremena

ophrvan nejasnim bolom

u kolenu desne noge

koju mi je pregazio mali

traktor

(sećam se kapljica krvi

pomešane sa jutarnjom rosom)

sreća da zemlja beše

vlažna tog proleća

(beša mart i vreme ida)

te mi je nije polomio -

često mi uši džara pitanje

zašto više niko ne

dopisuje gospođu Bibliju

zar nema materijala

za valjanje u perju i katranu

zar su ljudi postali bolji

zar carevi ne žive

kao u Starom zavetu

sedam stotina godina

sa kim uopšte živimo

i kako živimo

zar nije oko za oko

pendrek za zub

zar je sve bilo

da opet bude...

samo

bez Boga jedinog?

MILAN TODOROV: TAČKA

 

Jednom davno putovao sam

na sajam tehnike u Milano

ili Minhen

nije ni važno

bio sam u društvu

sa čovekom mojih godina

koji je bio tehnolog

i radio za policiju.

Kad smo se vraćali

otkrio mi je tajnu

rekavši je da je sva

ta nova digitalna tehnika

lepa i bogznakako korisna

ali da je dovoljna samo

jedna klica na krompiru

u proleće

klica veličine tačke

u nekakvom pismu na primer

pa da njen otrov koji je

najjači otrov na svetu

ubije desetak ljudi.

Prošlo je od tada

mnogo vremena

ali i sada kad hoću

da stavim tačku

kao znak kraja

u rukopisu

ruka mi nakratko

zadrhti.

MILAN TODOROV: MARTOVSKA IZLOŽBA

 

Večeras odem u Klub književnika

po plakat štampan povodom

Svetskog dana poezije.

U klubu gužva.

Upravo je otvorena neka grupna

izložba slika i sad se piju pića

i nabadaju ćevapčići.

Ugodna ćeretajuća atmiosfera.

Uzeh sok od narandže

na inistiranje blede nepoznate

devojke domaćice

i povukaoh se u ugao

kad tamo ugledah poznato lice.

Bio je na svakoj mojoj

književnoj večeri.

Sedeo je u prozoru i mirno

trošio čašicu po čašicu

neke žestine.

Odjednom sam shvatio.

Podsetio me je na lika

koji ide od daće do daće.

Jede, pije i hvali pokojnike.

Mahnuo mi je srdačno rukom.

Pokušao je da projektuje

svoju nesrećnu dušu

gladnog pesnika

u snopu sjajne svetlosti

trenutka.

Bio je sjajan u svojoj nesreći.

Podigao sam ruku i hteo nešto

da mu kažem

ali glas nije izlazio iz mene.

Inače, atmosfera je bila prijatna

žene doterane

sa bujnim poprsjima

u balskim haljinama

sa mirisom naftalina

slike i skulpture behu sasvim solidne

ipak izašao sam sa osećanjem

da smo se svi preselili s ulice

u rane čitulje.

MILAN TODOROV: POZORIŠNA PRIČA

 

-Zategni bokove, izvi kolena, rukama dodirni lestve!- tako je mladoj balerini na probi nove predstave, tada još bez naslova, govorila, šta govorila, urlala koreografkinja Lenuška Ljubimova.

Priču o tome čuo sam, kako to ponekad vole da na početku naznače stari pripovedači, davno. Ispričao mi je, sada pokojni reditelj čije ime iz razumljivih razloga ne pominjem, premda mi je rekao da mogu to da učinim sasvim slobodno, kao i da mogu da priču interpretiram prema sopstvenoj volji i, ako smatram da je nužno, prema sopstvenoj mašti, te to sada činim služeći se sećanjem i podbadanjem sećanja svim dopustivim i inim sredstvima.

Elem, kaže on, Lenušku sam upoznao zahvaljujući nekim mladim glumcima sa kojima sam se povremeno družio dok sam radio u gradskom Domu kulture kao urednik scenskih programa. Bila je na kraju baletske karijere, ali to ne znači da je bila stara. Naprotiv, bila je i telom i duhom vrlo, vrlo mlađahna. Tada je bila u fazi razvoda sa svojim drugim mužem. O razlozima razvoda niko ništa noje znao. Lenuška je imala ruske, modre oči i, što nije karakteristično za balerine, prilično bujne grudi. Malo je reći da su svi muškarci u društvu bacali udicu na nju. Ja sam bio stariji od nje petnaest godina i bila je, prema tome, van mog dometa.

Ne znam šta se u međuvremenu desilo sa njom. Kada sam je posle nekoliko sezona sreo u pozorišnom klubu bila je jednako uzbudljiva, ako ne i uzbudljivija, malo omršavela, glave obrijane sa jedne strane a marinsko plave kose sa druge strane glave. Ličila je na zulu ratnika sa propagandnih fotografija iz prošlog veka. Primetio sam da muškarci sada još više zaziru od nje.

-Znam kako delujem na muškarce! – rekla mi je kad sam joj to pomenuo.

-Kako? – pitao sam radoznao da iz ženskih usta čujem odgovor na večnu dilemu muških šta raditi sa strahom od lepe žene.

-Gledaju me kao da sam iz svemira. Ali prostranstvo oko mene nije kosmos, zar ne?

Ćaskali smo izvesno vreme. Ona je pila viski, bez ustručavanja iako je bilo zrelo prepodne.

Pitala me je šta sada radim. Čula je za nekakvu predstavu i ponudila se da pomogne, ako postoji u njoj za osobu kao što je ona prostora, sada je upotrebila za prostor rusku reč необъятность.

Pozvao sam je da učestvuje u stvaranju pomenute predstave iz prostog razloga što je posle baletske karijere, u kojoj je bila veoma uspešna, počela da radi kao koreografkinja. U tom poslu je bila još uspešnija.

Pitala me je kakva predstava je u pitanju.

Objasnio sam joj da je reč o kakofoniji glasova, muških i ženskih, koji haotično ali ipak sa sistemom u tom haosu pričaju svoje ljubavne storije i obično melodramske, često i tragične krajeve tih ljubavnih odnosa.
-Fino. - rekla je sarkastično i nasmejala se tako da su joj pune grudi igrale pod belim grlom. – Volim melodramske tragedije. Ali, šta ću ti ja?

-Ti si mi potrebna – rekoh - da igrom mlade lepe devojke u pozadini, ljubavnim životima aktera daš fizičku radost, energiju mogućnosti, nadu probuđenu telesnošću.

Još sam dodao:

-Nema smrti u ljubavi, bez velike radosti na početku. Razumeš?

-Pomalo - rekla je. -Ali, moraš da znaš, ja više ne igram. Što sam odigrala, odigrala sam!

-Da li imaš neku devojku za tu ulogu?

-Moram da razmislim. Ali, odmah da ti kažem da će to teže ići.

-Zašto?- pitao sam a znao da se ponovo razvodi.

-Raspadam se.

-Dobro, rekoh, svi se na ovaj ili onaj način raspadamo.

Pozvao sam kelnericu i naručio dva Čivasa.

Klimula je glavom. Obrazi su joj, primetih, pomalo odebljali, ali je vrat bio graciozan kao i telo. Imala je sada oko četrdeset godina, što je za balerine vreme penzionisanja, ali je njeno telo, iako punije i oblije, bilo telo devojke od dvadeset godina.

-Sve bi mi bilo lako da nije malog – uzdahnula je. - Deci najteže pada rastanak. Ali, ko zna – reče posle malog oklevanja, sa osmehom – možda je to dobro za njega. Da se navikne da ne postoji stalna ljubav. Čak ni u odnosu na roditelje. Čak ni tada!

-Koliko sin ima godina? – pitao sam.

-Tri, odnosno četiri - rekla je pomalo rasejano.

-Kakav je mališa?

-Divan, ali nekako previše miran. Na oca. Upoznaćeš ga - rekla je zagonetno i spustila mi ruku ispod stola, a zatim je, uz piće i tihu klupsku muziku povlačila nagore da bi me, da izvineš, uhvatila za testise i zavrnula ih ne baš nežno.

-Boli? - pitala me je.

-Boli.

-Vidiš, a vi mislite, da žene koje nemaju to što vi imate dole, nikada ništa ne boli.

Pustila je posle toga ruku.

-Imam devojku! – iznenada je rekla kao da se tek sada setila. - Mislim da će pristati. Mala je dobra plesačica, samo…

-Samo? – upitah radoznalo.

-Njen vizuelni stil je više teatralan, a ne seksi, a to se ovde traži zar ne.

Razmišljao sam malo o tome što mi je rekla. Nisam shvatao šta pod tim misli.

-Mala je vrlo mlada i teži perfekcionizmu. To je u redu. Međutim, nema ličnu harizmu. I suviše se kalemi…

-Kalemi?! – bio sam iznenađen tom vrstom poređenja.

-Da, baš kalemi na drvo ispred sebe. Ne odvaja se. Nije svoja. Ali, videćemo.

-Dobro. – rekoh umiren -Dovedi je sutra u deset.

-Odmah da znaš, mala ima momka.

-To me ne zanima.

-Šta te zanima?
-Predstava.

-Dobro, vidimo se.

Pre nego što je ustala pomilovala mi je dlanom, brzo, nevidljivo, međunožje.

Biće teško sa ovom zvečarkom, rekoh sebi. Lenuška mi se i dalje sviđala telesno, ali njeno ludilo ni najmanje. Bio sam dugo sam. U mom krevetu, iako ljudi pogrešno misle da reditelji samo povaljuju glumice, nije bilo još uvek nijedne žene. Možda sam zbog toga želeo da napravim tu predstavu koja će gledati svet muškaraca i žena u suprotnim, često suprotstavljenim očima. Ženski svet u očima muškaraca, a muški u očima lepšeg pola.

Đavolski težak posao.

Sutradan tačno u deset u probnoj sali okupila se ekipa glumaca i glumica. Njih ravno deset. Lenuška je kasnila.

Zamolio sam ekipu da malo sačekamo.

Najzad se pojavila zajapurena u društvu lepe crnokose devojke koju nam je predstavila kao svoju učenicu Tatjanu.

Kad se Tatjana skinula u crni jednodelni dres bila je prava zanosna vila.

Proba glasova i igre tela je počela. Lenuška se nagnula prema meni i šapnula mi:

-Šta kažeš, kakva je mala? Možda uspemo.

Klimuo sam glavom.

-Vidimo se večeras kod mene? – šapnula mi je i pomenula zgradu u blizini i mansardu sa njenim stanom.

-Da, ali… - pokušao sam da se izvučem.

-Sama sam. Najzad sama! Dođi u osam pa ćemo na miru razgovarati o svemu. Još ne znam ko sam u ovome, a ni mala nema prave instrukcije.

Ignorisao sam njen poziv.

Nastavili smo probe.

Mlada balerina je delovala nekako kao izvan cele te stvari. Ne kažem da se nije trudila, ali izostajao je univerzum ljubavi i univerzum patnje zbog nje.

Pitao sam se zašto.

Lenuška je bila pomalo osorna. Ipak u radu sa malom, kako je zvala, pokazivala je svoje stare sjajne baletske izvedbe i, naravno, telo koje je sada bilo zrelo ali još poželjnije, bar prema mojim srednjedobnim tajnim merilima.

-Smejte se - vikao sam im dok su plesale. -Smejte se.

I Lenuška se smejala, ali mala nije.

-Šta se dešava, pitao sam koreografkinju opet u klubu, uz viski.

Pogledala me je duboko.

-Ništa. Da bi neko imao nadu potrebno je da predvidi kako će se završiti taj njegov, odnosno njen san.

Zatim me je, iznenada, mučki ponovo uhvatila za mošnice.

-Izbegavaš me? – pitala je unoseći mi se drsko u lice.

-Ne - rekoh. - Kako sinčić?

- A on te brine! Ne sekiraj se. Čuva ga moja majka, dok se ja ne vratiim. Dođi sutra u osam - ponovila je. - Ne brini za malog. Biću sama.
-Doći ću - odgovorio sam.

I sutradan sam otišao. Kupio sam najveću Milku za njenog malog sina i dve buteljke crnog vina, kao i kotur ementalera.

Dočekala me je u providnoj kućnoj haljini.

-Gde je mali? – upitah želeći polusvesno da ga kupim čokoladom.

-U kupatilu – mirno mi je saopštiala.

-Kupa se sam? – upitah iznenađeno.

-Ma ne! Voli da se igra u kadi, bez vode naravno.

Odneo sam mu plavu Milku.

Mali je puzao po kadi. Stojao sam pored i pokušavao da uhvatim njegov pogled, ali uzalud. Stojao sam još malo, pa se okrenuo. Mali me nije ni pogledao.

Kad sam izašao iz kupatila Lenuška je bila potpuno gola sa već načetom bueljkom hvarskog Plavca.

Povukla me je vešto na tepih.

-A mali? upitah.
-Ne brini, ne može sve i da hoće iz kade.

I tako smo počeli.

Svako drugo, treće veče. Vino, sir, tepih i klinac u kadi.

Probe su odmicale.

Glumački deo je išao vrlo dobro, ali mlada balerina je delovalo umrtvljeno.

Uostalom, kao i nas dvoje.

Delovalo je kao da smo se zasitili jedno drugog. Ostali smo u prijateljskim odnosima tokom svih proba, ali više nisam odlazio kod nje.

-Šta joj je?- pitao bih ponekad Lenušku, gledajući bezizražajnu Tatjanu na podu.

-Ne znam, ali saznaću.

Posle nedelju dana mlada balerina više nije dolazila na probe.
-Gde je? - pitao sam Lenušku.
-Imala je kiretažu.
-Kako, zašto?

-Momak je ostavio kad je zatrudnela. Znaš - rekla je - kao i u tvojoj predstavi sve velike ljubavi su … Nije dovršila misao.

Odlučio sam da te njene reči sa eho efektom pustim na kraju premijerne predstave.

Bсе великие любви...

Bсе великие любви...

Publika je dugo aplaudirala.

Lenušku Ljubimovu više nisam viđao. - završio je i ja sam pomislio da to ne može biti istina, kao ni cela ta njegova ispovest ali da je vredelo zabeležiti je makar kao anegdotski poriv tako čest u umetničkim krugovima.

* (uvodna priča iz rukopisne zbirke „Ruski čamac“, 2025.)