MILAN TODOROV: PAPILLON

 

(odlomak iz romana Bibiotekar 2025/2026)

Sve je moja krivica.

Odrastao sam u ovoj zatvorenoj sredini. Roditelji su me podsticali da učim. Želelimsu da postanem doktor. Da ih lečim kad ostare. Ali, ja sam mrzeo medicinu. I sad znam da sam bio u pravu. Ne može se lečiti starost, mislim i sve ono što život donosi.

Uvek sam želeo da posedujem bar deo sebe.

Hteo sam da postanem pisac.

Divio sam se piscima iz jednog jedinog, ali suštinskog razloga: njihovi likovi, često izmišljeni, reaguju na događaje onako kako oni možda nikada ne bi. I to pisce oblikuje. Njihove reakcije na ljude i događaje, na promene u svetu.

Bibkioteka je živnula jer se u avgustovskom roku u obližnjem garnizonu koji se nalazio u blizini, tačnije u šančevima stare tvrđave, na odsluženju vojnog roka pojavio već tada vrlo afirmisan slovenački pesnik Ivan Zupanc. Osim poezije pisao je i drame koje su izvedene u ljubljanskm gledališču.

Bio je onizak, debeo i vedre naravi.

Bibliotekar je bio oduševljen što ga je upoznao.

-Vi ste bibliotekar – rekao je Zupanc. – To mora da je jako romantično.

-Donekle – složio se Bibliotekar. – Ponekad sebe uhvatim u mislima o beskorisnosti knjige.

- A, ne! To je radosno putovanje kroz ljudske više težnje i sebičnost i glupost koje ih uvek sputavaju. Moja dramska delatnost pa i poezija je borba za radničku klasu. Ura uran koji će uništiti svet!

-Verujte – rekao je Bibliotekar – da je i srednja klasa jednako ugrožena.

-Kako stojite sa ženama – pitao je pesnik.

Bibliotekar nije razumeo na šta se odnosi pitanje.

-Mislite na čitateljke ili pesnikinje?

-Mislim da nam je ljubav potrebnija nego droga. Mnogo ljubavi. Znate kako je pisao Orvel: Ako postoji nada, ona leži u polovima, muškom i ženskom.

Bibliotekar se složio i zamolio Zupanca da dođe sutra popodne, kad inače ima izlaz u grad, u biblioteku jer želi da ima fotografiju sa njim.

Ovaj je prihvatio poziv.

Bibliotekar me je zamolio da sve dogovorim sa lokalnim fotografom Podmanickim. Tako sam i uradio.

Sutradan, u četiri popodne sedeli smo u hladovitoj biblioteci: fotograf Podmanicki, Bibliotekar, ja i Nera, koja se tu zatekla.

Podmanicki je bio vrlo star i bolovao je od Alchajmera.

-Sniman sve da se ne bi zaboravilo, a onda sve to što sam snimio zaboravim.

Nera se na to smejala, naginjući se sa svojim dubokim grudima nad Podmanickog koji je sve vreme sedeo poduprt nogarama stativa.

Zupanc je kasnio, kako je rekao opravdano. Dežurni oficir nije hteo da mu odobri izlaz.

-Uredićemo to – obećao je Bibliotekar.

Podmanicki nas je namestio ispred objektiva i školjocnuo desetinu puta.

-Nešto nije u redu – rekao je.

-Šta?

-U svako kadru pojavljuje se, u daljini, jedva vidljiv, nekada samo kao odraz u ogkledalu, čovek u spotskoj jakni sa crnom torbicom preko ramena.

Isprva smo mislili da je reč o čistoj slučajnosti, ulični prolaznik koji je zastao ispred staklenih vrata biblioteke.

Podmanicki je rekao da mu se to još nikada nije dogodilo.

-Možda se tu radi o nekoj nepodopštini – upotrebio je taj staromodni izraz. -Ponekad taj lik a ponekad slični likovi.

-Da li te prate – pitao je Zupanc Bibliotekara.

- Ne verujem.

Zupanc se nasmejao.

To su bile godine u kojima je raslo zanimanje za političke neistomišljenike. Predsednik države je počeo da poboljeva. 

-Crvi su – prokomentarisao je pesnik – čudo sveta. Crv te pojede kad umreš a onda se iz njegove larve razvije leptir.

- Papijon je odličan roman- rekao je Bibliotekar. – Upravo se pojavio i kod nas, u prevodu.

Ševijon je slučajno došao do podataka za taj roman.

Dobio je anonimni dopis: Šaljem vam koji redak o svojim pustolovinama. Vama ili nekom prefesionalcu da napiše knjigu o njima.

-Izvinite – rekao je pesnik Zupanc – gde je ovde klozet? Napunio sam bešiku.

-Tamo – pružio je ruku Bobliotekar u smeru svojih intimnih odaja.

-Ja ću vam pokazati – rekla je Nera. -Znam put.

Prolazilo je vreme. Podmanicki se spakovao i otišao. Više ga nikad nismo videli. Sa njim su otišle i fotografije.

Svako svedočenje je postalo nemoguće. Kao da se ništa nije dogodilo.

Pesnik i dramski pisac je najzad izašao iz toaleta.

Za njim Nera, potpuno ista.

U lokalnom Dejli njuzu pojavio se prekosutra, sa zakašnjenjem, članak o pojavi takozvane ektoplazme. To je, koliko sam razumeo, pojava dvojnika koji nas sledi da bi nas upozorio na predstojeće opasnosti.

-Da li ste pročitali – upitao sam Bibliotekara.

On je pitao pesnika Zupanca šta misli o tome.

Vojnik Zupanc je bio trešten pijan, grlio je Neru i balavio:

-U tom neverovatnom krije se poezija. U tom neverovatnom!

-Mislim da će me ubiti – jecao mi je Bibliotekar, podnapit takođe, na uvo.

-Ali, zašto?

-Mnogo mi se sviđala, mnogo. Ali sad je kasno.

-Zaboga, ko će vas ubiti, gospodine Šams?

-Kako se u stvari zoveš – pitao je Neru slovenački pesnik.

-Nerandža.

Zupanc je rekao samo:
-Prelepo.

Tako ju je kupio.

-Mlada je ali punoletna – rekao je Bibliotekar.- Zašto bih se brinuo još i o njoj?

Malo toga mu je te večeri izgledalo lepše od njegove beležnice.

Naslov: „Kako je lepa mlada devojka ušla u zabranjeni vojni objekat“.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: SVASTIKA NA LEĐIMA

(odlomak iz  budućeg romana)

Ljudi veruju u neku ideju čak i kad je ona propala. Poznati filmski reditelj Ingrid Bergman je 1934. godine kao mladić od 16. godina prisustvovao nacističkom mitingu na kome je govorio Hitler. Oduševio se firerovom harizmom.Posle toga postao je zagriženi fašista. Roditelji su mu čak, stavili Hitlerovu fotografiju pored kreveta. Nacizam mu je delovao kao pokret pun nade i mladalačke energije. Docnije, kada su otvorene kapije istine i kada su stvari činjene u koncentracionim logorima izašle na videlo, Bergmanovo oduševljenje je splasnulo. Međutim, lišen nevinosti nije mogao da bude lišen i svog prvog zanosa, pa je i posle toga često svojim ponašanjem pokazivao da neki ljudi nisu vredni koliko drugi – napisao je Bibliotekar kada se na vratima biblioteke a sledeće noći i na vratima njegove kuće pojavila krečom islikana svastika.

-Počelo je – rekao je Bibliotekar stanarki Spomenki kada je otišao do njihovih vrata da proveri da li je i na njima kukasti krst.

-Šta je počelo?

-Prvo obeleže kuću, a onda i čoveka.

-Ali, tako su radili nacisti sa Jevrejima, a sada je,valjda, obrnuto.

-Na vašim vratima nisu ništa ispisali?

-Nisu. Zašto bi?

-To su ti, Spomenka – kaže joj Bibliotekar- dva kraja istog novčića.

Spomenka klima glavom, mada ga ne razume.

-Onaj tvoj… -počinje Bibliotekar.

-Šta s njim?

-Nema ga nešto u poslednje vreme.

-Zaređao po lutrijama. Ima tu jedna u blizini.

-Da nije našao tamo neku šalterušu?

-On? Šta ti pada na pamet?! On misli da kupimo stan, da se odselimo iz vaše kuće, samo ako dobije na lutriji.

Bibliotekar se raspitao. Kladionice u ono vreme nisu postojale u današnjem obimu, ali su radile veoma dobro, tobože humano, jer su polovinu zarade davale Crvenom krstu. Ostatak je uzimala država.

Devojka koja je prodavala lozove i greb greb kartice se brice nije sećala. Sve igrače doživljavala je kao bezlične gubitnike koji se nadaju da će jednim potezom poravnati račun sa životom.

Bibliotekar je u svemu tome video svoju šansu. Brica neće dobiti premiju, ali postoji način da ode od Spomenke a sa njom bi se docnije mogao dogovoriti.

Glavna uloga u njegovom planu pripala je Neri.

Ona je često boravila u biblioteci, pila kafu, dosađivala se… Međutim, to je dovodilo momke ali i starije muškarce u biblioteku. Ona je sa njima bila nametljivo srdačna. Mnogima je pomagala da ispune tikete uz uslov da dobitak dele sa njom.

Jednom od njih, nekom limaru olučaru se posrećilo. Ubo je, kako se kaže, a uz Nerinu pomoć peticu i častio je celi dan sve koje bi video.

Bibliotekar je poludeo.

-Neću kockanje i kurvanje u ovom hramu knjige.

Nera je rekla da u tom slučaju nema ništa od njihovog dogovora u vezi sa zavođenjem nekog brijača leševa. Ionako, rekla je, ne mogu da se vratim životu.

-Kakvom životu -pitao je Bibliotekar.

-Ne znam kako to da opišem. To je ono kad se niko ni o koga ne ogreši.

-Ali, to nije moguće, mada bih i ja to želeo.

-Znam ja vrlo dobro šta si ti želeo a šta sada želiš – podbola ga je Nera.

-Da – priznao je Bibliotekar – želeo sam tebe kao mlado žensko telo. Telo bez straha od starenja, od bolesti i straha od smrti.

-Ništa više?

-Sada je to sasvim drugačije. Želim samo da mi budeš prijateljica. Da budemo oslobođeni svih nagona.

Nera se predomišljala. Šta da mu kaže? Do sada su joj svi tražili ono. Nije htela da kaže kako se to zove. Nije htela da koristi muški jezik seksističkih konstrukcija.

-Šta se od mene očekuje -pitala je Bibilotekara. – Da razorim nečiji brak?

Bibliotekar je bio zatečen njenom otvorenošću.

Gledao je sada njene atribute u vidu dugačkih nogu, tankog struka, belih jastučastih sisa kao nešto što se izmaklo a uvek se, u svim epohama civilizacije, koristilo u iste svrhe: igranje damarima ženstva ne bismo li svoj, muški svet, učinili podnošljivijim.

-Šta? – pitala je Nera.

-Jebi se – rekao je Bibliotekar. – Idi. Ne razumeš. Ništa ne donosimo jedni drugima. Ništa. I zato ćemo proći kao onaj vozač čiji je automobil pokušao da stopira anđeo.

Nera ništa nije razumela.

-Kakav sad anđeo, jebote?

-Pravi anđeo.

-Zar oni postoje?

- Tip se nije zaustavio.

Nera je ostala bez odgovora.
Sedeli smo na vratima biblioteke i ćutali. Kiša je padala. Držali smo otvorena vrata. Niko nije ušao.Odjednom, bez povoda počeli smo da se smejemo i smejali smo se ne znam koliko.

Ja sam ostao poslednji, da zaključam vrata.

Nera se ubrzo vratila i rekla da je Bibliotekar ipak svinja. Pustio sam je da prespava u njegovom intimnom delu.

Čekao sam da se uvuče u krevet. Pre nego što sam pogasio svetla video sam istetoviranu svastiku na njenim leđima.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: ŠKART

 

(odlomak iz romana u nastajanju pod nazivom Bibliotekar 2025/2026)

-Došljaci imaju drugačije gene – rekao je Bibliotekar kad je čuo za pokušaj ubistva.

Nisam se sa tim slagao. Hteo sam da mu kažem da smo svi odnekud došli, ali to ne bi imalo smisla. Najzad, on nije mogao da zna poreklo domara, ako je uopšte znao Bricino. Međutim, bio je opterećen idejom da društvo može da opstane bez promena, robujući starim principima.

U čovekovoj prirodi je, kao što tvrdi poznati engleski neuronaučnik Stiven Rouz, da bude neodređen.

Ideologija koja trenutno ima prevlast nad našim životima pokušava, i za sada uspeva u tome da nam ideju pravednijeg društva nametne kao borbu jednog čoveka protiv drugog.

Ta vrsta borbe kojoj svedočimo trajaće još dugo i završiće se porazom te politike, jer će doći vreme kada će se, usled razvojnih događaja koji se odvijaju tokom života svakoga od nas, čovekovo biće samo organizovati.

Politika i revolucije će biti osramoćene.

Čovek je jedinstven, čak i u okolnostima koje ne bira.

Atelje ražalovanog nastavnika Šnajdera mirisao je na uljane boje, instant kafu i rečnu ribu kojom se u poslednje vreme isključivo hranio.

U njemu je organizovao druženja koja je nazivao Nastavničke večeri.

Na njih je pozivao kolege i koleginice, koje je oslovljavao sa braćo i sestre - da bi ostao u toku i saznao šta se dešava u školi iz koje je, nadao se privremeno, izopšten.

Na jednu od takvih večeri bile su pozvane profesorice Pajić i Rajić, kao i nastavnik biologije Kurjaković.

Bila je istekla sredina leta, ono vreme kada noći već postaju malo svežije tako da je Šnajder držao otvorenim sve prozore i vrata na svom ateljeu.

Pričalo se o svemu.

Nastavnik biologije je, već podnapit, govorio kako je ljudskom genu potrebna mogućnost kalemljenja da bi živeo večno. Čitao je u britanskom časopisu Science, koji inače redovno prati, da je jedan par naučnika, uspeo da od tkiva kože mrtvih miševa načini male niševe. Kao što mi radimo sa ružama – naglasio je i upirao prstom u Bibliotekara, pokazujući time da nije zaboravio obećanje o restauraciji ružinog vrta u njegovom dvorištu.

Slikar mu je natočio još jednu čašicu žestine.

Pajićka i Rajićka behu sada mlađe nego u stvarnosti.

-Ne nadaj se previše – poručile su istoričaru uglas, smejući se glasno. -Nema kalemljenja.

Kurjaković je shvatio poruku.

Ona mu je, iako odbijajuća, ipak govorila da ga nisu otpisale, naprotiv da i dalje postoji neka zainteresovanost za njega, neka priča o njemu između njih dve koje behu vrlo, vrlo slične po lepoti.

-Zaboravljate da sam ja mikrobiolog – odgovorio im je. - Ja verujem u male znakove. Time počinje sve.

-Šta je sve – pitale su profesorice.

-Muškost i ožiljci – rekao je pijani Kurjaković. – Trenuci koji će jednog dana postat najlepša sećanja. Za mene i vas, za sve nas.

Sledećeg dana, posle neprospavane noći, doneo je pesmu sa nazivom Dve.

Nalazila se u Bibliotekerevoj svesci, koja je, shvatam naknadno, neka vrsta lokalne ikone.

Istovremeno voleti dve 

njihove oči, njihov smeh

voleti isto a voleti čisto

zar je to veliki greh?

Stojim na raskršću sad

raspet ko drveni krst

i ne znam dalje kako

dok drhti na vetru trs.

Bibliotekar je na njenoj margini grafitnom olovkom napisao Škart. Mani se poezije. Nije to za tebe.

Zabave kod nastavnika likovnog Šnajdera, postadoše pak, sa bliženjem jesenjih dana, omiljene. Pobeđivale su mrtvilo male varoši. Ljudi su se, kao u Bibliotekarevoj prethodnoj belešci, trudili da dele ideje, svađaju se i piju lokalno vino grašac. Bilo je nesavršeno, ali tako je to jer svet je prožet poezijom i bolom neuspeha.

Bibliotekarevo oružje u svemu tome je bilo svedočenje ili ipak samo san o avanturi i priznanju da svet drhti i gori a da to još ne vidimo  svojim očima.

Sukob sa režimskim stanarem, mislio je, lakše će se razrešiti u čoporu.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: KAO STVORENO ZA UBISTVO

(odlomak iz romana u nastajanju "Bibliotekar") 

Brica je bio zarđali čovek. Nije u sebi, poput svih nas, nosio potrebu da se muči sa sudbinom. Znao je, najzad, radeći u onoj belo okrečenoj baraci, poslednjoj u nizu do groblja, kako se sve završava. Zbog toga je živeo povučeno.

Sa Spomenkom je živeo kao sa nekim slučajnim saputnikom na putu kojim čovek mora da ide do kraja. Tu se nije moglo očekivati bogznašta.

Brijanje mrtvaca je, mislio je, na neki način slično poslu depilacije, poslu koji je Spomenka neočekivano uspešno razgranavala a to je pokušaj da, makar na kratko, nadjačamo izvesnost naše propadljivosti.

Tu nije bilo mesta za razgovor.

Zato nije voleo da govori o svom poslu.

Bibliotekar je, kako ću docnije saznati od Nere, zamislio da ga ona, na neki način, ne znam koji – mogu samo da pretpostavim, zainteresuje.

Veselom pesmom žene?

Nenaseljenim gnezdom, makar samo naizgled.

Varkom tela poput životinje u trenju.

Bio sam skeptičan prema svemu tome.

Ne zbog Nere koju sam ujutro zatekao u krevetu u biblioteci sa nogama podignutim na jastuku a glavom položenom na pod.

-To je odličan način za otpočinjanje dana. Postaviš sebe naopačke i spreman si za novi dobar dan svete.

Smejali smo se. Skuvao sam kafu. Nisam imao ni zrno šećera.

Nera je u dugoj beloj majici ispod koje su joj se ocrtavale crne gaćice otišla do domara streljane da pozajmi šećer.

Domar je bio čovek u šezdesetim godinama kada se strasti neočekivano razbuktavaju kao da hormoni predosećaju da je sa njima uskoro svršeno. Imao je kratak pogled i oči su mu suzile, jer bio je gladan žene.

Tada se pojavila Nera, šušteći kao labudica krilima u svojoj beloj širokoj majici.

Okruženje je bilo kao stvoreno za ubistvo. Mete, puške, kundaci, municija na zidovima, makete ljudi sa prostreljenim glavama i srcadima. Bio je to svet koji se, takođe, samo na svoj način – okrenuo.

-Komšija – rekla je Nera – Može jedna kašikica šećera na zajam.

Domar, iako ratni vojni invalid, poskočio je sa stolice u kojoj je dremao.

-Može, može -rekao je – ali mora da se plati.

-Ne brinite – rekla je Nera. – Platiću.

-Čime, golotinjo – jeknuo je domar i skočio na nju.

Delovalo je kao scena iz horor filma – pričala mi je posle Nera.

Ona je pokušavala na sve načine da se odbrani. Ugrizla ga je za rame. On je navaljivao kidajući joj gaćice. Udarila ga je kolenom u jaja. On je za trenutak zastao a onda je uhvatio za vrat i počeo da je davi.

Došao sam u poslednjem trenutku da ga odvojim od nje.

-Da li si dobro – pitao sam Neru.

Umesto odgovora Nera je prišla domaru koji je ležao na linoleumskom podu streljane, čučnula i šapnula mu na uvo, ali dovoljno glasno da i ja čujem:

-Sledeći put idemo do kraja. Mog ili tvog. Isto je.

Brica bi, pomislih, bio sasvim saglasan sa takvim stavom.

Ja sam, pak, mislio da je to dobar način da se upropasti doživljaj.

Ne znam čega.

Rekao sam to Neri.

-Ali moraš da razumeš da je odnos između ljudi skoro uvek gubitak. Ljudi rade ono što im prvo padne na pamet.

-Ali davio te je i pritom se uzbudio, onako baš…

-No koment.

Brica je, pomislih, sledeći. Samotni, smrtima obeležen čovek u ukradenoj sobici sa gnezdom žena željnih promena.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: POVRATAK

 

(odlomak 66. iz romana u nastajanju "Bibliotekar")

Spor sa stanarem i njegovom debelom Spomenkom nije pokazivao ni najmanju mogućnost za pomirenje.

Kad me je Bibliotekar pitao kad se vraća Nera svakako to nije učinio bez razloga. Imao je sa njom neki plan, ali nisam mogao da pretpostavim koji i kakav.

Probavši svet, kako je rekla, Nera se jednog dana vratila i došla pravo u biblioteku. Upravo sam nameravao da zatvorim. Posetilaca ionako nije bilo. U streljani iza bilo je pak sve bučnije. Za razliku od ljubitelja knjiga, broj ljubitelja oružja se rapidno povećavao.

Nera je, bar sam se nadao, zauvek došla.

Nisam je pitao kako joj je bilo u Holandiji. Ipak mi je pričala.

-Žene i ljudi su hiljadu godna ispred nas po svemu. Zamisli ženu koja u svečanoj tamnoj haljini nedeljom oko deset seda na bicikl i odveze se na koncert u crkvi a muž za to vreme boravi u ulici Crvenih fenjera. Posle se sretnu na pola puta, poljube i zagrljeni odu na ručak.

-A bicikl – pitao sam.

-Kakav bicikl?

-Onaj sa kojim je žena otišla na koncert.

-A, to, nema veze.Bicikli su svuda. Uzmeš jedan na jednom mestu pa ga ostaviš na drugom. To je cirkl. Niko ne krade. Svi doživljavaju život kao zadovoljstvo.

Zatim se uozbiljila.

-Čujem da me Bibliotekar traži. Šta hoće? Ja sa njim više ne želim da imam bilo šta.

Pozvao sam Bibliotekara ili se sam niotkuda pojavio na svojoj beloj Lasti.

Zamolio me je da izađem. Otišao sam do streljane. Nikad nisam bio tamo. Bilo je puno muškaraca, ali i žena.

Neki čudan miris golicao mi je nozdrve. Ne, nije to bio barut. Bio je to miris iščekivanja da se nešto novo i neočekivano dogodi.

Svetlo je bilo jako i pružalo se linearno kao pruga.

Mislo sam da kada obaračem oslobodiš smrt u vidu metka, to mora da te promeni.

Vratio sam se u biblioteku.

Bibliotekar je bio u dobrom raspoloženju a Nera je prekrštala svoje duge preplanule noge kao nekad.

-Onda – reče Bibliotekar – dogovorili smo se.

-A policija – upita Nera. -Ne želim dodatne komplikacije. Ionako moram jednom nedeljno da odlazim u stanicu.

-Imam veze u policiji – dodao je tiho Bibliotekar. – Sve će biti u redu. Najzad, nisi ti kriva što si, da izvineš, jebozovna riba.

Premestio sam neke knjige sa jednog stola na drugi, obrisao prašinu sa prastarog Lajfa i glumio nezainteresovanost.

Bibliotekar je ustao. Podigao je pantalone, zategao hozentregere pri čemu mu se videlo krupno mlitavo muško međunožje.

-Seronja – dobacio - je Neri misleći na omrznutog bricu – stiže svako veče oko deset. Pijan, naravno. Žena mu za to vreme spava. Snađi se.

-Šta hoće od tebe – pitao sam Neru.

-Ne bih o tome. Videću – rekla mi je.

Nera je sada imala dugu plavu kosu sapetu u konjksi rep. Izmršavila je. Nosi belu košulju sa dubokim izrezom na grudima.

Liči na devojčicu, ali devojčicu koja okoštava. Imala je obrve napete kao luk strelca u praistoriji.

Pomislio sam da moram da napustim biblioteku. Postajala je ukleto mesto. Čitanje, kao osnovna funkcija te ustanove, činilo mi se sve više i sve učestalije kao neka vrsta depilacije koju je praktikovala Bibliotekarova neuslovma stanarka.

Depilacija kao smanjenje nečega što bi trebalo da bude naš identitet.

Nera me je zamolila da prespava u Biblioteci. Namestio sam joj ležaj u Bibliotekarevoj intimnoj odaji, pogasio svetla, izašao i zakljulao vrata.

-Odmori se, spavaj do deset, onda dolazim i otključavam te.

-Ljubim te – rekla je.

Napravio sam krug oko biblioteke i pokušao da uđem. Međutim, Nera je, verovatno, poduprla vrata teškim stolom koji je uvek stojao na sredini sale.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: SLIKA DORIJANA GREJA

(odlomak iz romana u rukopisu)

Bibliotekar je od mene zahtevao da na kraju svakog meseca podrobno prekontrolišem sve članske kartice, kao i kartice sa signaturom knjiga koje su u policama ili izdate na čitanje.

Inventarisanje je dosadan posao i nerado sam to činio, tim pre što je biblioteka imala ogroman knjižni fond. Spasavalo me je samo to što se jedan njegov deo, onaj u kome su knjige iz devetnastog veka i ranijeg doba malo čitale te sam mogao golim okom da utvrdim da li koja nedostaje u rafu.

Kada sam to učinio ovog meeseca, a beše kraj jula, kao što sam možda već rekao, primetio sam jedno prazno mesto, nešto kao malo ulegnuće na uzdignutoj tamnoj polici od orahovog drveta. Bio je to odeljak za, kako ću posle saznati, kontroverzne pesnike, aforističare i noveliste s kraja prethodnog stoleća.

Brzo sam prelistao kartoteku i otkrio da nedostaje knjiga aforističara i dramskog pisca Oskara Vajlda. Reč je o romanu, zavedenom pogrešno kao drama, „Portret Dorijana Greja“.

Odmah sam to javio Bibliotekaru.

Bio je zaprepašćen, u stvari, kad sad malo bolje sagledam tu situaciju, bio je zaista ustrašen.

-Oskar Vajld, Oskar Vajdl – ponavljao je grčevito mucajući.

-Niko je do sada nije tražio – rekoh da ga utešim.

-Ali sada je neko namerno uzeo.Kada se to desilo?

-Ne mogu to da utvrdim.

-Najverovatnije kada je ukradena ona slika...- rekao je. -Pederi. Hoće da me uvuku u svoje prljave igre.

Nisam mogao da razumem kakve veze imaju te dve stvari.

Docnije, u njegovim zapisima delimično će mi se rasvetliti pomenuta epizoda.

„Portret Dorijana Greja“ predstavlja, u novije vreme, prvu, vešto skrivenu odu homoseksualizmu.

Teško je složiti se sa većinom kritičara koji u ovoj drami koja se događa u viktorijanskoj Engleskoj vide ideju da je lepota jedini aspekt života kome vredi težiti a ne pomisliti da je, pošto je reč o slavljenju muške lepote i mladićkog tela, sve samo stvar filozofije estetskog manirizma.

Štaviše, ideja u koju veruje junak drame oličena je u stavu da je naša slika, ono što svet vidi o nama i kako nas vidi, važnija od onog što jesmo zaista. Na toj ideji, na žalost svih nas, zasnovane su potonje tobožnje istine i to ne samo iskazivane u običnom životu nego i na polju politike, moći, slave i istorije.

Dorijan Grej naslikan kao viktorijanski Apolon, je u ateljeu osetljivog, ali perverziji potajno sklonog umetnika Bazila Holvarda postao tajna religija novog sveta jer je oličavao težnju za večnim životom ali ne poput hrišćanske kroz stradanje i neminovnu patnju, nego upravo obrnuto: kroz uživanja u najtamnijim strastima i porocima. To je, dakle, u osnovi satanističko delo kome je dato više pažnje nego što zaslužuje.

Neke pravde, više, božanske svakako – ima u činjenici da je autor te đavolske paradigme, aforista Oskar Vajld umro u izgnanstvu u Francuskoj, sam, siromašan i zaboravljen od svih.

Ne znam ko je mogao da čuje njegove poslednje reči pre nego što je izdahnuo, ali kažu da je ta rečenica glasila:

Ja sam onaj drugi.

Ko je taj drugi?

To je ključno pitanje savremenog čoveka.

-Ovo što nam rade nije naš poraz – rekao je Bibliotekar. -Zarotili su se da unište sve kuturne vrednosti, ali nikad to nikome nije uspelo. Međutim, ne isključujem mogućnost da nam prirede nešto još opasnije.

Pitao sam ga šta bi to moglo da bude.

-Ne daju novac za obnovu krova. Dozvolili su streljani da koristi barut pored ustanove koja je po prirodi stvari protiv oružja bez kojih ratova ne bi ni bilo. Sada me zovu na razgovor u Udbu da bi me ubedili da utonem u sivilo koje je na delu u većini slučajeva. Njima to odgovara. Magla kojom se okružuju usred leta trebalo bi sve da nas zaslepi. No, ni to im nije dovoljno. Hoće i da sve bude bezglasno. Kao kad se davi nepotrebno leglo kučića u bari pored Dunava, u cik zore, tajno.

Sutradan popodne otišao je u Udbu. Lift nije postojao. Zgrada je bila avetinjski tiha.

Trebalo je da se popne pešice na četvrti sprat. Jedva je disao.

Dug davno okrečen hodnik, vrata na kojima su stojali samo brojevi.

Najzad je našao kancelaeriju u kojoj su ga čekala dva mladića u civilu.

Jednog je poznavao.

-Profesore – rekao mu je mladić – vi ste normalan čovek, lako ćemo se sporazumeti.

-O čemu – usudi se da upita.- O krađi akta ili knjiga?

-Profesore, to nas ne zanima. To su sitnice. To se dešava. Ne dozvolite da vas to opterećuje.

Bibliotekar je bio zatečen.

-Računamo na vašu saradnju u vezi sa onim likom koji dovlači sumnjive lekove iz Holandije i uvlači naše devojke u lanac svetske prostitucije.

Bibliotekar je osetio kako mu kaplje znoja sa čela padaju na otrcani linoleum u inspektorskoj kancelariji.

- Mi znamo da ste vi naručili da vam donese neki lek. O čemu se tačno radi?

-To je neka zabuna. Ja sam samo uzgredno pomenuo svom pomoćniku neki lek koga nema kod nas a koristi se…

-Znamo – prekide ga mladi inspektor.

Bibliotekar skrenu pogled. Okolo je razbacan izraubovani kancelarijski nameštaj: fioke, ormari sa pokidanim sistemom za razvlačenje, neke tube papira za ruke, lepljive trake, stare stone lampe i žardinjere sa mrtvim cvećem.

-Vi ste, koliko znamo, deo lanca prostitucije. Da li poznajete izvesnu Nerandžu Marjanović poznatiju kao Nera?

Bibliotekar nije imao kud nego da prizna.

-Lepo. – Holandsaka policija nam je posredstvom Interpola poslala upitnicu o korisnicima njenih usluga u Srbiji. Između ostalih, a nije ih mali broj, pominje se i vaše ime.

-Moje?

-Naravno. I to više puta. Vi se čak dovodite u sumnju da ste, organizujući tobožnje kulturne susrete, omogućavali da se prostitucja i droga šire među posetiocima Biblioteke.

Da li ste svesni šta ste učinili?

Bibliotekar je gledao u žardinjeru u kojoj su se umesto cveća nalazili ugašeni pikavci.

-Po mom telu, po mom telu… -uzviknuo je.

-Hoćete vode – upitao ga je jedan od inspektora.

Bibliotekar je, uprkos visokom pritisku zbog koga mu je lice uvek bilo crveno, sada bio beo kao kreč.

-Da li mogu da odem do toaleta?

-Možete, ali u našoj pratnji. Mnogi su se tako ubili.

Bibliotekar je u pratnji onog drugog, nepoznatog inspektora otišao u suvi, okorelo prljavi klozet i pišao, pišao, pišao.

-Dosta – rekao je inspektor. – Idemo da potpišeš zapisnik i onda možeš da ideš svojoj vernoj ženi.

Bibliotekar se vratio u kancelariju u kojoj je i počelo isleđivanje. Mladić koji ga je znao odranije poturio mu je papir na kome je pisalo da prihvata saradnju sa organima za očuvanje ustavnog poretka zemlje.

Potpisao je.

Nije čitao tekst do kraja. Kasnije, kad se vratio u biblioteku, pročitao je ono odštampano sitnijim slovima:

„Stupajući svesno u odnos sa maloletnom Nerandžom K. Marjanović sa nadimkom Nera video sam da je ista pripadnica generacije bez volje i perspektive. Vodio sam je u svoj službeni prostor bez namere da čeprkam tamo gde mi nije mesto.Obećavam da se to nikada više neće ponoviti a za uzvrat sarađivaću sa organima bezbednosti ubuduće u svim slučajevima bez razlike“.

Kad je pročitao šta je potpisao Bibliotekar me je pitao kad se vraća Nera.

Bule nije bio sasvim siguran.

-Deportovaće je vrlo brzo.

Preneo sam to Bibliotekaru.

Ugasio sam svetla, zaključao vrata i mi smo izašli. Napolju se spremalo nevreme.

Bibliotekar je seo na Lastu i bez pozdrava odjezdio niz ulicu. Bio je mlađi nego što bi iko mogao da pretpostavi.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: OVO NIKO NE SME DA VIDI

(odlomak iz romana u nastajanju)

Biblioteka je u sporednoj ulici. Niko ne zna zašto je tako. Kao da je neko svojevremeno želeo da je skloni od očiju mnoštva i da u nju dolaze samo zalutale duše željne utehe u laži literature.

Sa jedne strane je red trošnih starih kuća, u najvećoj se nalazilo skladište preduzeća za ulov i izlov ribe tako da je iz nje stalno vonjao miris reke i sasušenih ribljih krljušti.

Sa druge strane, na kojoj je biblioteka, nalazilo se red nekoliko starih, dobro građenih kuća nekada imućnijih trgovaca vinom -sada pomalo zavereničkog izgleda sa po celi dan i noć zatvorenim drvenim kapcima koji su se nalazili usred prozora i stoga su se ti ulični prozori retko i teško otvarali.

Kapije tih kuća behu od debelog, grubo klesanog drveta. Kad bi ih neko otvorio škripale bi i cvilele kao napušteni psi.

Bibliotekar se sada manje angažovao na organizaciji bilo kakve javne manifestacije u biblioteci. Plašio se brice stanara i njegove Spomenke, plašio se da će ga prijaviti da lažno koristi bolovanje.

Sve više stvari je prepuštao meni.

-Nastavnik Đuro Šnajder će ti večeras, pre kraja radng vremena, doneti neku svoju sliku. Ona će biti dobro umotana u mesarsku hartiju.Ni slučajni nemoj da odmotavaš tu hartiju. Ne zanima te ko je i šta je na slici. Da li si razumeo – pitao me je Bibliotekar, gospodin Dalibor Šams.

-Jesam. Šta da radim sa njom?

-Ništa. Samo je stavi iza stola, u onom mog delu za privatne i intimne stvari. Tako će biti najsigurnije. Neće privlačiti pažnju. Ne treba mi sada nikakav publicitet.

Nije mi to bilo ni najmanje čudno. Gospodina Šamsa, lokalnog bibliotekara, doživljavao sam kao čoveka čija je misija da ljudima pokazuje da postoji i drugačije viđenje sveta i da njihov sadašnji svet može da bude zamenjen.

Ako ne boljim i pravednijim, a ono svakako svetom u kome ljubav još nije sasvim izvetrila.

Kao što mi je Bibliotekar i poričio nešto pre zatvaranje biblioteke, sedeći ispred nje, na crnom uskom biciklu, sa džokejskom zelenom kapom - neprepoznatljiv čovek doneo mi je svečeri platno umotano u meku frotirsku tkaninu.

-Mali – rekao je dok se njegov mistični paket zatalasao na poslednjem suncu – ovo ne sme niko da vidi... inače nam svima ode glava.

Goreo sam od želje da vidim o kakvoj slici i kome na njoj je reč.

Odneo sam je u Bibliotekarov privatni offis, ali nisam se usuđivao da paket razmontiram.

Strelci su pucali u pravcu biblioteke. Postojao je, navodno, zaštitni zid od slame, betona i čeličnog lima naspram zida biblioteke, ali sa zrnima iz pištolja ili pušaka se nikad ne zna.

Zbog toga sam samo spustio upakovanu sliku pored Bobliotekarevog malog kreveta u uglu, izašao, i zaključao vrata.
Bio sam vrlo odgovoran, što sam i sada dok čitam njegove zapise. Dvaput sam proverio da li sam ulazna vrata biblioteke zaključao.
Sve je bilo kao i svako veče, sasvim u redu i sigurno.

Sutradan kada sam došao tačno u deset pre podne da otvorim vrata ona su škripnula i otvorila se sama bez upotrebe ključa.

Prestravio sam se. Odmah sam odjurio do Bibliotekareve male tajne odaje. Slike obmotane debelim slojem masne hartije, naravno, nije bilo.

Neko je u toku noći obio bravu, ali tako vešto da se skoro ništa nije primećivalo i odneo sliku majstora Šnajdera.

Misterija je odjednom postala kosmička.

Ko je na slici?

Kome je ona važna?

Ako je važna, zašto je toliko bitna?

Šta se sa njom može postići?

Bibliotekar se po običaju, dojahavši na ženskom plavom bociklu marke Lasta, tada vrlo popularne, odmah uputio u svoje tajne odaje da bi iz njih izleteo crven u licu.

-Gde je?

-Šta?

-Akt žene koja će mi pomoći u sudskom slučaju.

Rekao sam mu da ne znam.

-Bio je tu, zar ne?

Potvrdio sam.

-Da li si otvarao paket?

Rekoh mu da nisam.

-Dobro – reče – možda je u pitanju slučajna krađa.

Pogledao sam ga u oči. Video sam da ni on ne veruje u to.

-Ko je na slici, ako to smem da pitam.

-Najviše na svetu ovog trenutka bih i ja voleo da znam.

U narednim danima nastavničko veće je odlučilo da nastavnik likovnog ne može više predavati crtanje, do daljnjeg.

-Politika – rekao je Bibliotekar kad je to čuo.

Misterija tajne žene ovekovečene u Šnajderovom aktu ostala je neotkrivena.

Sad mi je bilo krivo što nisam razmotao sliku.

-Osudiće me sada, bez zaštite te žene – kukao je Bibliotekar.

-Ali, ko je ona?

-Barekova žena.

Nisam znao ko je Barek.

-Najmoćniji čovek iz senke u gradu. Istoričar umetnosti. Otkrio je boginju stvaranja u debelom blatu u glibu mrtve Tise kraj regiona Žuta trska. Očekuje se da uskoro bude imenovan za dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti.

-Pa kako?

-Tako.

Žene bez imena, samo žene koje možeš prizivati kao da si izgubio pamet odjednom su postale žene koje trče u krug.

Nera, Neva, Larisa, Korbatvinska i ine – sve, sve, bile su samo one koje se vide telom.

-Umetnost – rekao je Bibliotekar – nije za svakoga. Ona je deo našeg testa od mesa, u velikoj vangli, u kuhinji iz koje smo pobegli da bismo postali magija čiju tajnu ne uspevamo da odgonetnemo.

Sledećeg dana dobio ja poziv da se javi na informativni razgovor u Udbu. Peti sprat, Bilevar oslobođenja. Neki broj.

Larisa je navratila nakratko. Imala je na sebi tesne srebrne helanke i pečurka joj se jasno ocrtavala...tamo.

Pitao sam se ko će još da čita knjige ovog šašavog leta.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: PREKO JEDNE ŽENE

(odlomak iz romana u nastajanju Bibliotekar)

Bibliotekar se osećao prazno posle razgovora sa predsednicom Kluba Gričkih vještica i u poglavlju 64. svog dnevnuka o ljudskim stramputicama zapisao je sledeće:

Nama je danas više nego ikada potreban Ničeov Ubermensch.

Neko će reći to je težnja ka povratku rasističke i fašističke ideje o nadčoveku. Ali,ne.

Od nas se danas očekuje da odgovaramo na piitanja na koja nema odgovora.

Zašto si takav?

Da li razumeš?

Zašto govoriš kad reč nema smisla?

Kako da ti bude oprošteno ako nisi ništa uradio ni za kaznu ni za pomilovanje?

Jednom u sedam dana, uglavnom nedeljom u 11 sati, Bibliotekar bi se našao među vernicima u crkvi.

Crkva je bila udaljena svega nekoliko kuća od biblioteke. Međutim, to nije bio razlog njegovog prisustva nedeljnoj misi.

Voleo je, naime, da peva. Ali, nije voleo da peva sam. Tvrdio je da nema sluha ali kada peva zajedno sa muškim i ženskim glasovima to mu obezbeđuje boravak među ljudima kojima ne mora ništa da objašnjava.

Sedi uvek u trećem redu sa desne strane. U sećanju mu je ostala slika oca koji je sedeo baš na tom mestu. No, nije siguran i kad neki parohijan sedne na mesto na kome je stolovao njegov otac, ne ljuti se.To je, za njega, novoosvojeni prostor ispunjen večnom istinom da smo prolazni i da je ćutanje ispunjeno istinom više nego bilo kakvo ubeđivanje.

Danas je petak. Nije nedelja. Bibliotekar se obreo u župnikovom domu tik uz crkvu moleći velečasnog gospodina da mu objasni neke stvari-

Naime, proširujući opet i opet svj salon za depilaciju, a a sada i salon za sumnjivu masažu sa svim podrazumevajućim usligama – stanari brica i Spomenka su srušili stari kokošinjac i u njegovom krovu orkrili, ni manje ni više, nego dva ustaška bajoneta i paradnu, belu sablju sa znakom NDH.

Pitao je župnika da li zna kako je to moglo da se tu nađe?

-To je sastavni deo istorije ove varoši – rekao mu je bez okolišenja župnik. – Te stvari su postojale i niko nema prava da sada, naknadno, posle pobede druge strane, to koristi u svrhu optuživanja i omalovažavanja. Tako je bilo. Istina.

Stanari su sve pronađeno predali policiji. Čekao se ishod još jednog spora protiv Bibliotekara.

„Nepregledni prostor vremena u našem slučaju ispunjen je poput ptice grabljivice – slamom, kučinom i voskom. Ali, izgleda da orlušina i dalje kljuca naša pluća na krstu poraza“ -zapisoa je Bibliotekar.

Nastavnik likovnog koji je uspeo da izbegne osudu zbog optužbe da je nagovarao maloletne obdarenije učenice da mu poziraju gole, prikazujući im pre toga porno filmove na školskom kino projektoru, obećao mu je da će to srediti.

-Kako, druže moj jedini – vapio je Bibliotekar.

-Preko jedne žene. Ne mogu da otkrivam njen identitet, bar za sada dok radim sa njom. Videćete na izložbi.

Bibliotekar je bio zatečen.

Nameravao je da odloži izložbu upravo zbog mogućih aktova koji bi izazvali negativnu reakciju starije populacije a pogotovo sve agilnijih članica kluba Gričkih vještica.

Sada, pak, nije smeo to da pomene.

Život se, pomisli, tako poigrava sa svima nama.

Ali, život se poigravao i sa samom stvarnošću.

Nastavnik istorije Kurjakov, koji mu je obećao obnovu stanarčinog ružičnjaka je iznenada nervno oboleo.

Bio je zaljubljen, potajno u nastavnicu srpskohrvatskog jezika i književnosti po imenu Jelena Rajić kada se na njenoj zameni, zbog nejasne slabosti, pojavila jednako lepa, za njega još privlačnija, profesorka Ana Pajić.

Pajić ili Rajić, predomišljao se a onda je dao prednost novoj, svojoj novoj izmišljenoj ljubavi, profesorki Pajić, koja, naravno, poverio se Bibliotekaru, nikada ne mora da sazna za to.

-Ali, čemu onda to – pitao je bibliotekar Šams.

-Čemu?! Još pitaš?!

Ostao mu je samo zlehudi bludni slikar, nastavnik Đuro Šnajder.

Jedne kasne večeri zakucao je na njegova vrata. Dugo niko nije otvarao.

Najzad se u muzgavom staklu pojavio lik Šnajdera. Bio je ogrnut samo peškirom. Približio je svoje čekinjavo lice staklu i pokazao Bibliotekar prst preko usta.

-Radim, čoveče! „Čovek koji ćuti“-rekao je sutradan - biće moja slika na budućoj izložbi u našoj biblioteci.

Bibliotekar je najmanje od svega želeo sliku od krvi i mesa.

Njegove sumnje u uspeh svoje misije da kulturološki prevaspita varoš i njegove građane, su se topile na julskoj pripeci.

Čekali smo svi da se najzad nešto dogodi.

I dogodilo se, ali na potpuno nerazumljiv način.

Bule sa vratio iz Amsterdama u kojoj je, ko zna kako, izgubio Neru. Međutim uspeo je da donese par kila trave. Bila je zapakovana u polukilogramske vrećice sa oznakom Crvenog krsta i napomenom na engleskom jeziku da su namenjene isključivo da se mozgovi USA vojnika koji su učestvovali u ratovima širom sveta, očiste od sećanja.

Bule je imao malu plastičnu vagicu koja je mogla da meri gram težine. I on je merio.

-Hoćeš da probaš – pitao je Bibliotekara?

-Šta si učinio sa našom devojkom‘

-Našom devojkom?

-Nerandžom.

-Ništa. Ostavio sam je u Amsterdamu da se reciklira i pri sledećem odlasku, obećao sam joj, vratiću je kući.

-Reci mi kako da živim sa svim ovim ovde – zakukao je Bibliotekar.

-Živi kao turistički vodič – rekao je Bule.

-Turistički vodič?! Šta je to?

-To je doba kada nudiš kratke ture.

-Kratke ture? Čega?

-Katke ture olakšanja što mogu da se obrate nekom drugom osim svom mužu. Nije uvek reč o seksualnim uslugama.

Larisa je ponovo bila mlada.

Imala je dvadeset ili koju godinu više.

Svakako deset više od mene.

Moler Branislav, diler nepouzdanih kartica doživotnog osiguranja Wiena word imao je saobraćajnu nezgodu.

Larisa ga je posetila u bolnici.

Pitao je gde odlazi.

-Nigde – rekla je Larisa.

Te noći takmičio sam se za balerininu naklonost između njega i mene

(naastaviće se)