Žena koju nikada nisi video
žena iz rajskog vrta
prognana od tolikih muškaraca
žena koja nije tamo gde si ti
žena koja ulazi u radnje
u kojima nikad nisi
žena koja sedi u barovima
za koje ne znaš gde se nalaze
žena skrivene tuge u očima
koje zure u noć
žena kao zimska mećava
o kojoj sanjaš
da te opaše najzad
da te smrzne do kostiju
pa da utrčiš u drvenu kolibu
u kojoj pucketa vatra
u gvozdenoj peći
pored koje se suše
mokre čarape
posle hodanja okolo
dok si je tražio
zalud.
Sreo sam ga u holu šoping mola. Vozili smo se elevatorima gore - dole u toj staklenki svakog dana ove otegnute mlitave zime, ali nisam želeo da stupam s njim u kontakt. Ni on sa mnom.Izvijali smo slučajne poglede. Nije bilo ni meni ni njemu potrebno mnogo da se prepoznamo. Mislio sam da ga znam sto godina leta.Viđao sam ga na plaži od maja do septembra, ponekad i miholjskog oktobra.
Bio je preplanuo, trbušast i svakako sa varkom solidnih godina.
Znao sam ga sa studija književnosti.Bio je koju godinu stariji, ali viđao sam ga u aulama one ztare grade u centru u kojoj je odavno već neka strana banka. Bio je lepuškast, ćudljiv kakvi su već provincijalci koji dođu u grad da studiraju uvereni u svoju bogomodanu pamet i lepotu a devojke su ga saletale. Posle studija, razume se, ostaju još neko vreme u hladnim podstanarskim sobama i a onda se ugnezde u neku školu, fakultet ili neke novine.
Nisam pratio njegovu karijeru. Mislim da nije ni on moju. Ništa nismo izgubili zbog toga.
Međutim, dođe tako neko vreme kada ppstanemo saučesnici u otkrivanju sanduka u kome su pohranjeni svi naši časovi, vremena, uzaludnosti i poneki veštački lovorov venčić, možda.
Sada, na toj usidrenoj plaži na obali koja je menjala izgled kao reka tok, on je plivao kratko i sporo.
Primetio sam: pio je mnogo piva. Sunčao se po ceo bogvetni dan a koža mu je bila pepeljasta, mlohava kao uvela mahovina oko okolnih vrba. Po izlasku iz vode puhnuo bi sline istresajući nos i ne obazirući se na okolinu, zatim bi legao na grubo klesanu drvenu klupu i dizao saksije za cveće pune vlažnog peska. Povremeno, prilikom naprezanja, činilo se da će mu se telo raspasti. Da se ne bi to dogodilo glasno je bez zazra prdio. Na pitanje posmatrača što to radi u tim ozbiljnim godinama odgovarao je da postoje stvari koje čovek mora da uradi a kako i šta će biti na kraju o tome odlučuje samo Bog otac. Živeli smo u svetu bez pravila. Ne znam šta je očekivao. Možda da mu na njegov prdež odgovori neki lav, prošvercovan na granici u Horgošu, rikom dugo zarobljenog zemljotresa.
Sada je bio februar i košava je nemilsordno sekla ulicama. U fensi prodavnicama bilo je puno mumija prodavačica. Mi smo samo prolazili. Njihove naduvane usne ličile su na usne riba iz zapuštenog ribnjaka. Čovek se svaki put pri pogledu na njihove vagine facialis pitao kada će sva ta stakla popucati od jakog sunca i kada će ući okrepljujući, svež vazduh koji će imati samo jedan cilj a on je da nam se da možda poslednja šansa da oživimo.
Erceg, oslovigh a po imenu iz mladih dana, kad ćemo na našu plažu opet?
Iznenadio se, ali mu je prijatan osmeh zaigrao na licu.
Duva košava, reče.
Možda sutra, našalih se. Možda budemo živi i opet plivamo?
Moža sutra, reče.
Naravno, bilo je to potpuno iluzorno.
Važi, rekoh, sutra.
Iako je bio u žurbi, zastao je i približio mi se da bolje čuje. Mora da je na mojem licu video zainteresovanost.
Ali sutra, reče, ne mogu ipak. Rado bih.
U tom trenurku čuo sam lava koji je rikao u ne tako velikoj udaljenosti.
I on se trgao.
Da li si ga čuo, da li si ga samo čuo?
Ne, ja ionako ne čujem ono što ne želim.
Sutra moram u Deronje. Moj najbolji perijatelj puni osamdeset godina i organizuje proslavu u mestu sa najboljom ciganskom mizikom. Samo jebalo ga sećanje na rodne Deronje, kako ću pijan da se vratim kući?
Dok je to izgovarao stalno je trapavo levom rukom zabacivao retku kosu preko gole lobanje. Očigledno skrivao je svoju stidljivost.
Njihovo prijateljstvo je bilo sporno i na plaži. Otvoreno su podcenjivali jedan drugog a nisu mogli jedan bez drugog. I ličili su jedno na drugo.Što su stariji te podudarnosti će biti sve veće. I svađe će biti okrutnije. Ali, ishod će biti isti. Znao sam.
Sad, reče, gledam šta da mu kupim za rođendan. Matorom čoveku koji slavi rođendan kao da ima pet godina.
Ne želim da misli da sam škrtac, kao on. Ali što god kupim, njemu se neće svideti. Ponižavaće moj poklon, ali ne zbog mene ili sebe, nego zbog rutine, zbog toga što nam je dosta godina neuspeha i duša u samoći. Oboje smo samci. Udovci. I ćerka mi je prošle godine umrla. Posledica pušenja i korone.
Mislio sam da je prestao da čita, ali sam promenio mišljenje kada je rekao da se dvoumi između Markesovih „Dvanaest priča iz tuđine“ i Karverovih „Odakle zovem“.
Čitam sve što mi dopadne do ruku. Ja volim Markesa.Pročitao sam negde da je jedan njegov junak sahranio ćerku jedinicu koja je ostavši bez majke umrla u sedmoj godini od jake groznice. Sahranio je na mesnom groblju ali je ono moralo da bude izmešteno samo posle deset godina jer je tu planirana brana. Kad je iskopao rake od žene je ostao samo prah a devojčica u susednom grobu je ostala netaknuta. Bila je tako nepromenjena da je, kad je otvoren kovčeg, prisutne zapahnuo miris svežih ruža. Eto, reče.
Bila je svetica, zar ne?
Ne, reče, pisac je sve to izmislio.
I
dopada ti se priča.
Ne verujem u takve priče. Nema ništa
posle smrti. Volim tu priču samo iz sažaljenja.
A on, taj tvoj drugar, veruje u izmišljene stvari.
Odmahnuo je glavom.
Pozdravili smo se.
Izvini, rekao je na rastanku, što sam te zadržao.
Priča je bila neobična. Naročito što sam ih obojicu znao iz veselog letnjeg doba, kada su bili ogoljeni, pili pivo za šankom u kome je služila mlada, vrlo mlada konobarica u toplesu i tangama.
Sreli smo se još jednom te večeri.
Još
je bio bez knjige.
Predomišljam se, rekao je. U svima nama su u
đavoli koji ponavljaju naše likove tako da nikad ne znaš kad ćeš
napraviti neku glupost.
A onda kao da se nečeg setio.
Znaš, ona mala koja nam daje pivo na plaži, to mi je unuka.
Lepa je, rekoh.
Odista, bila je lepa, brza, sa kožom koja nije imala ni jednu mrlju koja bi se docnije razvila u tamnu fleku na licu starice.
Oči mu zasijaše.
Svetica, reče. Na mamu.
Više ga nisam video. Otišao je vukući noge u starim vojničkim čizmama. Na glavi je imao izbledelu francusku kapu. Izgubio sam ga iz vida na mestu gde su reklamna svetla prelamala i stvarala iluziju lepšeg i boljeg života.
Bio sam zbunjen. Nisam mu rekao jednu, smatrao sam je nevažnom, epizodu sa njegovom sveticom.
Možda ga vidim ponovo a možda mu ni tada ne kažem istinu o svetici da ga ne bih povredio.
Prošlog leta zamolio sam je da je slikam dok drži moju novu knjigu o ljubavima ostarelih muškaraca.
To
bi bila dobra reklama, rekoh joj plaćajući čašu neverovatno
hladnog belog vina početkom juna.
Ne dolazi u obzir, reče
svetica uzimajući pare i ne pomišljajući da vrati ostatak. Dok sam
u službenom odelu, a beše polugola, ne može.
Neki lovočuvar pak u zelenom pocepanom mantilu upita je nešto a zatim joj pruži mali kockasti parfem i svežanj cigaret novčanica koji je prethodnu izvukao iz bele papirne vrećice. Ona brzo otvori bočicu i prinese je nosu. Među stolovima na užarenom pesku prosu se miris raspusnog ženskog leta.
Novac tutnu u plavi muslin nemarno vezan oko struka.
Zamišljanje je, mislio je Rik Pikerton, obrnut proces od stvarnosti i to ga je činilo sigurnim u svojim i, verovao je, očima svoje verne ostarele supruge.
Gispodin
Pikerton je verovao da se nikad ne dešava ono što je stvarno, nego
su sva dešavanja izazvana plodom naše mašte.
Malo je reći da
je uživao u tom saznanju.
Ali, nije on nipošto kriv.
Stvarni likovi su odista često imaginarni.
Gospodin Pikerton, naravno takođe izmišljeni lik, sedeo je jedne kasne ali lepe jeseni na klupi u gradskom parku i posmatrao labudove umrljane blatom u lišćem nasutom gradskom jezercetu. Mislio je pritom kako je sve na ovom svetu sklonu prljanju a, pošto je bio člistunac, prljanje je smatrao uvodom u smrt, pa i sopstvenu.
Sećao se mladosti. Na toj klupi, upravo na toj klupi, u zasenu žalosne vrbe koja je sada bila polugola, bez većine listova, ponudio je devojci sa prvog sastanka da ga uhvati za ud i ona je to, na njegovo prilično zaprepašćenje, bez lažne vrline i odbojnosti, odmah prihvatila.
Tada mladi gospodin Pikerton se pak naglo predomislio, zakopčao šlic i ustajući rekao devojci da će je nazvati sutra jer to veče, a beše zaboravio, ima važan sastanak u sekciji lokalnih pisaca.
Devojka je pokunjeno otišla a Rik Pikerton je pogledao u tadašnje labudove u jezercetu i osetio se čistim poput njihovih krila uprkos svemu, uprkos toj jeseni i vetru sa kapljicama.
Upravo tada, kao da je dirigent sudbine podigao svoj štapić, kraj jezera je ugledao lepu plavu ženu koja je ptekoračila ogradu, čučnula ističući svoja obla bedra u crnim kožnim pantalonama i stala da hrani labudove mrvicama sa svog dlana.
Rik je hteo da je upozori na tablu na kojoj je pisalo da je hranjenje životinja u parku zabranjeno, ali je, videvši pitomost labudova, odustao od toga.
Vratio se na onu klupu i sa neskrivenim uživanjem posmatrao onu ženu. Bila je mnogo mlađa od njega, ali je njemu delovala kao priviđenje u osam sati uveče.
Uostalom, bila je jedina žena u pustom parku sa još neodnešenim pocepanim suncobranima ispred jezera.
U trenutku kada je to konstatovao nije mogao da pretpostavi da će mu to doneti veliko iskušenje.
Rik Pinterton nije bio poznata ličnost. Bio je ljubitelj književnosti, pisao bibliografske crtice o piscima i bio prilično nepoznat, ali ta anonimnost mu je potpuno odgovarala.
Oženio se docnije lepom devojkom, znatno lepšom od njega, što je opet smatrao proviđenjem. Na venčanju je nosio svetlo plavo odelo, a mlada svetlo plavu venčanicu. Imao je tanke brkove, kojih se posle stideo. Međutim, kosa mu je bila bujna i crna kao u gavrana. Kad je stavio mladi prsten na desnu ruku a ona njemu, takođe na desnu ruku, osećao se kao prstenovani gavran, zauvek pitom.
Posle, kad mu je žena umrla od nelečene nevidljive biolesti, prebacio je venčani prsten na levu ruku. To je značilo da je sada udovac.
Uvidevši da je smrt nepravedna i nemilosrdna počeo je više nego pre da obraća pažnju na svoje zdravlje.
Osećao se dobro, ali, mislio je, nikad se ne zna, ne zna se šta nosi zdrav dan a šta mutna noć.
Često se ogledao u kupatilskom ogledalu. Dobro je, mslio je uvek posle toga, oči su mi još vedre i mlade.
Pripisivao je to svom priklanjanju zen budizmu. Usvojio je, naime, sveto pravilo po kome je za svakog pojedinca najvrednije da u tišini živi svoj život.
Ustajao je po tačno utvrđenoj satnici u pet sati i dvedeset pet minuta da bi otpočeo zazen, odnosno meditiranje do sedam sati kada bi sa sprata u kojoj mu se nalazila spavaća soba drvenim, sada škripavim, stepeništem sišao u kuhinju da pripremi sebi doručak. Uzeo bi kafenu kašikicu iz fioke i umočio je u med pa je slasno olizao. Zatim bi tu kašikicu, neopranu, stavio u šolju za kafu. U ketleru bi ugrejao vodu, stavio onom malom kašikom kafu izmešanu sa slatkasto mlečnim kapućinom u belu neokrznutu šoljicu i imao kofeinski napitak koji bi razvlačio narednih pola sata.
Posle doručka prao je sudove od sinoćne večere i jutrošnje male gozbe. Trajalo je to dvadesetak minuta. Ponekad bi poželeo da traje duže i tada je puštao toplu vodu da mu juri između prstiju desetak i više minuta. Pritom je imao utisak da zaustavlja vreme. Razume se, znao je da je to iluzija. Zatvorio bi brzo slavinu. Nijedna slavina, rekao bi sebi, nije večna.
Ipak, možda postoji nešto što bi se moglo suprotstaviti propadanju tela a to je lepota.
Koliko su samo žene lepše od muškaraca!
Uzmimo na primer običan sivi pulover koji može da bude uniseks.
Kad ga žena nosi, naričito na golo telo, on se uvija oko nje kao bršljan o dobro stablo a na muškarcu stoji kao samar na magarcu.
Ipak o sebi je mislio kao o elegntnom princu ili bledom sviraču na crnoj flauti ili podmorničaru koji je odbio da izroni ali su ga mornari privoleli i sad je tu gde je. U luci bez mora i bez kopna, a takve su, slutio je, opasne po život a on je želeo da živi. Želeo je da živi više nego ikad.
Izašao je iz stana, mimo običaja, rano ujutro pa se uputio laganim korakom niz brdo pa na reku. Kad je stigao na njenu betoniranu obalu ugledao je galebove kako u strmom letu padaju na mutno mesto u vodi kraj izliva gradske kanalizacije. Vetar je bio snažan i galebovi su se kolebali na njemu. Uvukavši vrat dublje u laki plastični mantil modre boje odlučio je da se brzo vrati u stan kad primeti u žardinjeri poslednji beli cvet. Prišao je, ne osvrćući se, nije ga bilo briga da li neko može da ga vidi, ubrao cvet i zadenuo ga u rupicu koja je bila predviđena za dugme tik ispod vrata.
Neka mršava žena, šetačica sa zlim očima uputi mu prekor da to nije njegova bašta nego bašta svih šetača, ali on se ni ne osvrnu.
Na mostu vijorile su pocepane zastave a mlazevi vode vitlali su oko njegovih stubova u dubini reke.
Mislio je da navrati u mali kafić blizu keja u kome je nekad ispijao kapućino sa svojom sada pokojnom suprugom, ali on je bio zatvoren kako je pisalo „zbog kolektivnog odmora“.
Od čega se odmaraju mladi ljudi željni zarade, pitao se.
Izgleda, pomisli, da nisam svestan da je stigla jesen.
Za razliku od amaterskih pesnika romantičara, koje je u osnovi prezirao, on se užasavao jeseni.
Dok se lagano udaljavao od kafea primeti da ga neko posmatra.
Bio je to čovek približno njegovih godina koga je zapazio u onom parku sa labudovima.
Čovek iz parka odmah skrete pogled da se ne bi susreo sa njegovim.
Ne zna zašto ali to ga je podsetilo na onu ženu koja je oble stražnjice hranila te iste ptice u jezercetu.
Pomislivši na nju, strese se od neočekivane studeni. Učinilo mu se da je i ona još jedna osoba od tolikih manija proganjanja u poslednje vreme.
I kako to već sudbina ili šta god drugo namešta na sledećem uglu skoro se sudario sa tom ljupkom ženom.
Oprosite, reče zbunjeno.
Hvala, reče ona i zastade.
Da, upita je iznenađen.
Da li se poznajemo?
U tom trenutku prijurila su kola Hitne pomoći sa zavijajućom sirenm i plavim rotacionim svetlima.
Podsetite me, reče.
Potrebno mi je malo više vremena za to, reče ona.
On je gledao u njena usta dok je to izgovrala.
Kada, promuca on. Recite samo kada.
Možda nikad Pikerton, reče žena. Možda nikad.
Volim žene na čijim licima čitam
tragove patnje.
One su znak
moguće nepouzdan
ipak za mene dobar znak
da se može pretrajati
i da nesreća nije lišena
nekog višeg
često nedokučivog smisla.
Volim način
sasvim prirodan
i nevoljan način
na koji te posebnie osobe nose
tetovažu patnje na koži.
Jednom sam imao
takvu devojku.
Sloj bola na njenom licu
bio je sasvim neverovatan.
Imala je malo veći nos
grčki zakrivljen
duboke grudi i beše
sasvim podatna uprkos
našim godinama
nesviklim na toliko otvoreno
iskušenje.
Kako sam se samo prevario!
Ti si treći koji me to pita
kazala je
a ja sam je samo pitao
šta krije ispod opepeljenog lica
koje je tako odudaralo
od njenog
sutra je novi dan i
zagrljaja u hitnji
iza neke ruševne zgrade
iza nas.
znaš
nikada više nećeš napisati
čak ni pismo
jer nećeš imati kome da pišeš
svi kojima si pisao
svi muški prijatelji
biće mrtvi
ovako ili onako
i prijateljice
biće žive
onako ili ovako
bez tebe koji nikad
nisi znao razliku
između ljubavi i prijateljstva
što te je koštalo
koštice
koliko košta da košta
voća.
I svi oni će
svaka im čast
u prvom trenu
pomisliti na tebe
izdaleka
a ti ćeš krajem oka
videti da je sa njima
ma koliko to odvratno bilo
sve u savršenom redu
i biće to dobro
saznanje
bar za prvu noć
u kojoj ćeš i ti
pomisliti na njih
iz dobrih vremena
kao na pesmu sa starog
igrališta godina.
Somethinf exist after
it is impossible that it
does not exist
Nobodi has seen it
But that means nothing
Elephants can hear our
fotsteps from miles
away
The bats miraculously
conqured the darkness
The same way when yoz
make poridge for
breakfast
And in the vheat field
you are faces with a
small plastic rabbit
it is as if you are reborn
again
And as if you remeber it
But how?
(Pesmu Zec iz zbirke "U isto vreme", (IP Adresa, Novi Sad, 2024. ) preveo Đovani Živa Belić)
Možda je bolja ideja
da čovek više ne piše
pa da sve vreme iskoristi da živi
samo da živi
prosto da živi
da se sunča sproleća
da plevi travicu u svojoj baštici
da se ne nervira
da kuva hranu koju voli
i da ima kućnog ljubimca…
I tako sam pronašao puža
običnog vinogradarskog
u maloj bašti iza kuće.
Neke ljušture su već bile
ispražnjene
ali njegova nije.
Čak je usisao neki požuteli
listić u otvor školjke.
Uzeo sam ga i uneo u stan.
Stavio u saksiju
na toplom.
Spavao je snom poslednjeg
pravednika.
Dodao sam u saksiju
mahovinu i travu.
Stavio je u sunčani prozor.
Nazvao ga Spasoje.
Svako jutro ga ogledam.
Ništa se ne dešava.
Spasoje i ja smo sada
u istom svetu.
Oboje čekamo
ne znajući šta bi trebalo
još da učinimo
da nas smrt ne posećuje
u zimskom snu.
Šta god pojedeš
prethodno se pitaš
koliko je to zdravo
koliko ima vitamina
koliko vlakana
za bolju probavu
te iste hrane
i vrtiš se ukrug
kao pas
mali crni pulin
koga je nepoznata devojka
izvela u šetnju
i tek kad ti je rekla
Dobro veče
pogledao si njenog psa
i video da nema zadnju desnu šapu
ali veselo maše repom
dok se okreće oko vas.
Nema jednu nogu,
pitao si devojku.
Nema, udario ga je auto
rekla je veselo.
Vidimo se.
Vidimo se.
I tada si
posle tog neočekivanog
susreta
posle dugog vremena
osetio stid.
Prošlog proleća kupio sam
sadnice ruže
od stare punačke cvećarke
na mojoj omiljenoj pijaci
i zasadio ih ispred kuće.
Posle desetak dana ruže su
uvele i osušile se sasvim.
Reklamirao sam to cvećarki.
Ona mi je obećala nove.
Prošla je skoro godina
od tada.
Šta je sa mojim ružama
pitam je
pomalo u šali
svaki put
kad prolazim pored njene
tezge u poslednjem redu.
Biće, kaže.
Kad?
Kad bude.
Odlazeći okrećem se i vidim
njenu veselu ogromnu glavu
koja se smeje
novom proleću.
Mršava plava devojka
iz milanskog Barbolina
iz praznine preskupog butika
u koji danas sva je prilika
niko nije ušao
kao u ultramodernu
gušegupku -
izlazi svaki čas
i prebrojava lutke u izlogu.
Lutke su nepomične.
Mrtvi vojnici na broju.
Ona ih ipak
kuckajući dugim devojačkim
noktima prebrojava
a kad to učini zapisuje bogznašta
u svoju plavu službenu svesku.
Primećuješ to sa osećanjem
nejasne hladnoće.
Ali zar nisi i ti
toliko puta pravio besmislene zapise
samo da bi pobegao
od neostvarenosti?
Zatim misliš kako bi se o
toj devojci
mogao snimiti film
za kamerne projekcije
u sumračnim salama
u kojima nesređeni parovi
sede preplašeni,
piju pivo sa maksimalnom dozom
alkohola
bez drpanja
i pitaju se čija je to priča.
Ova zima je spora
bez snage da ode
i napusti nas
nego se vuče
ruku pod ruku
sa sivilom asfalta punog
ruskih i ukrajinskih
izbeglica.
Svuda meki ruski govor.
Ti ljudi različitih godina
i profila
u senci udaljenih
tamnih drvoreda parka.
Jedan sa starinskim fotografskim aparatom
nudi se da me fotografiše
besplatno.
Pristajem.
Posle minut ili dva pruža mi
moju sliku na naslovnoj strani
njegovih uličnih novina Grad
koji te želi
ili tako nešto.
Uzimam mutnu crno belu fotografiju.
Posle stotinak koraka
ne znam šta bih sa njom.
Ja grad volim bez trijumfa.
Kroz ljubavi
i kroz poraze.
Volim ga zato što je prema meni
umeo da bude surov
kao hirurški skalpel
ne dozvoljavajući mi da
budem spokojan.
Pogledao sam još jednom
uličnu fotografiju
ljubaznog nepoznatog momka
i bacio je uredno u kantu za smeće.
Sedeti u baštenskoj stolici
na prvom suncu
još zime i
piti svoje gusto žuto vino
uprkos kritičarima.
Sedeti kao da si optužen
za krivicu koja će
kad tad da ti se nađe
poput noža u autobusu.
Sedeti kao da pored tebe
uz kožnu papuču
čuči dobri crni pas
koga si pokopao
uz obalu reke.
Sediti ne očekujući ništa
dobro
i ništa zlo.
Sedeti zaklonjen.
Sedeti kao da nećeš
za koji čas ustati
i otići u svet koji
ne čezne za tvojim
životom nimalo.
Noćas pada kiša
samo pored reke.
Nigde drugde noćas
ne pada kiša.
Prijatelj kome sam na to ukazao
kaže da je čuo na vestima
da je to prirodni fenomen.
Kiša i voda se privlače.
Male sumorne kapi i reka.
Isto teži istom.
Ali niko ne zna odakle šta dolazi.
Zašto je nešto dobro
a nešto nepravedno.
Nabacujem kapuljaču na glavu.
Poznanik koji šeta sa mnom
uplašen
iznenada
podbode me ispod rebra:
Da li si to ti?
Bankomat je donedavno bio napolju, ali je pre izvesnog vremena smešten u predvorje banke, zaštićen blindiranim vratima.
Ukoliko
želite da uđete morate da provučete bankovnu karticu da bi se
sigurnosna vrata otvorila i omogućila vam ulaz u zonu za spoljne
klijente.
Sve ovo je prilično ponižavajuće, jer ste sve vreme
na oku nevidljivih kamera.
Uradio sam kako propisi nalažu, ali se vrata nisu otvarala. Pretpostavljao sam da se to dešava kada ima nekog u bezbednom prostoru da bi klijent imao osećaj privatnosti. Pogledao sam unutrašnjost osvetljene uske prostorije sa dve mašine, ali nisam primetio nikoga.
Uvukao sam, sada pažljivije, karticu u ovaj otvor za provlačenje koji tako neumoljivo liči na mehanizam za oštrenje noževa – ali ništa se nije dogodilo.
Ostalo mi je da čekam.
Posle par minuta, vrata se naglo otvoriše. Neki dečak od desetak godina, malo zbunjen, rekao mi je da slobodno uđem.
Ušao sam i osvrnuo se. Pored mašine na kojoj je pisalo Isplata stojao je drugi dečak, nešto stariji, sa jakim crnim nausnicama u urezanim farmericama i nespretno ali žustro gurao plavi pravougaoni karton u otvor za kartice.
Posle nekoliko grubih pokušaja rekao je:
-Opet neće.
Možda nisi dobro okrenuo karticu.
Pogledao me je u stilu Ko je ovaj. Ipak je pokušao ponovo. Karton je sada ulegao gde treba, ali aparat nije želeo da isporuči traženu svotu.
Možda nisi ukucao valjan pin, hrabrio sam ga.
Ukucao je ponovo sa nervima koji su igrali na njegovim slepoočnicama. I, ponovo ništa.
Mogu da ti pomognem, upitao sam starijeg.
Pogledao me je drsko.
Zatim se povukao u ugao, gde je stojao mlađi. Čuo sam ih kako šapuću nešto nerazgovetno. Ličili su na male provincijske boksere u uglu improvizovanog ringa.
Boksovao sam kao mlad, doduše sasvim neuspešno. Odustao sam posle jednog slučajnog nokauta na vežbama. Pao sam na drveni pod. Ništa mi se nije vrtelo u glavi, kako mnogi pretpostavljaju. Činilo mi se da sam opijen nekim anestetikom. Sve oko mene bilo je savršeno belo tako da su me bolele zenice.
Sad sam se osećao isto. Očekivao sam da jurnu na mene čim mi aparat izbroji traženu svotu.
Sačekao sam trenutak pre nego što sam potvrdio iznos. Mašina je počela da broji novac. Momci su se meškoljili. Potražio sam pogledom skrivenu kameru na plafonu. Nisam mogao da je uočim.
Uzeo sam novac. Zatim sam ga vrlo sporo i vrlo pedantno prebrojao i složio u spoljašnju pregradu novčanika.
Pitao sam se zašto to radim.
Zašto se izlažem prilično mogućem riziku?
Ličilo je na film.
Poželeo sam da ne moram više nikuda da idem.
Ti dečaci na pragu odraslog doba, znao sam isuviše dobro, nisu bili sasvim čisti. Ne znam na čemu su bili. Osećao sam srodstvo sa njima u neshvaćenosti da pronađu svoj svet iako su prilike naizgled tu, pored.
Izašao sam bez pozdrava.
Jebi se, doviknuo je stariji, onaj sa poluofarbanom kosom.
Napolju je zujao grad spreman da me preuzme.
U kolima žena me je nepomično čekala da krenemo.
Mladići su ostali tamo iza neprobojnog stakla. Stojali su tako kao između mogućnosti i nemogućnosti. U mladosti su uvek ta mesta koje tražiš. Ćutke. Za sada bez saznanja da će priča jednog dana biti zamena za stvarni život.
Zastao sam kraj bočnog prozora kroz koji se mogla videti unutrašnjost banke. Stariji dečak je udarao nogom u čarobnu mašinu iskrivljenog lica dok je mlađi držao spoljna vrata nogom da se ne zaključaju automatski na zvuk alarma.
Gde si? Zadržao si se dugo.
Pusti me sad i ti. I još: Ne treba da brineš. Sve je u najboljem redu. Uspon i pad. Samo to.
Brodovi zimi na reci
isti su kao brodovi leti.
Nedostaje im nešto.
Ne mogu da uhvatim šta.
Možda ono
kad sediš pored vode
koja odlazi
piješ vino
ne misliš ni o čemu
i dodiruješ koleno žene
dok pada još jedna noć
i pale se svetla grada
u daljini.
