MILAN TODOROV: MAGLA

 

Svaki dan cepam drva.

Drva su oblice bagrema.

Begrem miriše

čak i sada usred zime.

Kako su neke stvari prošlosti

još neiskvarene.

Jutros, zamahnem sekirom i

vidim mraz curi niz cepanicu

na sunčevom sve jačem zraku.

Uskoro će proleće.

Nova prevara doba.

Loše spavanje na promenu vremena.

Kako će se ovo završiti?

Da li su žene dopola muškarci?

Pola majka, polovina otac.

Zbog toga ih nikada ne voliš

u potpunosti.

One to osećaju nekim

šestim čulom.

Dok misliš o tome voziš

kroz maglu koja pada

nad rekom

na grad.

Zabranjeno je uključiti duga

svetla.

Samo ona sa kojima vidiš tek

prst pred okom.

MILAN TODOROV: PORTRET ODSUSTVA

 

Bukovski je po sopstvenom priznanju

najviše od svih žena

voleo ženu koju nikad nije dotakao.

Ne znam da li je ona volela njega.
Sigurno jeste.

Pratila je šta piše

sve do svoje smrti u krevetu

drugog muškarca.

Nije to ništa posebno.

To može svakom da se desi.

Ta usamljenost u dvoje.

Veština unutrašnjeg preživljavanja.

Ne moraš da budeš slavan.

Kad prođeš kroz dobar period

i zamišljaš šta ti nedostaje:

budiš se usred noći

usled neverovatne tišine.

Neko je bio tu.

Znaš taj osećaj

i veruješ mu.

JULIJA KAPORNJAI: O ROMANU "NAJBOLJE GODINE"

 Upravo pročitano:

"Najbolje godine" Milana Todorova je roman o traganju za idealnom ženom i formiranju ličnog identiteta kroz mnoštvo susreta erotski realizovanih ili samo promišljenih kao moguće a srećom neostvarene. Sve počinje izazovom poznanika da se uključi u klub Bludni sinovi, čiji članovi evociraju sećanja vezana za ljubavne i seksualne veze.

Radnja je nelinearna i obuhvata raznolika iskustva i zapažanja koja glavni junak iscrtava na fonu svakodnevnog života smeštenog u gradski lokalitet, i sećanja koja sežu do dečačkih dana, pažljivo uklopljena u siže romana. Žene u piščevoj galeriji likova opisane su bespoštednim kritičkim okom, od telesnih do karakternih odlika. Uz povremen utisak mizoginije, transparentne su i slabosti glavnog junaka-pripovedača, koji ne mari za političku korektnost.

Roman ima bogato razbokorenu priču koja je dobro organizovana u kratke celine izdvojene naslovom kojim počinje prva rečenica.

Na prvi pogled može se povući paralela sa pisanjem Čarlsa Bukovskog, ali bi bilo pogrešno zaustaviti se na tome, jer ima dublje književne kvalitete bez obzira na lakoću s kojom se čita.

Ви, Vasa Pavkovic и други

MILAN TODOROV: LJUBAVNI PLES

 

Koliko juče bio sam kod automehaničara radi dogovora o generalnom servisu. To ponekad može da bude iznenađujuće.

Uvek idem kod istog majstora. Možda bi trebalo da promenim tu naviku. Majstor se, primećujem, više ne trudi da proširi posao. Čini se kao da ga ne zanimaju ni nove stvarčice koje se ugrađuju u automobile. Drži se onoga što je nekad davno naučio. Za njega je mehanika prosta stvar. Elektroniku prezire. Inače, sasvim je dobar lik, debeljuškast, veseo i zamazan i dok je pogledao motor mog auta pojavio se sredovečni čovek u zelenom odelu.

Vi ste šumar, upitah zainteresovano. Sve više su me, naime, privlačile šume, ali osećao sam da ne pripadam tom svetu, ako tako može da se kaže.

Priznao sam to pridošlici.

Ne, ja sam lovac – rekao je. A šume...one su svete.

Ja sam samo šetač, rekoh.

Na to sam mu ispričao kako sam pre nekoliko dana, a već beše kalendarska zima, video ljubavni par.

Prve pahulje su padale lagano kroz hladan zimski vazduh sužavajući svet oko mene.

U tom trenutku moj pogled je pao na stazu ispred koja je vijugala i zamicala u šipražje. Na samom kraju te uske peskovite staze ugledao sam krupnog prelepog fazana kako se šepuri i nasrće na ženku. Ona je bila sitna, skoro neugledna, a on gizdav kao seoski bubnjar i pomalo smešan kao i svaki muškarac kad pokušava da osvoji.

Zastao sam, plašeći se da ću ih svojom pojavom preplašiti i oterati, međutim oni se nisu obazirali na mene.

U istom trenutku pojavili su se mladić i devojka na zavijutku. Devojka je nosila crvenu francusku kapu i šal iste boje, dok je mladić imao crni kožni mantil, dug do gležnjeva i crne militari čizme. Držali su se za ruke, a povremeno su se okretali jedno prema drugom.On joj je nešto govorio. Pomislih, sigurno joj nešto obećava. Fazan. Nešto što se obećava u takvim situacijama bez jasne slike kako bi se to moglo ostvariti. Znao sam taj stari trik. Ona se smejala. Bog zna čemu se žene smeju u takvim prilikama.

Pogledah fazana i fazanku, ali njih više nije bilo.

Eto, rekoh lovcu, lepota ljubavi čak i u najhladnijim danima.

On me prezrivo pogleda i nastavi da priča sa majstorom.

Da li ćemo noćas u lov na patke?

Pomislih, na fazana i njegovu čednu ženku.

Doleću sa reke, reče lovac, i padaju na livadu pokraj šume od umora.

Mogao bih, odvrati majstor ne dižući pogled. Možda bih mogao.

Osećao sam se kao glupi sentimentalni naivac. Ipak, pitao sam se kakva je to veza između ljubavi i ubijanja.

Ti lovci su, znao sam, odgajali mlade fazanske piliće i s proleća ih puštali u tu njihovu svetu šumu samo zato da bi ih s jeseni ili u zimu ubijali.

Trudio sam se da ne mislim o tome.

Sredićemo sve što treba, rekao je majstor ustajući s poda. Doterajte auto za koji dan. Imam previše posla.

I dalje sam mislio na ljubavni ples fazana. I mislio sam na iscrpljene divlje patke koje padaju s neba.

Zaboravi, govorio sam sebi. To je običan život. Uostalom i zvezde padaju s neba, a da neće patke.

Ipak, crv u meni ponavljao mi je: Učini nešto.

Učini, Bože, iznad močvara, iznad reke i iznad tvojih sretnih svetih šuma – ponavljao sam u sebi, želeći da prođem kroz loš dan.

Gledao sam samo u nebo.

Nebo je bilo glatko plavo sa po kojim tragom isparenja iz avionskih motora.

MILAN TODOROV: ZLATO

Ona vremena kada si

lovio vilinske konjiće

u bašti iza kuće

dok je Sunce prskalo

po stabljikama suvog maka

kao vatra požara.

Ona vremena kada si

bronzanog tela bosonog

preskakao iz dečačke obesti

drvenu klupu i astal

na kome se riblja krljušt

belasala poput svetla koje

se prelama u staklenki

iz koje si sisao vodu

po dolasku sa plaže

pune devojaka

kojima je rečna mahovina

tek rasla ispod pazuha

i drugde.

Ona vremena

kad nisi mislio na utehu

i ljubavi koje su ti dale sve

kroz svoja zelena tela.

Ne pitaš gde su.

Ona vremena

velikih jednostavnih ljubavi.

Ona vremena

koja bi trebalo sada

zlatom odvojiti

od ovog vremena

jer zlato ne rđa

i ništa ne vidi

kao glava zabodena u pesak

ove noći.

Sad su tu nove žene

kao prirodne pojave

koje dolaze i odlaze

mraz kiša sneg uostalom

kao i one za koje si mislio

da nikad neće otići

iz tvog života

a otišle su

što je očigledno dobro

jer znaš sasvim jasno

da si ti tu još.

MILAN TODOROV: LIMERIK

LIMERICI

su humorne pesme sa pet stihova koje uvek imaju istu rimu i metar. Popularisao ih je Edvard Lir u svojoj Knjizi gluposti iz 1846. Preporučuju se kao jednostavan način za podizanje raspoloženja u 300 sekundi.

Doček je prošo

ko laki prošek

novo je došlo

isto ko prošlo

još igra čoček.