paradoks

  Milan Todorov LETNJA KUĆA IVE ANDRIĆA Jednog davnog letnjeg dana bio sam sa grupom prijatelja u staroj još nerenoviranoj kući Ive Andrića u Herceg Novom. Dan je bio vreo. Kuća je bila letnja rezidencija našeg nobelovca, reče kustos. Da li vas nešto posebno zanima? Nisam znao šta da pitam. Kuća je bila skromna. Dve sobe, ako se ne varam, kuhinja i malo kupatilo. Osećao sam se kao uljez u tuđi intimni svet u kome su letnji dani bili samoća u dvoje posle godina čekanja žene koje nije bilo a sada nema ni čoveka kome tu nekad njegovu kuću gledamo ne znajući ko smo šta bismo sa tim ugledanim prostorom  možda iščekujući da se nešto ipak dogodi da pljusne more da pastir vidi golu nogu mlade lepe i svojeglave gospodarice na zidu. Ništa od toga. Najzad smo izašli asfalt se mreškao na jari išli smo odvojeno ispred nas se iznenada pojaviše vrlo mlade devojke u kupaćim kostimima lepe punog tela ali shvatismo u trenu dok smo gledali krišom ...

  Milan Todorov SMRAD CRVENOG AUTA MOG DETINJSTVA Kao mali maštao sam da imam crvena kola. Posle sam imao kola raznih boja kao boja kolačića pa i crvena. Kažu da crvene automobile voze agresivni ljudi. Smatraju da podseća na krv. Drugi misle, na radost. Sad mi je teško da se setim šta sam video u čežnji za crvenom limuzinom mog detinjstva. Ali zašto bi to sada bilo kome bili važno? Šta bih rekao onda a šta sada? Toliko se toga desilo između da bih svakako uzalud molio Gospoda za oproštaj. Ništa nije za ceo život. Uzimam primer: ugedni stari doktor našeg mesta je vozeći automobil crne boje u rikverc da bi ga parkirao u udobnoj garaži zgazio svoju senilnu ženu koja se nije na vreme sklonila, tako da vredi ponoviti san o nevinom crvenom dečjem autiću pre zrelog truljikavog života kao dijagnoze malo zakasnele ali dobro bi bilo da prođe. Smrad auspuha. Pejzaž prošlih nadanja...

  Milan Todorov ODBROJANO VREME Večeras u maloj i pretoploj sajdžijskoj radnji došavši iz hladnoće dunavskog mosta u nepromočivom Dekatlonovom teget kaputu znojio sam se čekajući da mi ponovo pokrene ručni časovnik dragu uspomenu iz davnog vremena kada sam još putovao. Ali pokazalo se uspomene je teško popravljati. Majstor se mučio bezmalo pola časa. Vadio iz malih tajnih fijokica tanke žice menjao baterijice zatim merio nekim instrumentima elektricitet, huktao i stalno govorio vama je to neko stručan ozbijno pokvario. Najzad je sklopio moj ženevski sat i trijumfalno mi ga pružio. Pogledao sam vreme na njemu. Poklapalo se sa vremenom na mom telefonu tačno u dlaku vremena po Griniču a on, mali mutni časovničar nije gledao u sat niti ga navijao. Kako, pitao sam se kako zna vreme? Zar će spoznaje vremena doći iz mašina? Vreme će bežati od ljudi. Naša stvarnost će biti razlomljena na sate, minute i sekunde koje će se same očitavati u našem ...

  Milan Todorov LUTANJA JEDNOG STARCA Kad sam u velikom šoping molu pogled mi se bez svesne namere ukrsti sa pogledom mršavog besprizornog starca u ritama svih boja. U početku sam mislio da traži hranu u ormarićima za odlaganje ostataka jela u plastičnim plavim tacnama ali on je prolazio i pored njih kao što je lako, skoro lepršavo prolazio pored mladih raskuštranih tek propupelih plavušica te pored u crno odevenih invalida koji glume lutkarsko obezbeđenje. Kao da je njegova misija da nam pokazuje da je moguće biti drugačiji ali ne želim to da znam. Primetio sam da me je uočio ali ne želim ni da pričam sa njim o tome gde živi od čega da li je voleo koga je znao u ovom gradu dok su se svi znali jer svet će se završiti ovako ili onako i može biti da je najbolje da ga za sada držimo negde između nas svako pod svojom miškom i da ga malo davimo svojim strahovima dok on ide dok mi idemo a niko ne zna kuda ali ako smo zalutali dobro je...

Milan Todorov VRAĆANJE STARIH  DUGOVA Ne volim praznike ni državne ni crkvene. Nekad sam ih voleo. Sećam se kad je moj otac u doba jakog komunizma izmolio učitelja da izostanem iz škole za Đurđevdan. Praznik je bio i kad neko velik i značajan umre. Sećam se i dana kada je umro Moša Pijade. Celi dan na radiju su puštali tužnu muziku bez reči. Sledeće godine odselili smo se. Stigao sam u veliku grad. Činilo se da više niko ne umire. Kao dete čučao sam u kanalu uz Molinarijev park sa dobijenom zastavicom i čekao da kolona automobila sa predsednikom Titom carem Haile Selasijem i Gadafijem ode ne tvrđavu na ručak. Sada su svi mrtvi. Jedva se sećam tih dana. Slavim vijugave linije svetlosti koje avioni putujući u veliki svet ostavljaju na nebu tik pored mladog Meseca. Slavim meko plavetnilo bez junaka. Na proleće kupiću mali brod sa tendom za hlad za samoću. Nosiću bela odela od lana i trščani šešir. Najzad ću biti u životu ono o čemu sanjam ove mutne zime: čovek koji pluta čovek zb...

  Milan Todorov KOŠULJA MOG UJAKA Moj ujak je bio železničar dogurao je čak do šefa stanice. Onda se oženio jednom finom nežnom damom koja je deci predavala nemački u osmoletki u Novom Sadu. Moj ujak je za vreme rata bio u logoru. Znao je ponešto nemački. Divno su se slagali, ali jednog dana ujak je došao kod nas na selo bio je u crvenoj košulji. Ja nikada do tada nisam video muškarca u crvenoj košulji. Razvodim se, rekao je mojoj majci. Majka je nasekla šunku u ujakovu čast i pripretila nama deci da se jede i slanina od šunke a ne samo meso. Sada kad ugledam na zrelom muškarcu crvenu košulju trgnem se. Osećam starim svoju mladost na parčiće kože pod košuljom.

  Milan Todorov:  DIVLJE MESO U poslednje vreme često se povređujem kao da je to poslednje. Ponekad posečem prst, udarim cevanicu jako da potekne krv ili mi oštar drveni trun napravi ranu na ruci, ranu koja se pozleđuje i tek posle antiseptika teško i dugo zarasta pretvarajući mesto na kome je bila u otvrdlu ogrlicu divljeg mesa. Nisam siguran kako će se to završiti. Šta ako to divlje meso nije moje a na meni je? Strah me osvaja svečeri. Sutra ću ustati još neubedljiv i dosadan kao pečen kesten nalik na katastrofu svog razloga postojanja koji bezvoljan mršav čovek prodaje na uglu ispred gradske biblioteke koju sada zaobilazim u sve većem luku.

  Milan Todoorv STARICA U KNJIŽEVNOM SALONU Devojke sa Muzičke akademije upravo su izvodile violinski koncert Rahmanjina kada je starica u publici počela da kašlje. Sala je bila ni topla ni hladna. Domaćin Književnog kluba tek je delio prva pića koja ne hvataju. Starica je bila oskudno odevena i pažljiv slušalac. Onda su pesnici ustajali i čitali svako po dve svoje nove pesme. Starica se zakašljavala u pauzama. Zašto je došla smrznuta i bolesna i sama? Da li je imala poverenja u poeziju? Zar nije znala da su pesnici poput drvenih bojica koje imaju korenje ali ih obična voda ne slana suza lako obriše? Domaćin je u pauzi rekao da mu srce preskače ovih noći. Pesnici iz zadnjeg reda hvatali su se plastičnih čaša sa pivom. Ponekad bi neko nov ušao i uneo miris budućeg snega. Starica je kroz otvorena vrata nečujno pobegla. Do tada smo je mrzeli ali kad je pobegla sa vunenom kapom navučenom duboko na lice sa mršavim jagodicama i svojom sam...

Бранислав Б. Стојановић ЗА НОВОМ ХАРМОНИЈОМ (Милан Тодоров: Руски чамац, приче, Адреса, Нови Сад, 2025.) Збирка прича Руски чамац Милана Тодорова доноси венац уланчаних проза које се надовезују једна на другу, творећи особену целину. Свака прича функционише као самостални ентитет, али тек у низу отвара свој пуни смисао. То уланчавање није само формално, већ и унутрашње – протагонисти, мотиви и идеје одзвањају кроз различите наративе, као варијације на исту тему: човеково трагање за новим духовним и моралним ослонцима. Свет који Тодоров приказује није свет сигурних темеља, већ крхка стварност у којој су многи оријентири већ урушени. Његови јунаци живе у расцепу између онога што је пропуштено и онога што би тек требало изградити. Њихова судбина не мери се само личним неуспесима или надама, већ се препознаје као метафора модерног човека, човека који трага за собом у времену после слома великих прича и вредносних система. Поетички дискурс Милана Тодорова извире управо из те напетости. Њего...

  Milan Todorov ZNOJ Dok radiš nije važno šta ne smeš da se znojiš jer to tada više nije rad nego u najmanju ruku neprijatnost. Tako tvrde seoski mudraci. Ali ja se znojim kad radim. Čak i kad pišem lake reči. Znoj me obliva po nekoj tajnoj samo njemu znanoj mapi prvo grudi po sredini a zatim potpazušje i čelo i najzad curi na zemlju sliva se niz breg to je već pravi bujični potok znoja koji juri u reku ona ga potom vodi do mora sa trabakulama i ženama sa grudima namackanim uljem protiv sunčanih pega koje će im se ipak pojaviti u starosti u suvoj koži na unapred neucrtanim područjima koja su sada još predmet žudnje. Zbog toga potrebno je pomiriti se sa svojom kožom sa svojim znojem–zmijom na njoj znojem običnih ljudi zaboraviti kurtoazije zanemariti kolebanja biti i meso i vino i spavanje bez sna kao lice raseljeno iz ljubavi jer su i u takvoj noći zvezde ono što te smiri do jutra kada sve prođe naizgled. ...

 Milan Todorov CRNI SVIRAC Nisam bio u svom rodnom mestu ima već bezmalo trideset godina. Nisam bio ni da posetim groblje gde mi je sahranjen deda čije ime nosim. Premda sam uvek imao strah od gubitka porodice, ne znam zašto to nisam činio. Nije ni tužno a ni dobro. Možda sam samo isti kao i moji preci, jer u našoj porodici sa očeve strane, kako mi se sada čini, nikad se nije vodilo mnogo, ne preterano, nego čak ni malo računa o grobovima svojih najmilijih. To je nadoknađivala, može biti, briga i ljubav koju smo dobijali kada smo bili mali. Jednom sam, samo jednom, pre tih zadnjih trideset godina ipak otišao. Dočekale su me samostojeće kuće prizemljuše sa navučenim zavesama, kuće bez dnevnog svetla. Bilo je rano prepodne. Pošto nisam imao žive rodbine u selu pomislio sam kako bi bilo dobro da odem u kafanu, koja se nalazila, sećao sam se, na uglu kod fudbalskog igrališta. Na ulicama nije bilo nikoga. Ostavio sam auto u centru sela između mađarske i pravoslavne crkve. Obe beh...

 MILAN TODOROV MAGLA Čitao sam jutros članak o ženi koja je želela da pod stare dane postane balerina. Problem nisu bile njene  godine nego leva noga . Nije je imala. Izgubila je nogu u saobraćajnoj nesreći u zimskim uslovima. Večeras je i ovaj  grad obavijen maglom. Na Radio Karolini kažu da budemo oprezni u saobraćaju i da držimo rastojanje jer je vidljivost svega stotinak metara. Ne mogu da povežem te dve stvari vidljivo i nevidljivo želju za životom i život. Pokrajnim ulicama vraćam se kući. U jednoj jednosmernoj stoji natpis na golom pustom izlogu davno zatvorene perionice rublja „ Za vas smo uvek tu“.