RATKO DANGUBIĆ: MAPA

 

RATKO DANGUBIĆ/ MAPA ANĐEOSKOG STRPLJENJA

Kažu da za Beograd treba imati anđeosko strpljenje da bi ga video kakav jeste. Ne ono što predstavlja, ne ono što pamti, ne ono što skriva — nego ono što jeste u jednom jedinom, neponovljivom trenutku u kojem se čovek poklopi sa njegovim disanjem. Tek tada grad pokaže svoje puteve, koje ni sam ne zna da ima.

Meni se ovo desilo jedne zime, koja je počela ranije nego što je trebalo, a završila se kasnije nego što bi iko voleo. Sedeo sam u svom stanu iznad Bajlonijeve pijace, u sobi koja je postojala samo noću sa likovima iz rukopisa koji su čekali kuda ću da krenem sa njima. Danju bi se moja soba izgubila, stanjila, pretvorila u neku običnu sobu sa stolom, lampom i prozorom koji vodi ka ničemu posebnom. Ali noću, kad bi grad utihnuo i ostao samo šum reke, soba je bila šira, dublja, kao da ima još jedan skriveni zid, i likovi ožive. Možda sam sve samo zamišljao, ali bilo je tu.

Na stolu je ležao rukopis koji nisam umeo da shvatim. Nekad mi se činilo da ga pišem, nekad da se piše sam, nekad da ga je pisao neko pre mene, a ja nastavljao preko nečijih suza. Uveče, reči su bile jedne. Ujutru — druge. I listao sam stranice, mrštio se. Kao da se rukopis menjao prema onome koji sam ga gledao noć ranije.

Ranka je dolazila često. Nije imala više pozorišta u sebi, ali je njen lik još nosio nešto od starinske topline, koju imaju samo ljudi koji su živeli više od jedne tuge. Uvek bi donela grančice trešanja u najmračnija doba godine i ostavila ih na stolu, kao da su molitve. Mirisale su tiho, skoro nepostojeće, ali bile su tu da potvrde da svet nije sasvim izgubio blage tragove nekadašnje svetlosti, pa ni u rukopisu.

Kosta se pojavljivao kao senka koja zna svoj put i kada ga ne traži. Dolazio je mokar i kad nije bilo kiše. Govorio je da je hodao po mostovima, po obalama, po onom prostoru između vode i vazduha koji niko ne primećuje. Rekao je da grad šuštav od nemira, kao da krije neku veliku istinu iznad koje stoji samo jedan sloj magle.

Marija je sedela dugo i gledala u rukopis u kome je, ne pokušavajući da ga pročita. Bila je novinarka koja je prestala da veruje svedocima. Snimala je tišinu i čuvala je u džepovima kao dokaz. Govorila je da se Beograd premešta. Da ulice više nisu iste kada se ponovo njima krene. Da se vreme, ponekad, preklopi preko čoveka kao hladan mantil i odvede ga na neko mesto koje nije očekivao.

Andrija je dolazio sa violinom u rukama, kao da nosi svoju mladost, koju nije umeo da sačuva. Nisam ga nikad video da svira — ali sam ga čuo jedne noći, kada zvuk nije imao odakle da dođe, osim iz njegove duše.

A Magdalena…

Ona je bila nešto drugo. Nisam znao odakle dolazi. Nisam znao kada ulazi u sobu i rukopis. Nekad bih samo podigao pogled i video kako stoji na prozoru u haljini koja menja boju kao dan koji se povlači pred noć. Govorila je da grad ima svoju senku, i da ta senka ume da pada i na ljude, ako je predugo gledaju. Govorila je i da svi u sebi nosimo plan grada — mapu strahova, propuštenih puteva, svojih nedoživljenih života.

Tako je teklo sve — dani, reči, senke, magla koja nije htela da ode, gomilao se rukopis.

A onda se Beograd jedne noći prelomio. To se desilo tiho, kao kad se u čoveku nešto prelomi bez zvuka, ali ga promeni zauvek. Probudila me buka koja nije imala oblik. Otvorio sam prozor i video da grad izgleda kao da je pod vodom. Ne voda Dunava ili Save, već neka voda iz uspomene, voda od sna, voda koja nije mokra, ali te uspori, umiri, zavede. Tramvaji su klizili kao brodovi, a ulična svetla su se lomila kao talasi koji nemaju formu.

Kosta je tog jutra ušao i rekao: „Most je nestao.“ „Koji?“ „Brankov“, odgovorio je tiho, kao čovek koji saopštava vest o smrti.

Izašli smo napolje, ja I oni si iz rukopisa. Mosta nije bilo. Nije se srušio. Nije nestao u dimu. Samo ga nije bilo. Ispred nas — belina. Kao da su bogovi uzeli gumicu i obrisali komad sveta.

Ranka je šaputala molitve u koje nije verovala. Marija je pokušavala da snimi tišinu. Andrija je drhtao uz svoju violinu. A Magdalena je rekla: „Grad vam pokazuje ono što jeste.“ Nisam razumeo, kao što se ni sopstvena smrt ne može znati pre vremena.

Kad se magla razišla, most se vratio. Ali njegova senka nije bila njegova. Bila je duža. Ili kraća. Ili samo sećanje na most. Nisam više znao. Te večeri, otvorio sam rukopis da pronađem objašnjenje — i našao sam tekst koji nikad nisam pisao. Na prvoj stranici bilo je moje ime: Milutin, ispisano rukopisom koji nije moj. Na drugoj: „Ti ne pamtiš svoj život. Ti pamtiš tuđi.“ Na trećoj: „Ovo nije tvoja priča.“ Prsti su mi drhtali. Ranka, Kosta, Marija, Andrija — svi su ćutali. Magdalena je prišla, sjajnih očiju, i rekla: „Milutine, nisi ti autor. Ti si rukopis.“ U meni je nešto puklo, ali bez bola. Kao kad čovek sazna ono što je oduvek znao, samo se pravio da ne zna. Magdalena je otvorila poslednju stranicu. Na njoj je stajalo: „Ovu priču piše budući Milutin.“ „Ti si lik koji će jednog dana postati čovek koji te stvara.“
„Kad umreš — počećeš da me pišeš.“

Soba se širila. Zidovi su nestajali. Shvatio sam da nisam osmislio svoj život — da je on osmislio meine i rukopis. Tih dana, Beograd je počeo da se savija kao filmska traka. Ne ona digitalna, nego ona stara, srebrna, koja pucketa kad je istina prejaka. Grad je izgledao kao da ga je neko premotavao, tražeći kadar u kojem će se čovek najzad prepoznati. Magdalena je rekla: „Tvoja mapa se menja. To je prvi znak da se približavaš sebi.“ Kosta je tvrdio da je video sebe kako hoda ispred njega, samo na trenutak. Ranka je sanjala ulice koje nikad nisu postojale. Marija je snimala tramvaje koji su vozili pre njenog rođenja. Nevidljivi Andrija je svirao melodije koje nisu pripadale ovom vremenu i rukopisu. Svako od nas imao je mapu koja se menjala iznutra, kao da se grad usklađivao s našim unutrašnjim lutanjima.

A onda, jednoga jutra, nestala je ulica. Ne most. Ne zgrada. Nego cela ulica — Dalmatinska. Izbrisana. Presavijena. Precrtana kao pogrešna misao. Na njenom mestu: belina. Prostor između sveta i ničega. Ljudi su stajali na ivici i gledali u prazno, kao da čekaju sledeći kadar. „Pogledaj“, rekla je Magdalena. „Grad crta novu mapu.“ Zakoračio sam u belinu. Nije bila hladna. Nije bila mekana. Bila je kao hodanje po snu drugog čoveka, kroz tuđ rukopis. U toj belini video sam putokaz. Ali nije pokazivao ulice — pokazivao je godine: 1979→ 2004. → 1987. → 2031. Brojevi su se prelivali kao da neko preslagao moj život u mračnoj montažnoj sobi. I tada sam razumeo: Beograd nije nestajao. On se montirao. U rukopisu. Sklapao me. Vraćao me. Pomeralo me vreme, ne ja njega. A onda sam video nju. Magdalena je stajala na kraju nepostojeće ulice, kao anđeo bez krila, ali sa osmehom koji zna budućnost. „Milutine“, rekla je tiho. „Ti si put. Ti si mapa, rukopis. Grad samo prati tvoje misli.“ I tada sam osetio — nisam samo rukopis. Nisam samo čovek. Ja sam putovanje. Putovanje koje traje i kad stojim. Putovanje koje piše sebe, odlazi u beskraj. Putovanje koje sanja grad koji njega sanja.

Beograd je treperio oko mene, pretvarao se u poluprozirno svetlo, u kartu koja se odvija kao film. I shvatio sam: Nisam izgubio grad. Izgubio sam svoje staro tumačenje grada. Konačno sam video: Ja sam Beograd koji se seća čoveka. Mene.
I svih mene koji su ikada hodali njegovim ulicama.

Za Beograd treba imati anđeosko strpljenje. Jer samo tada, u jednom jedinom, tankom trenutku, čovek shvati: Da ga piše ili čita sopstvena budućnost. Da su svi njegovi životi već zapisani. Da ono što zovemo sudbinom nije ništa drugo nego grad koji se, jednom u veku, otvori i pokaže čoveku — ko je.