MILAN TODOROV: DUGE UZDRŽANOSTI

 

DUGE UZDRŽANOSTI

Ta mlada žena sa cvetnim imenom dolazi mi iz sećanja sa teretom svoje proćerdane prošlosti.

Florijana je bila mlada, imala tek dvedeset i koju godinu, razvedena ne svojom krivicom kako je uvek govorila. Došla je u grad iz malog sremskog sela. Pobegla, u stvari, od priča da je netrotkinja. Nikad se nije saznalo da li je ona krivac za nemanje poroda ili njen suvonjav i sumnjičav suprug koji je često danima pa i nedeljama bio odsutan baveći se, kako je govorio, opasnim i teškim geodetskim poslom merenja međa među krvno zavađenim komšijama, merenjem u kome često padaju glave.

Sve to vreme Florina je, pod teretom očekivanja da mužu rodi nastavljača imena familije, sve to podnosila vedro, jer je imala vedar i širok karakter nerođen za mržnju.

Kada ni posle tri godine nije ostala trudna, dokone susetkinje su joj otrovne svojim uglavnom rđavim i obljutavelim bračnim životom govorile da nađe drugog pevca a da prvi petlić, odnosno muž za to ne mora da zna.

Florina se odlučila za uzdržavanje od takvih pustolovnih predloga, ali je njen suprug geometar koji se u međuvremenu obogatio i postao vlasnik na stotine hektara plodne zemlje, rekao ili sin ili odlazi.

Florina stoji kao ukopana.

-Šta ti nije jasno – pita je geometar i besno mrda gustim crnim brkovima kao znakom nepokolebljive i jake muškosti.

Florina ga i dalje gleda ravno u oči. Geometar se oseća nelagodno. Pogled mu zastaje na njenim velikim majčinskim grudima.

-Ne da nam se, eto – kaže najzad i dodaje. -Imaš tri dana da se spakuješ.

Filomena stavlja šake na grudi, okreće se i kao da se istanjila odlazi u sobu i počinje da odvaja svoje stvari od zajedničkih.

Nema puno stvari. Nešto garderobe, još devojačke, šminkesu, poštansku štednu knjižicu na njeno devojačko ime, koju joj je još sada pokojni otac poklonio kao svadbeni dar i već sutradan odlazi.

Geometar nije bio kod kuće. Zaključala je vrata a ključ stavila, po ranijim dogovorima, u zaključano poštansko sanduče.

Na pitanje novih prijateljica u vojnoj garaži, gde se ubrzo zaposlila na pola radnog vremena i privremeno, da li je volela svog muža samo je obarala oči. Njihova radoznalost bi prestajala u trenu. Neke su to tumačile da sa mužem nikad zapravo nije ni imala odnos i da je još nevina.

Florina je pak bila oličenje žene za značajne muške poglede, pa i više od toga.

Sobu koju su joj moji izdali odmah je stala da preuređuje. Kao da je želela da preskoči sve, ama baš sve što je bilo pre njenog dolaska, čak i ako to nije imalo nimalo veze sa njom.

Moji roditelji su bili mirni ljudi i složili su se da ona preuredi sobičak koji je bio podeljen na dnevno spavaći deo i malu čajnu kuhinju sa lavabom koji je imao toplu vodu tako da se mogao koristiti za osnovno pranje sudova, ali i tela. U njoj je još bio stočić, dve stolice, čak i mali radio prijemnik.

Florina je stigla u zimu. Padale su retke pahuljice. Do vojne radionice u kojoj je našla novi posao pomoćne kuvarice išla je lako obučena, samo u široku haljinu i crnu pelerinu do gležnjeva, odeću kakvu su tada u bolnicama nosile časne sestre. Nije želela da bilo čime ističe svoje još jedro, brakom slabo načinjano telo.

Muškarci obično fetišiziraju žensko telo. Naročito oni koji misle da imaju neku moć, bilo bogatstvo bilo snagu ili ugled u okolnom društvu, a moć i moral skoro nikada ne idu zajedno.

Florijana je stoga bila primamljiv plen muškarcima kao sveža lepuškasta raspuštenica u novom mestu na novom, beznačajnom i nesigirnom poslu. Njene, od majke genetikom nasleđene bujne grudi i uzan struk lepili su gladne muške poglede u čudnim godinama ne tako udaljenim od poslednjeg rata.

Radila je pola radnog vremena u oficirskoj menzi a ostatak dana provodila ispijajući kafe sa mojom majkom ili komšinicama u zajedničkom dvorištu.

Prvih meseci činila se nedostižna i pitanja o udaljenosti muškarca i žene nisu je doticala. Razume se, nije mogla a da ne zapazi uporne muške poglede. Štaviše, svakako su joj godili, ali ništa više od toga. Posle onoga što je doživela u svojoj maloj varoši plašila se javne intimnosti.

Stan joj je, kako je rekla, u svemu odgovarao. Osim toga, bio je blizu vojne kasarne u kojoj su se uglavnom popravljala vojna vozila i oružje. U njoj su kao civilna lica, ali uniformisana i sa činovima, radili sredovečni muškarci zanatlije. Imali su radno vreme od šest ujutro do četrnaest časova. Tada bi u špaliru prolazili ulicom. Bili su to, sećam se iz dečaštva još, snažni pomalo obesni muškarci na prelazu iz mladih godina u zrelo doba kada nezasitost za ženama stiže odjednom, često iracionalna i izazvana strahom od dolazeće praznine vremena.

Florina se u početku trudila da njena pojava među tolikim muškarcima ne bude seksualizivana. Uostalom još je u njoj posle neuspelog braka bilo nezadovoljstva sobom i svojom pojavnošću.

Ipak, postojala je i mala zraka nade da će se njen život u novom, velikom gradu odvojiti od usamljeničke obale i krenuti ka nekoj, nije znala kojoj i kakvoj, luki ili ostrvu sa, kako je ona to zamišljala, ostrvu sreće sa čovekom koji će je otvoreno i veselo gledati u oči a ne iskosa kao svi muškarci do sada.

Zbog tog pobrkanog osećanja neuspeha i nade, u vreme kada se zaposlila u oficirskoj kantini na pola radnog vremena, kao čamotna servirka jer je glavna iznenada otišla na bolovanje, osetila je da se njen život postepeno otključava.

-Ništa naročito – rekao je zastavnik Bogdan Petrović kad je ugledao prvi put. Rekao je to u veselom društvu koje je ispijalo pivo posle doručka, ali rekao je to dovoljno glasno da i ona čuje.

U prvom trenutku nije je to povredilo. Mislila je da muškarci imaju pravo da je ocenjuju kako hoće.

Nju to ne zanima.

Bilo je to vreme lečenja postbračne traume i nju to, te muške procene, naprosto nisu zanimale.

Međutim brkati zastavnik Petrović nije odustajao.

Mao malo pa je komentarisao njenu kaluđersku odeću i tvrdio, ponovo preglasno, da je velika šteta što takva mlada i lepa žena ima fizičku manu o kojoj on, majstor za optičke nišane na ubojitim snajperima, zna možda i više nego ona, mlada i stasita Florina.

Taj podoficir Petrović je bio ženskar. To su svi znali i njegove ružne i nepristojne opaske na izgled nove servirke primali su kao deo njegovih čestih ponuda neiskusnim novim radnicama.

Florina je za sve to, naizgled, bila slepa i delovala dirljivo nepripreljena.

Stari lisac, podoficir Petrović jednog jutra za doručkom u prepunoj menzi, dok se Florina migoljila između stolova, rekao je, opet glasnio da svi čuju, kako je prava nepravda i nesreća da žena sa takvim grudima poput nje, Florine, ne može da ima poroda jer nema bradavice na njima.

Florina je to, naravno, čula ali se gradila da nije.
Ipak, nije bila sigurna.

Otišla je u zajedničko kupatilo, skinula se i opipala. Imala je krupne dojke i krupne pečatnjake na njima.

Odlučila je da od sada nosi užu uniformu koja će istivati njenu majčinsku ženstvenost.

Podofosir Petrović, nišandžija,odmah je uočio tu primenu u njenom ponašanju.

Bio je to dirljiv dokaz kako bojažljive i smerne ženske osobe prelaze iz čedne prostodušnosti u nešto što nije bezazleno, u nešto što deluje kao indirektni, polujavni pristanak na prijem u toplu, čistu i njenim ukuson nameštenu podstanarsku dvorišnu sobicu.

Međutim, ta slika je bila još daleka.

Izgledalo je da ga nova, oslobođena i raskomoćena Florina čak i ne poznaje.

Zastavnik Petrović se sneveselio.

Čudio se kako onako mlada i čulna žena ne reaguje na njegove nedvosmislene znakove.

Florina je samo to i čekala.

Zastavnik je mislio da ona i dalje živi devojački i nastavio je da u kantini gkasno komentariše njeno jako poprsje.

-Takva pluća – rekao bi – ali šta vredi kad te sise nemaju bradavice. Ko može da voli ženu bez bradavica, naših hraniteljica – govorio bi.

Florina je bila zatečena novom verzijom komentara na njene prevelike grudi, kojih se još kao devojčica u zadnjim razredima osmoletkle, sramila.

Ipak, postepeno se u njoj javljao inat, verovatno takođe nasleđen od majke.

Ide kroz menzu uspravno kao sveća. Prestala je da nosi crne monaške rize.

Pokazuje uzan struk.

Zastavnik Petrović, sada redovni posetilac kantine, suče brkove ne znajući šta to tačno znači, ali naslućuje da je reč o velikoj oromeni i da će se nešto, što on ne može nida sanja, dogoditi.

Kada će se to dogoditi, takođe ne zna.

Naslućuje samo da će biti nešto prirodno, nešto što kljuca između njih kao nerođeno pile u jajetu.

Međutim, želeo bi da ova neodređena situacija potraje što duže. Sada kao da ga je ophrvao celog neki nejasan i neobjašnjivi strah zbog Florininog neumitnog približavanja.

Hteo bi da se izmigolji, ali nešto mu ne da. Nešto teško kao da veliko zrelo za seču obeleženo stablo u šumi iznenada pada na njega.

Florina je čak počela prva da mu se javlja.

-Dobro jutro, pukovniče.

Znala je da je podoficir, ali ga je namerno unapređivala u čin koji nikada, znao je, ne može i neće dobiti izuzev u slučaju rata u kome bi se istakao neverovatnim junaštvom i na kraju poginuo spasavajući svoju četu od sigurne smrti.

Ali, rata nije bilo. Postojao je sada samo taj mali ljubavni ili još ne ljubavni ali svakako sukob muškog i ženskog, koji će postati ratni,mislio je, ako se brzo nekako ne reši.

Nije znao šta da čini. Šala na Florinin račun mu je ponestalo a i nije želeo više da ih pravi. Ta kod kuće je imao bolesnu ženu i dvoje male dece. Bolje da se okrene njima. Ali kako da se odrekne dojučerašnje mučenice Florine koja mu se najzad, činilo se, oslobođena strahova i poniženja, približavala svojom voljom?

Tog jutra kada se sve rasvetlilo mehanički je, pognute glave i zamišljen vrlo rano došao u kantinu.

Nije imao nijedan valjan razlog za to. U kantini osim Flirine koja je nešto petljala oko električnog rešoa na kome je zakuvavala kafu za, kao da ga je čekala, nije bilo nikog drugog.

Seo je za sto, malo izmaknut, neupadljiv, stolić koji se nalazio iza vrata tako da u prvom trenutku kad bi neko ušao ne bi ga video.

Florina ga je pogledala kratko, trzavim pogledom. Videla je iznurenog brigama i skoro nemoćnog čoveka koji je pritom još bio zadihan.

Nije ga ništa pitala. Samo je prišla njegovom stolu i spustila kafu na njega.

Kad je, gotovo iznenađen, podigao pogled raskopčala je belu bluzu ispod koje nije nosila grudnjak i nagnuvši se u strukus pokazala mu se sasvim.

Zatim je sa nekom maltene dostojanstvenom ženskom rutinom zakopčala puceta do ispod grla.

-To… - htede nešto da kaže vidno usplahireni podoficir Petrović dugo oklevajući da podigne oči koje u trenu iznenađenja beše sasvim raširio pa spustio pogled. – To je sasvim u redu -najzad izusti. Požuda za njom, tajanstvenom, nepristupačnom i hladnom od tog trenutka kada mu je pokazala krupne crne bradavice i na neki način obznanila njihovu tajnu poluljubavnu vezu, odjednom je, kao što se i pojavila, nestala i on je o tome posle, pri piću koje ga je sve brže hvatalo, pričao najboljim prijateljima sa slatkom nevericom.

-Da – rekao bi. – Znao sam to od početka.

Pritom nije objašnjavao šta je to što je znao od početka.

Nagrada ili kazna?

Ili pak podsmeh zbog neobuzdanog ispoljavanja sirovih i, u svemu besmislenih, muških slavlja i muka ?