MILAN TODOROV: DRUGI

 

(odlomak)

„Portret Dorijana Greja“ predstavlja, u novije vreme, prvu, vešto skrivenu odu homoseksualizmu.

Teško je složiti se sa većinom kritičara koji u ovoj drami koja se događa u viktorijanskoj Engleskoj vide ideju da je lepota jedini aspekt života kome vredi težiti a ne pomisliti da je, pošto je reč o slavljenju muške lepote i mladićkog tela, sve samo stvar filozofije estetskog manirizma.

Štaviše, ideja u koju veruje junak drame a oličena je u stavu da je naša slika, ono što svet vidi o nama i kako nas vidi, važnija od onog što jesmo zaista. Na toj ideji, na žalost svih nas, zasnovane su potonje tobožnje istine i to ne samo iskazivane u običnom životu nego i na polju politike, moći, slave i istorije.

Dorijan Grej naslikan kao viktorijanski Apolon u ateljeu osetljivog, ali perverziji potajno sklonog umetnika Bazila Holvarda postao je tajna religija noog sveta jer je oličavao težnju za večnim životom, ali ne poput hrišćanske vere kroz stradanje i neminovnu patnju, nego upravo obrnuto: kroz uživanja u najtamnijim strastima i porocima. To je, dakle, u osnovi satanističko delo kome je dato više pažnje nego što zaslužuje.

Neke pravde, više, božanske svakako – ima u činjenici da je autor te đavolske paradigme, aforističar Oskar Vajld umro u izgnanstvu u Francuskoj, sam, siromašan i zaboravljen od svih.

Ne znam ko je mogao da čuje njegove poslednje reči pre nego što je izdahnuo, ali kažu da je ta rečenica glasila:

Ja sam onaj drugi.

Ko je taj drugi?

To je ključno pitanje savremenog čoveka.

-Ovo što nam rade nije naš poraz – rekao je bibliotekar. -Zarotili su se da unište sve kulturne vrednosti, ali nikad to nikome nije uspelo. Međutim, ne isključujem mogućnost da nam prirede nešto još opasnije.

Pitao sam ga šta bi to moglo da bude.

-Ne daju novac za obnovu krova. Dozvolili su streljani da koristi barut pored ustanove koja je po prirodi stvari protiv oružja bez kojih ratova ne bi ni bilo. Sada me zovu na razgovor u Udbu da bi me ubedili da utonem u sivilo koje je na delu u većini slučajeva. Njima to odgovara. Magla kojom se okružuju usred leta trebalo bi sve da nas zaslepi. No, ni to im nije dovoljno. Hoće i da sve bude bezglasno. Kao kad se davi nepotrebno leglo kučića u bari pored Dunava, u cik zore, tajno.

Sutradan popodne otišao je u Udbu. Lift nije postojao. Zgrada je bila avetinjski tiha.

Trebalo je da se popne pešice na četvrti sprat. Jedva je disao.

Dug davno krečen hodnik, vrata na kojima su stojali samo brojevi.

Najzad je našao kancelaeriju u kojoj su ga čekala dva mladića u civilu.

Jednog je poznavao.

-Profesore – rekao mu je mladić – vi ste normalan čovek, lako ćemo se sporazumeti.

-O čemu – usudi se da upita.- O krađi akta ili knjiga?

-Profesore, to nas ne zanima. To su sitnice. To se dešava. Ne dozvolite da vas to opterećuje.

Bibliotekar je bio zatečen.

-Računamo na vašu saradnju u vezi sa onim likom koji dovlači sumnjive lekove iz Holandije i uvlači naše devojke u lanac svetske prostitucije.

Bibliotekar je osetio kako mu kaplje znoja sa čela padaju na otrcani linoleum u inspektorskoj kancelariji.

- Mi znamo da ste vi naručili da vam donese neki lek. O čemu se tačno radi?

-To je neka zabuna. Ja sam samo uzgredno dečku koji me zamenjuje pomenuo neki lek koga nema kod nas a koristi se…

-Znamo – prekide ga mladi inspektor.

Bibliotekar skrenu pogled. Okolo je razbacan izraubovani kancelarijski nameštaj: fioke, ormari sa pokidanim sistemom za razvlačenje, neke tube papira za ruke, lepljive trake, stare stone lampe i žardinjere sa mrtvim cvećem.

-Vi ste, koliko znamo, deo lanca prostitucije. Da li poznajete izvesnu Nerandžu Marjanović poznatiju kao Nera?

Bibliotekar nije imao kud nego da prizna.

-Lepo. – Holandsaka policija nam je posredstvom Interpola poslala upitnicu o korisnicima njenih usluga u Srbiji. Između ostalih, a nije ih mali broj, pominje se i vaše ime.

-Moje?

-Naravno. I to više puta. Vi se čak dovodite u sumnju da ste, organizujući tobožnje kulturne susrete, omogućavali da se prostitucija i droga šire među posetiocima Biblioteke.

Da li ste svesni šta ste učinili?

Bibliotekar je gledao u žardinjeru u kojoj su se umesto cveća nalazili ugašeni pikavci.

-Po mom telu, po mom telu… -uzviknuo je.

-Hoćete vode – upitao ga je jedan od inspektora.

Bibliotekar je, uprkos visokom pritisku zbog koga mu je lice uvek bilo crveno, sada bio beo kao kreč.

-Da li mogu da odem do toaleta?

-Možete, ali u našoj pratnji. Mnogi su se tako ubili.

Bibliotekar je u pratnji onog drugog, nepoznatog inspektora otišao u suvi, okorelo prljavi klozet i pišao, pišao, pišao.

-Dosta – rekao je inspektor. – Idemo da potpišeš zapisnik i onda možeš da ideš svojoj maloj ženi.

Bibliotekar se vratio u kancelariju u kojoj je i počelo isleđivanje. Mladić koji ga je znao odranije popturio mu je papir na kome je pisalo da prihvata saradnju sa organima za očuvanje ustavnog poretka zemlje.

Potpisao je.

Nije čitao tekst do kraja. Kasnije, kad se vratio u biblioteku, pročitao je ono odštampano sitnijim slovima:

„Stupajući svesno u odnos sa maloletnom Nerandžom K. Marjanović sa nadimkom Nera video sam da je ista pripadnica generacije bez volje i perspektive. Vodio sam je u svoj službeni prostor bez namere da čeprkam tamo gde mi nije mesto. Obećavam da se to nikada više neće ponoviti a za uzvrat sarađivaću sa organima bezbednosti ubuduće u svim slučajevima bez razlike“.

Kad je pročitao šta je potpisao Bibliotekar se načas zamislio a zatim me je upitao kad se vraća Nera.

Bule nije bio sasvim siguran.

-Deportovaće je vrlo brzo.

Preneo sam to Bibliotekaru.

Ugasio sam svetla, zaključao vrata i mi smo izašli. Napolju se spremalo nevreme.

Bibliotekar je seo na Lastu i bez pozdrava polako se, sasvim tiho spustio niz ulicu i tako se smanjivao da bi najzad nestao iz vidokruga.

,