SAVREMENA SRPSKA PRIČA (76)

MILAN TODOROV
KUFERAŠI

U našoj novoj kući, tačnije polovini kuće koju su moji roditelji kupili u Varadin gradu, nikad nije bilo dovoljno svetlosti. Prozori su stalno bili zasenčeni teškim drvenim roletnama a ulaz u kuću prečila su dupla vrata koja su se i danju i noću sa spoljne strane zatvarala kapcima bez otvora. Stan se zbog toga uvek pomalo osećao na buđ. Razlog za sve to nalazio se u strahu kroz koji smo tada prolazili. Bili smo došljaci u jednoj vrlo zatvorenoj sredini koja je još pamtila svoj poraz u ratu, od koga je prošlo tek petnaest godina.

- Kuferaši, vratite se odakle ste i došli – vikao bi pijani sused Ćaluška subotom ili nedeljom, kad bismo se pre podneva vraćali sa plaže, ošamućeni od sunca i novog uzletelog sveta na koji smo se teško navikavali. Nalakćen na prozoru stare Habenšusove kuće na uglu, crvenog lica, zamućenih očiju od pića, u prljavo crvenoj vatrogasnoj uniformi sa pocepanim epoletama urlao je prema nama. Pitao sam oca ko je to.
- Vampir bez zuba – rekao je kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Druga polovina kuće, pripadala je uglađenom starijem čoveku po imenu Julije, NDH-azijskom upravniku pošte u Varadin gradu, osobi koja je bila neka vrsta polukažnjenika. Kao važnoj ličnosti u domobranskoj ratnoj nomenklaturi posle rata mu je zabranjeno da napušta grad i imao je obavezu da se povremeno javlja u policiju. Pamtim ga kako u smiraj dana, iza tek odškrinutih roletni, kroz mali crni dvogled osmatra Molinarijev park i prolaznike. Zatim seda za sto išaran zebrastim prugama svetla i tame; nešto zapisuje na žutim tabacima mesarskog papira.

Majka je bila odlična kuvarica i, po ugovoru sa gospon Julijem, kuvala je i za njega i njegovu nepokretnu ženu Vilmu. Ponekad bi me gospon Julije, kako smo ga zvali, molio da mu pomognem da Vilmu, koja je stalno dremala u teškoj stolici za ljuljanje, iznese na sunce. Ponašao se prema njoj kao prema saksiji cveća. Sunce, vazduh, voda, hrana. Pedantno i hladno. Nisam bio siguran može li taj čovek bilo koga još da voli, ali sada, kada sam i sam, u zrelim godinama, prošao šibu rata i poraza, znam da je takav sud nepravedan i verovatno plod mog ondašnjeg pubertetskog mozga.

Gospon Julije je vodio dnevnik o tome šta mu se dešavalo u toku dana i uveče bi to spaljivao u maloj čeličnoj peći na koks koja je imala reljefnu gravuru psa vučjaka u pročelju. Više od svega ga je zanimala smrt. Davao mi je kiflu ili preslatku limunadu kao nagradu za novine koje sam mu svakog jutra donosio sa kioska kod škole. Opsesivno se bavio smrtovnicama. Isecao ih je i lepio u posebnu svesku. Isecao je samo fotografije lepih i mladih pokojnika ili pokojnica, onih koje je poznavao lično i govorio da su bili divni i da zlo baš takve uzima. Sve što je dobro, govorio je osuđeno je da prvo propadne.

Leti bi, savršeno odeven u duge svetle lanene pantalone, malo tamniju majicu i zeleni šešir rano izjutra odlazio na Oficirsku plažu. Na nogama je imao sandale od antilopa. Nikada šarene gumene papuče kao svi ostali. Uvek je bio prvi kupač. Plivao bi odsečno, muškim stilom i posle izlaska iz vode trljao se dugo smeđim peškirom od jute. Onda se oblačio i laganim korakom, kao da premerava put, odlazio kući u Jurišićevu.
Po ugledu na njega i mi, kao što rekoh, počesmo da, obično subotom ili nedeljom, kada je otac bio slobodan, rano izjutra idemo na plažu.

Moj otac je bio krupan čovek od sto i nešto kila, a ja sam bio rahitično mršav, sa lopaticama na leđima kao neuspešnim pokušajem prirode da mi podari krila. Oboje smo patili zbog svog izgleda. Podrazumeva se da smo bili neplivači. Zbog toga smo zaverenički uživali samo u plićaku čiste, hladne dunavske vode dok se plaža ne bi počela puniti posetiocima. Tada bismo, sa sedefom peska na koži, kao kradljivci žurno napuštali Dunav.
Povratak kući bio je mučniji od odlaska na kupanje. Znali smo da će nas, u pobočnoj uličici kojom ćemo morati da prođemo, na svom bednom prljavom prozorčetu čekati tek razubuđeni, pijani stari vampir i izgovarati uvrede na naš račun.
Otac me je učio da se pravim da ne čujem i ne vidim Ćalušku.
- Videćeš da, ako tako radiš, vampiri zapravo i ne postoje!


Tog leta, kao dete od devet godina, video sam prvog utopljenika u životu. Ležao je nasukan kao drvo na krajnjoj ivici Oficirske plaže, uz topolovu šumu. Znali smo da se on nalazi tamo i plašili smo se da, iz plićaka u pazuhu tek izgrađenog železničkog mosta, mesta na kome je zapravo počinjala lepota Oficirske plaže, bacimo pogled na tu stranu. Ipak, nešto neobjašnjivo nas je privlačilo tom mestu.
Zlo i nesreća, znam to sada,u ovim poznim godinama, ima tu osobinu kružnog kretanja, vrtloženja koje vas uvlači u sebe. To je za mene i danas neobjašnjiv životni princip. Ma koliko se borili da se sklonite od prizora nesreće on će vas konstantno mamiti sve dok mu se sasvim ne približite, još ne poraženi, ali uskoro postajete i više od toga, svesni sopstvene ništavnosti, pa i smrtnosti.

I tako smo postali deo male grupe morbidnih posmatrača, grupe koja će se do večeri uvećavati. Nikada pre nisam video nekoga ko se udavio u Dunavu. I sada sam izbegavao da pogledam lice tog nesrećnog čoveka. Zamišljao sam kako izgleda. U tim slikama uvek je izgledao kao moj dvojnik što me je strašilo. Kad sam se, u jednom trenu, osmelio da ga pogledam, shvatih da su sva lica umrlih, koje nismo poznavali za života, jednoobrazna, prazna, lica prebrisanih osećanja. Da li sam to pomalo počinjao da razumevam kolekcionarsku pasiju gospon Julija?

Pošto smo na gradskoj česmi na uglu Frankopanske ulice oprali noge od neprijatnog peska, morali smo i ove subote da prođemo pored kuće na čijem prozoru nas je sačekivao kreštavi Ćaluška. Međutim, ovaj put je vladala neka čudna tišina. Ista ona kao u grupici na plaži koja je okruživala davljenika.

Sledećeg dana doneo sam, kao i uvek, novine gospon Juliju. Kad je otvorio stranicu sa čituljama, njegova omiljena literatura, video sam nekoliko Ćaluškinih slika u crnom okviru. Gospon Julije se malo namrštio a onda je uzeo Vilmine velike krojačke makaze i svaku od tih slika pažljivo iseckao u male kockice koje je zatim bacio u gvozdenu peć.

Kako je leto odmicalo, sa dolaskom košave, pa zatim i zime, postajali smo sve zadovoljniji svojim novim životom. Majka je prestala da kuva za komšije i zaposlila se kao blagajnica u fabrici za preradu povrća Kulpin. Gospon Julije još dugo nije dobijao dozvolu vlasti da se odseli u Zagreb, svome sinovcu. Vilma je, zaboravih to da kažem, pala iz kolica i umrla je u gerontološkom centru blizu novosadskog Štranda.
A mi? Kao i svi koji neoprezno napuste zavičaj, nismo više nikada mogli da budemo sasvim srećni. Kao da smo imali dve podeljene porodične sreće. Onu tamo u beskrajnom Banatu, koju smo poneli u „kuferu“ sećanja i ovu novu, u banskom gradu Varadinu, u kome ćemo se često samo pretvarati da smo spokojniji i uspešniji nego što smo zaista.

KRATKA PRIČA (75)

RATKO DANGUBIĆ
VALTEROVA PETA LJUBAVNA SAGA



Valterova peta žena, ispostavilo se, imala je iza sebe tri braka i dvoje dece i ravno trideset i devet leta. Prepustila je odgajanje Jasmine i Krstinje ostavljenim muževima i njihovim roditeljima. Nije volela ovu vrstu obaveza. Neki su bili zgađeni njenim odnosom prema deci, drugi su je razumeli. Sve je na njoj bilo seksi i ljudski. Valter se kasnije dosetio da joj kaže: Vidim lepoticu, ali nema pored nje zveri. Krenuli su na medeni mesec u Vrnjačku banju, po prncipu kako su oboje živeli: Tamo gde je koza, neka ide i uže. Momirka je sedam godina mlađa od Valtera i verovali su da ovde ima vatre za oboje, pa nisu bežali ni od misli o svojoj deci. Momirka je bila u dobrim odnosima sa svim bivšim muževima, dva su bila venčana, a tri onako. Valter je svoje žene i potomke rasuo od Kanade, do Australije. Ima ih i kosookih i tamnoputih. Momirku je on zapazio na proslavi fabrike kobasica i salame, gde se pilo pivo i dosta jelo. Momirka je u fabrici radila kao knjigovođa, ponekad je uzimala i honorarni posao u berberskoj zadruzi Makaze, jer dobrih knjigovođa nikada dosta. Negde posle druge krigle piva, Valter se okuražio da joj priđe, bio je opušten, nasmejan i predložio je da po jednu kriglu popiju zajedno. Nije bilo u ovom susretu ničega čudnog, naprotiv. Valteru nije smetalo da je od Momirke niži za glavu; njemu je dojadila samoća u koju se uvlio posle odlaska Rajke sa nekim Igorom, vozačem hladnjače. Bio je zastupnik nekih firmi koje odavde izvoze meso, a ovde uvoze kojekavo đubre iz Kine i Tajvana. Na njegovo iznenađenje, on se dopao Momirki, a i pročulo se u Palanci da ga je Dobri Bog raskošno nagradio po pitanju alata i da nije bez para. Tri puta su izašli u neke okolne motele, a onda se treći put desilo i ono što je moralo da se desi, završili su u krevetu. Valter je morao da prizna sebi da je Momirka ovde više planirala od njega, pametnije. Tako je ona i pravila rezervaciju sobe u ovom zadnjem motelu, donela u svojoj tašni bocu ohlađenog šampanjca i dve kristalne čaše. Nekako se ovde, nakon ovoga susreta, život Valtera i Momirke podelio kao zrela lubenica na dva jednaka dela: jedan do susreta u ovom motelu, drugi posle izlaska iz kreveta nakon tri sata, nakon milovanja, smejanja i ispovedanja. I upravo i na ovaj odlazak na medeni mesec u Vrnjačku banju treba i gledati samo kao na ljubavnu priču, lep kraj jednog udvaranja.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (109)

ZORAN T. POPOVIĆ
MOSTOVI



Izgradnja mostova spaja ljude. Onog koji daje i onog koji prima mito.

Dok žene vladaju muškarci koriste gužvu da budu gazde u kući.

Ima fizički nedostatak. Nevina je.

Mi smo sami sebi tradicionalno neugodan protivnik.

Mi ne gajimo kult ličnosti. Za nas je vođa Bog.

Ima raznih vrsta kerova. Najopasniji su oni u civilu.

Car je go, ali nema šta da se vidi - zaključak je dvorskih dama.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (108)

RADE JOVANOVIĆ
ALE






Nisu nam samo lideri doživotni. I obični građani pokazuju tu tendenciju.

Bilo nam je mnogo bolje pre rata. Šteta što nismo bili u ratu.

Ako pametniji popušta, moj je sve inteligentniji.

Srbi se drže tradicionalnog seksa. Jedino još oni jebu ale.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (107)

MILAN TODOROV
NEMA VIŠE TAJNI



Nećemo prestati da se ponižavamo i to će trajati do ispunjenja naših zahteva!

Kod nas su sve stranke demokratske. Zbog toga narod nema potrebu da ide na glasanje.

Sanjao sam da se promenila vlast i da je ovde sada sve normalno. Kada sam se probudio prvo sam proverio da li sam živ.

Predsednik je u predizbornoj kampanji posetio groblje. Nikad se ne zna čiji glas može prevagnuti.

Narod će na ovim izborima glasati stomakom, a deo birača će pasti još niže.

Srbija je nekad bila velika tajna, ali treba shvatiti da u 21. veku nema više tajni.

KRATKA PRIČA (74)

RATKO DANGUBIĆ
KORPA PUNA PEČURAKA




Trebalo ga je videti kad se smeje. Treba ga čuti kako govori francuski. To se rečima može teško iskazati.U suton bi dolazio u kafanu, zvali su ga Bradati Miškov. Nosio je čudan znak na kapi, nalik na kukasti krst, ono što zovu Svastikom. Za njega je kafana bila mesto za bogate i dobrotvore. Sve što je napisano posle Biblije, reka je, ponavljanje je: parodiranje tajne vremena. Niko se nije uzbudjivao na njegove reči, ali mnogi su izgledali zamišljeni, svesni kakva je besmislica život. Sebe je Miškov video i kao Hrista. Činio je neka čuda svojstvena ljudima koji od života ne traže ništa ili malo. Vlasniku kafane Kod kamile, Molnaru, poklonio je uramljenu parolu: Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Kafana je, mora da se prizna, lepa, u stilu secesije, u centru grada: mirisala je na bosiljak. Divne ruže, najlepše, cvetale su na grobu Isidore Miškov, koju je profesor i mrtvu dozivao. O Miškovu se govorilo da se može videti na više mesta u isto vreme. Šepajući po Palanci, raznosio je glasove o Mesiji koji ima dva repa. Pričalo se, da ume da svira na harmonici, i da se onda u krošnjama okupljaju anđeli. Dovoljno je da se prate poznate, nepobitne činjenice: našli su ga u maglovito jutro mrtvog, pod kestenom, u šumarku kraj Dunava. Bio je oo, tvrdio je lekar Fleming, potpuno neki drugi čovek: izmenili su mu se, kasnije će se šaputati, i otisci prstiju. Sam Bog zna šta se zbilo: oko njegovog leša je i tišina tugovala. Mrtav je levom i desnom rukom grlio po nešto: levom sabrana dela filozofa Karla Marksa, a desnom korpu punu pečuraka. Nerazumljivo je zašto ovo islednik Lukin nije uneo u kratki izveštaj, i zašto je ceo dosije nazvao Priča o sakatoj ljubavi.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (73)

MILAN TODOROV
ČOVEK KOJI JE SRUŠIO VARADINSKI MOST


Novosađani ni dan danas ne mogu da prežale Varadinski most.
Njima ne vredi govoriti da je ionako bio islužen, truo i sasvim nepouzdan.
Novosađani bi sve dali da saznaju ko im je srušio to staro čudo koje su godinama neobjašnjivo voleli. Ima li taj monstrum decu? Da li je kršten? Gde će mu duša?
Pokušao sam da rekonstruišem delove mozaične priče o starom mostu. Radi njih i radi sebe. Skoro sam siguran da je to ovako bilo. Leteći u svom vidljivo-nevidljivom lovcu F-16, američki pilot, za koga je poznato samo da se zvao Džo i da je bio crnac, iznenada je dobio naredbu da ispali pametnu raketu na jedan glupi most. Džo je junački leteo na visini od deset hiljada metara, odnosno oko trideset hiljada stopa (mereno korakom anđela) iznad nepoznate zemlje zvane Srbija. Sa trideset hiljada stopa ta mala zemlja mu je izgledala još manja, ali Džou su ipak rekli da se ne spušta ispod petnest hiljada stopa. Srbi, rekli su Džou, su primitivni, zaostali i surovi. Imaju neverovatan običaj: kad se biju, vole protivnika da gledaju u oči. Međutim, na petnaest hiljada stopa si bezbedan, Džo. Oči ti se uopšte ne vide.
Džo se i tog dana držao propisanih uputstava.
Bilo je rano jutro 1. aprila 1999. godine, oko pet sati, kada je dobio naredbu da sruši most. Džo, do tada, nikada nije rušio mostove, ali, šta mari, nije ih ni gradio. Jedan most manje-više. Malo ga je interesovalo kakav je to most. Neka balkanska skalamerija od brvana, verovatno. Na tim brvnima se oni tuku kao jarčevi. Mislio je Džo. Onda je napravio luk nad planinom. Posle su mu rekli da je to Fruška Gora. Uhvatio je koridor dolinom reke. Posle su mu rekli da je to Dunav. Neverovatnom brzinom ustremio se na most. Posle su mu slagali da je to vojni most. Približavajući mu se, Džo je video običan, gvozdeni, stari, zarđali most, koji se lenjo teglio od Tvrđave do grada. U trenutku kada se spustio najniže što je moguće da bi ostvario pun pogodak, Džo se zaprepastio. Na mostu, koji je stojao iznad reke samo još delić sekunde, video je vesele novogodišnje lampione, šarene sijalice, staklene pahuljice i neonske jelkice sa zvezdicama – a bilo je proleće i bio je rat.
Džo je u trenutku shvatio da se sa njim nešto čudno dešava.
Napravio je još jedan krug nad gradom. Približavao se ponovo pogođenom, smrtno ranjenom mostu i trljao oči u neverici. Lampioni su sad napravili svečanu božićnu nisku od slomljenog železa do zapenušanih rečnih talasa. Ispalio je još jednu raketu da proveri da li sanja. Raketa je pogodila novogodišnji ukras usred proleća! Džo je, shvatajući da je sa njegovim zdravim razumom svršeno, uspeo da avion digne na gostoljubivu visinu, dakle trideset hiljada stopa iznad Srbije i odtutnji u Avijano, dok je dole, pod njim, treštao, kako je verovao, novogodišnji vatromet.

Leteći u bazu, sve vreme se pitao da li je promašio kontinent.
Kakav je to grad u Evropi koji Novu godinu dočekuje u aprilu na mostovima okićenim kao božićno drvce?
Džo je bio siguran da je uleteo u paralelno vreme, u mašinu zvanu vremeplov, ali nije.Takav je ovaj narod! Džo ne bi verovao de je i u avgustu, kada su termometri ludeli na plus četrdeset, na kandelabrima i na Gradskoj kući na glavnom trgu, bilo sijaset šarenih lampiona i neonskih želja SREĆNA NOVA. Stalna sreća je kod nas nešto kao urokljivi princip, skoro obaveza. A kod nas je, ionako, sve moguće, pa i to da je svaki dan praznik.

Šta je, do kraja, bilo sa njim?
Ništa posebno.
Kad se, pošto je srušio Varadinski most, vratio u bazu počeo je da peva Merry christmas, da traži od kuvara pečenu ćurku, šampanjac i svoj poklon od Deda Mraza. Naravno da su ga poslali kući.
Oni koji pasionirano gledaju strane satelitske programe tvrde da su tog našeg crnog Džoa videli već narednog leta u nekim demonstracijama u Vašingtonu. Bio je upadljiv: krupan crnac u invalidskim kolicima sa crvenom Deda Mrazovom kapicom na glavi sred jula. Kolutajući beonjačama urlao je ispred policijskog kordona Happy new year, ali je po izrazima lica ljudi oko njega bilo kristalno jasno da niko ne zna o kakvoj sreći jadnik trabunja.
Niko, naravno, ni ne sanja da se tu radi o maloj osveti jednog starog mosta koji bi možda pao od iznemoglosti da nije bilo onih šarenih novogodišnjih lampiona u šašavom aprilskom jutru jednog rata.
U stvari, danas, kad znam sve to o Džou i nama, sklon sam da verujem kako se taj most držao nad vodom samo zahvaljujući veličini naših neostvarenih želja.

(iz knjige priča "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (37)

MILAN TODOROV
IZVAN SVAKOG ZLA



Zašto nisam napisao Naše dane
Kad sam za to vremena imao dovoljno?
Pa i Stradiju zašto ne napisah
Kad je vreme i za nju povoljno?

O Vođi da i ne govorim.
Za sprdnju o njemu trebalo je malo.
Zašto Srpskog vola ne očerečih?
I u tamnice nas zbog njega slalo.

Odgovor na sva ova pitanja
Ipak nije mi teško ni danas dati.
Jer ovde zakon Nirvane vlada
Da izvan svakog zla treba – spavati...


(iz knjige satiričnih pesama „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, 2009.
Knjigu je moguće naručiti pouzećem.)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (106)

RATKO DANGUBIĆ
TAJNE ŽELJE




Tako kako mi idemo ka Evropi može samo narod koji ima veliku ratničku prošlost. Približavamo se puzeći.

Nama niko ne može da uzme slobodu. Prvo moramo da je steknemo.

Nije ni vlasti stalo da sav srpski narod živi u jednoj državi. Tu bi njoj bilo tesno.

Potajna želja nam je da u Evropu uđemo poslednji. Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje.

Znanje više nije moć. Danas svaku budalu pozivaju na informativni razgovor.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (105)

ZORAN T. POPOVIĆ
NEGOVANJE KOŽE



Shodno trenutnoj zakonskoj proceduri, podmitili smo sudiju.

Bio je toliko siromašan da nije imao ni za čarape. Sve dok jednog dana nije stavio čarapu na glavu i počeo da zarađuje.

Kožu treba negovati. Zato smo ga i odrali.

Kad je u pitanju izlečenje pacijenta, doktori su spremni na sve. Čak i da prime mito.

Jedan je Ivo Andrić. A drugo sam ja.

Moj kum je prevodilac. Prepoznaje neke svetske jezike.

Niko u poslednjih sto godina nije napisao ništa gluplje od njega. Verovatno će ta njegova knjiga biti proglašena za roman veka.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (72)

RATKO DANGUBIĆ
NARODNI HEROJ KRISTIJAN DIOR




Nije bila oprezna, i nije pretpostavljala da ovakav rasplet ne mora da donese olakšanje. Razumela je da je sinoć svaka rasprava s majkom završena; dakle, tako mora da bude. Stajala je majka Danica na vratima primaće sobe, juče, prilično dugo. Nekoliko puta je pogledala na ruski sat koji joj je Jovan kupio za desetogodšnjicu braka, kao da gleda kada dolazi voz. Da si mi zdravo kćeri moja, kada postaneš svoj čovek vrati se u ova naša govna, rekla je. Onda su se neki piskavi zvuci začuli iz hodnika, ispred lifta. Ona je pomislila kako su Karapandže bile na vašaru u Rumi, pa su onome malom Srećku uzeli plastični duduk. Pustila je majku da ode iz sobe bez reči, ne žureći, navodno da legne. Nije joj dozvolila da joj pridikuje, bila je prema majci detinje opora. Majka je savetovala da se prihvati kakvog poštenog posla ovde u Beogradu, da završi studije, a ona joj se podsmevala. Nije dozvolila ni da pomisli da okleva u naumu da ode. Jesu rod najrođeniji, ali je vreme da sama prođe kroz celu varoš, kroz šumu i mrak. U stvari, kada donese odluku ona nikada nije oklevala, a to je majka tek juče shvatila. Odnedavno živi u nekom drugom svetu, u kojem, za koji dan, tek treba da se raspakuje. Tako je oko sebe napravila prazninu i malo ko bi razumeo šta joj se odigrava u duši. Bez sumnje da ovaj njen odlazak u Pariz mora da bude raskrsnica s koje će da krene tamo kuda je naumila. U veliku crvenu torbu za putovanje spakovala je najnužnije stvari, one koje su joj se učinile potrebnim za duži boravak u Parizu. Između majica i brushaltera stavila je i komad mirisnog sapuna od lavande, koji je letos kupila na Rodosu, komplet za šminkanje koji je dobila na reviji Revlona. Ovde se radi o njoj, i niko ne treba da upravlja njenim životom, rekla je Jasni. Tužna je, vesela i napeta u isto vreme. Prijateljici koja je zove u Pariz, koja igra u mjuziklu u Mulen Ružu na glavnoj sceni, spremila je kajmaka u plastičnoj kutiji od margarina i malo ajvara u tegli, nalik onima u koje se pakuju kreme za lice. Sve to drži u frižideru. Tek da i ovim darom uveri Kameliju da dolazi direktno iz Beograda. Mlad čovek može da se privikne na novi život u tuđini, ali nostalgija ostane. Na dno torbe, ispod stvari, podvukla je časopis Glorija sa svojom fotografijom na naslovnoj strani, a u njega je ubacila dva tri iskrzana lista iz novina koje se bave domaćim manekenima, među njima i njom. U središte svetkovine pakovanja, pored mirisnog sapuna, stavila je i kopiju značke ordena Narodnog heroja Jugoslavije, medalju svoga dede Gavrila i jednu njegovu crno-belu fotografiju iz neke stare lične karte. Pored svega, uprkos prepirke i muke s majkom, ovde je bio i komplet izvezenih maramica, koje je Danica donela u miraz, onih od najfinijeg pamuka. Nisu ovo bile stvari koje mora da čuva kao oči u glavi, ali bila joj je želja da joj u tuđini, na neki način, dočaraju deo stvarnosti koju ona, bar tako misli, ostavlja iza sebe na duže vreme. Stavljajući u crvenu putnu torbu i broširanu knjigu Kako se kalio čelik, za koju je verovala da je njenom dedi Gavrilu bila kao Biblija, rekla je: Ja sam rđava ćerka svoga pokojnog oca Jovana i umorne majke Danice. Da je dobra ćerka, rekla je glasno, ne bi ovo radila, ostavljala majku u Beogradu, samu i bolesnu, bez dovoljno para, uplakanu i ucveljenu. Njen avion poleće sutra u osam, kupila je jednu od onih jeftinih karata; do aerodroma je vozi Jasna, devojka s kojom je radila dve-tri modne revije. Krivo joj je da se majka, rano jutros, bez pozdrava, iskrala iz stana i otišla za Aranđelovac, kod teteke Savete, sestre pokojnog Jovana. Zbog ovoga i ne može da se opusti, prepusti sanjarenju, da se uključi u igru koju je sama osmislila. Veruje da ova kopija značke ordena Narodnog heroja Jugoslavije, njenog dobrog dede Gavrila, mora da je zaštiti od griže savesti, da bude amajlija protiv svakog uroka. Upamti ovo svoje mudrovanje, rekla je sebi pred retuširanom fotografijom Jovana i Danice, iznad njihovog bračnog kreveta. Ako može da upravlja svojim životom, to mora da bude privilegija koju joj ne daje sudbina, rekla je Jasni preko telefona. Nije navikla da joj pare padaju s neba; kod pokojnog Jovana, železničara i majke Danice, čistačice u bolnici Sveti Sava, nije ih nikada bilo dovoljno. Sada ona odlazi da osmisli svoj život, da se izbori za deo kolača pod nebom prestonice mode, u gradu svetlosti i umetnosti. Majka joj je, sa suzama u očima, na vratima rekla i ovo: Nadam se da me, bar, nećeš ničim osramotiti. Nije bila navikla da joj protivureči. To je volela kod Danice, nikada u svađi nije išla do kraja. Nekada, u Trećoj gimnaziji, bila je odličan učenik, a zatim odličan student na Pravnom faklultetu. Zastala je na drugoj godini studija, kada su joj parfemi i krpice udarili u glavu, i od tada nije dala ni jedan ispit. Tu negde je imala na umu i ovo: uvek i svuda ona mora da bude najbolja, svoja. Napravila je dobar plan: neće ni od prijateljice tražiti mnogo. Ima malu ušteđevinu od revija, ostavila je pola te ušteđevine Danici da joj je čuva. U nekom od butika Rent a bag iznajmiće dobru tašnu Kristijan Dior, lepe, markirane cipele i onda će krenuti, sa značkom kopije ordena Narodnog heroja Jugoslavije u torbi, u potragu za poslom.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (104)

MILAN TODOROV
SEKS JE KAO BICIKL



Nisam ispunio nijedno obećanje koje sam dao ženi pre braka, jer smatram da ozbiljne osobe ne bi trebalo da žive od obećanja.

Svaki muškarac zaronjen u alkohol istisne onoliko tečnnosti koliko mu je teška žena.

Ako odvedete ženu na ručak moraćete posle i u krevet.
Nigde nema besplatnog ručka.

Devojčice sve ranije ulaze u pubertet da bi posle imale dovoljno vremena da kasne na sastanke.

Najveći domet u srpskom grafitu je JEBEŠ ZID, ali mene to ne zadovoljava.

Ona ženska stvar nije sapun pa da se u Srbiji slabo koristi.

Devojke iz pasivnih krajeva su nevinije.

Dobra riba je najbolji afrodizijak.

A pred kraj koncerta poznata pevačica je skinula gaćice, čime je opravdala očekivanja i najprobirljivijih muzičkih sladokusaca.

Kratko piće pre seksa će dobro doći vašoj partnerki. Podsetiće je da nije sve u veličini.

Mislim da muškarci preuveličavaju onu žensku stvar, premda realno gledajući nema nikakve potrebe za tim.

Spavala je sa celim selom pa opet nije valjala. Ne može se selu ugoditi.

Sad i žene idu u vojnike a nekad je bilo obrnuto.

Pacifistkinje su najgrlatije protiv rata, ali kad dobiju metak ne čuju se.

Nije on pao, draga, nego se istopio od miline.

Zini da ti kažem šta ja mislim o oralnom seksu.

Ne daj se, Ines. Mislim, ne moraš bar prvo veče.

Seks je kao bicikl, s tom razlikom što nikad ne zaboravljate kako se vozi bicikl.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (103)

RADE JOVANOVIĆ
PREPOZNAVANJE POLITIKE





Mogli su Srbi umesto Ćele kule imati Ajfelovu. Da smo koristili glavu.

Telefonske sednice vlade uspevaju. Ne sme biti pokvaren jedino telefon.

Većina komunista bila je na robiji. O tome aktuelni političari mogu samo da sanjaju.

Islednici ne žele da čitaju sumnjive knjige. Njih interesuje samo šta je pisac hteo da kaže.

Brak je težak samo dok se ne naviknete. Posle je nepodnošljiv.

Našu politiku danas lako je prepoznati. Ne liči ni na šta.

Vlada pred izbore koristi sva sredstva. Čak se pravi i pametna.

Znam da postoji neko ko me prisluškuje. No, to podnosim ćutke.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (103)

MILAN TODOROV
SUTRA JE NOVI DAN




Po odlivu pameti i dalje smo vodeća zemlja. Gde ima tu se i preliva!

Izbori su u nedelju a već sutra je novi radni dan za milione nezaposlenih.
.
Svi moramo da ostanemo bez posla ako hoćemo u Evropu. Izraubovane niko neće.

Oni koji nisu nikad ništa imali, tek sa revolucijom dolaze na svoje.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (36)

MILAN TODOROV
KUĆA



Nestao je slavni bravar Joška,
Ode Sloba. A pre ubiše i Boška!
Videlo se, da istraje baš je bio oran,
Smaknuše ga, ode Đinđić Zoran.

Sad Srbija kao bez gospodara.
Čak i crkva kao bez poglavara.
Jeste, još su posle neki bili
Al` ko da ih pamti, kad su živi?
A da se narod na čelo sebi stavi
Morao bi da dubi na glavi.

Za pokoj duše zato ispismo čaše,
Oni samo za njine, mi samo za naše.
I pošto svako dade dug svojoj žrtvi
Nastaviše Srbijom da vladaju mrtvi.

Takve stvari se valjda samo nama zgode:
Da nam i kuća žalosti bude na dve vode.

(iz zbirke "Pretakani Srbi", Alma, Beograd, 2009.)

KRATKA PRIČA (71)

RATKO DANGUBIĆ
HARMONIKA



Svoju volju ispunjava sam, ne traži ni od koga savet. Ništa ovo nije Kosta, rekao bi sebi u bradu: Događa se da i sudbina promeni svoje snove. Takva joj je i narav, uzdahnuo je. U korpi od vrbovog pruća nosi na pecanje znamenitu knjigu Marksa i Engelsa Kapital, flašu piva Jelen, tri varalice, nož sa otvaračem za pivo, malo soli u metalnoj kutiji od grožđane masti, upaljač na gas, komad lanene krpe za brisanje ruka, kutija sa tek izvađenim glistama ispod komada crepa, rezervne udice, aluminijumski češalj i usnu harmoniku. Tu su i neke drug sitnice, ne fali ni termostat sa kafom, ali nema potrebe ih sve ni nabrajati. Hranu za sebe na pecanje nikada ne nosi, pojede koji zalogaj pre nego krene, a ako ogladni i ulov je dobar, kakav manji komad, on tu, na licu mesta, spremi. Uostalom, kila mu ne treba, odavno vaga devedeset i koju. Na pecanje ide sam, danas je sa desnom rukom u zavoju, ujeo ga je ker Marinkova u prošli petak, morao je i inekciju protiv tetanusa da primi. Na njegovom ramenu su dva vitka štapa od najbolje vrste, kupljena u Mađarskoj, mora da prizna, nekako ispod ruke, od nekog Šandora koji muva sa porezima. I on će, kao svako jutro, ostati od pet do devet, uz mutni i spori Dunav. Kada zabaci udice u vodu, sedne na pokretnu ribarsku stolicu, sa kožnim sedištem, i lista Kapital, zatvara i otvara ga bez nervoze, zavisno da li riba radi ili plovak miruje. Ume da pravi dobre mamce od hleba. Od kada je komunizam odapeo papke, i kako je sjeban onaj šareni Berlinski zid, uporno arči sate da vidi gde su Marks i Engels pogrešili, da utvrdi gde je on zajebao sebe. Na svira na usnu harmoniku, od kada su pljunuli na Broza nije je prevukao preko usta. Zarekao se i da neće, dok ne sazna gde su Marks i Engels krenuli u stranu. Nada se, poverila je njegova Spasenija nekoj Jeli koja ima radnju za prodaju brushaltera, da je blizu saznanja, sprema se da svira: Ti si Milka, moja, moja. I pored njega uvek trči ker, a iza kera manji ker.

KRATKA PRIČA (70)

MILAN TODOROV
NEPROMENJENO



Svake godine dolazim u istu kuću, u starom maslinjaku, na crnogorskoj obali Jadrana. Vlasnik pansionata, već treću godinu za redom, od kako je saznao da sam vešt u slikanju pejzaža, traži da mu uradim nešto u ulju.
- Bilo što, po tvom izboru, samo da je vjerno preslikano iz prirode koja je zaista prelijepa.
Ove godine sam mu predložio taj motiv: napušteni, razrušeni mlin na steni iznad obale.
Njemu se ideja veoma dopala, pa smo joj nazdravili sa nekoliko čašica crnogorske loze.

Prošlo je sedam dana od kako sam doputovao u mestašce.
Bog je za to vreme stvorio svet, a ja sam se još nakanjivao da odem do napuštenog mlina iako je ponuda primamljiva. Ja njemu sliku, on meni besplatan smeštaj.
Razmišljam, da bih zadovoljo njegov ukus, koji već dobro poznajem, ta slika idiličnog mlina ne može da bude ništa drugo nego bezvredna kolorisana fotografija.
Da mi je znati zašto insistira na preslikavanju realnog sveta!
Možda, što je svet pun ljudi, koji vole sigurnost poznatih linija. Onoga što viđaju kao nepromenljiv svet oko sebe. To je kao kad se supružnici, živeći godinama zajedno, naviknu na profil onog drugog toliko da najzad počinju da liče.

Želeo bih da ono što radim ima značenje, odnosno da u tome postoji neka priča.
Ali, kao da sam se zakovao u prvim likovnim lekcijama koje mi je dao Jakov Hirsl, samouki naivac iz naše ulice.
Gospon Hirsl je bio poznat po fotografski vernim slikama novosadskih ulica, turističkih simbola grada, starih grofovskih zamkova prosutih po panonskoj močvari.
Pamtim zimsko veče u njegovoj radionici kada mi je pokazao kako da prstima u tren oka, na još mokroj lazuri, nanesem nebo ili odraze kakve kuće u vodi. To se onda - dok Hirsl nije, odlazeći da pije u Dunavsku ulicu jedne večeri pao i završio u pokrajinskoj bolnici iz koje je izašao u sanduku - najbolje prodavalo.
Taj momenat ni danas nije zanemarljiv, naročito za čoveka koji je, kao ja na tankom i neizvesnom hlebu.
Ovakve sličice, kamena i mora, mogao sam da prodam čak i na novskoj rivi uveče domaćim, paradajz turistima. Njima, naročito. Naravno, po skromnijoj ceni.

Odlučio sam da najpre fotografišem mlin iz donjeg rakursa, sa malog pošljunčanog prostora divlje plaže. Bio sam tu prošle godine. Voda je bila hladnija nego po okolnim uvalama, jer se mlin nalazio na vododerini, tako da su se u malom zalivu mešale struje slane i slatke vode.
Pade mi na pamet da je sve to nekad bio kameni pejzaž i kako bi bilo lepo da na slici naznačim tu transformaciju, taj neizbežni preokret pri kome se upotrebljene stvari, poput zida ovog mlina, ponovo pretvaraju u elemente.
Mlinski kamen ponovo postaje običan, odbačeni, vrlo verovatno, vulkanski kamen.

Oko ruševine mlina džiklja bršljen napuštenog mediteranskog vinograda u kome je moguće nagaziti na zmiju.
Spuštajući se ka mlinu, neočekivano sam nabasao na ljubavnike koji su iza toplog kamenog zida našli zaklon od pogleda sa uzavrele plaže.
Pogledali su me sa mržnjom.
- Bastard...
Muškarac se nije čak ni potrudio da sakrije svoju golotinju. Bio je znatno mlađi od žene otežalih grudi, sa izraženim venskim žilicama.

Možda je ovo zaboravljeni Bošov Vrt uživanja, pomislih. Onog divnog, prituljenog Hijeronimusa, koji je, kako piše u svakoj enciklopediji, vodio dosadan život bez dramatičnih preokreta a slikao prizore košmarnih erotskih snova.

Uzeo sam svoj Nikon D 80, zagazio nekoliko metara u vodu i škljocao njime sa isturene kamene uzvisine usred mora. Kamen na kome sam čučao je bio nazubljen od udaraca talasa, ali meni to nije smetalo. Prijalo mi je osećanje da sam izvan ljudskog košmara na kopnu.
Dok sam fotografisao ruševine mlina, pade mi na pamet da bi sliku mlina, sa tajnim jutarnjim ljubavnicima u njegovom podnožju, trebalo da uradim kao grafiku u crno beloj tehinici.
To bi zgusnulo prizor i sačuvalo napetost trenutka.
Ali, već sam znao da ću, kao i prethodnih leta, morati da prizoru dodam dosadne, jake namaze ultramarinsko plavog i tamno zelenog, možda čak i karnevalskog narandžastog.



Kad sam izbio na malo kameno raskršće u selu, zastao sam da predahnem uz zid oblepljen smrtovnicama. Nikad do sada nisam mislio da i ovde, u ovom titraju modrog sunca, ljudi umiru.
Iza veže, neka žena naglo otvori prozor kroz koji pljusnu miris sveže, pečene ribe.
Još od kako mi je otac umro, u julu sedamdeset šeste, mešaju mi se mirisi smrti i ribe a da ne znam zašto je tako.


U blizini se nalazila seoska prodavnica i ispred nje kontejner za otpad. Spustio sam na poklopac velikog kontejnerskog sanduka kesicu sa sendvičem koji sam poneo a zaboravio da pojedem. Nadao sam se će ga pronaći neka srećna crna mačka.
U prodavnici sam kupio tvrde, od jutros zaostale lepinje, nekoliko prezrelih tamnih grozdova, kotur slanog pljevaljskog sira i belo vino.
Devojka za kasom je imala na glavi tamne „lenonke“ koje su joj stalno padale na vrh nosa.
- Cijene i sjutra ostaju nepromijenjene – doviknula mi je kad sam izlazio.


Asfaltiranom linijom puta spuštao sam se ka pansionatu, strepeći pred svakom okukom da će me neki, suncem opaljeni šofer, pregaziti kao crva.
Posle kratkog vremena,učini mi se da u daljini vidim moju ženu kako sedi na terasi i netremice zuri u pravcu ispranog mora.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (102)

RADE JOVANOVIĆ
SVE JE MOGUĆE





Nismo mi Srbi bez ikakve šanse. I naši neprijatelji imaju političare.

Vlada je izdržala pun mandat. Nijedan ministar nije umro od gladi.

Srbi očekuju da im Bog pomogne. Ništa ne prepuštaju slučaju.

Pošto privreda ne može da plaća postojeće poreze, vlada će biti prinuđena da uvede nove.

U ovoj zemlji niko ne radi ništa...a moguć je i generalni štrajk.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (101)

RATKO DANGUBIĆ
DRUGE PESME


Kod nas je satira izgubila svaki smisao postojanja, kao i država.

Kad je predsednik došao na vlast bio je kao i mi: lep, mlad, pametan.
Sad ne može da nas prepozna.

Nema potrebe da osumnjičeni ostane na slobodi. Njega je sloboda i dovela u nezavidnu situaciju.

Da besmrtnik nije izgubio osećaj za vreme, druge pesme bismo mi danas pevali.

Tek kada je uvukao glavu među ramena mogao je da vidi koliko je daleko od omče.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (100)

RASTKO ZAKIĆ
TUNEL


Kad smo ugledali svetlo na kraju tunela,
zbrisali smo nazad.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (69)

MILAN TODOROV
KALUPI


Moj stari je bio pravi komunista, što bi se danas reklo – ortodoksni. Dakle, ćale je bio komunista i pravoslavac i obrnuto od svega toga. Slavili su se sveci, išlo redovno u Komitet. Od malih nogu nas je učio da postoje Bog i Partija. Kod nas u kući uvek se tako i nazdravljalo, to jest za Predsednika i otadžbinu. Kralja, da ne grešim dušu, moj ćale nije pominjao.
Decenijama se kod nas ništa nije menjalo. Ni predsednik, ni otadžbina. U po bela dana ili crne noći znao si da ti je predsednik Tito a otadžbina Jugoslavija.
Posle je sve to počelo da se menja. Ode Tito, ode otadžbina u majčinu, da izvinite.
Međutim, stare navike ostale. Ja sam se, neću da se hvalim, prvi preobratio, ali stari ni za jotu. I dalje komunista, plus pravoslavac. Ista rečenica kojom me savetuje: Politika je politika, ali najvažnije je da radnja radi i da posao ide. Slažem se, ali ne ide baš kao nekad, mislim ja, ali ne smem da kažem starom. Mada, išlo je nekako. Imali smo dobre kalupe, znali ljudi za nas, kad se dogovorimo to bude odštancovano tačno u dan i komad, svejedno da li su to značke sa srpom i čekićem, privesci za ključeve od kabineta sa grbom, bakljama i crvenom zvezdom pod obavezno i slično. Nije preterana zarada kao pre, ali siguran posao, što bi se reklo, državni.
Međutim, umre stari. Samo koju godinu posle Tita.
Šta ćemo, kako ćemo?
Zovemo popa da ga sahrani. Hoće, kaže, za tristo maraka, inače ne bi smeo. Onda je još bila nemačka marka u Srbiji platežno sredstvo za sahrane. Dobro!
Zovemo ove iz Komiteta, ali sve se to već razbežalo. Pristane jedan malo senilniji čiča, koji još nije čuo da se Partija raspala, održaće drugarski govor ali traži da dobije peškir sa sanduka. Dobro!
Naručimo sanduk i na sanduk zakucamo krst, a na grob mu stavimo drveno uzglavlje sa velikom crvenom petokrakom.
Neki se čude, neki se i krste, ali ja znam starog. Tako bi i on sam sebi uredio. Ne možeš pljunuti na porciju iz koje si celi život jeo, pa makar nekad to i pomije bile. Uostalom, što bi rekao pokojnik: politika je politika, posao je posao a najvažnije je da radnja radi.
Sad, posle njega, dakle, nasledim ja radnju, ali ne znam odakle da krenem. Vrtim se u krug jedno vreme. Mašine stoje, kalupi, prese, sve se to umoljčalo, kalaj i mesing zarđao, nikad nismo ni koristili baš prvi kvalitet, ali sad baš sve stalo.
Stanje u zemlji sve gore. Ratovi, krize, sankcije, bombardovanje.
Dođe jedna partija na vlast, dođe druga, treća. Nikom ne trebaju simboli, svi više vole čvrstu valutu.
Odem na groblje da obiđem ćaletovu večnu kuću, kad i tamo se sve promenilo. Nema više petokraka na spomenicima. Mislim se, ala je neko uzeo lepe pare za brisanje i struganje nadgrobnog kamena. Bilo jedno pedesetak petokraka. Malo je naše selo ustaničko. I, od svega ostala samo petokraka na grobu mog starog.
Dođem kući i tek tu shvatim da se ne može mimo sveta.
Bacim na tavan one stare kalupe za presu, one sa zvezdama, srpovima, čekićima i ostalim alatima i naredim radnicima da naprave nove kalupe za nove prilike: dvoglavog orla, četiri ocila, krunu, mačeve...
I krenemo.
Odštancujem probnih deset hiljada komada i to plane za dan-dva.
Odštancujem petnaest hiljada, ode isto. Samo iz bivšeg Komiteta naručili nam preko dvanaest hiljada. Stare mušterije.
Odem na groblje, prekrstim se pa iščupam petokraku, mislim baš iz ćaletovog srca, i zafrljačim u šipražje pored spomenika streljanim rodoljubima, tamo gde niko više i ne ide.
Izvini, ćale, rekoh još, politika je politika, ali posao je posao i najvažnije od svega je da naša radnja radi.

(iz knjige "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (99)

MILAN TODOROV
SRPSKO NARODNO POZORIŠTE



Predsednik Srbije može da postane samo onaj ko je Srbin. Ili je to bar nekad bio!

Prema našoj verziji stravičnog događaja, on se nije dogodio.

Imena luda nalaze se svuda. Svi smo upisani u birački spisak.

Nekad se lepo živelo od poljoprivrede a danas i rukovodstvo jedva preživljava od prodaje zemlje.

I otac i sin su u vladajućoj partiji. Iver ne pada daleko od klade.

Ako puška na početku predstave visi na zidu, na kraju mora da opali.
Bar u srpskom narodnom pozorištu.

KRATKA PRIČA (68)

RATKO DANGUBIĆ
KONZERVA SARDINA

Taj je ponekad, a u poslednje vreme ređe, bežao od sebe, ali ne dalje od kakve kafane ili kuglane s pivom. Sve njegove priče po strukturi bile su slične: kao ekser na ekser. Razlikovale su se, u stvari, samo po tome o čemu priča. Taj njegov detinji osmeh je umeo da razvedri njegovo lice. Za divno čudo, sve ovo moglo je i da se čita. Posle ustajanja hranio je vrapce ispod prozora mrvicama hleba. Približavala se jesen, kao ogroman crv koji se grči na kakvoj suvoj dasci. Voli kada se oglasi sat sa šarenom kukavicom: voli jutro, kada čuje da je devet sati petnaest minuta. Dešavalo se da mu misli teku, i nabirajući se lako, kao svila, a on da zastane gde ne bi niko očekivao. Podstaknut neprekidnim otvaranjem ovoga ili onoga, slavljima koje je vlast u zemlji priređivala da ovekoveči uspehe, razmišljao je da u jednoj ciničnoj, ne satiričnoj, priči i sam napiše nešto o svečanom otvaranju; svejedno je kako se priča može zvati: važno je da bude sa prizvukom ironije. Lako je zevnuo, istrese pepeo iz ugašene lule, i odluči da nešto doručkuje. Nije u prilici da se razbacuje s parama. Pred njim je stajala na stolu konzerva sardina i dve kifle. Misli su mu sada išle na život u detinjstvu:kada se po Palanci kretao bez cilja, zagledao svuda radoznalo. Pade mu na pamet da piše priču o svečanom otvaranju konzerve, i to izazva mali grč na njegovom licu. Ćušnu pod jastuk malu kesu punu mirisnog bilja. Nakon doručka i kafe potpuno ožive.Vrapci koje je hranio umeli su da se oslobode toliko da mu slete na dlan.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (98)

RADE JOVANOVIĆ
POLICIJSKI ČAS




Demonstranti su se izborili za promene. Specijalci su se neprestano smenjivali.

Ovi naši levičari su sumnjiva levica. Jedino u Bugarskoj bi se mogli prodavati za leve.

Policija uporno traži skraćeno radno vreme. Zadovoljio bi ih i policijski čas.

Ja se ne plašim kritike. Nikad nikoga nisam kritikovao.

REČENICE KOJE VOLIM (10)

ORHAN PAMUK:
„ISTANBUL, USPOMENE I GRAD“


„Da li je to vezanost za jednu kuću? Zato što posle pedeset godina i dalje živim u istoj zgradi. Kuća je za mene važna više zato što je centar sveta u mojoj glavi, nego zbog lepote soba i stvari.“

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (97)

MILAN TODOROV
TIM KOJI DOBIJA



Koliko bi delova Srbija trebalo još da izgubi da bi bila svoja na svome?

Nije lako predsedniku da se liši korumpiranih ministara. Tim koji dobija se ne menja.

Policija je ranije grubo postupala sa osumnjičenim. Danas se tome stalo za vrat.

Oslobodićemo se nesposobnih u svojim redovima. Možemo mi bez njih isto kao i sa njima.

Srbija je demokratski uparađena država.

Do promene vlasti je došlo mirnim putem. Ni krici se nisu čuli.

Sukob države i kriminala je žestok, kako već biva kad udari junak na junaka.

Povređen je u sudaru sa policijskim automobilom, jer nije hteo da prizna krivicu za udes.

Članovi vlade će se boriti za svako radno mesto, pa makar bilo sto na jednoga.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (96)

ZORAN T. POPOVIĆ
ŠTA JE AFORIZAM



Dobili smo status kandidata za EU. Počeli smo da im ulazimo.

Naš put je evropski. Asfaltiran je trnjem.

Mi ne prihvatamo bilo kakve ucene iz Evrope. Samo one najperfidnije.

Dinar se oporavlja. Njegovo stanje je danas stabilno.

Siromašan Srbin jede pasulj kad ima, a dobrostojeći svaki dan.

Aforizam je mišljenje naroda izobličeno u književnu formu.

Svako jutro kad sednem na klozetsku dasku pomislim kako je život sranje.

Ja sam za kompromis: Srbija u sastavu Kosova.

Ja uvek navijam za sebe, jer sam na strani slabijeg.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (95)

RADE JOVANOVIĆ
NE MORAŠ BITI POLITIČAR





I kod komunista smo živeli lepo. Samo što tada nije smelo da se kuka.

Ja nikad nisam bio osvetoljubiv. Zato uvek prvi počinjem.

Srbi ne očekuju previše od neprijatelja. Mi verujemo u svoju vladu.

Mi se ne bismo osećali tako usamljeni da ne postoji ostatak sveta.

Najteže je smeniti dvolične ministre. Njima nikad ne možeš da vidiš leđa.

U nas je precenjen uticaj vlasti. Ne moraš biti političar da bi krao.

KRATKA PRIČA (66)

RATKO DANGUBIĆ
ZBOG NARODA

Za njega je ova savremena književnost pepeo od cigare. Ne voli knjige u kojima tinja kakav proces, kao u onim furunama za ćumur. Tu je negde otkrio da je i mudrost prolazna apstrakcija. Ume da se udene u pamet naratora iz Persije i stvara sage iz 1001 noći.
...Iz nabujalog vrta dvora, kroz poluotvoren prozor, dolazio je miris plavog jorgovana. U malom kavezu, ukrašenom zlatom i draguljima, poklonili su tridesetogodišnjem vladaru mehaničku pticu, koja čudesno peva: i izgledala je svima kao da je živa. Dvorjani su stajali kao okamenjeni, nasmešeni: telo uz telo, srce uz srce, duša uz divljenje. Beše ovo vladaru zamena za slavuja uginulog u detinjstvu; gotovo da se poklonu obradovao. Vladar je bio nekako strog izabranik Boga i od naroda je tražio koliko i od sebe. Na svoje hirove gledao je kao na kakvu tananu diktaturu: on je jedini gospodar. Poklon ga je, morao je sebi priznati, malo i zbunio. Šta će ovoj mehaničkoj ptici kavez? Nekako su mu misli stale da podrhtavaju. Treba kavez, Vaša Visosti, rekao je čuvar Crvenog pečata. Zbog naroda: da narod misli da je ptica prava. Blag povetarac lutao je po svečanoj dvorani. Stvar je bila prosta, mislio je vladar. Zna da pričaju da gubi pamet kada se seti uginulg slavuja, da je onda spreman da ubije. Stariji su uzdisali: samo da se dobro oženi. Vreme straha dvorjani su nastojali da zamene vremenom nežnosti, i stalno su imali suze u očima. Znao je da ga gledaju i kao konja koga treba uzjahati...
Nepromenljivost istočnjačke lukavosti, koju onamo ima svako, vremenom je od njega napravila iluzionistu. Neprekidno, ovlaš, dodiruje smrt, i ljubav i pokajanje, i matematiku i veru. I sam obožava sumnju, kao da mu je ljubavnica. Jedne ljude voli, druge posmatra, a reči mu klize kao voda preko oblutaka u potoku.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (35)

MILAN TODOROV
SRBIJA



Visoko u planini
Pitak izvor, potočić.
A za žednog putnika
Uz vodu i lončić.

Al’ kako to kod nas biva
U strahu od neznanca
Domaćin metalni lončić
Vezao komadom lanca.

Kakve bande Srbijom plaze
Još je domaćin neoprezan,
Jer mu je samo lončić
A ne i izvor lancem vezan.

(iz knjige "Pretakani Srbi", Alma, Beograd, 2009.)