RATKO DANGUBIĆ: OVDE SE NOSI MNOGO ŠARENO

Pisma u vezi s tetka Olgom

(prvo pismo)

...Javlja mi se tugaljiva misao da ne postoje samo bogati ljudi i sirotinja, nego i sirotinja duhom. Kad me obuzme dobar roman, mislim sa setom: Ovo je samo umetnik mogao napisati. Ima nedelju dana da pred spavanje čitam Tri ratna druga Eriha Marije Remarka i to me čitanje smiri da mogu da zaspim. „Normalan čovek postaje melanholičan kada se spušta mrak. Prosto tako.“ Ne volim kada mi se zbog knjiga javljaju suze. I sve mi se u mislima, ponekad, lepo naniže: kao dukati u đerdanu izlaze mi pred oči razne slike, vidim ljude i poslove koje treba da uradim, a onda sve ispadne bledo, razvuče se ili ode na drugu stranu.

Izgleda da preterujem u razvodnjavanju briga i misli, a zapravo ne preterujem. I jutros sam ustala lomna, u meni je pucketalo i krkljalo, nisam ni Vasilija odmah htela da probudim. Tako sam se našla u dnevnoj sobi. Krenula sam jutros da prikupljam pribor za čišćenje i krpe po kući kada je na vrata banuo rođak iz Kanade, Dule, pijanista. Stigao je dovde, kako veli Vasilije, u komadu. Vozio je okolo trideset sati. Dovukao se iz Njujorka, preko Detroita u Milvoki. Normalno treba da stigne za manje vremena, ali samo on zna kuda se i s kim smucao. Popio je bocu mineralne, malo smo razgovarali, a onda je, pre nego je Vasilije ustao, legao da spava, nije hteo da jede, i još se ne budi.

A pet je iza podne.

Eto s kakvim sam mislima sela ovo popodne da Ti odgovorim na pismo i zahvalim na paketu. Obradovalo me je što je i tetka Olga napisala nekoliko redaka. Drago mi je da je na nogama i da je služe pamet i tvrdoglavost, iako mi je žao da je srce pomalo izdaje. Svi smo zašli u godine i ništa što čujem me ne bi iznenadilo. Ipak je meni već šezdeset sedam, a Vasiliju sedamdeset dve.

Doneo je Dule, a volim ga kao retko koga od rodbine s majčine strane, paket koji ste slali preko Kanade i deca će vam sigurno zahvaliti za sve, kada se okupimo; mogli bi da pošalju bar razglednicu. Ja vam od srca zahvaljujem za poklone. Nadajmo se da ćemo doživeti ženidbu Vašeg Viktora, pa ćemo moći da uzvratimo. Ako ne mi, onda svakako ovi mladi.

Baš sam mislila pisati jednoj gospođi, da Vas ne ometam, da mi kupi tamo ploču s baladama Dušana Jakšića i njegovu Marinu, kad ono dođe od Vas paket s tim i ove crkvene knjige i sveće iz Svete Petke. Pa to, zaista, nema smisla; Vasilije i ja treba da se ljutimo i stidimo. Mene je sve iskreno obradovalo, pa sam odmah Sve moje jeseni su tužne slušala tri puta od jutros, a Vasilije se krsti i govori da pazim da ne probudim Duleta.

Ne padaju ni Vama u Beogradu pare s nebesa, a imate i Vi, hvala Bogu, koga izdržavati i na koga pare spiskati. Bez obzira na sve, kako sam Ti rekla u ranijem pismu, molim Te odmah mi javi šta bi želela da ja Tebi pošaljem. Možda imaš želju za nešto naročito odavde, kakve haljine i bluze ili bižuteriju, pa Ti si deset godina mlađa od mene. Istina je, ja sa svoja osamdeset dva kila ne mogu dugo hodati, ali imam prijatelja zvanog telefon – i s njim mogu da pronađem gde ima stvar za kojom tragam. Onda mi nije krivo da tamo i odem.

Ponekad mi se sve čini jednostavnim, pa se brzo uverim da nemam snage ni za obične poslove. Mora se trpeti i izgleda da tako treba. Očekujem Tvoj odgovor, bez vrdanja. Ja znam otprilike kakve bi stvari Tebi trebale, ali volela bih da mi napišeš. Drugo, molim Te, odmah mi izvidi i napiši šta bi sve trebalo tetki Olgi, a da joj ne kažeš, nego izvuci iz nje, pa ćemo poslati po nekome ko ide, ili u paketu. Ako joj pošaljemo novac, neće kupiti ono što joj treba. Sada posle prvog spremam joj haljinu preko rođaka poznanice Rade, jer Dule ide tek u januaru u Beograd. Iznenadila me je jutros izjava da se, izgleda, verio tamo s devojkom iz dobre kuće.

Kada ja ovde proberem i kupim kakve „krpe“ ili obuću, pomislim: „To nije ono što sam htela, nego ono što sam našla.“ Nije Milvoki preveliki grad. Da li imate dobru šnajderku, pa da tetki i tebi kupim materijal? Mislim da bi njoj poslala i moj zimski kaput. Kupila bih, ako ima ko da sašije, materijal i za novi kaput: treba da ima dva, jer jedan brzo ode i zima ume da zagudi. Interesuju me cene svega toga u Beogradu, pa molim Te, javi mi kako da se odazovem na Tvoju brigu i poklone.

Jutros, kada je Dule banuo, stajala sam na stepenicama i spremala se da operem ulazna vrata. Dule je juče preko telefona rekao da dolazi prekosutra, a pojavio se, kao vihor, danas. Htela bih da sredim sve pre nego gosti dođu za slavu, za Svetu Petku. I ovako kljakava i debela sve radim, ali usporeno. Zamisli, kada se moj Ilija ženio, u jedan dan sam ispekla dvanaest torti. Bilo mi je drago da se svet najeo torti, jer ih oni ovde, izuzev naših žena, ne znaju da prave, niti prave. Bilo je tu i sitnih kolača i raznih pita.

Verujem da Vam je tetka Olga u malom stanu teret, i ne vrdam da o tome govorim, ali, ispalo je da sada nema kuda. Sramota me je, ona je meni bliži rod nego Tebi, a ostala je Tebi na leđima. Iz ovoga što pišem verujem da ćeš shvatiti da sve radimo, Vasilije i ja, da problem na nas prevalimo. Sve me nešto vuče da Ti pišem, da Ti objasnim kakva je osnova života ovde, da i ovde ima strahota i čamotinje na pretek.

Najglavniji razlog za ovo pismo je da zahvalim na poklonima i da mi objasniš najavljeni dolazak pevačkog društva ovamo u maju. To nije daleko, meseci idu kao mravi. Telefonom mi je gospođa Marić rekla da ne smem da propustim taj koncert, da je to jednom u životu. Nisam razumela da li je reč o Prvom beogradskom društvu. Ono je osnovano pre sto dvadeset godina i ima istoriju od Mokranjca, to bi bio događaj. Ne brini, neću ga propustiti, makar morala i u Čikago. Nekada sam i ja pevala, mislim da znaš, bila sam i solista na nekim koncertima, pa sam čak u Zagrebu pevala u horu Mokranjčevu Mirjanu. Tada je pokojni otac Dragoljub, posle Velikog rata krenuo u prepisku s licejima u Francuskoj, hteo je da učim pevanje u Parizu, ali dođe njegova smrt i prekide se sve.

Sudbina, rekao bi moj Vasilije, i ništa drugo.

Sada smo Vasilije i ja sami, znate, deca su svako na svoju stranu, i Ilija i Dimitrije, pa ima mesta da primimo goste. Mi bi želeli da nam uputiš tu devojku iz hora, za koju si pisala da je dirigent, da odsedne kod nas, i njene tri solistkinje. Svaka će imati poseban krevet, a dve i sobu, samo bi u jednoj sobi spavale dve, u odvojenim krevetima. Svakako Te molim, javi mi i godine devojaka, da znam pozvati i odgovarajuće momke. Moj sin Ilija je potpredsednik crkvenog odbora, a i peva u crkvenom horu blizu deset godina. Ukoliko ima neka malo starija dobra devojka, imam dva divna kandidata, pogotovo ako koja od dobrih devojaka misli da ostane ovde.

Želja mi je da mladi čuju lepu srpsku pesmu, ne samo na koncertu nego i ovde kod kuće, da vide šta su njihovi Srbi. Ilija i Dimitrije lepo pevaju, ali skoro nikada ne pevaju kod kuće. Ja matora i bolesna povedem pesmu, tek da se oglasi naša melodija među ovim zidovima. Jednom sam sa Ilijom, uz gitaru, pevala Jakšićev i Olivere Marković Čamac na Tisi i bio je urnebes. Oba pomenuta momka su stariji, otprilike 38 i 42 godine. Jedan je doktor hemije, Ilijin kum, perfektan, a drugi je knjigovođa. Ne zna se koji je bolji. Baš bih volela da se nađu devojke i za njih.

Ovde je odskora jedna lepa i pametna devojka, Jelisaveta, ćerka veterinara, gospodina iz Sombora, stigli su pre godinu dana, i ima 22 godine. Nju ne zanima niko ko nije naše gore list i dobar čovek, pa makar se, osmehuje se, ne udala. Od oba moja je zeru mlađa, a da je bila ovde kada su se ženili, bila bi mi snaja. Mislim da je za ovu dvojicu pominjanih premlada.

Radovalo bi me da mi pošalješ svesku nota za gitaru. Naš Ilija je učio nekoliko godina klavir. Nije hteo dalje, kaže da ne može klavir uprtiti na leđa pa lutati okolo. Nadam se da će mu dobro ići gitara, pa je šteta da na ovome ostane. Dimitrije je učio sedam godina klavir i tri harmoniku i stade. On je mogao da bude i umetnik, kao ovaj moj rođak, probisvet Dule. Ja sam dvanaest godina, što privatno, što u muzičkoj školi, učila pevanje. Sve upropastiše ratovi, smrti i nemaština.

I opet ova, Vasilijeva, sudbina.

Dakle, pozovi i preporuči devojkama da nam dođu u goste u maju i da budu kod mene. Istina, mogla sam čekati dok one ne dođu, pa da ih pokupim, jer i ne bojim se da će ih neko zvati. Amerikanci ne cepaju nikome rukav da bi ga pozvali u goste. Ne pruže, najčešće, ni čašu vode ljudima. Ali volela bih, stvarno, da znam hoće li devojke biti u grupi pevačkog društva kako tvrdi i gospođa Marić, pa da ranije se spremim, jer ja, i ovako bolesna, ponavljam, želim da odem na koncert.

Kad se Dule vrati u subotu s njegovog puta u Čikago, onda ću ti pisati o svemu opširnije, jer on s gospođom Marić ima svoj račun, valjda se zabavljao s njenom ćerkom iz prvog braka dok je bio u Beogradu. Ti poznaješ neke od devojaka, volela bi da znam i dan kada dolaze, iako do tada ima vremena.

Jesu li to s Tobom bile Ljiljana ili Darja kada je Duletov drug, koji je poneo paket u Kanadu, bio kod tebe, dopale su mu se obe, iako je probisvet kao i Dule.

Šta radi tetka Olga? Znam da je reuma razjeda. Je li primila pare za protekli mesec, po običaju ne javlja? Ima neka ruska mast za reumu, pa ću je poslati po prvom ko ide tamo. Ja znam da je ljuta što ne može brzo ovamo, ali to nije u našoj moći i sramota me je da i Vama ponavljam.

Sve pozdravi mnogo. Mnogo Vas sve volimo. Na Tebe i tvoje i našu dragu tetku Olgu mislimo s mnogo ljubavi...

Milvoki, 25. septembar 1975.

P. S.

Kažu da je potreba za snom nalik na potrebu za hranom. Nekako mi nespavanje pada teško, kao da gladujem. Ponovo sam od Remarka preuzela jednu misao: „Bilo bio odvratno kada bi ljubav imala veze sa istinom.“

(drugo pismo)

...S mislima o tetki Olgi i njenom životu tumaram povremeno po kući. Kako je dobri Bog prema njoj bio nepravedan. Izgledalo joj je da ona sama bira put, a ispalo je da nije tako. Znam da željno očekujete moje pismo, no kako nismo mogli dobiti potrebne informacije o osiguranju, javljam Ti se tek sada. Trebala sam pisati tetki Olgi, ali mislim da je bolje Tebi, jer ona neke odgovore ne prihvata.

Zvali smo, ko zna koje sve, osiguravajuće kompanije i, nažalost, ni jedna ne može da joj da osiguranje. Ona bi mogla dobiti osiguranje ako bi boravila ovde pet godina. U tom slučaju mi bismo platili za bolnicu 32 dolara, a za lekara i 6,25 dolara mesečno. Tek da se zna o kojim parama govorim. Ali kako ona nema pet godina boravka ovde, ne može nikako dobiti osiguranje. Pred kongresom se nalazi novi zakon, i ako ga potvrde, može doći odmah na stalni boravak ovde. Ako se na to reši, mi ćemo Ti javiti na vreme kada je zakon usvojen – pa neka dođe. Nismo milioneri, nego obični penzioneri, ali ovde neće biti gladna, ni gola, ni bosa. U tom slučaju, imala bi plaćenu bolnicu i lekara, a nama neće biti na teretu, u to neka bude sigurna.

U prilogu šaljem izrezak iz novina, oglas kompanije MIDWEST CONSTRUCTORS, da vidi kakve su ovde cene drvenih kuća. Imali smo želju, još kada su krenule neprilike oko njenog stana, da joj kupimo garsonjeru u Beogradu; raspitivali smo se i preko novina, advokata i direktno. Sva raspitivanja, nažalost, svršila su se negativno. Poslednju ponudu za vikendicu pored Rakovice dobili smo pre dva meseca, dve hiljade dolara. To je za nas mnogo, a to njoj i ne treba, daleko je i od vas i od grada. Tamo da kupujemo takve kuće, ne dolazi u obzir. Mi ne mislimo tamo živeti pod ovakvim okolnostima. Stari smo da možemo očekivati bolju situaciju i ovde i tamo. A deci ako treba, neka kupuju za sebe i sutra za svoju decu. Da bacamo novac i zadužimo se za to, ne možemo.

Ja tamo u Baranji imam tu zajedničku, veliku kuću za koju nisam dobila ni pet para. Trideset godina je izdaje država: veliki lokal i stan na prvom spratu i onaj na mansardi; tamo su četiri ogromne sobe i tri manje spavaće sobe, plus nusprostorije. Tamo je i jedan veliki plac za kuću u gradu, a ima i 85 hektara oranice, udaljene svega 3 kilometra od grada. Onu kuću u polju i sve ostalo srušile su ustaše 1941, a njihova „braća“ su sve to potvrdila nacionalizacijom. I sreća je i nesreća da je ostala ta kuća u gradu oko koje se tetka preganja i sudi od kada je stigla u Beograd. Da mi bacamo pare za vikendicu i da to ode sutra ko zna kome tamo, to...

Mi smo za tetku Olgu, na kraju, preko prijatelja hteli da nađemo pristojnu sobu s kupatilom i kuhinjom i nema ponude. Ne smeta mi da se i Vi rastrčite koliko možete, pa da se nadamo da ima pristojan smeštaj za pare koje joj šaljem mesečno. Mi ćemo slati, i dalje, svaki mesec 30 dolara. Ovim ljudima koje smo molili da nađu stan pod kiriju dali smo i Vašu adresu. Molim Vas javite nam i Vi kako stvari stoje. Nadamo se da će se nešto uraditi.

Dule je doneo i list Pravoslavlje. Hvala Ti veliko da stigneš da misliš i na ovo. Ja primam Pravoslavlje i Zvonce, ali kasni sve i po dva meseca. Volim da čitam članke o religiji i istoriji. Pretplatila sam se i na Albansku spomenicu. Da li bi mi neko mogao prepisati pesmu „Veju vetri, veju vali“. Ja se sećam pesme, ali ne znam je li tačna. Treba mi kakva je u pesmarici. Mislim da se to može naći u librari, to je pisao V. Ilić, Mlađi.

Za sada ovoliko, da vidite da mislimo na sve, da nas problem pogađa. Ne osećam se dobro, pa sam srećna da sam mogla i ovoliko pisati. Dakle, ukoliko se donese, ponavljam, zakon po kojem možemo dobiti osiguranje, tetka Olga nam je dobro došla. Ja nisam zdrava, a nismo ni pri velikim parama. Da tetka Olga pere patos ili radi teške poslove, ne pomišljamo na to.

Sve Vas toplo pozdravljamo i želimo Vam sreću i mnogo uspeha, od svih nas...

11. oktobar 1975, Milvoki

P.S.

U kući u Baranji, ponavljam, imamo četiri ogromne sobe, svaka veća od polovine sprata moje sadanje kuće, i 3 spavaće sobe veće od moje najveće sobe u sadanjoj kući.

(treće pismo)

...S vremena na vreme, kao kakva blaga zaraza, obuzme me nervoza i nastavljam da prebiram po brigama. To se dešava kada sam u mislima vezana sa svim i svakim i želim da uradim kakvu dobru stvar. Pre neki dan poslala sam Vam pismo, ali su nam se pisma u putu mimoišla. Stoga evo odgovora na Vaše poslednje pismo.

Pre nego sam krenula s pisanjem, pustila sam sebi Duška Jakšića i Podmoskovske večeri. Suze su...

Ko nije živeo ovde, ne može imati predstavu da ovde ne „teče med i mleko“. Ljudi tamo to ne mogu razumeti. Ovih dana se steklo nekoliko lepih i dve-tri ružne stvari. Izlivala sam se iz ovog mog jadnog tela kao reka iz korita i vraćala u njega, kao u baru, mutna i skrhana. Nama je teško da nema bar malo strpljenja kod tetke Olge. Kako smo Vam i pisali, nažalost, za sada, o njenom dolasku nema, ni dalje, govora: ne možemo dobiti nikakvo osiguranje za slučaj njene bolesti. Tako sam pisala, tako i stoji: pitanje za osiguranje imigranata nalazi se pred Kongresom USA i nadamo se da će biti povoljno izglasano.

U tom slučaju, mi ćemo odmah poslati papire za njen dolazak. Plaćanje puta je manji problem, iako i to prilično košta. To tetka ni u kom slučaju nije u stanju da razume i plati, a niti bi joj mi dozvolili da plati. Osiguranje u slučaju bolesti je jedini spas. Ne treba zaboraviti da ima 81 godinu.

I tetka zna gospođu Radu koju sam pominjala u pismima. Ona je pre nekoliko godina otpratila odavde bolesnu gospođu Dabić. Ta gospođa Nikolina je ovde ostala sama i rešila je da se vrati tamo i umre. Sestra i zet su joj umrli ovde, a ona se bojala da je ovde ne pokopaju ili kremiraju. Primila je zetovo osiguranje i bila je u stanju da rasuđuje i plati put za sebe i gospođu Radu, koja joj je bila pratilac do Beograda. Gospođa Rada nije u gradu, otputovala je kod ćerke u Teksas. Čim se vrati, javiću detalje oko mogućnosti da joj se tetka Olga pridruži na nekom putovanju otuda. To je sreća da se s njom poznajemo i da bi mogla za plaćenu kartu s njom ovamo da putuje. Inače se osobi koja putuje sa starijom personom plaća nadnica i put, plus 50 dolara dnevno, plus put za tu stariju osobu. Treba za odlazak i povratak 8 dana, a to je onda za pratioca 1000 dolara. Dakle, posebna je cena za putnika i karte.

Kako znate, mi smo pre sedam godina doveli ovde tetku Olgu, ali nije ni pomislila da ostane, jedva je izdržala mesec-dva. Da je onda ostala, sada bi imala osiguranje i penziju. Ni najmanje bolesna ne sme sama sesti u avion.

Da nam se ovde, ne daj Bože, razboli bez osiguranja, ni pomisliti ne smemo. Sve što imamo, prema cenama, ne bi bilo dovoljno za mesec dana bolnice. Imali smo grdnu sreću da smo kupili kuću jeftino, jer da nije nje ne bismo mogli plaćati današnju kiriju. Ovako sastavljamo kraj s krajem. Osiguranja imamo sva, pa ono malo što mora da se plati, možemo platiti.

O nekom provodu nema ni govora. Ja nisam bila u bioskopu sigurno bar deset godina, a u pozorištu nikada na ovom kontinentu. To je za nas luksuz, uostalom, videla si kako se radujem dolasku pevačkog društva i devojaka u maju. Bilo je masa naših grupa koje su ovde priređivale koncerte, ni na jedan nismo išli. Jedino što imam sreću da mogu da pročitam neku knjigu, ovu Remarkovu završavam, i čujem ploče, ili da napišem pismo, i to je moja zabava. Iz kuće izađem jednom mesečno, da promenim ček od penzije u dolare. Nekoliko puta godišnje, manje od deset puta, odvezu me u posetu ili na slavu, i to je sve.

Vasilije ide u trgovinu da kupi namirnice, bolji je od mene s nogama, on uglavnom mora i da kuva, a i njega zdravlje izdaje. Od dece nema velike koristi, jer svako ovde vodi brigu o sebi i svojim parama. Hvala Bogu da smo nas dvoje zaradili penzije i da ne zavisimo ni od koga. Imamo i taj krov nad glavom i osiguranje, i to je ovde najvažnije. Zdravlje je trošno prema našim godinama.

Mi smo se, rekla sam, ponovo obratili na nekoliko strana da se tetki Olgi nađe tamo kakva soba, kako ne bismo Vas uznemiravali. Ona mora i sama da pomogne i da ima strpljenje kakvo Vi imate. Kada se počela suditi oko imanja u Baranji, to je odmah trebalo da uradi, da nađe pristojan stan. To suđenje ima da traje godinama, a ona i nema velike pare za advokate. Sestra gospođe Rade čujem da ima sobu i kupatilo, bez kuhinje, no ne mogu da je izdaju zbog studenata tehnike kojima su sve to ustupili na dve godine.

Ja znam, i ponavljam, da je ona Vama u malom stanu na teretu i brizi. Čim se gospođa Rada vrati iz Teksasa, kako sam rekla, javiću Vam njen raspored dolazaka u Beograd. Njena sestra ima dva stana blizu Slavije, mislim da se ulica zove Deligradska. Mi ćemo tetki, ne brinite, slati svaki mesec 30 dolara, a nadamo se da je ona i prema Vama ispravna. Koliko naroda živi bez ikakve pomoći i tamo i ovde, i nema od koga da dobije ni pare. Čim nam povise penziju, gledaćemo da dodamo koji dolar.

Spremam se da pripremim slavski kolač, pa sam otvorila ovaj recept u Pravoslavlju, gde je potrebno za testo: 1,5 kg brašna, 1 kocka svežeg kvasca, 1/3 kafene kašike soli, 2,5 dl mleka, 5 dl vode, 2 jaja i 1dl ulja; za premaz treba jaje i za ukrase 200 grama brašna. Ne vidim dobro, zaprljala su se slova, koje je vreme potrebno da se peku ukrasi i na kojoj temperaturi.

Ilija je promenio posao, zaposlio se u januaru u dobroj firmi, a i Dimitrije će, valjda, pomoći da i mi opstanemo. Ako se ikada izglasa izvikani zakon da se dobije osiguranje i da se reši boravak, tetka Olga neka ne okleva. Mi smo penzioneri, ne jadam se, i mi smo od danas do sutra, a Vi znate kako penzioneri i tamo i ovde žive. Jedno je šta bi mi hteli, a drugo je šta se može. Ne znamo samo kako da se Vama dvoma odužimo i drago nam je da je Vaš sin dobio od firme stan. Toga ovde nema.

Daće Bog da će se naći način da možemo da Vas gledamo u oči.

Tetki sam po Duletu prošli put poslala haljinu, ne znam da li joj se svidela, nosila je stvari njegova prijateljica Slavka. Kako sam Vam javila, ovde se nosi mnogo šareno. Ako imate koga da sašije, opet kažem, mogla sam i Vama poslati materijale, i ako ne plaćate carinu. Molim Vas da imate strpljenja za sve i da mi pišete šta treba da radim i koja Vam stvar treba. Takva haljina, mislim materijal, košta 10 ili 15 dolara. Moram otići i sebi nešto da kupim, ide Sveta Petka, pa ćemo Vasilije i ja iskrojiti, a ja ću na mašinu ono što znam ili Ilijina žena. Ovdašnje žene kao da su sakate u ruke.

I danas prilažem ček od 30 dolara. Nadam se da ćete nas kod tetke Olge podržati, a mi ćemo učiniti sve što možemo, obećavam.

Tetku Olgu i Vas mnogo pozdravljaju i vole svi vaši.

21. oktobar 1975, Milvoki

P.S.

Ne mogu da dođem sebi, ne mogu da verujem. Pismo je Vasilije hteo sinoć da odnese da pošalje, a ja sam ga zadržala, nekako sam oklevala... da se setim i neke druge stvari, a jutros je stigao ovaj brzojav da je draga tetka Olga preminula.

Sedim i plačem.

I još jednom ona Vasilijeva sudbina i ništa drugo.

Ne mogu dalje da pišem, moram da se saberem...

Poslala sam odmah Vasilija da Vam pošalje 200 dolara za sahranu. Nadam se da će Ti biti dovoljno, imaju tetkini grobnicu, a valjda, izvini, i tetkin nakit treba iskoristiti da je lepo ispratite.

Tek kako bi bilo da je stigla ovde i da smo je morali da vratimo u sanduku ili urni, užas.

Javljam se novim pismom kada mi bude bolje.

(objavljeno u časopisu POVELJA, Kraljevo, avgust 2014. godine)